ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: РАНОВАЦ (1)

[Volcae]

          Јовановић, Љубомир. Млава, СЕЗ V, НИПС 2, СКА, Београд, 1903, стр. 406-416.

Рановац.

          Положај села. — Слив средњега тока Витовнице, ограђен брдским косама и то са западне и југо-западне стране оном на којој су: Бубањ, Коркан, Знамањ, Крбасоњ, Бољетин, Шуме, Беле Воде и Бабин Гроб знатнији висови, а са источне и северо-источне стране оном, на којој су: Велики Обор, Куковац и Зебац, који уједно представљају и развође за Млаву и Пек, почев од развођа Мелничке и Накршке Реке, па све до Бобрешког Потока, представља нам атар села Рановца.
          По овом простору пружају се четири брдске косе. Оне у главном имају правац север-југ.
          Прва је коса она, што дели воду Млави са десне, а Витовници са леве стране. На њој је највиши вис Бубањ, висок 395 m. (у атару рановачком Бољетин 288 m.), а осим горе поменутих висова, њој припадају још и ови: Басарап, Чукар, Виње, Маркоњ и Орљево.
          Друга је коса она, што дели воду Витовници са десне, а Црновршкој Реци са леве стране. Она се издиже од Бобрешке Реке висовима: Периш и Стењак, па преко висова: Знамањ, Појење, Шуме, Петрже спушта се у долину Накршке Реке. На њој је највиша тачка, на Појењу 285 m. Трећа коса почиње Чукаром изнад Бобрешког Потока, па преко Црног Врха хвата се висова Збега и Аршице, затим висова Лазаре и Крша, и спушта се у долину Накршке Реке. На овој брдској коси највиши је вис Црни Врх 419 m. Четврта, гранична коса сеоског атара јесте она, коју напред поменусмо, што дели воду Млави и Пеку. На њој у атару рановачком највиши је вис Зебац (429 m.), уједно и највиши врх у целом селу.
          Између ових брдских коса вијугају у истом правцу реке: Витовница, Црновршка Река и Брезовица; а попреко их пресецају притоке Витовнице: Накршка Река са јужне и Бобрешка Река са северне стране.
          Све ове реке имају својих притока, тако Витовница прима са десне стране: Накршку Реку (Кршје у горњем току), поток Јерк (Огашул Јерк), поток Падура (Огашул Падури), поток Гаина (Огашул Гаина), Црвени Поток (Огашул Рошул). Петруш-Поток (Огашул Петруши), поток Барога (Огашул Барога), поток Дороп (Огашул Дороп) и Бобрешку Реку, као и још много ситнијих, који немају имена. Са леве стране ове: Велики Поток (Огашул

- 406 -

Мара), Флори Поток (Огашул Флори), у овај утиче Лазарев Прток (Огашул Вречоњи), Башчијски Поток (Огашул Ла Башчиј), поток Војик или Суруљешки Поток (Огашул Суруљеш), Мортул Поток (Огашул Мортул).
          Бобрешка Река, која село са северне стране граничи, поред многих других, који не припадају атару овога села, прима још и ове из атара рановачког: Црновршку Реку, у коју са леве стране утиче поток Петрже, и Брезовицу, која прима неколико мањих безимених поточића.
          У долинама ових река, око извора и на странама ових потока, на странама ових брда и на брдским висоравнима у овоме оквиру разређенв су куће села Рановца, од којих су само оне, што се у долини поред Витовнице находе, изложене поплавама, приликом јачих поводања.
          У селу има доста извора. Управо сваки од напред поменутих потока има свој извор, са кога се и вода пије. Познатији су извори: Извор у Слани (Фонтен, Ла Слањенцилор), Извор Башчијски (Фонтењ Ла Башчиј), Извор код Школе (Фонтењ Ла Школа), Извор Јерк (Фонтењ Јерк), Извор Зарићев (Фонтењ Ла Зарјоњ), Петршки Извор (Фонтењ Ла Петрже), Извор Јаковљев (Фонтењ Ла Јакоб). Од ових се за лековате сматрају Јерк и Јаковљев, где долазе сељаци Младе Недеље, те се умивају и лече од »очију« и грознице.
          Осим извора на много места у селу има бунара — ђермова, чија вода служи за пиће.
          У селу је хладније но у Стигу и Поморављу. Снег копни тек друге половине априла, а воће и усеви за читавих 10 дана доцније сазревају.

          Земље и шуме. — Земље за обрађивање у овоме селу има више него и у једном у целом срезу. Она је око кућа, јер су куће сеоске на салашима. Али поред тога поједини крајеви имају своја имена и доста су удаљени од средишта сеоског.
          Најдаљи су крајеви далеко од средишта 2 сата хода, као што су: Зебац, Брезовица, Млашник, Чукар, Аршица и Збег. Мало су ближе ови крајеви: Петрже Поље, Богданово Поље, Благојоњ, Макуљско Поље, Појење, Знамањ и Слана. На свима овим местима сеју се жита и кукуруз, али се велики део земље оставља као утрина, где гоне стоку на пашу и одакле скупљају сено.
          Шума има у селу доста, премда је велики део уништен. Оне су обично с имањима спојене, али има и већих простора, који су 

- 407 -

само шумом покривени. Они су доста далеко од села. Тако: Црни Врх сав је пошумљен. Он је удаљен 2 сата од средине села. Брезовица је већим делом под шумом, Чукар изнад Црнога Врха такође је сав под шумом. Осим тога, Знамањ и Коркан, Бољетин, Појење, Шуме, као и Аршица, Збег и Зебац већим делом покривени су шумом. Шума је сва од лиснатог дрвећа и већим је делом приватна својина. Осим обичне употребе за гориво, још се из шуме снабдевају грађом за куће и од ове шуме праве шлипере и греде.
          Село има доста и заједничке земље. Општинске орнице, испаша и земљишта под шумом биће до 100 ha. Само ово земљиште није груписано већ растурено. Највеће су партије општинске земље у Петрже-Пољу и Знамању, а шуме на Знамању, Зебцу, Црном Врху, Бољетину и Слани. Земљу орницу дају под аренду, а шуме и ливаде служе за попашу оним породицама, које у непосредној близини живе.
          Земља је обичне родности. У речним долинама је најроднија И ту је увршћена у други; на благим странама брда, као и на мало нижим пољима у трећи, а на окомитим странама, као и на брдским висоравнима у четврти ред.

          Тил села. — Рановац је село разбијеног типа. Његове су куће растурене по простору од 3 сата дужине. Једино у средини села, у долини реке Витовнице, што су куће мало збијеније. те чине изглед села. Ту има стотину кућа, које ипак нису једва близу друге. Између најближих кућа на овоме месту растојање је 80—100 m. Међу овима су судница и школа, 3 кафане, 5 дућана и 8 ковачница. Остале, преко 40, стоје празне, јер им газде живе стално на салашима. Све остале куће растурене су око потока и њихових извора, по долинама оних других река, а има их приличан број на брдским висоравнима и странама напред поменутих висова.
          Оне су обично груписане по породицама. Између кућа у једној групи — породици има размака обично до 150 m. Између група одстојање износи 5—30, а често и више минута.
          Узрок, због кога је село овако растурено лежи у томе, што су имања појединих сељака од средишта села јако удаљена, те би им много времена требало, да на њих одлазе и отуд се враћају¹).
_______________
          ^{1) Ово тврди месни свештеник г. Трифун Протић, који је из истог места родом и који вели да су се сељаци почели исељавати ван села од 1876 год. од кад је и земљорадња у овом селу узела јачега маха. Пре тога времена село је било мање више груписано и то на оном, месту, где је данас судница и школа.} 

- 408 -

          Ну, осим овога, има још један узрок овој растурености. Поједине породице, нарочито оне, које су доцније дошле, приликом досељавања бирале су најзгоднија места за настањивање, а то су махом места око потока и њихових извора или на благим странама брда, па су тамо и оснивале насеља. Такав је случај за оне породице, што живе у месту званом Слана и још неким, што ћемо одмах видети.
          Задруга је било до скора доста јаких, али пре десетак година оне се растурише. Највећа задруга сада не броји више од 18 чланова.

          Појате или салаши. — Појате или салаши овога села заслужују нарочиту пажњу. То су куће на салашима од којих су најдаља од средишта села 2 сата хода.
          Преко ¾ становништва овога села живи стално на салашима. У село, како они зову ону средину, где су судница, школа, кафане и дућани, силазе само већих празника и кад их власт позове. Ретко који сељак има кућу и у селу. Салаш му је све и сва. Обично се на средини салаша налази једна ониска кућа, брвнара од једне собе и кујне. Пред овом кућом стоји на 5—10 корачаји клет— стаја, који више наличи на какву колибу, но на кућу. Одмах поред куће лево или десно је и кош с амбаром — сместиште за летину; у близини овога је кокошињак, а испод коша или иза њега кочина за свиње, које се овде затварају само на преноћиште, иначе цео дан проводе по шљивару и бранику. У близини куће налази се и дрвљаник. Све ове зграде врло су блиске једна другој и ограђене су ниским плотом нли врљикама. Одмах до зграде налази се тоблар —- кошара, у којој држе крупну стоку. До овога је ограђено трло за овце, које није ничим покривено.
          Око ових зграда распоређено је имање: њиве, браници и шљивари. Последњи су обично на догледу куће.

          Приче и тумачења о имену села. — О имену села постоји прича, која је везана са његовим помештањем с места на место. По тој причи Рановац је био на месту Орљеву. Једном приликом дојезди неки српски војвода у ово село са својим јунацима и затражи храну за себе и своју војску. Сељаци одмах спреме и лепо их угосте, али кад је затражио воде, они му донесу мало, и то вруће воде. Он их упита што немају воде, и кад на то добије одговор да немају, јер је река доста далеко, скочи наљућен војвода, узјаше коња, па са својим људима сиђе низ брдо Орљево у реку и на њеној десној страни нађе изворе. Затим се врати натраг и

- 409 -

нареди да се сви преселе овамо. Они га морадоше послушати и село се премести на данашње место. Овде војвода остане код њих још неко време, па пре него што је пошао, нареди да се село зове Рановац, јер је у њему нашао све за храну, што у околним селима није могао.
          За Петрже-Поље има ова прича: Крај села Рановца, близу села Кладурова било је некада једно село и звало се Вишњица. Турци једном, баш трећег дана Ускрса, нападну изненада на ово село, и то кад је играло коло, па у обести својој посеку све, које на окупу затекоше. Један момак и девојка, који су из кола отишли, не знајући за овај покољ, врате се и спазе гомилу лешева и Турке. Они се препадну и нагну бежати. Турци их ухвате и упиташе их да нису брат и сестра. Кад рекоше да нису, они их пусте са речима: »Идите, сад вам праштамо живот, али само да сте покорни«. Од тога страха и место се прозове Претрже, а сада Петрже.
          Крај Слана зове се по томе, што сељаци верују да тамо има соли. Истраживања, пак, рударска нису ово потврдила, а ни сам шкриљасти терен не наговешћује ову могућност.
          Појење носи назив овај с тога, што су ту биле појате сељака, који су у Слани становали.
          Остали крајеви носе називе према породицама, као: Брусоњ, Благојоњ, Богданово Поље и т. д. или према имену брда: Орљево, Знамањ, Црни Врх, Зебац; или према реци и потоку; Флори, Гајина, Брезовица, или најзад према нагибу земљишта, као Падина.
          У извештају Максима Радковића егзарха, помиње се и село Рахановац, као село придодато парохији манастира Витовнице, која је тада била додељена Банату. Рановац је тада имао 60 »хљебов«¹).

          Оснивање села, ранија насеља и њихови трагови. — Од свога постанка Рановац је претрпео неколико сеоба. Прво је било село око данашњега виса Бољетина и звало се Богатинац²). Које су породице тамо живеле, сељаци не знају. Зна се само то да су одатле морали побећи због насиља турског и да су сишли са пута, који је онда кроз село водио уз реку Витовницу. Како су били врло богати, то им је било врло жао за њиховим имањима и прозову то место Бољетин место Богатинац.
_______________
          ^{1) Гласник LVI, 153.
          2) Ово је, причају сељаци, било пре неколико стотина година.}

- 410 -

[Volcae]

          Једна породица, која је са првог места побегла, задржи се на месту, што се данас зове Стануловац, и ту се настани. Која је то породица и шта је даље са њом било, сељаци не умеју да кажу.
         Према овим причама старост села износи преко 250 год., јер су парачукундедови данашњих стараца, што о овоме причају, доведени на ово место као деца од 8 — 10 година.
         Прве породице, које су се овде доселиле, јесу: Рајцоњи, који су се распали на Бировеште, Дрикоње, Субцереје, Стефанешће, Јевоне и Пуланешће, који су дошли из Карансебеш у Ердељу. Било их је свега 5 кућа. За овима долазе из Витежева у Морави Будимирејште. Након тога дођоше 2 куће Згршоња из Лугоша и то Курјоњи и Здрикоњи. Одмах за овима долазе Тафлагоњи из Карансебеша. За њима дођу Маркоњи из Ђурђева, који се после распадоше на: Здравкоње, Петкоње, Метероње, Аврамеште, Голубоње, Јанкуљцоње, Јошоње. За овима дођу Зарјоњи из Алмажа, а одмах за њима Антаназоњи из Карансебеша. Село имађаше тада од прилике 35 кућа. Турци су из почетка лепо са њима поступали, али наскоро почну да их муче и они напусте ово место и разбегну се. Већина их оде на место, где је данашње Петрже-Поље, а неки побегну у Мелницу и Кладурово. Они, који су отишли у Петрже, оснују село и назову Вишњицом.
         Овде сад долазе још неке Фамилије. Тако прво дођу на позив своје родбиве: Фусоњи и Чокоњи, који су Пуланешће. За овима дођу и Ротундоњи из Ердеља, па Лалоњи, који се разделише на: Жутоње и Брајоње. Али Турци их нађу и овде¹), и многе их посеку. Они што осташе побегну сад опет у Витовницу и то на њену леву обалу, на брдо Орљево, које је било све пошумљено. Тамо раскрче себи место и ту оснују село истога имена. Сад долазе и остале породице, тако: Рајићи сада Митароњи из Ресаве, Пистроњи из Крајине, Вречоњи из Влашке, Дражилоњи из Ресаве, Кринулешће из Трњана и Флорани из Кладурова. Ово беше све у првој половини XVIII столећа.
         На ово место долази онај поменути српски војвода и они се одатле селе на данашње место, око Витовнице, које се, као што видесмо, назва Рановац. Сад тек, а то је било за времена
_______________
         ^{1) Види стр. 410.}

- 411 -

Карађорђева, Рановац нагло расте, јер долазе многе породице. Тако из Криљева долазе: Барбоњи, Германешће и Радоњи, па оснивају заселак Слану. За њима долазе: Сандоњи из Сибнице и настањују се око Бољетина; Кишебороњи из Брестовца у Црној Реци; Пуцујењи из Црне Реке; Валоњи из Црне Реке; Бутоњи долазе као коритари и заузимају место у Накршкој Реци и потоку Јерку, где је било доста липовине, која им је била потребна за рад дрводељски, због кога су прозвани Бутоњи; Кљуроњи из Црне Реке, Барчоњи из Злота, Грозавешће из Крајине, Стропалоњи из Крајине, Кољерони и Србоњи из Македоније¹), Драгоњи из Крајине, Соколрјани, Журжоњи, Богданешће и Трајоњи из Сокола у Ердељу, Петрикоњи и Брусоњи из Церовице, Ноџоњи из Шумадије.
         Ове породице при досељавању нису градиле куће у селу, већ онде, где им је изгледало најзгодније. И тако постану засеоци: Слана, Петрже и Брусоњ. На њих се после угледају и старији мештани и почну се из села расељавати на своја стара имања. То је почетак разбијања села, док се године 1876. за време ратова не пресели већина на своја имања — салаше, те село добије у правом смислу облик разбијен.
         За времена ових пресељавања и досељавања, заветина сеоска је била Спасов-дан, а од пре 40 година узет је Ђурђев-дан.
         Настањени у близини један до другога, досељеници из разних крајева потпуно су се изједначили, како у језику, тако и у ношњи и обичајима²). Становници села Рановца ни у чему се не разликују од сељака села Кладурова, Мелнице и Рашанца, која су у непосредној близини овога, и сродна су по крви; али од сељака села Кнежице и Каменова, која су само за 1 сахат од истог удаљена, разлика је врло велика, како у језику, тако и у ношњи, а и у обичајима. Јер, док у Кнежици живе све сами Срби. који српски говоре и српски се носе, дотле у Рановцу ретко ће се чути српска реч, а и ношња им је сасвим друкчија.
_______________
         ^{1) Ове две породице дођоше као мајстори из Македоиије. Видећи згодно место за живот, они се настане и одмах направе себи воденицу на Витовници. Власи их одмах узму за кумове и тако се са њима ороде. Временом су свој језик скоро сасвим заборавили и сад говоре влашки.
         2) Ово је нарочито интересантно за оне породице што из унутрашњости Србије дођоше, како су у току времена, можда не за више од 130 година и свој матерњи језик заборавили и сад говоре влашки.}

- 412 -

         У селу има 590 кућа са 814 пореских глава. По крајевима су овако распоређене: у Црном Врху 83, у Петрже-Пољу 38, у Појењу 22, у потоку Рошулу 7, у потоку Гајини 8, у Богданову Пољу 30, у потоку Падури 6, у потоку Јерку 6, у Брусоњ-Пољу 20, Пађина-Пољу и Накршкој Реци 163, у Станулову 6, Великом Потоку 55, потоку Флори 30, потоку Вречоњу 25, Орљеву 20, у Башчиском-Потоку 32, на вису Бољетину 2, вису Крбасоњу 4, потоку Петрују 4 и Слани 30.
         У селу су ове породице:
         Стропалоњи (20) у Црном Врху, из Крајине, славе Св. Николу.
         Кринулешће (15) у Црном Врху, из Трњана у Морави, славе Св. Николу.
         Дражилоњи (10) у Црном Врху, из Ресаве, славе Св. Николу.
         Стефанешће (3) у Црном Врху, из Карансебеша у Ердељу, славе Св. Николу.
         Јевоњи (5) у Црном Врху, из Ердеља, славе Св. Николу.
         Јалоњи (25) у Црном Врху, из Ердеља. славе Петковицу.
         Кољерони (5) у Црном Врху, из Крајине, славе Петковицу.
         Бировеште (10) у Петржу Пољу, из Карансебеша у Ердељу, славе Св. Николу.
         Флорани (15) у Петржу Пољу, из Ердеља, славе Св. Николу.
         Субцереји  (7) у Петржу Пољу, из Ердеља, славе Св. Николу.
         Дрикоњи (3) у Петржу Пољу, из Ердеља, славе Св. Николу.
         Жутоњи (3) у Петржу Пољу, из Ердеља, славе Петковицу.
         Барчоњи (3) у Појењу, из Злота у Црној Реци, славе Св. Николу.
         Грозавешће (5) у Појењу, из Крајине, славе Св. Николу.
         Будимирејште (4) у Појењу, из Витежева у Морави, славе Св. Алимпија.
         Згршоњи (8.) у Појењу, из Лугоша у Банату, славе Св. Алимпија.
         Брајоњи (2) у Појењу, из Ердеља, славе Петковицу.
         Курјоњи (6) у потоку Петруши, из Лугоша у Банату, славе Св. Алимпија.
         Журжоњи (4) у потоку Рошулу, из Сокола у Ердељу, славе Св. Аранђела.
         Кољерони (2) у потоку Рошулу, из Крајине, славе Петковицу.
         Србоњи (1) у потоку Рошулу, из Македоније, славе Ђурђиц.
         Петрикоњи (8.) у потоку Гајини, из Церовице у Шумадији, славе Св. Јована.

- 413 -

         Богданешће (30) у Богданову Пољу, из Сокола у Ердељу, славе Св. Аранђела.
         Брајоњи (6) у потоку Падури, из Ердеља, славе Петковицу.
         Валоњи (6) у потоку Јерку, из Црне Реке, славе Св. Николу.
         Брусоњи (20) у Брусоњ-Пољу, из Церовице у Шумадији, славе Петковицу.
         Зарјоњи (20) у Пађина-Пољу, из Алмажа у Ердељу, славе Св. Николу.
         Митароњи (10) у Пађина-Пољу; из Ресаве, славе Св. Николу.
         Бутоњи (14) у Пађина-Пољу, из Црне Реке, славе Св. Николу.
         Дражилоњи (8.) у Пађина-Пољу, из Ресаве, славе Св. Николу.
         Пистроњи (5) у Пађина-Пољу, из Крајине, славе Св. Николу.
         Маркоњи (50) у Пађина-Пољу, из Ђурђева у Влашкој, славе Петковицу.
         Антаназоњи (8.) у Пађина-Пољу, из Карансебеша у Ердељу, славе Петковицу.
         Соколрјани (20) у Пађина-Пољу, из Ердеља, славе Св. Аранђела.
         Јанкуљцоњи (4) у Пађина-Пољу, из Ђурђева у Влашкој, славе Петковицу.
         Голубоњи (2) у Пађина-Пољу, из Ђурђева у Влашкој, славе Петковицу.
         Трајоњи (4) у Пађина-Пољу, из Сокола у Ердељу, славе Петковицу.
         Аврамоњи (4) у Пађина-Пољу, из Ђурђева у Влашкој, славе Петковицу.
         Јошоњи (9) у Пађина-Пољу, из Ђурђева у Влашкој, славе Петковицу.
         Тафлагоњи (10) у Пађина-Мали, из Карансебеша у Ердељу, славе Митров-дан.
         Пуланешће (4) у Пађина-Мали, из Карансебеша у Ердељу, славе Велику Госпођу.
         Кишебороњи (3) у Станулову, из Брестовца у Црној Реци, славе Св. Илију.
         Ноџићи (Ноџоњи) (3) у Станулову, из Церовице у Шумадији, славе Св. Јована.
         3гршоњи (15) у Великом Потоку, из Лугоша у Банату, славе Св. Алимпија.
         Пуланешће (40) у Великом Потоку, из Карансебеша у Ердељу, славе Велику Госпођу.

- 414 -

         Трајоњи (30) у потоку Флори, из Сокола у Ердељу, славе Св. Аранђела.
         Вречоњи (25) у потоку Вречоњу, из Влашке, славе Св. Аранђела.
         Пуцујењи (10) у Орљеву Брду, из Црне Реке, славе Св. Николу.
         Здрикоњи (10) у Орљеву Брду, из Лугоша у Банату, славе Св. Алимпија.
         Чокоњи (6) у Башчиском Потоку, из Влашке, славе Велику Госпођу.
         Фусоњи (15) у Башчиском Потоку, из Влашке, славе Велику Госпођу.
         Ротундоњи (7) у Башчиском Потоку, из Ердеља, славе Св. Николу.
         Кљуроњи (4) у Башчиском Потоку, из Црне Реке, славе Митров-дан.
         Сандоњи (2) на вису Бољетину, из Сибнице, славе Петковицу.
         Згршоњи (4) на вису Крбасоњу, из Лугоша у Банату, славе Св. Алимпија.
         Драгоњи (4) у потоку Петрују, из Крајине, славе Петковицу.
         Барбоњи (18) у Слани, из Кривеља у Црној Реци, славе Св. Николу.
         Германешће (8.) у Слани, из Црне Реке, славе Св. Николу.
         Радоњи (4) у Слани, из Црне Реке, славе Св. Николу.

         Помештање и расељавање, сасељавање и сашоравање. — Село, као што се из прошлог одељка види, није било на данашњем месту. Оно је померано пет пута, док није заузело данашњи положај. Сва ранија насеља припадају и сада овоме селу. На њима и сада живе поједине лородице.

         Старине, селишта, гробља и др. — У атару овога села има доста старијих и млађих селишта. На вису Краку Пери у Слани налази се и порушен темељ некога градића, а одмах у близини овога и старо гробље са великим каменим плочама без натииса, по свој прилици из римског доба.
         У Стануловцу, на путу у Мелницу, находе се и сад решеткасте цигле, остаци негдашњег насеља. Још има остатака од насеља и на овим местима: Орљеву, Знамању и Лазареву Потоку. Ова су према остацима новијег постанка. Новијих селишта има, као што напред поменусно, на овим местима: у Стануловцу, које једино носи назив Селиште, затим око Боље-

- 415 -

тина, Петрже-Поља и Орљева Виса¹). У средишту села, 15 мин. од школе идући низ Витовницу, на левој обали њеној находе се скоро до темеља порушени зидови манастира, који се зове Јаковљев Манастир. Зидови су му дугачки 15 m., код певнице је 7, код препрате 5, олтар му је дуг 4, а зидови су му дебели 0,80 m. Више манастира находе се остаци старог конака, а на брду, које носи назив по манастиру, налази се једно удубљење, где је био подрум манастирски.
          На 50 метара испод манастира налази се кладенац, чија је температура 14°, а при дневној 28°. О овоме манастиру ништа се не прича. Извор сматрају за лековит и ту долазе да се од грознице лече.
          Трагова старих путева находи се од Кладурова, преко Петржа Поља на Црни Врх. За стара рудишта и окна сељаци не знају. У селу имају три општинска гробља, где се мртваци сахрањују, а поред тога и поједине породице сахрањују своје на салашима, те се тако може рећи колико има салаша, толико има и гробаља.

          Занимање становништва. — До пре двадесетину година сточарство је било главно занимање становништва. Али од тога времена и земљорадња је узела већега маха. Са напредовањем земљорадње почело је сточарство опадати тако, да сада мало има људи у селу, који имају 50—100 оваца. Али, ипак сточарство код ових сељака има превагу, јер то им је најглавнији производ за трг. Нарочито држе говеда.
          Поред овога гаје још и шљиве, од којих пеку ракију. Сушити шљиве не умеју. Међу сељацима има доста и млинара, јер у селу има 10 воденица и 1 ваљавица на реци Витовници.
          У средини села находи се осам кућа циганских. Они су сви ковачи. Од њих су две куће турски Цигани, а шест кућа Власи. И једни и други говоре влашким језнком и изједначили су се с осталим сељацима.
_______________
          ^{1) Овде се находе и остаци цркве и један кладенац, звани Меспеђе.}

- 416 -