ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ПЕТКА

[Volcae]

               Михаило Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава, СЕЗ XLIII, НИПС 25, СКА, Београд 1928, стр. 135-137

34. Петка.

              Петка се налази у равници нагнутој стрмо према Дунаву а благо према Морави, те је при поплави пре може да плави удаљена Морава но блиски Дунав. Обрађени делови атара су: Селиште, Гложје, Мало и Велико Црквиште, Велики Салаш, Деоница, Вучидол, Ровања, Ливаде, Ћумур и Колиште. У селу има 280 кућа са 1816 душа. Мале се називају по родовима који у њима живе.
              Село је врло старо и пошто је добило име по средњевековној цркви Свете Петке, то је вероватно ова црква и мало насеље на Дунаву (на месту Црквинама) постојало још за византиске владе као најближа дунавска станица или управо предграђе за тада чувено Браничево (Brandiz, Boronch).
              За владе кнеза Лазара било је значајно; имало је трrове (вашаре) од којих је кнез Лазар дао манастиру Раваници "панагюрь свете Петке на Дунаву пролѣтньi"1) У повељи кнеза Лазара од 1381, год. помиње се поред околних села и њихових атара и "хатарь оть Петке прѣки поуть", а затим
____________________
              1) Српски летопис за год. 1847. IV, 55.

- 135 -

"надь петьчьскьiми виноградϊи хатарь на Драчоу, на Кленовник."1) Из овога се види да је Петка тада била северно од данашњег места, на Дунаву, те је била ближе Браничевском Повијарцу, на чијим су падинама били њени виногради. То се место данас назива Црквине, удаљено четврт часа источно од другог (северног) селишта, које тако зову за разлику од првог које се налази на југу од данашњег села (Назив "друго селиште" дали су мештани према новијем сељакању, иначе по старости насеља ово би било старије од првог).
              На Лангеровој карти записана је Bedka (и то североисточно од данашњеr места а на самом Дунаву) као пусто место и као место где се налазе лађе или воденице.
              При крају аустријске владе Петка је била једно од највећих ceлa (у аустриском списку од 1739. г. назива се Petko). Изгледа да се село за време аустро-турских ратова растурило и сељаци разбегли по околини а можда прешли и у Банат, па кад је престало ратовање, опет се повратили на старо место. У извештају М. Радковића (1733. г.) вели се: "А пак Петку что су досле держали имат в њеј 54 хљеба, од монастира (т.ј. Рукомије) далеко 1 сахат, ондешни жители приготовали су сву гpaђy да правет црков. Место је јако, доста при Дунаву; паори су под Београдом".2) Изгледа да је Петка тада била у данашњем другом селишту. То би одговарало ономе што се даље у извештају вели да је удаљена од Дубравице пола сата (а и тадашња Дубравица била је према казивању старих мештана за 2 км. источније од садашње, а према аустријској карти била је за 2 км. јужније од садашњеr места). Из извештаја М. Радковића види се да су 1733. г. у Петки живели само Срби (јер би он поменуо Влахе, као што их помиње у свима селима где их је тада било). То се слаже и са причањем мештана, који веле да су Срби овде староседеоци, а да су се Власи од скора доселили. Можда се нешто мало Влаха доселило у Петку крајем XVIII
века, али је већина дошла за владе кнеза Милоша, јер по попису од 1818. г. Петка има само 48 кућа са 103 арачке главе, дакле има мање кућа него cтo година пре тoгa (по М. Радковићу) кад није било Влаха, па свакако и 1818. г. или их није никако било или их је било врло мало. Досе-
____________________
              1) Mon. Serbica, стр. 199.
              2) Гласник, књ. 56, стр. 155.

- 136 -

љавање Влаха следовало је после тога кад се и број кућа у Петки повећава.1) Последњи су се доселили Цигани којих има скоро 30 кућа. Срби су дакле у овом селу старо становништво. Од српских најстарији су родови: Божићи (Нешини) има их сад на 60 кућа (Св. Јован) и Лaзeтићи, којих има 30 кућа (Св. Никола). Прича се да су ова два рода некад (за време Турака) живела у првом селишту. Одатле су се преселили поред Дунава, на друго селиште. Из другог селишта бежали су "преко". Напослетку су се помакли од Дунава на југ на данашње место због тога, што су Турци, путујући лађама Дунавом, свраћали у село и тражили бесплатно храну па по некад и пљачкали село. Да би избегли, склоне се на данашње место које је тада било утрина.
              Поред поменутих у селу су још и ови родови:
              Рајини 15 к. (Св. Никола); у Кузмановој Мали; десељеници са Косова. - Пeтpoви 10 к. (Св. Ђурђиц); са Косова. - Jepићи 26 к. (Св. Никола) у Стојковој или Јерића Мали; досељени из "Ерске". - Дмитрови 15 к. у сред села; непознато порекло. За овог Дмитра причају да је био саветник код кнеза Милоша и да је био 9 година конзул код султана. - Обрешкови 8 к. (Св. Јован); у Стојковој Мали. Непознато порекло. - Ивковићи 8 к. (Ђурђевдан). Њихов прадед звао се Ивко-"Ајдуче". Не зна се одакпе су пореклом.
              Повлашене фамилије станују у "Влашкој Мали" а досељавали су се овим редом:
              Думбрини 10 к. (Св. Јован); пореклом из Баната. - Лукићи 15 к. (Мала· Госпођа) из "Илидије" у Банату. - Вукуљеви 15 к. (Св. Арханђел); из Баната. - Пeтpoгocтићи 12 к. (Св. Јован); из Баната. - Адамови 10 к. (Мала Госпођа); из Баната. - Бркићи 16 к. (Петковица).
              Власи говоре у кући влашки и српски, а у последње време више српски. Цигана има 8 породица са 30 кућа и чине засебну малу и сви славе Св. Николу.
____________________
              1) Тако пo попису од 1850. г, број влашких кућа износио је 43 (В. Гласник, IV.).

- 137 -