Gde sam ja posle (ili pre) "(tokom svojih neumornih citata)" rekao da sam (makar) čuo (daleko od toga da sam rekao-napisao "snimio", utvrdio...) da negde (u ćorsokaku makar) žive Vlasi koji govore "še faš"?
Веома уважени. г. Caslave, Шампиону Вербалне Ескиваже, ево ПО ДУГИ ПУТ
целог целцијатог Вашег топика, коме у мом "quotiranju" не фали ни јота од онога шта сте рекли, само украшеног мојим подвлачењима оних места из који сам извукао закључак какав сам извукао, и на основу кога сам Вам поставио најнормалније и најлогичније питање које из стог следи, а - дабоме - у контексту
оквирне теме која се односи на влашки језик (тј. румунске дијалекте) и начин његовог записивања, као дела тзв. "стандардизације" која је
надтема свих ових наших тема!
Imate razloga da kao zagovornici rumunskog književnog jezika "skačete" na pojavu glasa "j", koga kao što znamo nema u pisanom obliku u rumunskom jeziku, a koji je jedna od razlika.
Tu su zvučnu vrednost dosadašnji naši predlagači označavali “ ’ ” (apostrofom) ili francuskim akcentom koji podseća na (dugo uzlazni) akcenat, umanjujući ili sasvim marginalizujući njegov značaj.
Suglasnik "j" je u nekim delovima gde se vlaški govori, pa i u delovima Srbije na jugu ostao po strani od jotovanja (tj-ć) tjinje, tjamă, pitjit, pjetjek, bjetje - što je prisutno i primenjivo kao pravilo na sve reči vlaškog jezika i podjednako dobro figurira u "čje" kao i u "šje" oblicima govora. Da istaknem slogovne ekvivalente (dečje, vučje) koji postoje i u svremenom srpskom književnom jeziku. Izgovorite puni volumen sloga počev na "š" i to isto uradite na "č" i dobićete sami rezultat u osnovi beznačajne razlike, a mnogo veće postojeće sličnosti nego na "če", "će", "cie" (uz nezaobilazni prizvuk samoglasnika "i") koji daje drugačiji prizvuk rečima.
Glas "j" u slogu obezbeđuje potrebnu mekoću izgovora (svejedno da li je "čje"-"šje" varijanta)[/color] kako u početnim - tako i u slogovima u sredini reči, a samim tim prirodnije vezivanje kao i promenu akcenatske dužine ili samog akcenta (u dvosložnim rečima) a samim tim i drugačiji odnos metrike i ritma reči u vlaškom jeziku, svejedno koje grupacije.
Zamislite izgovor vlaških reči kao u primerima "če fač", "će fać", "še faš", "će fač"...
Evo vam samo jedne digresije o "suvišnom j" - pa vi pitajte i lingviste i koga hoćete.
To vam verovatno odgovara i na pitanja “caransko-ungurjanskih” i drugih sasvim nepotrebnih vrzinih kola i smicalica koje vidi se ko postavlja. Postavljanje opšte prihvatljivog ostavlja sasvim dovoljno mesta za ono što se opire svemu što se kao kalup nameće. (Slučaj sa galicizmima u francuskom jeziku. Ni jedna reforma francuskog jezika ih nije ukinula-niti će, a nije da ne mogu bez njih.)
Из тога сам - Вас ради, да би Вам било лакше да схватите не шта је "писац хтео да каже", него "шта је писац стварно рекао", извукао следеће три тачке, које су такође цитати из Вашег текста, а који - по свим правилима логике, упућују на то да Ви заступате тезу да је "ше/шје фаш" стварна, постојећа, опипљива, чујна, емпиријска говорна чињеница:
"šje" oblici govora
"šje" varijante
"še faš" primeri vlaškog izgovora ...
па сам и тад, као и сад, поставио питање које се намеће као логично:
где се тако говори?
Е, сад, ако сте се у међувремену разуверили, ред би био да о томе обаестите цењени публикум!
Да уз ово издвојим, ради преко потребне јасноће,
целу једну Вашу реченицу, која није "тргање из контекста" него представља НОСЕЋУ КОНСТРУКЦИЈУ ЦЕЛОГ КОНТЕКСТА:
što je prisutno i primenjivo kao pravilo na sve reči vlaškog jezika i podjednako dobro figurira u "čje" kao i u "šje" oblicima govora.Треба ли очигледнијег доказа о томе да је овде изнета тврдња о постојању "шје" облика говора и да је то део правила које подједнако добро фигурира ... итд
Одричете ли се, можда, Ваших речи? Храбрим вас у том правцу.
Спасили бисте и себе и нас од даљег малтретирања.
