Емина Бранковић, Музеј рударства и металургије, Бор
ДРВЕНА НАДГРОБНА ОБЕЛЕЖЈА У ВЛАШКИМ СЕЛИМА ЦРНЕ РЕКЕ
„Етно-културолошки зборник“ књ. 1, Сврљиг 1995, стр. 225-231
У раду се говори о једној појави из погребног ритуала у неким влашким селима Црне Реке. Наиме, гробови покојника обележавају се необичним дрвеним крстовима, који се, по свом облику, издвајају од уобичајених. Реч је о сачуваном обичају до данашњих дана да се гроб, поред каменог споменика, обележава дрвеним незакршћеним крстом, који више личи на ишарану даску или изрезбарени стуб, него на крстачу. Ипак, Власи га зову "круша" - крст. Крст се прави од храстовог или багремовог дрвета. Израђује се ручно у кући покојника.
Кључне речи: крст, крстача, Власи, покојник.
Култ мртвих и погребни обичаји код становништва североисточне Србије били су предмет истраживања наших научника.1 Посебну пажњу привлачили су самртни обичаји код влашког становништва због архаичних елемената које у себи садрже и које су у готово неизмењеном облику сачували до данас. О сеоским гробљима и надгробним обележјима у североисточној Србији нешто је мање објављених радова и углавном се односе на камене надгробне споменике.2 Пишући о сеоским надгробним споменицима у Србији, М. Влаховић каже да је средином 19. века било по целој Србији "значајних дрворезних надгробних споменика" и да се у збирци Етнографског музеја у Београду, поред камених споменика, налази и известан број дрвених из различитих етничких области.3 Век трајања дрвених надгробних споменика је, у односу на камене, много краћи. На сеоским гробљима тешко је наћи дрвена надгробна обележја старија од 70 до 100 година, јер дрво, без обзира на заштитне боје којим га премазују, трули и пропада. Због тога податке о дрвеним надгробним споменшшма из прошлог века морамо тражити у литератури и музејским документима.
Намера аутора је да у овом раду скрене пажњу на необична дрвена надгробна обележја у неким влашким селима Црне Реке. Дрвена надгробна обележја у селима Валакоње, Подгорац, Лубница се, по свом облику, издвајају од уобичајених дрвених крстова направљених од два укрштена правоугаона комада дрвета, мање или више украшена резбаријом. На гробљима у поменутим селима уздижу се изрезбарени дрвени стубови висине око 1,5 м. са изрезаним крстом на врху или без њега (слика 1). Обичај постављања оваквих надгробних обележја живи и данас, а у селима се још по неко од старијих људи бави њиховом израдом. [Стр. 225] Подаци за рад прикупљени су почетком 1995. године у селима: Валакоње, Боговина, Подгорац, Савинац, Оснић и Злот. За Лубницу, Гамзиград и Шљивар (општина Зајечар) подаци су добијени у Народном музеју у Зајечару. Сва поменута села смештена су у црноречкој котлини и насељена влашким становништвом (слика 2).
Црна Река је мања предеона целина у североистичној Србији. То је котлина истоимене реке са притокама и побрђима и обухвата простор од њеног изворишта код Кривог Вира до ушћа у Тимок код Зајечара. Насељена је српским и влашким становништвом. Проучавајући миграционе струје и њихове правце кретања на Балканском полуострву, Јован Цвијић је за Црну Реку утврдио да је данашње становништво досељено крајем 17. и у 18. веку са југа, југозапада и севера.4 На овом простору живи српско становништво досељено динарском, косовском и моравско-вардарском миграционом струјом. Влашко становништво се доселило из Алмаша у Банату и из Брдеља и припада групи Влаха Унгуреана. Пореклом становништва на овим просторима бавио се и Маринко Станојевић и по њему међу влашким становништвом нема старинаца, већ су сви новодосељени. За нека од поменутих села у Црној Реци, Сганојевић наводи конкретне податке о насељавању. Почетком 19. века Унгурјани су населили Валакоње и Оснић. Подгорац је некада био чисто српско село, али се већина становника иселила, па је почетком 19. века у село дошло 50 породица из Румуније и повлашило остатак српских породица. Село Боговина је основано 1965. године поред истоимене реке од намножених породица из Подгорца.5 Гамзиград, Лубница и Шљивар су, такође, насељени влашким унгуреанским становништвом, мада за Шљивар М. Станојевић тврди да су становници повлашени Срби.6
Погребне обичаје у Валакоњу забележио је почетком овог века Тихомир Ђорђевић у својим путописним белешкама Кроз наше Румуне. О надгробном обележју - крстачи написао је само да се прави од граничевог или горуновог сировог дрвета. У делу "Неколики самртни обичаји у Јужних Словена", пишући детаљније о гробљима и гробним белезима, Ђорђевић наводи да ни у то време "нису на гробовима свуда прави дрвени крстови, већ их има који нису ништа друго до резом шарана даска у облику повеће преслице".
У влашким селима Црне Реке задржао се обичај до данашњих дана, да се гроб, поред каменог споменика, обележава дрвеним незакршћеним крстом, који више личи на ишарану даску или изрезбарени стуб него на крстачу. Ипак, Власи га зову "круша" - крст.7
Крст се прави од храстовог, багремовог и граничевог (од границе - врста храста) сировог дрвета. Узима се дрво које је дуготрајније и спорије трули. Потребно је дрвено стабло дужине до 2 метра и пречника 15-20 сантиметара. Тањи крај се укопава у земљу (једна трећина укупне дужине), а дебљи декорише. Израђује се ручно и потребно је око три сата рада да би се направио. Од алата се раније користила ручна тестера, секира и кесер, а данас их израђују моторном тестером. Израђују их сеоски мајстори који се, уз пољопривреду, баве столаријом. Крст се прави у кући покојника, а после постављања, на гробљу се фарба заштитиом бојом. Од боја користе највише црвену, мање зелену и плаву. Као награду за труд мајстори добијају пешкир од покојникове породице. Израда дрвених крстача се никада не одбија, а рад се не наплаћује.
На гробљима у Валакоњи, Боговини, Подгорцу и Савинцу сви дрвени крстови су у облику стуба. На гробљу у Оснићу издвајају се две врсте крстова. Оснићани који [стр. 226]живе у засеоку Оснић-Тимок израђују својјим покојницима крстове у облику стуба, а покојницима из села гробови се обележавају закршћеним крстовима. На изрезбарени стуб који је исто урађен као у поменутим селима, само мало нижи, учвршћена је по средини попречна страница, такође, украшена резбаријом. Овакав облик крстаче се среће и на злотском гробљу (слика 3). Овај крст представља неки прелазни облик ка уобичајеним дрвеним крстачама направљеним од два једнака правоугаона комада дрвета. По облику и начину украшавања дрвени крстови су доста уједначени, али од села до села постоје одређене разлике. У већини села крстови се разликују према полуумрлог.
Сви крстови у Валакоњи су истог облика и готово исто украшени. Три стране дрвеног стуба (предња и обе бочне) су украшене резбаријом, док је леђна страна благо заобљена. Мотив који користе за украшавање је стилизовани цвет. Од умешности дрводеље зависи да ли ће тај цвет бити геометријски упрошћен, да ли ће бити једноставније изрезан (са 2-3 латице), или раскошније урађен (Т. 1/1,2 и 3). Уметничке способности црноречких дрводеља су доста скромне. С обзиром на алат који користе у изради дрвених крстова, овде се, у сваком случају, не ради о уметничкој резбарији у дрвету. На врху стуба изрезан је крст у различитим варијантама. На једном надгробном обележју из 1953. год. изрезана је на врху петокрака (Т. II). Данас на валакоњском гробљу нема разлике између мушких и женских крстача. Некада су се разликовали само по броју изрезаних "цветова" на стубу. На мушким крстовима било је пет, а на женским седам цветних орнамената.
У Боговини и Подгорцу јасно се разликују мушки и женски крстови. Мушки крст се израђује на исти начин као у Валакоњу, тј. дрвени стуб је изрезбарен са три стране. При врху се оставља цела ширина дрвеног стуба у облику круга који служи као постоље изрезаном крсту на врху (Т. Ш/1). Женски крст има облик даске са украшеним бочним странама. Предња и леђна страна могу бити потпуно равне, или леђна страна може да има пирамидални облик (Т. Ш/2 и 4). На старијим женским крстачама нема изрезаног крста на врху, тако да подсећају на веће преслице. Данас их израђују са крстом на врху. За украшавање користе исте цветне орнаменте, мада су у Подгорцу украси више у виду геометријских орнамената (полукругови симетрично перформирани смењују се са изрезаним правоугаоницима) (Т. Ш/3).
Код надгробних обележја у Лубници, Гамзиграду и Шљивару, такође, постоје разлике у односу на пол покојника. Обележје женског гроба има на врху изрезбареног стуба изрезан крст, а код мушког се равно завршава. Огубови су украшени геометријским шарама (Т. IV/1 и 2).
На оснићком гробљу разликујемо две врсте дрвених крстача. Засеок Оснић-Тимок има надгробна обележја у виду стуба урађеног попут оних из Боговине и Подгорца. Покојницима из села постављају дрвене крстаче које представљају неки прелазни облик ка уобичајеним дрвеним крстачама. Изрезбарени стуб висине до једног метра са изрезбареним крстом на врху, добија попречну страницу у виду дрвене даске, чије су бочне стране изрезбарене (Т. IV/3). Разлике код овог типа дрвених крстача у односу на пол покојника нема.
Дрвене крстаче на гробљу у Злоту су врло сличне оснићким, с том разликом што се мушке другачије израђују од женских. Мушке крстаче изгледају попут оснићких, само на врху, уместо изрезаног крста, имају "дрвену капу" - остављена је цела ширина дрвеног стуба у виду дебљег круга. Вертикална страна крста изрезбарена је са три стране, обе бочне и предња. Хоризонтална - попречна страна крста је у облику даске са украшеним бочним странама и крајевима кружно заобљеним (Т. V/l). Женске крстаче су направљене од такве две закршћене даске (Т. V/2). [Стр. 227] Дрвени надгробни крстови у влашким селима Црне Реке немају на себи урезану годину рођења и смрти, нити име покојника. После полагања умрлог у гроб и затрпавања гроба, укопава се покојнику изнад главе овакав дрвени крст и кити свежим цвећем. Од свежег цвећа се праве и венци и постављају лучно изнад крста. Последњих година на неким гробовима се, поред дрвеног крста који је урадио сеоски столар, поставља купљена крстача са именом покојника, годином рођења и смрти. У овом крају задржао се и стари обичај да млађим покојницима, поред крста, саде дрво (обично шљиву) окићено разнобојном вуном (слика 4). У року од годину дана од смрти поставља се и камени надгробни споменик.
О пореклу влашких надгробних крстова у Црној Реци се врло мало зна. Сеоски мајстори који их израђују, па ни сами мештани, не знају од када се почело са обележавањем гробова оваквим обележјима. Добијају се, углавном, одговори да је то "од старина", или из турског доба. Сигурно је да ће гробове својих покојника обележавати оваквим крстовима док има људи у селу који их израђују. Овај "занат" сигурно изумире, јер се нико од млађих људи у поменутим селима не бави овим послом.
У расветљавању питања порекла ових надгробних обележја могу нам помоћи подаци из литературе, али за сигурне одговоре нужна су даља истраживања. У прошлости су људи гробове својих покојника различито обележавали. На нашим просторима је био раширен обичај да се на гроб покојника засади дрво. Овај обичај су практиковали и други народи. По анимистичком схватању у дрво се усељавала покојникова душа и ту боравила.8 Стари Словени су обожавали дрвеће па су своје умрле сахрањивали у шуми, а гробове обележавали стубовима од тесаних стабала.9 Са ширењем хришћанства надгробни крст је заменио дрво које се садило на гробу и постао симбол смрти и верске припадности.10 Он је, у ствари, стилизована антропоморфна представа покојника у гробу и у њему борави покојникова душа.11 По Т. Ђорђевићу крст је само хришшћанска замена за неку симболистичку белегу.12 У народу се, вероватно, задржао обичај обележавања гробова различитим белезима, па су власти биле принуђене да донесу наредбу 1730. године, по којој се гробови морају обележавати само крстом.13 И после ове наредбе, као и пре, на гробљима су се могли видети различити гробни белези. У 16. веку, на сеоским гробљима у околини Јагодине, поред надгробних споменика, биле су постављене дрвене мотке са симболима у облику срне или кошуте са ланадима. Вероватно су то били неки тотемски симболи.14 У околини Рогатице, у 19. веку, постојао је обичај да када умре момак или девојка у погребној поворци носе "тољагу" са крстом на врху, окићену марамама.15 Почетком 20. века у Хомољу су родитељи кад изгубе прво дете обележавали његов гроб ишараном даском, а не крстом.16 И у Семберији се гроб некрштеног детета обележавао ишараном даском.17 У Неготинској Крајини, половином 20. века, а некада и у околини Ваљева, [Стр. 228] раширен је био обичај да се на гроб мушкарца постави крст, а на гроб жене дрвени стуб без крста.18
Наведени примери упућују на закључак да се до данашњих дана задржао на нашим просторима обичај обележавања гробова различитим надгробним обележјима. Дрвена надгробна обележја у влашким селима Црне Реке сведоче о томе. Да ли су оваква надгробна обележја карактеристична само за Влахе, па су их они својим насељавањем донели из крајева где су раније живели, или су их примили од других, са сигурношћу не можемо знати. Чињеница је да их по овим необичним дрвеним надгробним обележјима разликујемо од Срба у Црној Реци. Обичај обележавања гробова оваквим белезима живи и данас, а то је доказ да влашки погребни обичаји садрже у себи многе архаичне елементе и да и данас побуђују пажњу истраживача. [Стр. 229]
-----------------------
1 С. Зечевић се највише бавио овом проблематиком а поред њега и Т. Ђорђевић В. Чајкановић и дрги.
2 М. Влаховић, "О гробљима и надгробним споменицима поглавито у источним крајевима
Југославије". Сепарат са IV Конгреса словенских геогр. и етногр. у Софији, 1936; М. Влаховић/ П.
Милосављевић, Сеоски надгробни споменици у Србији, Београд 1956; М. Драшковић, "Култни
симболи у рајачкој некрополи", Развитак 6,1968; Д. Стефановић "Сеоски надгробни споменици у
Крајини", Развитак 4-5,1965.
3 М. Влаховић/ П. Милосављевић, наведено дело.
4 Ј. Цвијић, Балканско Полуострво, и јужнословенске земље. Београд, 1922.
5 М. Станојевић, Зборник за познавање Тимочке Крајине. књ. 1, Београд 1929.
6 Исто.
7 "Круша", рум. реч kruce, крст, жалост, вера.
8 Ш. Кулишић, П. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник. Бесград, 1970.
9 Л. Нидерле, Словенске старожитности. Нови Сад 1954.
10 П. Костић, "Обичај постављања застава на гроб", ГЕМ 33, Београд, 1970.
11 В. Чајкановић, "Да ли су стари Срби знали за идоле“. Студије из религије и фолклора.
Српски етнографски зборник, књ. XXXI, Београд 1924.
12 Т. Ђорђевић, "Неколики самртни обичаји у Јужних Словена". У: Наш народни живот
књ. IV, Београд 1984.
13 Исто.
14 П. Костић, наведени рад.
15 Исто.
16 Т. Ђорћевић, наведено дело.
17 С. Бајић, "Погребни обичаји и надгробни споменици сеоског становништва у Семберији".
Зборник радова Етнографског института, књ. 9, Београд, 1979.
18 М. Влаховић - П. Милосављевић, наведени рад.
WOODEN GRAVE MARKERS IN THE WALLACH VILLAGES OF CRNA REKA
In some of the Wallach villages of Cma Reka, graves аге marked with wooden crosses having a distinctive shape. Our research included the following villages: Valakonje, Bogovina, Podgorac, Savinac, Osnić, Zlot, Lubnica, Gamzigrad and Šljivar. AU of these villages are located in the Cma Reka valley and are inhabited by Wallachs.
These villages have preserved the custom of marking their graves with both a tombstone and an uncrossed wooden that is more reminiscent of a decorated board or carved column than a crosse. Nonetheless, the Waliachs call it "kruša" - cross. Oak or black locust are used to make the cross is handmade in the deceased person's house.
Very little is known of the origin if the Cma Reka crosses and whether they are characteristic of the Wallachs alone. The fact remains, however, that these unusuel grave markers distinguish the Wallachs from the Serbs in Cma Reka.
