Спасоје Васиљев у "Митологији древних Словена" о богу Волосу-Велесу

[Paun]

               Спасоје Васиљев                  
               МИТОЛОГИЈА ДРЕВНИХ СЛОВЕНА                                                                          
               Београд, 1990
             
               7. ВОЛОС - ВЕЛЕС
             
              Још ни до данас није наука коначно утврдила да ли је Велес - Волос скотји бог тј. бог животиња, како вели Нестор, или је он једнооки див и бог Сунца, или пак бог подземног света - ђаво.
              Срезњевски је први доказивао да Велес - Волос није и не може бити бог животиња и стада, него да је он бог Сунца и вегетације. Ербен доводи Велеса у везу са адјективом велиј - великъ а документује ово тврђење тиме, што вели да су Руси овога бога представљали као једног дива.
              Миклошић /Fr. Miklosish: Etymologisches Wцrterbuch, Wien 1886./ међутим, држи да је Велес бог стада и мисли да је Велес и његов култус пренет из Грчке од Св. Блазиоса успркос гласовних потешкоћа код те тврдње.
              Нестор и сва друга руска врела спомињу нам Велеса увек одмах иза Перуна, а при заклетвама спомиње се само име Перуново и Велесово. Питање је сад, да ли је могуће да су Словени једног бога животиња стављали одмах до моћног Перуна, и да су се њим редовно заклињали?
              Лежеова претпоставка да је додатак "скотiи бог" крај Велесова имена можда само један погрдни атрибут пун ругла и презрења, дакле нешто што би могло значити бога простака и глупака, (јер руска реч скољ има то двојако значење), врло је вероватна. И није то једини случај да хроничари говоре о Словенима и њиховој вери са презрењем. Сетимо се само оне Саксове ироније, кад прича о уништењу Световидова храма и идола, и вели подругљиво: "Његово Величанство Бог..."; па затим и многих других погрдних епитета и атрибута, које хришћански хроничари придодају непокрштеним Словенима.
              Што се тиче довођења Волосова имена у везу са именом Св. Блазиоса из Цезарије у Кападокији, који се нарочито штује у Бугарској, а сматра се заштитником стоке, очито је да се ту ради о замени имена и својстава, на основу сличности имена, а можда и својстава, која су хришћански калуђери искористили.
              Ова замена исто је онаквог карактера као и она Световида и Св. Вида или града Јулина и Јулија Цезара, и као многе друге.
              Неки научењаци мисле да је име Велесово настало од стар. облика Velnas, Velnias, па држе да се Велес и развијао под утицајем нордијског демона Volsi. /L. Niederle: op. cit./
              Сем Нестора чувени грчки споменик "Путовање Мајке Божје кроз пакао" спомиње Волоса заједно са Тројаном, Хорзом и Перуном; спомиње га и "Слово о полку Игореву".
              Интересантно је међутим, то, да Волос у писаним чешким споменицима XV и XVI века не значи више неко нарочито божанство, него сатану. Једна беседа из 1471. године вели: "Оставимо те грехе код Велеса". Неки писац из XIV века познати под именом Ткадлачек пише: "Какав за дух, који га је Велес надражио против мене?" Чешки преводилац књиге Исуса сина Сирахова од Г. Хуберина место које је Т. Решел из XVI века превео: "Један човек жељаше да му жена постане дивља гуска, да утекне преко мора, и да се више никада не враћа", преводи: "да жена постане дивља гуска, и да одлети некуда преко мора к Велесу".
              На другу страну, Велес се сматра за бога Сунца а као такав и за бога вегетације. У прилог овог тврђења иде нам забелешка Афанасијева из руске фолклористике. Ево шта бива у тренутку кад се приступа жетви, вели Афанасијев: Један жетелац мора бити женско, узме једну прегршт класја и веже. Ова је прегршт свега. Не сме нико да је дирне. То се зове: "Везати браду Волосову или Перунову". Ова Волосова брада штити жетву од свију зала. Зову је још и Илијина брада или брада св. Николе или Перунова брада.
              Велес - Волос јесте дакле словенски бог, који је могао да има свако од ових трију својстава.
              Ако ћемо се обазирати на фолклор, тада ћемо добити Велеса као бога Сунца и плодности. Познији споменици нам га дају као господара подземног света, док нам његов хришћански наследник св. Блазије, код уса св. Василије, уз Нестора казују, да је Волос бог стада и све стоке.
              У прилог првог својства Велесовог, била би опаска, да је он свагда међу првим боговима, али ми знамо да су се Словени бавили и сточарством, па је лако могуће, да је поштовање према једном богу који штити стоку било исто толико, колико и поштовање према богу који штити усеве.
              Друго својство Велесово, могло би се доказивати уз споменике и називом месеца октобра - велезуменис, који се сматра за месец мртвих, па затим сличношћу имена Волосова и злог демона нордијског Волзиа. Али не могуће је опет, да је Велес, као бог подземног света, дакле ђаво, могао бити претходник св. Блазија или св. Василија који се слави као заштитник стоке. Само сличност имена између Волоса и Блазијуса није могла бити довољна, па да хришћански мисионари једног незнабожачког бога пакла замене св. Блазијем, и да му даду, уместо пакла, заштиту над стоком. Хришћански мисионари су сем сличности имена, морали имати још какво својство заједничко Велесу и Блазију, и тек су тада утицали на ту замену.
              Св. Илија је наследник готово свих својстава Перунових, па и св. Блазије, ако је наследник Волосов, морао је наследити и својства Волосова. У Русији се икона св. Василија унесе у шталу, ако се стока поболе и верује се да ће стока од тога после оздравити.
              Тврдњи овој не смета ни то што се држи да је Велес - велет - борац, и да од њега потиче св. Влахо, борац и заштитник Дубровника, јер знамо да је сваки словенски бог пре свега борац и бранич краја у коме га највише штују.