Кључни моменат у просрпској теорији о пореклу Влаха, која је по инерцији и даље доминатна у српској етнологији, почива на резултатима истраживања припадника тзв. Цвијићеве антропогеографске школе, међу којима је најистакнутији био Коста Јовановић. Тај постулат, упрошћено, гласи:
Власи су Срби који су у одређеним историјским околностима, прешли из Србије у Влашку (део данашње Румуније) где су се временом повлашили и када су се околности у Србији промениле, вратили се назад, али сада као Власи. Овде доносим сажетак антропогеографског истраживања К. Јовановића, обављеног непосредно пре и непосредно после Првог светског рата у селима Неготинске крајине и Кључа, из кога се јасно види којим методолошким поступком је дошао до закључка који је касније дао чувену „инверзну“ теорију о српском пореклу Влаха.
Коста Јовановић,
НЕГОТИНСКА КРАЈИНА И КЉУЧ, Београд, 1940, стр. 101-103
О РУМУНСКО-СРПСКОЈ СТРУЈИ У НАСЕЉАВАЊУ НЕГОТИНСКЕ КРАЈИНЕ Досељеници
румунско-српске струје, иако најмногобројнији, несумњиво су се у Крајини и у Кључу насељавали после првих и многобројних косовско-метохиских досељеника. Главна је маса долазила са севера и са северо-истока, преко Дунава, из Румуније: „Царани" и порумуњени Срби (725 родова, 34,94%. са 4.845 кућа, 32,52%), а много мање са запада, преко Браничива: „Унгурјани" и порумуњене српске породице (123 рода, 5,92%, са 1.120 кућа, 7,59%). Царани су долазили из матице, из Румуније, а Унгурјани из етапних области, из Баната, пожаревачког и тимочког и других крајева са румунским становништвом. Први су населили низију поред Дунава и унеколико Тимок, а други брдске крајеве. Да је ова струја започела своје насељавање после старијих досељеника Косовско-метохиске струје доказ су и напред показани писани лодаци из времена аустриске окупације у почетку 18. века. Јер мали број породица (320) односно кућа (320),
[стр. 101] колико их је било у самом почетку окупације (1718 год.) упоређен са оним из 1723 год. (943 „хлебови", куће), а наро чито са 1643 куће из 1736 год.) довољно показују да је у тим међувременима било јаког досељавања, а нарочито у насељима у којима је данас та струја у већини. Интересантно је овде истаћи, да су свих 22 крајинско-кључких свештеника чија су имена напред показана по подацима из 1736 год., постављени на парохије баш за време аустриске окупације а нема ниједног који је на таквом месту био пре тога времена, што указује на то да су за време аустриско-турског рата пред окупацију са народом избегли и њихови свештеници. Пада у очи да су од свештеника, постављених за време аустриске окупације, само њих осам несумњиво српског порекла, а остали (14), иако већином имају српска имена, рођени су у „Каравлашкој") или порумуњеним крајевима, у чијим је насељима било најјаче досељавање из Румуније, те су се услед тога и лакше порумуњавали затечени и досељени Срби. Несумњиво је овако јаког досељавања Румуна и порумуњених Срба било и доцније, нарочито у неким насељима (нпр. у Јабуковцу и Уровици), јер иначе не би било могућно да је у њима десет, двадесет, па и више пута већи број данашњих. кућа порастао само прираштајем. Ово потврђују оснивања или обнављања неких насеља (нпр. Љубичевца, Кладушнице и Давидовца) средином 18. века са румунским и порумуњеним становништвом, као што су доцније (1833 год) румунски досељеници или избеглице основали село Михаиловац, у коме и данас чине 95,35% од родова (43), са 97,57% од кућа (288). Несумњиво је да ни сви Царани и Унгурјани немајупоуздано то порекло. То су и приликом испитивања потврдили недовољни одговори многобројних њихових родова, пошто ми поуздано нису мбгли рећи: да ли су им преци дошли или су се повратили из „Влашке" или из „повлашених"
[стр. 102] крајева (Баната, Пореча, пожаревачког и тимочког краја или иа краја преко Тимока у Бугарској). Тако за већи број родова (153, 7,37%) и кућа (894, 6,00%) казало ми се само то да су им се преци „повратили или дошли из Влашке". Такође за велики број родова (55, 2,65%) и кућа (789, 5,30%) речено ми је да су се „повратили или дошли из Влашке и повлашених крајева." За мање родова (23, 1,10%) и кућа (230, 1,45%) одговорено ми је да су „Унгурјани и повлашене српске породице", а један род (0,04%) са 2 куће (0,01%) се „повратио или дошао из Извора у Румунији". Вероватно и међу осталим Царанима има родова који су се повратили из Румуније, али су мени многи место тачних одговора казивали само да су им старији или новији преци из ових области „бежали у Влашку" и неки тамо остали стално. Уопште становништво румунско-српске струје нема тако очуваних предања о своме пореклу као други досељеници. Најобичније су знади када је и где им је био рођен дед, али ретко и за којег старијег претка. Изгледа да због неповерења и сумње често и нису хтели више одговарати. Зато сам и све поменуте родове урачунао румунско-српску струју.
[Стр. 103] У вези са овим, види и топик:
http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=401.0
