Коста Јовановић,
Неготинска Крајина и Кључ, СКА, Београд 1940, стр. 169-172
14.
Мокрање.1) Село је у доњем току Сиколске (Мокрањске) Реке. Куће су на обема њеним странама, а више их има на десној, осојној, него на левој страни у присоју
2). Доста кућа има на тлу речне долине, те су неке плављене, нарочито приликом наглог топљења снега или плаховитих киша.
На западу је висока кречњачка Стена (Стји) кроз коју
____________________
1) Испитивано 1912 и 1914 године. 2) У присоју је од сарматског кречњака Рушањски Вис, где су мајдани камена, који се употребљава за надгробне споменике и за зидање кућа у околним селима и у Неготину.- 169 -
је Сиколска Река просекла ждрело Соколовицу, испод које, у виду слапа високог око 10 м, пада вода у велику бучницу, где су сеоске воденице. Источно од села долина се проширава у широко поље и неготинску равницу.
На осојној страни села су три слаба извора, те село већином пије воду из бунара. У синору су слаби извори.
Најбоље су њиве у пољу и њихова се места зову: Арнаутски Крај (Котуј Арнаутулуј), Цигански Крај (Котуј Циганулуј), Делијин Крај (Котуј Ђелулуј), Бунарски Кључ, Ушће Реке, Изгоретина (Пржоаље) и Сељиште. Остала су места за њиве: Масларица, Чубрица, Тупањ, Таван, Капуђал, Падина (Пађина), Папратиште (Фериге), Крст (Круча), Чапљинац (Канджик), Стена (Стји) и Козји Рт (Корну Капру). На Рушањском Вису, Локви, Високи и Барбашеву су многи виногради, али их све више замењују њиве. Шума је на Алији, Стени и у Ајдучком Потоку. Утрине су: Алија и Рушањски Вис.
Село је збијеног типа. Стрме стране и мало тла у речној долини нагнали су становништво да се настани на малом простору, те је и размак кућа по 10-20 м. Село има облик еклипсе, у дужину око 1000, а ширину 600-700 м. Подељено је у крајеве: Горњи Крај (Ђал), Доњи Крај (Ваље), Средина Села и Србија. У крајевима су родови са измешаним кућама. Испитано је 45 родова са 346 кућа.
Гробље је источно од села у долини Закатаре.
Прича се да је име Мокрање постало од измењеног имена једног ранијег дела Мокриња, које је било близу Неготинског Блата. Крајем прошлог века село је указом названо Миланово, али је убрзо то име напуштено и опет остало Мокрање.
Изнад слапа на Стени има зидина од камена и опека. Становништво казује да је то из времена "Лаћина". За Селиште као и за нека друга топографска имена мисли се да су називи места где су раније били делови села.
Најстарији је помен о овом селу на карти из 1723-1725 год. ("Темишварски Банат") где је забележено
Mokreny. Год. 1783 помиње се Мокрањи у Крајини ("већина кућа су под земљом").
1) Год. 1811 помиње се Мокраня.
2) Год. 1846 "Мокранѣ" је имало 188 кућа. 1866 год. било је 266, а 1924 год. 420 кућа.
3) На поменутој карти на данашњим местима Романов Мост и Висока, забележена су насељена места
Romany и
____________________
1) Глас С. К. А. CLIII 55. 2) М. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, с. 894. 3) В. у VI одељку Општег дела.- 170 -
Vilsoko, а у Соколовици и на Рушанском Вису била су места
Sokolovitz и
Rusany.
1)
По предању пре 150-200 година Мокрање није било на једном месту него мањи број "буреља" је био у "Осојни" и у крају Србији, а остали у Сељишту, Топли, Мокрању и Барбашеви. У то време због "турског зулума" скоро све становништво се склонило у збегове или отишло у пожаревачки крај, а неки у "Арђал" (Ердељ). Становници насеља у "Осојни" и Србији били су избегли у Копривницу и околна села, а остали су:
Гавриловић Дојчић (1 к., Св. Тривун);
Генчићи (15 к., Св. Никола),
Ђуркићи (4 к., Св. Тривун);
Пенићи,
Милојевићи и Живуловићи (20 к., Св. Никола):
Чока (1 к., Петковица);
Гајдуловићи (7 к., Петковица) и
Буклија (данас изумрла породица). Не зна се које су породице из осталих насеља остале, а у предању се каже да је у њима било српских породица, али су у већини били "Унгурјани", који су се овде населили после српских породица. У родове ових насеља рачунају се:
Гицоњи (15 к., Св. Арханђео);
Трујкићи,
Гимешти и Станковићи (12 к., Велика Госпођа);
Чокулешти (15 к., Петковица);
Тијанићи (10 к., Св. Арханђео);
Петровићи (3 к., Св. Никола) и
Стокицој (3 к., Петковица). Прадед Чокулешта (Станко) за време доласка Руса у првој десетини 19. века био је у некој њиховој служби.
После поменутих родова доселили су се или повратили, и то до 19. века, ови родови:
Беље,
Јовановићи,
Стојкочешти (1 к., Св. Арханђео) су један род: не знају порекло. Прадед Беља био је "тобџија" Хајдук-Вељков. -
Труцоњи,
Зорићи,
Николићи,
Ницуловићи (40 к., Петковица) су један род. Предак Петар је из Алмаша; као аустриски војник остао је у Радујевцу, одакле му се доселио унук Данило са браћом у Мокрање. -
Курије (8 к., Св. Арханђео) су из "Влашке". -
Маричићи (5 к., Св. Арханђео), не знају порекло. -
Кобилановићи и Ницоњи (15 к., Петковица) су један род; "татарског су порекла."
Гушићи и Станојевићи (5 к., Петковица) су један род: доселили се из Велике Јасикове, а пореклом су из "Влашке".
Родови досељени у 19. веку:
Б'цешти (3 к., Петковица) су из Букура у Румунији. -
Даниловићи (10 к., Св. Никола): од Дусанчића у Рогљеву, а пореклом су "од Косова." Старац Петар је говорио да се предак Милисав одметнуо у хајдуке, а доцније је био "војник Хајдук-Вељков." После погибије Хајдук-Вељкове Милисав је са сином Данилом и породицом пребегао у "Аустрију", где
____________________
1) Село Viszoka је забележено 1784 год. Споменик LXXIV, с. 122.- 171 -
су га "тамошње власти кињиле", те се морао вратити у Мокрање. -
Поповићи и Владевићи (7 к., Св. Никола) су један род, доселио се прадед Динул из Пристола у Румунији. -
Васиљешти (3 к., Св. Никола) су се доселили из Велике Јасикове, а пореклом су из "Арнаутлука". -
Драгићи (5 к., Петковача). Дошла су браћа Мирко и Никола из Неготина. -
Бокшироњи (5 к., Св. Арханђео) су из Раковице у Бугарској. -
Чобанићи (3 к., Петковица) су из "Влашке." -
Јончешти (8 к., Св. Никола) су из Врфа у Бугарској. -
Станкуловићи (9 к., Св. Јован) су из (Бљувановца) Вељкова, а пореклом су из "Бугарије." -
Калиновићи (8 к., Петковица); не знају порекло. -
Фурњиге (6 к., Петковица) су из "Циганаша" у Румунији. -
Ротаровићи (Бутуровићи и Костадиновићи, 15 к., Митровдан) су из Шипикова преко Тимока. Дошли су као колари ("ротари") браћа Бутур и Костадин. -
Цреткоњи (10 к., Св. Тривун) су из Велике Јасикове, а пореклом су из "Арнаутлука." -
Прцојевићи (8 к., Св. Никола). Предак Марко им је из Прилепа; род су са Мокрањцима у Неготину, од којих је композитор Стеван Мокрањац. -
Марковићи и Петровићи (6 к., Св. Арханђео) су један род; досељени из Балеја у Бугарској. -
Трајковићи (9 к., Петковица) су из "Влашке." -
Мицуљешти (5 к., Св. Никола) су из Балеја. -
Перешти (2 к., Петковица) су дошли из Чокоњора у ову област, а пореклом су из "Влашке." -
Андријешти (9 к., Петковица) су дошли из Грабовице у Кључу, а пореклом су из "Влашке" -
Пауљешти (3 к., Митровдан) су из Брестовца у тимочкој Црној Реци. -
Царани (3 к., Петковица) су из "Влашке." -
Бешкујешти (3 к., Св. Арханђео) су из Балеја. -
Јонашешти (Петровићи, 2 к. св. Никола); дед им дошао из Охрида. -
Балачајешти (8 к., Св. Арханђео) су из "Бугарије". -
Орео (3 к., Петковица) и
Сурчел (5 к., Петковица) су досељени из Велике Јасикове, а пореклом су из "Влашке".
Заветина је Ускрс, а црква слави Тројице.
- 172 -
