Gotovo je postalo pravilo da se ljudi (stručni i nestručni) koji ne znaju ni jednu jedinu vlašku reč, usuđuju da ovaj “jezik” definišu – hajde da se malo našalim – kao “felerični” srpski, nešto kao “srpski sa govornom manom”. Nesporna je činjenica da je u pogledu leksičkog fonda svaki jezik slojevit i da sadrži u manjoj ili većoj meri reči iz drugih jezika. Ali, to ne znači da je dopušteno da se jezik, zbog određenog procenta reči stranog porekla, može klasifikovati u grupu tih stranih jezika. Setimo se Škaljića. On je sačinio rečnik turcizama u srpsk(hrvatsk)om jeziku. Na 660 strana doneo je tačno 8.742 reči! (v. Abdulah Škaljić,
Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, “Svetlost”, Sarajevo, 1979, str. 23). Impozantan broj, nema šta, ali nikom zbog toga ne pada na pamet da srpski jezik svrsta u turski!
Kom stablu pripada “vlaški”? Najpre treba imati u vidu da je
vlaški jezik “jezik” samo kada se govor(i) Vlaha Srbije posmatra(ju) iz ugla službenog, srpskog jezika. Kada se, međutim, uđe u njegovu “kožu”, dakle: kada se
nauči, naročito kada se istovremeno nauči i još ponešto iz oblasti naukâ o jeziku – onda se lako zapazi da je reč o govorima, odnosno narečjima, iliti dijalektima, koji pripadaju rumunskom književnom jeziku! Svaka druga klasifikacija vlaških govora dovelo bi u pitanje ne samo obaveštenost takvih “klasifikatora”, već i dalo dosta povoda da se otvoreno posumnja i u njihovu zdravu pamet!
Zbog toga sam, za potrebe Vikipedije, “vlaški jezik” definisao kao “
popularni srpski naziv za rumunske dijalekte kojim, kao maternjim jezikom, govore Vlasi istočne Srbije”. Mislim da je ova definicija gotovo lakonska i da joj se nema šta ni dodati ni oduzeti.
Grupisanjem vlaških govora u dijalekte rumunskog jezika, istovremeno smo ih smestili u grupu onih današnjih, živih jezika koji imaju očuvanu latinsku osnovu. Nije li to malo pretenciozna tvrdnja da nepismeni vlaški seljaci, bez časa škole, govore od rođenja jezikom koji je kod svih drugih naroda obeležje obrazovnog elitizma njihove aristokratije? Naravno da nije. Navodim ovde jedan primer koji preuzimam od Hazdeua.
Bogdan Petričesku-Hazdeu (B. Petricescu-Hasdeu), u svom monumentalnom delu “Etimologicum magnum Romaniae”, tom. 1, Bucureşti 1972, na str. 36 navodi strofu jedne rumunske narodne pesme koju je u XIX veku zapisao u Dobrudži
Teodor Burada. Potom, pomoću Čihakovog (Cihac) etimološkog rečnika, analizira osnovu doslovno svake reči iz te pesme. Stihovi glase:
Vara vine, iarna trece,
N-am cu cine mai petrece;
Şi cu cine am avut,
Vai de mine, l-am perdut!
L-a mîncat negrul pǎmînt,
La bisericǎ-n mormînt!
[Teodor Burada,
O cǎlǎtorie in Dobrugea, Iaşi, 1880, p.10]
Evo Hazdeuove etimologie:
vara <
lat. ver, veris
vin <
lat. venio
iarna <
lat. hibernum (tempus)
trec <
lat. trajicio
nu <
lat. non
am, avut, avea <
lat. habeo
cu <
lat. cum
cine <
lat. quinam
mai <
lat. magis
petrec <
lat. pertrajicio
şi <
lat. sic
de <
lat. de
el <
lat. ille
perd <
lat. perdo
mînc <
lat. manduco
negru <
lat. nigrum
pǎmînt <
lat. pavimentum
la <
lat. “un l euphonique ...”
a <
lat. ad
biserica <
lat. basilica
în <
lat. in
mormînt <
lat. monumentum
Ostaje jedino
mine (“vai de
mine”) i Hazdeu primećuje da postoji podudarnost sa slov. “mene”, ali skreće pažnju i na to da reč može takođe imati latinsku osnovu, sudeći po obliku “mene” koji se nalazi u staroitalijanskom jeziku i navodi frazu: “Lontano son de gioi, e gioi de
mene ...”)
Ovaj primer donosim ovde i zato što stihove koje je Hazdeu analizirao, znam i sam još iz detinjstva. Ne pamtim tačno gde sam ih i kada čuo prvi put, ali imam mutno sećanje na jednu sedeljku u brdima iznad moje rodne kuće, (Rudna Glava u Poreču) na kojoj je pevala neka moja dalja rođaka, Radmila Krišan, u duetu sa mojom majkom. Svi su slušali kao opčinjeni, i povremeno suzdržano plakali! Ascultat, ş-a suspinat! Evo kako sam zapamtio stihove
Vara vińe, ǐarna trǐaśe,
N-am cu caŕe m-a petrǐaśe;
Şî cu caŕe am avut,
Lǎlǎ, duamńe, l-am pǐerdut!
L-a mîncat al ńegru pomînt,
Ǎćel, dzîaśe-n mormînt ...
[Paun Es Durlić,
Terenski zapis po sećanju, Rudna Glava (opština Majdanpek), Srbija]
Bez obzira na razliku u dijalektu i ovde onde u rečniku, nesumnjivo je da se radi o istom poetskom motivu. Pa i ako koza hoće (ponekad) da slaže da Vlasi i Rumuni nemaju nikakve veze, evo, vidimo, rog ne može da sakrije istinu!
Kada ustanem na levu nogu i u toku dana naletim na nekog od gorenavedenih »klasifikiatora« koji su toliko učeni da su sigurno čuli za čuvenu latinsku izreku »Omnia mea mecum portum«, ja im »nabijem na nos« fakat da se ona i dan-danas koristi u homoljskim brdima, i to u izvornom obliku: »Omeńia mia cu mińe port«. Evo, da ih uporedimo i ovako:
Omnia mea mecum portum! - Rimľeńi ai batrîn đin Rim!
Omeńia mia cu mińe puort! - Rumîńi ai ćińiŕ đin Omuoľ!
E, pǎ acuma care are omeńiǐe – ǐel viađe şî spuńe:
aşa ǐe, bre, Pauńe!
Care nare:
taśe şî faśe! Ama nu mǎi fac ii ca nuoi. Uńi probirǎ –
şî sa cufurirǎ!
Osnovne informacije o latinskom jeziku možete naći ovde:
http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=424.msg1339#msg1339
