Биографија преузета са:
http://www.sanu.ac.yu/ciril/Novosti/Ivic.htm П А В Л Е И В И Ћ
1. децембар 1924 – 19. септембар 1999.
Један од најистакнутијих чланова Српске академије наука и уметности од њеног оснивања до данас, отишао је заувек, оставивши за собом велико дело. Павле Ивић, лингвиста, постао је научник таквог међународног угледа какви су били неки наши најчувенији представници из области природно-математичких и техничких наука, а познато је да су сфере друштвених наука, тзв. хуманиора, углавном ограниченије када је у питању светска научничка репутација.
Павле Ивић је постао још 1973. године почасни инострани члан Америчке академије уметности и наука, и исте године почасни члан Лингвистичког друштва Америке; нешто касније додељен му је почасни докторат Државног универзитета у Колумбусу (Охајо, САД). Тешко је навести где је све држао предавања о србистичким, славистичким и општелингвистичким темама. Ево само неких центара: Сиетл, Лос Анђелес, Санта Барбара, Беркли, Станфорд, Урбани, Блумингтон, Колумбус, Ан Арбор (у САД); Мелбурн, Москва, Амстердам, Лајден, Марбург, Минхен, Цирих, Инсбрук, Клагенфурт, Грац, Беч, Будимпешта, Ерланген, Вирцбург, Минстер. Учествовао је са рефератима на славистичким конгресима и сличним скуповима, поред неких од набројаних градова, још у Кијеву, Софији, Талину, у Еванстону, Чикагу, Сиднеју, Голвеју (Ирска), Лондону, Паризу, Гетингену, као и на многобројним научним састанцима широм пређашње Југославије. Циклусе својих предавања држао је у Упсали, у Токију. Говорио је близу десет страних језика.
Разумљиво, све то донело му је чланство у овдашњим и у иностраним научним установама највишег ранга, тако да је био члан Америчке, Норвешке, Словеначке, Аустријске, Македонске и Руске академије наука.
Павла Ивића су у нашој средини с правом назвали директним наследником Александра Белића; или – како је речено после његове смрти – док је Ђура Даничић у науци о српском језику обележио другу половину деветнаестог века, Белић прву половину двадесетог, Павле Ивић је у том смислу стајао на челу наше науке у другој половини двадесетог века.
Епоха у којој је радио већ је увелико испољавала разуђивање у доменима свих научних делатности, видљиве специјализације. По томе се и разликују интелектуалне епохе, свака следећа од претходне. Ивић се врхунски усредсређено и педантно посветио неколиким гранама српске филологије: на првом месту историји језика, дијалектологији, ономастици и акцентологији уз разумљиво често синтетизовање достигнутих резултата, а уз повремено заузимање и за друге тематике. Многе од раније заораних бразда доводио је до беспрекорне обрађености и целовитости, при томе значајно модернизујући методе, мада модернизацију никад није некритично прихватао.
Главни домет свих Ивићевих студија из српске језичке историје, укључујући ту и сазнања о акценатској еволуцији – јесте приказ језика и његове писмености синхроно повезан са подацима о одговарајућим историјским, културолошким, књижевним, миграционим и другим токовима у животу нашег народа. Овим се такав лингвистички подухват високо уздиже изнад изолованог приказивања саме историје језика. Није овде прилика да се наводе његови радови ни из области дијалектологије; треба нагласити да је он био не само аутор, већ и коаутор и консултант у великом броју дијалектолошких пројеката, чиме је увео у проблематику многе млађе сараднике. Остаће упамћен као један од најистакнутијих светских теоретичара у области лингвистичке географије. О заслугама у вези с ономастичким истраживањима такође би се могло врло много говорити; можда је најзначајније то да је његовим личним трудом и под његовим руководством у потпуности обављен ономастички попис свих релевантних појединости на територијама Косова и Метохије.
Велики део научног рада Павла Ивића био је, тако рећи, уоквирен управо присуством у нашој Академији. Још пре дипломирања постављен је за стипендисту Института за српски језик. Ту је краће време радио као асистент на обради великог Речника, чији је стални рецензент био и у каснијим годинама, до краја живота. На подручјима Академијиних делатности (поставши њен дописни члан 1972.г. и редовни 1978.г.) био је главни уредник Српског дијалектолошког зборника, Ономатолошких прилога, затим председник Фонда за научна истраживања САНУ, потпредседник Одбора за проучавање Косова, председник Одбора за етимолошки речник, члан Хиландарског одбора, Одбора Белићеве задужбине, Одбора за историју Срба у Хрватској, Старословенског одбора. Од стране Српске академије делегиран је у већи број организационих одбора разних ванакадемијских активности, а тако и у Савет за језик Радио-телевизије Београда, где је постао и његов председник.
Све такве дужности Ивићеве не могу да се наброје, али се не сме превидети многократно учешће у међуакадемијским, међународним и другим професионалним телима где је бивао прихватан управо као угледни члан наше угледне институције. Учествовао је у међуакадемијским Одборима за лексикографију и лексикологију, за ономастику, у Одбору за проучавање словенских језика, за проучавање ортографских и ортоепских питања, у Одбору организације Треће међународне хиландарске конференције. Бирали су га у разна почасна чланства и задужења – у Матицу српску, Вукову задужбину, у Српску књижевну задругу, у Удружење књижевника Србије, у Друштво српско-јеврејског пријатељства. Био је члан многих редакција лингвистичких часописа у нашој земљи и у иностранству. И даље – деловао је као потпредседник и председник Лингвистичког друштва Европе, следећих година је изабран за потпредседника Асоцијације дијалектолога Европе, и исто тако за потпредседника Друштва за Европски лингвистички атлас. Био је члан Сталног међународног комитета лингвиста, Париског лингвистичког друштва, Европског удружења културе.
У једном историјски веома тегобном времену основао је Српски сабор, који се бринуо за истину о Србима на оцепљеној територији, након разбијања раније Југославије...
Током активног службовања радио је као универзитетски професор у Новом Саду и у Београду.
Библиографија Павла Ивића, приближно рачуната, износи преко шест стотина јединица, убрајајући ту, како опсежне студије и неколико књига, тако и мање чланке, приказе, реферате са научних скупова, штампане дискусије, популарне прилоге у публицистици, понеке полемике и интервјуе. Известан број библиографских наслова указује на коауторски рад. Око сто двадесет већих или мањих текстова објављено му је у иностранству.
Издају се Ивићева целокупна дела, од којих је досад изишло шест књига.
Павле Ивић је био одмерен, углађен, господствен. Одликовао се општом културом, разумевањем за много тога што је било и ван његове професије. Волео је природу, планинарење. Његова стручност, највише по вредности и домету, није се у општењу с другим људима примећивала; не бисмо то назвали скромношћу, јер и сама скромност зна понекад да буде намештена, усиљено симпатична – а код њега је све представљало савршено природно понашање. Супремно владање оним чиме је у животу овладао, тако се сливало с његовом личношћу, да је то изгледало готово као извесна равнодушност према титулама и признањима.
Уз велике организаторске способности он је омогућавао усавршавање следећим поколењима и поклоницима србистике или лингвистике уопште, указивао им на даље путеве којима треба да иду. Надајмо се да ће они који су упознали Ивића и прихватили избор таквог свог делања наставити да цизелирају одговарајуће проблеме.
Павле Ивић је имао још доста планова, он није ни издалека завршио све што је замислио. Још задуго незаменљив и непоновљив, отишао је заувек, готово изненада, до последњих дана загледан у потребе просветног, научног, општекултурног и националног хода свога народа према наступајућој историји.