Herman Raušning - Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom

[novica]

  Po obećanju , post koji treba analizirati u poređenju sa trenutnim stanjem u društvu.
  Sa prethodnim postom se počinje (istorija srba , grubi istorijski falsifikat) a do ovog se lako stiže.

     Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom
  

--------------------------------------------------------------------------------
Herman Raušning je jedan od najinteresantnijih ličnosti iz onog tabora nacionalne i konzervativne Nemačke, koji se iz patriotskih pobuna priključio Hitleru, držeći da je nacionalna dužnost podupreti Hitlerov pokret u borbi za prava nemačkog naroda.

Raušningova politička sudbina, o kojoj nam ova knjiga pruža potresno svedočanstvo, sudbina je svih onih dobronamernih i duboko patriotskih Nemaca koji nisu mogli pratiti dalje Hitlera na ovom putu kojim je on poveo Nemačku.

Ubedljivost

Činjenica što Raušning ne dolazi iz tabora levičarske, socijalističke i demokratske Nemačke, nego iz tabora strogo nacionalnih desničara, daje ovoj knjizi ubedljivost objektivnog dokumenta. Pisac je bio jedan od pripadnika užeg kruga nacionalističke partije elite i, kao takav, predsednik nacionalističke vlade u tadašnjem slobodnom gradu Dancigu. N a takav visoki položaj mogao je doći smo čovek koji je uživao Hitlerovo poverenje.

Herman Raušning potiče iz stare nemačke veleposedničke i oficirske familije. Raušning je istočnopruski junker i tipični predstavnik onog plemićkog sloja, koji je kroz vekove sačinjavao kičmu pruske države. To su bili ljudi, koji su nesebično i odano služili kralju i državi. U svojoj mladosti, Raušning je posećivao ratnu akademiju, kako je to onda bio običaj gotovo u svim pruskim plemićkim familijama, a zatim se posvetio sveučilišnim naukama. Kad je godine 1914. buknuo svetski rat, Raušning je ratovao kao oficir na svim frontovima, a u godini 1918. bio je teško ranjen.

Kad se rat svršio, Raušning skida oficirsku uniformu i vraća se na svoje imanje na teritoriji slobodnog grada Danciga. Moglo se logički očekivati da će se Raušning, kao pruski konzervativac, posle rata priključiti nemačkim građanskim nacionalistima i organizaciji bivših ratnih boraca, koju su vodili njegovi drugovi iz rata. No Raušning je udario drugim putem. Razočaran nad nemoći stare Nemačke, Raušning je potražio utehu za svoje slomljene nade u redovima nacional-socijalističkoga pokreta, koji je obećavao novi preporod Nemačke. On pristupa Hitlerovom pokretu, a 1933. godine postavlja ga Hitler na položaj predsednika danciškog senata, dok je Forster, o kome je reč na više mesta u ovoj knjizi, imenovan stranačkim Gaulajterom u Dancigu.

Između njih dvojice dolazi prirodno vrlo brzo do sukoba. Raušning je kulturan, obrazovan gospodin iz koga izbija profinjena i fundirana kultura, a Forster slučajna naplavina revolucije, čovek bez tradicije, arivista, neobuzdan i neodmeren, pravi tip posleratnog političkog agitatora, koji samo u mutnim situacijama ispliva na površinu. Raušning uzalud nastoji da obuzda Forsterove agitatorske i demagoške ekscese u Dancigu. Sukob sa Forsterom u lokalnim pitanjima grada Danciga pretvara se u sukob s metodama i praksom nacionalsocijalizma uopšte.

Berlinsko vođstvo traži od Raušninga da on pokrije svojim autoritetom Forsterove ispade u Dancigu. Raušning se koleba između urođenog osećaja odgovornosti i partijske discipline. Raušningova savest se buni. On se pita: zar je ovo nemački preporod? On polazi u Berlin Hitleru, da kod njega potraži zaštitu i pomoć. Tako je došlo do niza razgovora sa Hitlerom, koje je Raušning zabeležio vernošću gramofonske ploče.

Ti razgovori sadržani su u ovoj knjizi. Oni su još dublje iskopali jaz između njega i nacionalsocijalizma. Raušning je morao konačno uvideti, da Forster nije osamljen izrastak u pokretu, već tipična emanacija nacionalsocijalističke doktrine uopšte. Nakon čestih razgovora sa Hitlerom, Raušning dolazi do zaključka da riba smrdi od glave. Tako najposle dolazi do unutarnjeg prekida sa Hitlerom i strankom, a zatim do javno manifestiranog odstupa sa položaja predsedništva danciške vlade.

Svestrana pažnja

Raušning putuje u inozemstvo da, kao Nemac staroga kova i adept hrišćanske evropske civilizacije, povede zajedno sa svojim brojnim sumišljenicima i domorocima, unutar i izvan Nemačke, borbu protiv nacional-socijalističke revolucije, koju on sažeto naziva revolucijom nihilizma i prevratom čitave evropske kulture.

U inostranstvu pobuđuje svestranu pažnju svojom knjigom "Revolucija nihilizma", u kojoj iznosi moralni i duševni ponor Hitlerovog nacionalsocijalizma. Zatim sledi njegova sažeta knjižica o političkoj situaciji u Nemačkoj pod naslovom "Hitler je promašio".

Poslednja Raušningova knjiga "Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom" postala je ubrzo najčitanijom knjigom svega. Jedan od najboljih poznavalaca savremene Nemačke u Francuskoj, bivši francuski ministar Marsel Rej, koji je napisao predgovor francuskom izdanju ove knjige, rekao je za nju da je to najvažnije delo o Hitleru otkako je Hitler došao na vlast. Ona je u kratko vreme prevedena gotovo na sve jezike, a ukupna naklada je već premašila tri miliona primeraka. Raušning veli u ovoj knjizi da pravi ciljevi Hitlerovi nisu sadržani u "Mojoj borbi" (Mein Kampf), jer je ta knjiga pisana za masu.

-------------------------------------------------
Nemaran, vulgaran ali i konkretan
Dva poglavlja su posebno zanimljiva: jedno je o razaranju hrišćanstva a drugo o osnivanju nove religije nadčoveka

Osim ove vulgarne propagande, postoji i tajna doktrina, poznata samo uskom krugu upućenih pristalica. Raušning nam otkriva u ovoj knjizi tajnu Hitlerovu nauku, njegove tajne planove. Kao što se Hitlerov rat ne tiče samo Nemačke, Francuske i Velike Britanije, nego i čitavog sveta tako i ideje, koje izbijaju iz Hitlerovih planova, duboko zasecaju ne samo u zajedničke interese svih naroda, nego i u najintimnije strane ljudskog života uopšte.

Marsel Rej dao je u svom predgovoru francuskom izdanju briljantnu analizu Raušningove knjige, njegove ličnosti i Hitlerove Nemačke. Marsel Rej kaže da Raušning ima svoj vlastiti stil, a Hitler svoj. Gotovo je nemoguće zamisliti dva oprečnija stila. Raušning je korektan, didaktičan, pomalo ukočen. Hitler je nemaran, neuglađen, vulgaran, ali lapidaran i konkretan. Kad je miran, onda govori otvoreno i raspoloženo u bečkom dijalektu. Ali, kad je u transu, onda se njegove fraze gomilaju, spliću, talasajući kipte kitnjastim izražajima. Elokvencija mu je razvučena i brutalna. Ona je svima poznata dobro sa radija.

Vođa bez doktrine

U ovoj knjizi, spominje Rej, izložene su poslednje Hitlerove misli, što je bolje rečeno nego Hitlerove doktrine. Jer Hitler nema doktrina. Osvajači nisu nikad imali doktrine. Međutim, i veliki i mali tirani imaju jednu zajedničku crtu da obožavaju silu i nasilje. Ono što Hitler naziva svojom doktrinom, to je obično kult sile, koja uništava i tlači ne samo pravo, nego i svaki moral i svaku duševnost.

Hitler nema doktrine, on ima samo apetite i planove. To su monstruozni apetiti i gomila rafiniranih i prostih planova, ingenioznih i detinjastih, koje bi on želeo kombinovati u jednom sistemu. Hitler zapravo i nema nikakve tajne. Prava njegova tajna, koju on nikome ne otkriva, a koju Raušning odgoneta na svakoj stranici svoje knjige, sastoji se u tome da Firer Trećega rajha nema nikakvih stalnih misli, da je delatnost njegovog duha isključivo samo negativna, da on svim svojim principima pridaje samo taktički značaj, da je njegova glavna snaga u njegovoj veri, u njegovu zvezdu, i da se ne sme u ništa verovati, pa ni u ono što on misli i kaže.

Korist je jedino merilo njegovih ideja. Jedna teza vredi samo toliko , koliko ona zbunjuje što je moguće veći broj ljudi. Podvrgnuti se zahtevima razuma, priznati da su dva i dva četiri, to jest prihvatiti opšte pravilo igre, to znači ući u igru, prihvatiti igru protivnika. Zar nije Hitler rekao Raušningu d uvek uspeva ono što je neverovatno i nemoguće? Čovek ulazi na bokserski podijum, pozdravlja se s bokserom, vadi revolver i obara ga jednim hicem.

S takvim jednostavnim metodama postignuo je Hitler sve svoje uspehe. On ignoriše poteškoće, prezire savete stručnjaka, leti prema zaprekama i obara ih. Hitler je rekao da on ima talenat da uprošćava stvari. To znači upropastiti probleme za gomilu jednostavnih duhova, uprostiti ih za potrebe nekulturnog i primitivnog duha, koji mrzi svako znanje i iskustvo. Tako su i Alarik i Genserik uprošćavali komplikovane probleme rimskog carstva.

Dva poglavlja u ovoj knjizi zaslužuju naročitu pažnju. To je poglavlje o razaranju hrišćanstva i poglavlje o osnivanju nove religije nadčoveka. Mržnja koja izbija iz Hitlerovih protivhrišćanskih namera ima neku titansku veličinu. Ovaj "judeo-hristianizam", kako on to naziva, to je ono što mi nazivamo hrišćanskom civilizacijom, koja se osniva na poštovanju ljudskog dostojanstva, na svetosti ugovora, na primatu odmerenog razuma i ljubavi. Konačno, Hitler ima pravo: rat, koji je on nametnuo svetu, to je manihejski rat koji se može svršiti samo s padom lažnih bogova.

Niko ne može ni zamisliti kakva katastrofa preti svetu, ako Hitler pobedi. Ne samo u Evropi, već u čitavom svetu srušiće se i unutrašnji i spoljni društveni sistem. Tada bi se dogodilo ono što čovek nikada nije video kroz svu svoju istoriju: opšta propast svekolikoga životnoga poretka.

Opšti prevrat svega cilj je novome ratu, koji je nedavno započeo. Hitler smatra da je dovoljno da u ovome ratu pobedi, pa da svetu nametne novi društveni poredak, kakav je njemu po volji. Fantastična zamisao, nesumnjivo, ali lažna stvaralačka snaga ovoga histerika preti da pretvori čitav svet u prah i pepeo.

Pisana za mase

Prava zamisao, koju Hitler namerava da ostvari pomoću nacional-socijalizma, neće se naći u knjizi "Moja borba", jer je ona pisana za mase. Ali doktrina nacional-socijalizma, ima i svoj tajni program, o kome se raspravlja samo u najužem krugu strankine elite. U svakoj frakciji Hitlerovih organizacija, kao u S. S, u Hitlerovoj omladini, u vodećim redovima njegove politike, u svakoj od tih frakcija ima pored širokog sloja običnih pripadnika, i jedan uži krug koji je dublje upoznat sa tajnama stranke.

Hitler je u tim užim krugovima, pristupačnim samo za izabrane, govorio slobodno ono što stvarno hoće, i šta je u stvari nacional-socijalizam. U tim krugovima i ja sam to slušao iz samih njegovih usta.

Da sam ove razgovore sa Hitlerom objavio samo šest meseci ranije, reklo bi se da su obične izmišljene kletve, iz kojih izbija mržnja. Ranije, kad sam objavio samo neke aluzije, prećutkujući glavno, odgovoreno mi je čuđenjem i nepoverenjem.

Herman Raušning
 

[novica]

Nastavak

Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom

--------------------------------------------------------------------------------
Konjanici nove propasti sveta
Razgovori ovde objavljeni, vođeni su 1933. i 1934. godine, dakle u toku prve dve godine vlasti nacional-socijalizma

Na moju "Revoluciju nihilizma" dobio sam masu prigovora. Naročito, rečeno mi je, da se moja tvrđenja ne slažu nikako sa ciljem nacional-socijalizma, jasno izraženim u "Mojoj borbi". Otkrića o pravim Hitlerovim ciljevima nisu mogla biti ozbiljno primljena, dok je god postojalo verovanje da je nacional-socijalizam čisto nemački nacionalistički pokret, koji ide za tim da uništi podjarmljujuće odredbe Versajskog ugovora. Tek sada svetu su se otvorile oči da vidi šta su u stvari Hitler i njegovi privrženici: apokaliptički konjanici nove propasti sveta.

Svi razgovori, koje iznosim ovde, potpuno su tačni. Vodio sam ih u toku godine koja je prethodila dolasku nacional-socijalista na vlast, kao i 1933. i 1934. dakle u toku prve dve godine nacional-socijalizma na vlasti. Većinu ovih razgovora beležio sam odmah, dok sam još bio pod neposrednim utiskom reči koje sam čuo, tako da su one u velikoj meri doslovno zabeležene. Ovde Hitler govori slobodno svojim najvernijim privrženicima.

Sporno ljudsko doba

On tu odaje, bez ikakvih ukrasa, svoje prave misli, one koje je uvek krio od širih masa. Čovek koji ovde govori nije "normalan" u običnom smislu te reči. Ipak, Hitlerove ideje, ma kako čudne izgledale, odaju prizvuk koji smo čuli već u ova vremena, onaj isti kojim odjekuje glas Demona razaranja.

Ovde jedan čovek dovodi do apsurdnosti čitavo jedno ljudsko doba. Tu je ogledalo u kome ogledamo nesumnjivo izobličenu, ali i delimično tačnu sliku i nas samih. I to se ne tiče samo Nemačke, jer Hitler nije samo izraz pangermanizma, već i zaslepljenosti čitave jedne generacije. Ovde jedan ograničen čovek, rob svojih nagona, doslovno shvata, kao novi Don Kihot, ono što su drugi smatrali samo za duševna iskušenja.

Otuda, ako taj čovek pobedi, neće se menjati samo državne granice. U isto vreme nestaće sve ono što je za čoveka imalo neki smisao i neku vrednost. Otuda ovaj Hitlerov rat odnosi se na sve ljude bez izuzetka. To nije samo evropski rat, povodom nekih političkih problema. To "zver izviruje iz jazbine" i otuda, svi , ma kome narodu pripadali, a naročito Nemci, i oni više nego iko drugi, moraju se složiti u jednom zajedničkom naporu: da zatrpaju jazbinu.

Budući rat

- Idući rat neće ni u čemu ličiti na rat od 1914. Nema više napada pešadije, niti juriša u gustim masama. Sve je to zastarelo. Što se tiče onoga grickanja fronta, koje se razvlačilo godinama, tvrdim vam da se to više neće dogoditi. Takav rat se degenerisao i više ga neće biti.

Bili smo sakupljeni na maloj terasi Hitlerove planinske kuće. Firerov pogled zadržao se toga trenutka negde ne padini planine koja se videla u daljini.

- Da, idućeg rata mi ćemo imati nadmoćnost koja daje slobodu kretanja.
- Da li je istina, g. Hitleru, da Nemačka ima na raspolaganju izvesne tajne pronalaske, pomoću kojih se mogu uništiti sve prepreke, pa i Mažinovljeva linija? Postavljajući ovo pitanje, gaulajter Danciga, Albert Forster dade mi znak da je naveo Hitlera na njegovu najomiljeniju temu.
- Koja to vojska nema neku tajnu? Ali što se tiče vrednosti tih tajni, tu sam skeptičan!- odgovori Hitler.
- Ipak, prodorna snaga naše nove municije? A kažu i da električno oružje daje nove mogućnosti za napad? Da li je to tačno? Pa novi zagušljivi gasovi, bakcili? Mislite li da ćemo idućeg rata upotrebiti mikrobe?

Oružje po želji

- Narod kome se odriču prava može da upotrebi sva sredstva, pa i da povede bakteriološki rat, ako zatreba. - Tu Hitler podiže glas. - Ja neću u tome da znam ni za kakve skrupule, i izabraću oružje koje mi je potrebno. Novi gasovi su užasni, ali ne vidim velike razlike između lagane smrti među bodljikavim žicama ili samrtnih muka od otrovnih gasova. U budućnosti će narodi ustajati protivu drugih naroda, a ne samo vojska protivu vojske. Mi ćemo rušiti fizičko zdravlje naših neprijatelja isto onako kao što ćemo rušiti i njegov moralni otpor. Da li će bakteriološki rat imati budućnosti? U to sam ubeđen. U stvari, mi nismo mnogo još napredovali u toj stvari, ali probe se vrše, i mislim da se ipak napreduje. Samo upotreba toga oružja ostaje ograničena! To oružje treba da se upotrebi pre no što počnu neprijateljstva. Naši ratovi vodiće se u stvari pre vojnih operacija. Tako ćemo onesposobiti Englesku, u slučaju ako krene protivu nas. A možda i Ameriku...

- Verujete li vi da će se Sjedinjene Američke Države umešati u evropske sukobe?- upita treće lice Hitlera u društvu, koje je u to vreme bio mladi vođa danciških S. S. trupa.
- U svakom slučaju znamo kako da ih sprečimo, ako pokušaju. Postoji novo oružje, naročito efikasno u sličnim slučajevima: Amerika je oduvek bila na ivici revolucije, i neće mi biti teško da joj priredim nerede i pobune, kako bi ta gospoda Amerikanci imali čime da se zabave u svojoj kući. Oni ne treba da se mešaju u stvari Evrope!


Narod zaraziti bakterijama
To će sprovesti naši agenti, bezazleni turisti

Vi rekoste da neprijatelj treba još pre početka rata da bude zaražen bakterijama?- primeti Forster.- Kako mislite da se ostvari to za vreme mira?
- To će sprovesti naši agenti, bezazleni turisti. To je još uvek najsigurnije sredstvo koje je do sada nađeno. Uostalom, ne zaboravite da je potrebno više nedelja, a neki put i još više vremena, dok se epidemija ne pojavi. Možda ćemo bakterije upotrebiti tek kada rat bude na vrhuncu, kad opazimo da popušta otporna snaga neprijatelja.

I naš razgovor nastavljao se još o izvesnim pojedinostima o hemijskom i bakteriološkom ratu. Bili smo kod Hitlera, na uskoj terasi njegove vile Vakenfeld na Obersalcbergu. Hitlerov vučjak, divna životinja, ležao je pored nogu svog gospodara. Vrhovi planina sa druge strane doline bili su ozareni suncem. Beše to jednog divnog avgustovskog jutra ispunjenog malo grubom svetlošću, predznakom jeseni, naročito karakterističnom u bavarskim planinama. Hitler je pevušio neki Vagnerov motiv. Izgledao je rasejan, nervozan.

Govorljiv u početku, odjednom je upao u neku namrgođenu zamišljenost. Bilo je to, treba da se podsetimo, u vreme kad se nacional-socijalizam približavao svojoj najozbiljnijoj krizi. Stranka je bila u očajnoj situaciji, ali to nije ni najmanje sprečavalo Hitlera da u svakoj svojoj reči naglasi čvrstu rešenost da uskoro dođe na vlasti i povede nemački narod novoj budućnosti. Govorili smo o prošlom ratu, o njegovom tragičnom završetku 1918. godine, koji je upropastio sve dotadašnje nemačke pobede.

Propašće svet

- Nikada nećemo više da kapituliramo - uzviknuo je Hitler u jednom trenutku.- Možda ćemo propasti, ali tada ćemo povući u propast i ostali svet...

I Hitler zapevuši neki karakteristični motiv iz Vagnerovog "Sumraka bogova". Naš mladi prijatelj iz S. S. trupa prekide tišinu primećujući da je materijalna nadmoćnost neprijatelja doprinela nesrećnom završetku rata, na što Hitler odmah odgovori:
- Rešenje jednog rata ne zavisi od materijala, već od ljudi!

- Ipak, novi pronalasci, i nadmoćnost oružja odlučuju sudbinu čitavih naroda i društvenih klasa. Zar niste na to mislili, Fireru naš, kad ste maločas kazali da će se idući rat potpuno razlikovati od prošlog. Nova oružja, tehnički pronalasci izmeniće čitavo vođenje rata. Izmeniće se isto tako i sva dosadašnja nauka o strategiji. Danas, Nemačka ima nadmoćnost u oružju i tehničkim pronalascima.
- Ne, strategija se ne menja, bar ukoliko se odnosi na tehničke pronalaske. To je pogrešno mišljenje!

Nepoverenje Hitler živahnu.
- Šta se promenilo od bitke kod Kane? Ni otkriće baruta nije ništa izmenilo u strategiji! Ja ostajem skeptičan prema tehničkim pronalascima. Koji je to pronalazak koji je mogao do danas da izmeni za duže vreme osnovne zakone vođenja rata? Posle svake tehničke novine dolazi druga koja je pobija. Izvesno, tehnika naoružanja stalno napreduje, i ona će još mnogo što šta stvoriti dok ne bude dostigla savršenstvo razorne moći. Ali sve to može da osigura samo trenutnu nadmoćnost!

Rudolf Hes, u to vreme privatni sekretar Hitlerov, koji se od početka razgovora držao po strani, umešao se:
- Gospoda, čini mi se, ne shvataju dobro kako će Nemačka, s obzirom na slabu korist od tehničkih novina zavođenje rata, moći da izbegne opasnost dugogodišnjeg ratovanja?

- Ko kaže da ja mislim da vodim rat kao oni ludaci iz 1914? Zar svi naši napori ne idu tome da se takav rat izbegne? Zbilja, većina ljudi nema nikakve fantazije! i preko Hitlerovog lica pređe jedan prezirući osmeh. Svi su samo sposobni da vide budućnost kroz prizmu svog neznatnog ličnog iskustva. Oni ne predviđaju ni novo, ni iznenađujuće. I generalski mozgovi su isto onako sterilni kao i svih ostalih. Ostaju upetljani u svoja stručna znanja.

Stvaralački genije nalazi se uvek izvan kruga stručnjaka. Moj dar je da uprošćavam probleme i da ih vraćam na osnovne linije. Hteli su od rata da naprave jednu tajanstvenu nauku i zato su ga odenuli u neke svečane oblike. Kao da rat nije najprirodnija stvar. Rat se proteže kroz sve vekove i sve zemlje, on je svakidanja stvar, on nema početka jer nikad nije bilo mira. Život je rat, svaka borba koju vodimo rat je; rat je prirodno stanje čoveka! Vratimo se u prošlost, čak do vremena kad nije bilo civilizacije. Šta je drugo rat nego lukavstvo, podvala, veština, prepad i iznenađenje.

Ljudi su počeli među sobom da se ubijaju kad nisu mogli više drugačije. Trgovci, razbojnici, ratnici u početku bili su isto! Ali postoji jedna viša strategija, rat u kome se upotrebljavaju sredstva višega reda. Šta se hoće ratom, Forsteru? Predaj neprijatelja. Čim neprijatelj poklekne, znam da ga mogu uništiti. Kad su već takvi uslovi, zašto ja moram da ga vojnički obeshrabrim, kad mogu da postignem isti rezultat manje skupim i sigurnijim sredstvima?

Zatim Hitler iznese svoj plan vođenja rata u glavnim linijama, onakav kao što ga je do danas već više puta stavio u delo. Ali u to vreme bila je to samo smela vizija jednog fantasta i nije bila još dovoljno jasna. Ipak, proziralo se već da se on tim planovima bavio dugo i da je imao ono svoje samouverenje da je veliki vojni strateg, neka vrsta "Gospodara rata", do sada nepoznatog u istoriji.

Herman Raušning
 
 

[novica]

Nastavak


 Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom
 --------------------------------------------------------------

U borbu po cenu propasti
Vojske lišene komandanata, vlade rasturene izazvaće strahovitu zabunu

Kad ja budem hteo da ratujem, Forsteru, u sred mira uvešću moje trupe u Pariz u francuskim uniformama. Oni će umarširati u sred dana u pariske ulice i nikome neće ni pasti na pamet da ih zadrži. Sve sam predvideo do najsitnijeg detalja. Oni će napasti odmah francuski generalštab, zauzeće ministarstva, Parlament.

Za nekoliko minuta Francuska, Poljska, Austrija, Čehoslovačka biće obezglavljena. Vojske lišene svojih komandanata, vlade rasturene izazvaće strahovitu zabunu. A ja ću već ranije biti u vezi sa ljudima koji će obrazovati nove vlade, vlade po mome nahođenju. Takve ljude naći ćemo svuda. Nemam potrebe ni da ih kupujem.

Mir pre rata

Oni će nas sami tražiti, gurani ambicijom, zaslepljenošću, stranačkim neslaganjem i samoljubljem. I mir će biti potpisan pre no što je rat i buknuo. Uveravam vas, gospodo, da uvek nemoguće uspeva i ono što je najneverovatnije postaje verovatno. Naći ćemo dovoljno dobrovoljaca, dovoljno ljudi kao što su naše S. A. trupe, ćutljive i uvek gotove da se žrtvuju. Oni će preći granice još za vreme mira, u malim grupama, i svet će misliti da su to bezazleni putnici. Danas vi mi ne verujete u to; ipak, ja ću ostvariti što vam kažem, malo po malo. Možda ćemo se iskrcati i na aerodrome, jer ćemo tada biti u mogućnosti ne samo da prebacujemo ljude, već i oružje, i nikakve Mažinovljeve linije neće moći u tome da nas zaustave. Naša strategija, Forsteru, u tome je da neprijatelja uništimo iznutra, da ga primoramo da pobedi sam sebe.

- Šta velite na ovo? - obrati mi se Forster poluglasno.
- Pre nekoliko nedelja on je pred generalima, koji upravljaju Istočnom Pruskom, izložio svoj novi plan odbrane te pokrajine od mogućeg napada Poljske. Generali su ga primili jednoglasno. Hitler je genije!

U tome se Hitler vrati na avijaciju.
- Razume se da ćemo dominirati i avijacijom. Vazdušna vojska pruža ogromne mogućnosti. Naša nadmoćnost nad drugima biće strahovita. U tome mi imamo da se bojimo samo jednog ozbiljnog konkurenta - Engleske. Sloveni neće nikada shvatiti vazdušni rat. Avijacija je muževno oružje, za germansku vrstu borbe. Sagradiću vazdušnu flotu najmoćniju na svetu. Imaćemo najhrabrije pilote. Naravno, imaćemo i snažnu vojsku na zemlji.

- Hoćete li uvesti opštu vojnu obavezu? - upita Lincmajer.
- Naravno, ustanoviću i obavezan rad. Nama je potrebna vojska i ne samo stručne i specijalne formacije, već i vojska u masi. Ali nećemo ih upotrebiti kao 1914. Ono što se nekada pripremalo artiljeriskom vatrom, pred napad, sada ćemo to zameniti psihološkim razaranjem pomoću revolucionarne propagande, i to pre no što oružje i stupi u borbu. Neophodno je da neprijateljski narod bude demoralisan, da bude pripremljen za kapitulaciju, da bude moralno primoran na pasivnost, pre no što se i misli na vojnu akciju. Možemo li mi postići tu moralnu dezorganizaciju neprijatelja pre rata? To pitanje me sada interesuje. Onaj koji je bio u ratu ne može da želi ponovo krvave žrtve i činiće sve da ih izbegne. Biće dobri svi načini da se sačuva dragocena nemačka krv. Nećemo se ustručavati da izazovemo revoluciju kod neprijatelja. Svuda, u svim zemljama imamo prijatelja koji će nas pomoći! Uskomešanost osećanja, sukobi strasti, neodlučnost, panika biće naše oružje!

Hitler se okrenu meni

- Vi znate istoriju revolucija? Uvek se isto događa da vladajuće klase propadaju. Zašto? Jer postaju defetisti, jer nemaju više volje. Pouka iz revolucije je tajna naše nove strategije. Naučio sam je od boljševika, ne stidim se to da kažem, jer se od neprijatelja uvek najviše nauči. Da li vam je poznata teorija o državnom udaru? Prostudirajte je i znaćete šta imate da činite.

Sećanje na 1917.

Slušali smo i niko od nas nije ni slutio koliko smo bili bliski ostvarenju ovih ideja. Setih se iskustva iz prošloga rata nemačkog glavnog generalštaba sa boljševičkim vođama. Ono što je tada improvizovano da se neprijatelj onesposobi za borbu, kroz svoju unutrašnju revoluciju, to se sada uzdizalo na stepen sistema i postavljalo kao pravilo.

- Nikada neću početi sa ratom, dok prethodno ne budem potpuno siguran da će moj demoralisani neprijatelj podleći pod prvim udarcem. Tu pogled Hitlerov pooštri se i glas se podiže. Kad je neprijatelj demoralisan iznutra, kad je na ivici revolucije, kad nastane opasnost od socijalnih nemira, tada trenutak je došao i samo jedan udarac treba da ga sruši. Avionski napadi u masi, prepadi, teroristička akcija, sabotaža, atentati, ubistva vodećih ličnosti, strašni udarci sa svih strana na slaba mesta neprijateljske odbrane, vršeni jedan za drugim, kao udarci čekića, ne obazirući se na gubitke, to je rat budućnosti. Džinovski udarci koji ruše sve, ne vodeći računa ni o čemu drugom ni na posledice...

Ja se ne igram vojske i neću dozvoliti da mi komanduju generali. Rat ću ja lično da vodim! Povoljni trenutak za napad ja ću da odredim; čekaću ga sa željeznom upornošću i neću ga propustiti. A upotrebiću svu svoju energiju da ga izazovem. To je moj zadatak. A kad to budem uspeo, imaću pravo da šaljem mladež u smrt, jer ću, ipak, uštedeti mnogo ljudskih života. Gospodo, mi ne mislimo da se igramo heroja, već da uništimo neprijatelja.

Ući ću kao oslobodilac u Francusku
Njegov kreštavi, grlni i podivljali glas postao je poznat u čitavom svetu

Generali bi hteli da se još uvek predstavljaju kao nekadašnji vitezovi. Ali meni nisu potrebni vitezovi, potrebne su mi revolucije! Na teoriji o revoluciji ja sam postavio osnove moje politike!

Hitler se zaustavi malo, pa nastavi
- Neću ustuknuti ni pred čim. Nema međunarodnog prava, nema ugovora koji će me sprečiti da iskoristim priliku kad mi se ukaže. Idući rat biće krvav i surov. Ali najsuroviji rat, koji neće praviti nikakve razlike između vojnika i civila, biće takođe najblaži rat, jer će biti najkraći. U isto vreme kad budemo napali sa svim našim oružjem, demoralisaćemo neprijatelja ratom nerava. Izazvaćemo revoluciju u Francuskoj! U to sam siguran isto toliko koliko da je u Nemačkoj neće biti. Verujte mi! Ući ću u Francusku kao oslobodilac. Predstavićemo se malom francuskom buržuju kao nosioci pravednog socijalnog poretka i večnoga mira. Ti ljudi neće više ni da čuju za rat i veličinu. Ali ja, ja hoću rat, i sva će mi sredstva biti dobra. Ipak, izbegavajte da izazivate neprijatelja, to nije moj način! Ja hoću samo da ga uništim. Rat će biti ono što ja hoću da bude. Rat - sam ja!

Jedno veče u Obersalcburgu
Forster, Lincman i ja došli smo iz Danciga. Bila je skoro ponoć kad je naš voz ušao u stanicu Berhtestadena. Hitlerova kola su nas čekala. Trebalo je dobrih dvadeset minuta vratolomne vožnje do Obersalcburga, ali Hitler je hteo po svaku cenu da nas još te noći vidi.

Došao nam je lično u susret. Kod njega je bilo u poseti nekoliko starijih dama. Njegova kuća je skromnog i prijatnog izgled. Primio nas je u prizemlju, u odaji nameštenoj u bavarskom stilu. Ispred velike peći bila je prosta, drvena klupa. Pod plafonom visio je kavez sa nekoliko preplašenih ptica. Hes nas pozdravi i predstavi prisutnima. Hitler nas ponudi višnjevačom: alkohol u kući trezvenjaka. Bilo je uostalom dosta hladno, i sveži vazduh planina bio je prijatan posle duge vožnje u sparnim vagonima vrelog meseca avgusta 1932.

Već sam video Hitlera, ali uvek na javnim mestima. Ovo je bilo prvi put da ga vidim iz bliza. Njegova kuća bila je prijatna i ugodna, kao nekog predratnog nemačkog malograđanina, sa seoskim nameštajem i šarenim zavesama; nije to bio okvir gospodara Nemačke.

Noćni gosti bile su dame

Kakav je utisak pravio Hitler na mene? To je pitanje koje se postavlja svakome ko je do njega dolazio. Što se mene tiče, sećam se da je izazvao na mene razne i čudne utiske. Veliki narodni tribun pretvarao se ovde, u ovome okviru, u neznatnog malograđanina. Oko njega sve je bilo prijatno, ali ničega osobenog. Prisustvo ovih postarijih dama kod njega, u ovo doba noći, iznenadi me. Da li je Hitler morao da bude opkoljen ovim ženama da bi se osećao sigurnijim?

Na Hitleru nije bilo ničega što je naročito privlačilo. Danas to ceo svet već zna, ali u to vreme, među članovima njegove stranke i među njegovim privrženicima, govorilo se mnogo o njegovim duboko plavim očima. U stvari, njegove oči nisu ni duboke, ni plave. Njihov pogled čas je oštar, čas ugašen. Nedostaje im onog sjaja, one svetlosti, koja je odsjaj duše. Njegov tamni glas, čudnog tona, vređa severnog Nemca. Njegov glas je pun, ali prigušen, kao da ima zapušene nozdrve. Uostalom, ovaj kreštavi, grlni, preteći i podivljali glas postao je poznat u čitavom svetu. On je postao inkarnacija haotične sadašnjice; dugo će ostati kao simbol jednog ludog vremena i niko neće shvatiti kako je taj glas mogao zanositi.

Privlačnost neke osobe je lična stvar. Ja sam to pokušao na sebi i drugima, i uverio se da se samo onda podlegne privlačnosti neke osobe ako se to hoće. Opazio sam da je Hitler pravio najjači utisak na osobe lako podložne sugestiji i koje imaju ženstveni karakter, ili su svojim vaspitanjem ili društvenim položajem navikle na obožavanje ličnosti.

Poređenje sa Napoleonom

Fizički izgled Hitlera ne doprinosi njegovoj privlačnosti. Njegovo čelo je ugnuto i neprijatno. Pramen kose koji mu pada na oči, njegov niski struk, nesrazmera njegovih udova, njegova neumešnost u pokretima, njegove duge noge sa ravnim tabanima, ružan nos, bezizrazna usta i kratki četkasti brkovi odaju neprijatnu osobu. Ništa na njemu ne privlači, osim možda njegovih ruku, koje su neobično lepo izvajane i izrazite. Kakva razlika između neobično mladolikog i inteligentnog Napoleonovog lica i njegovog! Ovaj naš autoritativni diktator ima lice turobno, zgrčeno i nepravilno. Nema sumnje, nedostaje mu staloženost koja karakteriše šefa. A nedostaje mu i pečat muškosti.

Hitler nas prima sa veselom ljubaznošću. U to vreme nekako dogodio se jedan strašan zločin u Potempi, u Gornjoj Šleziji. Nacional-socijalisti otišli su noću do jednog svog političkog protivnika izvukli ga iz postelje i ubili udarcima nogu. Tadašnji državni kancelar fon Papen, koji je docnije Hitlera doveo na vlast, izdao je stroge zakone protivu političkih zločina. Ubice u Potempi bile su osuđene na smrt.

Herman Raušning

[novica]

Nastavak

Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom
------------------------------------------------------------------------------

Buržoaski nacionalisti glavni neprijatelji
Žestina u glasu Adolfa Hitlera odavaše koliko se osećao ugroženim

Na to je Hitler poslao telegram neobično oštre sadržine, odobrio zločin i solidarisao se sa ubicama i nazvao ih "drugovima". Takvim postupkom izgubio je mnogo privrženika i njegova zvezda počela je da bledi.

Naš razgovor te večeri počeo je povodom te stvari. Hitler se bunio protiv te borbe koju u poveli protiv njega "buržoaski nacionalisti" koje je nazivao pravim neprijateljima Nemačke.
- Rasturiću udruženje "Gvozdeni šlem" (udruženje ratnika, koje je u isto vreme bilo naoružana garda nacionalne stranke), rekao je Hitler i zatim grdio politiku Papena, koja je po njegovim rečima bila sazdana sva na laži i zločinu. On napadaše smrtne presude od strane suda i nazivaše ih napadom na svako osećanje pravde. Žestina u njegovom glasu odavaše koliko se osećao lično ugroženim.

- Tako krvave presude, reče Hitler, ne mogu se zaboraviti. U jednoj inače uzburkanoj epohi kao što je ova naša, jedna nacija može sve da podnese i zaboravi, pod uslovom ako postoji lojalna borba mišljenja. Ako ja stavim ulicu pod čizmu S. A. trupa, i ako u tim borbama dvadeset do trideset hiljada Nemaca izgubi život, nacija ima to da primi i da zaboravi, jer borilo se kao na bojnome polju. Ali jedna lažna presuda, izgovorena hladno i promišljeno, smrtna kazna presuđena i izvršena protivno narodnom osećanju pravde, pogubljenje ljudi, koji su delali kao patrioti, a osuđeni kao najgori razbojnici, ostaće urezano za navek u uspomeni narod.

Priznajem da je Hitlerov govor ostavio dubok utisak na mene, iako sam uvek gledao na taj zločin kao što je gledala i većina nemačkog naroda, to jest kao na najprljaviju mrlju koja je ikada uprlja lamrke košulje. Ali od tada koliko je bilo surovih zločina, koliko mučenja izvršeno od S. A. i S. S. trupa, i to ne iz političkih razloga, već čisto iz sadizma, hladno pripremanih! Ne znam da li se sam Hitler docnije sećao koji put tih prebacivanja Papenu, bar kada je i sam izdavao smrtne presude protivu tobožnjih izdajnika otadžbine. Bez sumnje, ne! Hitler i većina njegovih histeričnih gaulajtera, kao Forster, na primer, nisu nikad osetili potrebu da priznaju svoje krivice. Oni su menjali mišljenja, a da to nisu ni sami primetili.

Moramo biti svirepi!

- Papen će mi platiti za ovo. Za to vam ja jamčim! A što se tiče "Gvozdenog šlema", proći će kako je zaslužio. Rasturiću ga da ga kaznim zbog njegovih nelojalnih napada na moje S. A. trupe. Kad pomislim da su toliko pali nisko da se sada vezuju i sa "Crvenim frontom".

Čas je odmicao, dame poustajahu. Hitler se zadržao više nego što je hteo. Imao je opet pred sobom besanu noć. Izmenjasmo još nekoliko banalnih reči, zatim Hes nas izvede. Naš razgovor sa Hitlerom bio je odložen za sutradan.

Jedva sam zaspao. Ne znam da li je to bilo zbog reči koje sam čuo ili zbog planinskog vazduha na koji nisam navikao. Bio sam u istoj sobi sa Lincmajerom. Taj mladi vođa S. A. trupa, bio je jedan od onih mnogih simpatičnih mladića, iskrenih i pravih patriota, koji su prišli pokretu iz nesebičnih interesa.

Bilo je prilično dockan kad nam javiše da je Hitler ustao i da hoće da govori sa nama. Naš razgovor nastavio se gde je stao sinoć.
- Moramo biti svirepi, potvrdi Hitler, i naša savest mora biti mirna. Samo ćemo tako uspeti da isteramo iz našeg naroda sentimentalnost, da ubijemo u njemu njegov "gemitlih-kajt" i blaženstvo koje je nalazio u kriglama piva. Vreme za lepa osećanja su prošla. Mi imamo dužnost da povedemo naš narod velikim delima, ako hoćemo da ispuni svoju istorijsku misiju. Ja znam, nastavi Hitler posle male pauze, da moramo biti strogi vaspitač. I ja lično moram se navići na strogost. Moj zadatak je teži od Bizmarkovog i svih njegovih sledbenika. Zbilja, potrebno je prvo da stvorim narod, pa tek onda da mislim na rešavanje problema, pred kojima se naš narod nalazi danas.

Svi koji poznaju Hitlera iz vremena borbe za vlast, znaju da je imao plačni i preterano sentimentalni karakter, sa naklonošću ka romantizmu. NJegove krize plača pred svakom unutarnjom teškoćom nisu samo posledice obične nervoze. Ispod svireposti i nesalomljivosti Hitlera može se pre naći očajanje neke veštačke i prisiljene nehumanosti nego amoralnost divlje zveri, koja ne može da se uzdrži pred svojim prirodnim nagonima.

Potreba za osvetom

Međutim, u toj okrutnosti i nečuvenom cinizmu Hitlera, dolazi još nešto u obzir, osim odgurnute stati jedne superosetljive duše. To je neodoljiva potreba da se sveti i kažnjava. To je naročito revoulicionarno osećanje! Danas znamo da nije nikada bilo čoveka koji je sprovodio svoje ideje sa toliko zla, sa toliko malo milosti, sa toliko žeđi za osvetom, kao Hitler, kome se ne može inače pronaći ni jedna crta velikodušnosti. U to vreme sve njegove misli behu u sukobu sa željom da napusti legalni put, koji je sam sebi bio postavio, da se dograbi vlasti krvavom revolucijom, velikim "pohodom na Berlin". Na to je bio neprestano guran od svojih najbližih saradnika, koji su ga izazivali da izađe iz svoje umerenosti i tupi u revolucionarnu borbu.

 Ekonomski planovi vođe Rajha
Inflacija se pravi kad se to hoće

Sam je bio u sukobu sa svojim revolucionarnim temperamentom, koji ga je gonio svom svojom strašću stupi u borbu, dok ga je njegova politička mudrost savetovala da izabere sigurniji put političkih "kombinacija" i da odloži za docnije ono što je nazivao "svojom osvetom".

Za vreme izbora, u jesen 1932. godine, revolucija nacional-socijalista samo što nije izbila. To bi u ostalom bio kraj njegove stranke, jer bi Rajsver pokret ugušio u krvi.

Raspitujući se o političkim prilikama u Dancigu, Hitler se zainteresovao i za finansijske i ekonomske prilike toga grada. Ja ga podsetih na bedne rezultate pokušaja, koji je on bio zamislio u borbi protivu besposlice. Mnogi članovi partije, od kojih je većina bila samo ambiciozni laik, davali su izvesne predloge za popravku toga stanja, koji su ozbiljniji saradnici primali samo sa mnogo ironije.

U isto vreme, van Danciga, dva inženjera Feder i Lavašek bili su postavili jednu teoriju, više čudnu no ubedljivu, kao lek protivu ekonomske krize. Ja upitah Hitlera, ne znajući za njegove lične veze sa Federom, kojim sredstvima misli da ostvari finansiranje ekonomskog programa. Još mu dodadoh da, po mom skromnom mišljenju, Federov sistem znači u prvom smislu finansiranje bazirano na inflaciji.

- Kako to? Upita me Hitler ošinuvši me svojim besnim pogledom. Finansiranje me ni najmanje ne zbrinjava. Ostavite to meni! Neće biti nikakvih teškoća, ako se spreče samo špekulanti!
- Ali, primetih ja dalje, neće biti moguće da se održe cene ako se tako finansiraju veliki javni radovi. Izmišljeni Federov novac izazvaće inflaciju.
- Inflacija se pravi kad se to hoće, naljuti se Hitler. Inflacija je samo nedostatak discipline: nediscipline kupaca i nediscipline prodavaca. Ali ja ću nadgledati da cene budu stabilne. Za to ja imam moje S. A. trupe. Nesreća će snaći onoga ko se usudi da poveća cene! Nije potrebno da se popuštaju cene po radnjama. Neće se imati potreba da se ide dvaput na jedno isto mesto.

Forster odobri glavom. Taj način ekonomske discipline izgledao mu je izvanredan.
- Uostalom, nastavi Hitler, teorije Federa i Lavašeka ne tiču me se mnogo. Ja imam tu moć sve teorije dovedem na njihov osnovni početak. Kad tome vreme dođe, nastupiću energično. Što se tiče izmišljotina, nemam vremena da mislim na njih. Vi ne morate uzeti ozbiljno tog Federa i njegovu bulumentu, čak i ako njihove predloge primi naša stranka. Neka govore koliko hoće. Kad naši ljudi budu počeli da govore koješta, Forsteru vrlo prosto, vi ćete im zatvoriti usta. Svi ti ljudi su nesposobni da misle prosto, oni znaju samo za komplikacije. Dotle, sa mojim načinom da sve uprostim, uspevam da sve ide ne može bolje biti. Teškoće postoje samo u mašti!

Hitler nije pridavao naročitog značaja planu stvaranja poslova. On je to smatrao samo kao detalj, u tome vremenu potpune neaktivnosti, kao potrebu da se grade putevi, radnička naselja, da se pruži pomoć poljoprivredi i usavrši tehnika. Njegov čuveni plan koji je držao "gotovo u fijoci" bio je samo jedno prosto sredstvo. To je bio samo mehur od sapunice, a ne neki ozbiljni rad. U stvari, ta čuvena njegova "fijoka" bila je prazna. Sav kapital sa kojim je Hitler stupio na vlast, a bilo je samo neograničeno verovanje da će preći sve teškoće pomoću primitivne, ali efikasne devize: dovoljno je zapovedati da bi išlo; da bi se napredovalo, kako tako, mora se gurati izvesno vreme, dok ne pođe samo od sebe.

Kada je Hitler došao na vlast, on nađe da poslovi idu vrlo dobro, i ako sa praznom "fijokom". Teškoće koje su se pojavljivale, mišljaše on, dolaze od zlobe reakcionara koji su na sve načine sabotirali njegov plan.

Prazna fioka

Hitler nije nikada hteo da prizna teškoće u samim stvarima, on ih je uvek pripisivao samo nesposobnosti ili zlobi ljudi.
Može se reći da je imao sreće sa svojom praznom "fijokom", jer je u tu provaliju Šaht ubacio svoje dragocene ideje. Može se reći da bi bez toga "mađioničara" Hitlerovo samoljublje bilo jako pogođeno. A to je šteta. Poverenje koje je Firer imao prema svojim ličnim sposobnostima, dopustilo mu je nešto docnije, po ostavci Šahtovoj, da odbije stroge mere koje je Šaht zahtevao da bi konsolidovao rashode. Dovoljno je da se setio kako je Hitler operisao finansijski u prošlosti.

U vremenu "borbe za vlast", kad je Hitler tražio novac od Švarca, blagajnika stranke, ovaj bi gotovo uvek odgovorio isto: "G. Hitleru, kasa je prazna". Onda bi Hitler udario pesnicom u sto i viknuo: "Švarc, ja moram da imam hiljadu maraka sutra izjutra", i čudo, hiljadu maraka bili su tu. "Kako ih je našao, pričao je sam Hitler, nije me se ticalo".


 
Hitler u vihoru sujete
Savetovali su mu da izbegava crnu magiju jer ona vodi u smrt

Stvarnost je bila sasvim drugačija. Stranka nije bila ni dobrodušna, niti je htela da shvati. Ona je htela samo da se održi na vlasti. Svako je hteo da bude nešto u stranci, da se istakne bez obzira na način. Svako je hteo da obrati pažnju na sebe, i onaj koji je bio najbezobrazniji imao je najviše sreće. Maksimum savitljivosti, minimum skrupula bilo je neophodno za uspeh. Ko je god stavljao ozbiljne prigovore, smatran je za nezgodnog čoveka i guran u stranu.

Poznavanje stvari, vođenje računa o stvarnosti smatralo se kao zastarele buržoaske navike. A onaj, koji je stajao tako visoko kao Hitler, nikada nije saznao pravu istinu. NJega su uvek gurali na krivi put, da ne bi doznao pravu istinu, koja se pred njim ulepšavala. Počelo se sa malim ulepšavanjima stvarnosti, a završilo se grubim falsifikatima.

Moj sukob sa strankom samo se povećavao. Dva meseca posle mog sastanka sa Hitlerom, morao sam opet da dajem računa pred užim ministarskim komitetom. Ni tu se ništa nije moglo učiniti. Dancig je stajao pred bankrotstvom.

Ponov sam došao pred Hitlera. Izjavio sam mu da ako se ne bude platežni bilans Danciga učinio aktivnim, danciška valuta biće devalvirana. Hitler je besneo i vikao. Rekao je da on to zabranjuje. On neće dozvoliti inflaciju.

- Ja sam dao reč, da nikada neću dozvoliti inflaciju! Ako to sada učinim, narod neće moći da shvati. Nađite nešto drugo d bismo se izvukli, ali inflaciju ne dozvoljavam.

Vikao je da su se uši parale. Docnije smirio se. Čak i sam dadanji ministar finansija nije mi krio svoje mišljenje. Bilo je to nekoliko dana ranije, dok smo čekali za audijenciju kod Hitlera.

- Nemačka neće moći da se spase od devalvacije.

Hitler je to znao. Ali on je činio sve što se moglo samo da odloži krah. U tome se primećivala njegova demagogija, koja je računala svakog trenutka šta može da izdrži mali čovek sa ulice, do koje mere može da se iskorišćuje njegova lakovernost i kad on počinje da se buni. Inflacija i hlebni kuponi bili su u Hitlerovim očima velike opasnosti, kapitalne pogreške u koje on nije hteo nikako da upadne.

- Radite šta znate, ponavljao je Hitler, ali ja neću nikada pristati da uništavate marku ni da spadnemo opet na hlebne kupone. Ima dosta drugih sredstava, samo napregnite vaš mozak.

Hitler mi reče kako je Nemačka prošli rat izgubila i zato što nije bilo razumevanja za osećanje mase, za male štediše i domaćice. On neće dozvoliti da se ponovi ista pogreška, a pogotovu nikako pre no što rat započne. On će radije ukinuti novac uopšte i umeseto hlebnih i živežnih kupona, uvesti zajedničku prehranu celokupnog naroda. U krajnjem slučaju on bi to još pre nekako uspeo da opravda narodu.

On bi to prikazao narodu kao neki novi ratni socijalizam, čak kao ogormni socijalni napredak, a narod će sve poverovati. Ali njegova vlada ne sme nikako preduzimati mere, koje su jednom odvele državu i narod u propast i nevolju. Inflacija i hlebni kuponi probudili bi nesrećne uspomene i sumnje, koje bi se ubrzo okrenule protivu svega što bi preduzeo nacional-socijalizam. za nekoliko meseci sve poverenje u režim bilo bi uništeno.

Upozorenja jedne pametne žene

Neka pametna žena iz kruga njegovih znanaca, upozoravala je Hitlera u jednom njegovom svetlom momentu: "Moj vođo, nemojte birati crnu magiju. Danas stoje pred vama otvorene obe magije, crna i bela. Ali, ako se odlučite za crnu magiju, ona neće nikada nestati iz vašeg života. Nemojte birati brze i lake uspehe, koji vam oduzimaju stvaralačku snagu. Nemojte dopustiti da vas zemaljska stvorenja svrate s vašeg pravog puta".

Crna i bela magija

Hitler je voleo ovakve mističke razgovore. Samo u toj formi bilo je moguće da ga ozbiljno na nešto upozorimo. Ta pametna žena rekla je na svoj posebni način ono, što su mnogi osećali, naime da se Hitler predaje mračnim i razornim silama, koje povlače u bujicu. I onda, kada je on još mislio da ima slobodne ruke u odlučivanju, on se već davno predao uticaju tajnih sila.

I mesto čoveka, oji se u uspinjanju na više oslobađa tegova svoje prošlosti i postaje sve vieš slobodniji i bolji mi vidimo neko neprirodno biće, koje bespomoćno postaje plenom tamnih sila, koje ga više ne puštaju iz svojih kandža.

Da li je Hitler bio kadar da udari drugim putem? Mnogi od nas je u to verovao. Mnogi su se nadali preokretu, kad je već bilo kasno. Ali tome nisu bili krivi samo oni ljudi koji su s njime isplivali na poršinu i koji su ga pritezali kao olovni teret prošlosti. Što ih Hitler nije potisnuo u pozadinu iz koje su izbili, to je bio samo jedan propust, koji je opteretio čitavu njegovu budućnost.

Koliko bi dobre volje došlo do izražaja u stranci i koliko bi vrednih ljudi moglo s njime sarađivati, da se oko njega nisu okupili ovi gangsteri! Ali istinski uzrok njegovog puta u propast leži u slabosti njegove volje. Iluzija je verovati da je Hitler čovek jake volje.

U suštini svoga karaktera on je slab i apatičan i potrebni su mu nervni nadražaji, da bi istrgnuo iz hronične letargije i postao sposobnim za brze odluke i akcije.

Herman Raušning

[novica]

Nastavak

 Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom
 --------------------------------------------------------------------------------

Apokalipsa novog Mesije
Hitler je uvek znao da maršira s najjačim bataljonima

On je izabrao lakši put, on se predao silama, koje su ga vukle u propast.
Izvesni razgovori pokazuju da je Hitler imao jasnu sliku o korisnoj misiji, koju je mogao izvršiti. Ali ti razgovori bili su samo neka vrsta bekstva u nestvarni svet, u kome je on tražio utehu i opravdanje pred samim sobom.

Hitler je uvek znao da maršira s najjačim bataljonima. On je stalno govorio da se mora uvek izabrati slabiji za nepriajtelja, a jači za saveznika. To zvuči veoma banalno, ali sadrži srž političke veštine. Hitler nije nikada došao u sukob sa svojim župskim vođama. Tek onda, kada bi predosećao kakvo će biti mišljenje većine njegovih župskih vođa, on bi stvarao odluke, koje su naravno bile u skladu s mišljenjem većine. Tako je on uvek imao pravo, a opozicija ne!

Moj odnos prema stranci postao je neodrživ. Nakon mojeg povratka iz Ženeve, stranka je zahtevala da ukinem danciški ustav i da povedem borbu protiv Lige naroda i Poljske. Ja sam to odbio i apelirao na Hitlera.

Hitler se nalazio iz Obersalcbergu i nije hteo da me primi. Jsa sam bio u Berlinu i čekao. Sastavio sam memorandum za Hitlera, ali ne znam, da li ga je primio: Ako ga je i primio, on ga sigurno nije pročitao. Hitler uopšte nikada ne čita izveštaje ni memorandume.

U danciškome pitanju Hitler je kapitulirao pred svojim župskim vođama. Ja nisam više imao mogućnosti da Hitleru usmeno obrazložim svoj memorandum.

U Berlinu se još uvek verovalo da se Hitler može osloboditi svoje okoline i da se njegovoj politici može dati značaj veće stabilnosti i zrelosti. Ali to su bile varljive nade. Jedan po jedan od ovih dobronamernih ljudi morao je kapitulirti pred Hitlervom okolinom.

U jesen 1934 g. stanovao sam u Berlinu u jednom hrišćanskom pansionu i očekivao odluku. Hotel, u kojem sam obično otsedao, imao je suviše špijuna. Saznao sam da me žele strpati u jedan zlogalsni sanatorijum kraj Berlina pod izrekom da sam bolestan. Znao sam što me očekuje u tom sanatorijumu i da se iz njega više živ neću vratiti. Obratio sam se na neke uticajne danciške građane da me pomognu u mojoj borbi. Ali u Dancgu nije više bilo onog starog hanzeatskog duha samostalnosti. Svako od tih ljudi bojao se da ne bi "stavio na pogrešnu kartu". Pomanjkanje karaktera kod nemačkgo građanstva zapečatilo je sudbinu Nemačke. Hitler je na svoj način izvršio neumitn presudu istorije: raspad nemačkgo građanstva, koje nije nikada izašlo iz okvira svoje primitivne političke školovanosti i koje nikada nije bilo svesno samoga sebe.

Bolestan, u groznici, ležao sam osamljen u svojem berlinskom pansionu, čekajući svakog časa da me ubiju Hitlerovi agenti. Pritiskivala me je mračna budućnost Nemačke, za koju smo mi svi, više ili manje, bili odgovorni. U takvom očajanju uzeo sam knjigu Evanđelja, koja se nalazi na noćnom ormanu u svim nemačkim hrišćanskim pansionima. Moj pogled pao je na ove reči: "Oni neće zauvek produžiti, jer će njihovo ludilo postati svima jasno".

Crna i bela magija: što znači ovo Hitlerovo begstvo iz realnog sveta? Hitler je tipičan, iskorenjen čovek, koji trpi pod prazninama površne naobrazbe, koji brzo i bez trunke obzira sudi i rasuđuje. On pripada onoj kategoriji prosečnih Nemaca, koji se zbog osećaja za tradiciju bacaju prvoj šimeri u naručaj, držeći se grčevito nje, da ne bi opet bili sunovraćeni u ništavilo.

U stvari, svaki Nemac stoji s jednom nogom u onoj poznatoj zemlji Atlantidi, tražeći u njoj novu domovinu i bogatstvo. Ova dvostruka osobina kod Nemaca, ova sposobnost življenja u dva sveta, koja omogućuje da u isti mah žive u realnom svetu i da se prenašaju us vet imagincija - sve se to naročito odnosi na Hitlera i na njegov magični socijalizam. Nacionalsocijalizam je bio za sve ljude neostvarenih snova i ambicija neka vrsta vraćanja velike magije. A sam Hitler je bio prvi među njima, veliki sveštenik i žrec nove tajne religije.

Njegovi vlastiti ljudi govorili su o Hitleru, kao o velikom magičaru, koji daleko nadmašuje velikog državnika. Opojen ovim obožavanjem, on sam sebe smatra natrprirodnim bićem. Ali čim se spušta sa tribine ili se vraća sa svojih samotnih šetnji u brdima, on potaje slab i neodlučan. Onda su mu potrebni ljudi, koji ga slušaju.

U takvom jednom raspoloženju, Hitler mi je saopštio svoju filozofiju i svoje nazore o moralu, ljudskom udesu i smislu istorije. To je bio pogrešno shvaćeni Niče, više manje amalgamiran popularnim idejama pragmatističkog pravca savremene filozofije. Ali sve je to Hitler iznosio na način proroka i stvaralačkog genija. On je bio uveren da su to njegove vlastite ideje. Evo nekoliko tih rečenica, zabeleženih u formi aforizama:

"Mi se nalazimo na kraju doba razuma. Suverenost duha je patološka degradacija života".
"Postoji starinsko doba. Postoji naš pokret. Između njih je srednji vek, koji je trajao sve do danas i koji mi zaključujemo".
"Sinajske ploče izgubile su svoju vrednost".
"Savest je židovska izmišljotina, osakaćenje čoveka."
"Nema istine ni u moralnom ni u znanstvenom smislu".
"Misao o slobodnoj i nezavisnoj znanosti mogla se roditi samo u vreme liberalizma. Ona je apsurda".

 
Ko deluje, shvata svet
Tajnu sveta nazrevamo samo kroz egzaltaciju osećaja i akciju

Znanost je socijalni fenomen, i prosuđuje se kao svi socijalni fenomeni po tome, koliko je korisna ili štetna po ljudsku zajednicu."
"Pomoću krilatice o objektivnoj znanosti hteli su se profesori osloboditi kontrole državne vlasti".

"To, što se naziva krizom znanosti nije ništa drugo nego nečista savest naučenjaka. Pitanje, koje predhodi svakoj znanstvenoj delatnosti, je u tome da se zna ko želi znati. Postoji dakle zanost jedne određene grupe ljudi u jednom određenom vremenu. Postoji zaista nordijska znanost i nacionalsocijalistička znanost, koje stoje u suprotnosti s liberalističko-židovskom znanošću, a ta ne ispunjava više svoje funkcije i nalazi se u raspadanju".

"Tajnu sveta nazrevamo samo kroz egzaltciju osećaja i akciju. Ja ne volim Getea, ali sam spreman da mu oprostim samo zbog ove njegove rečenice: "Na početku je bilo delo". Samo čovek koji deluje može shvatiti svet. Čovek zloupotrebljava svoj razum. Razum nije izvor ljudskog dostojanstva, nego jednostavno pomoćno sredstvo u životnoj borbi. Čovek je rođen da deluje. Kontemplativne i retrospektivne nature su mrtvaci, koji su promašili smisao života".
"Sva dela imaju smisao, pa i zločin".

Izraz "zločin" proizilazi iz jednog preživelog sveta. Postoji samo pozitivna i negativna delatnost. Svaki zločin u starom značenju te reči je neuporedivo vredniji od građanske nepokretnosti".
"Ne pouzdajmo se u dah i savest, nego samo u instinkte. Mi moramo opet postati primitivni".

"Proklinju nas kao protivnike duha. Pa naravno, da smo mi to. Ali u jrednom mnogo dubljem smislu, nego što to u svojoj glupoj oholnosti sanjaju ovi građanski naučenjaci".
"Ja sam zahvalan udesu da me je poštedio od znanstvenog vaspitanja. Tako sam bi slobodan od mnogih predrasuda. To mi je danas od koristi. Ja prosuđujem sve s monumentalnom nepristrasnošću i ledenom dušom".

"Proviđenje je odredilo, da budem veliki spasitelj čovečanstva. Ja spasavam čoveka od okova razuma, koji bi hteo biti njegova svrh; ja ga spasavam od ponižavajuće utvare, koja se zove savest i moral, i od individualne slobode, koju malo njih može podnositi".

"Naprotiv hrišćanske nauke o primatu individualne savesti i osobne odgovornosti, ja postavljam oslobodilačku doktrinu o ništavnosti i beznačajnosti individua, i o njegovom utapanju u vidljivu besmrtnost nacije. Ja ukidam dogmu o iskupljenju čoveka kroz patnju i smrt božanskog Spasitelja i postavljam novu dogmu o iskupšljenju čoveka kroz život i akciju novog Vođe-zakonodavca, koji oslobađa mase od tereta slobode".

Ovakve rečenice, ubačene usred razgovora autoritetom priznatog vođe, pravile su utisak objavljenja. Hitler je bio uveren u originalnost svojih misli, te se osećao u svojoj veličini pogođenim, kad bi neko aludirao na slične mislioce. Kao svi autodidakti, on nije bio svestan da stanovite ideje "vise o zraku" i kolaju po mnogim mozgovima u isto vreme. Svaki slušatelj je osećao da se Hitler u uzvišivanju svojeg značenja opasno približuje onoj granici, koju je Niče već prekoračio, kad je sam sebe objavio kao novog Dionizija ili utelovljenog samog Antikrista.

Hitler nije priznavao preteča, osim Riharda Vagnera.
Nekog dana me je pitao da li sam bio u Bajrojtu. Odgovorio sam da sam se u mladosti strastveno bavio glazbom i više puta bio u Bajrojtu, te da sam u Minhenu studirao glazbu.

Hitler je primetio da ne misli na glazbu, nego na čitav kulturni prevrat, koji potiče od Vagnera. Pitao me je da li mi je poznato da je Vagner bio mišljenja, kako je uživanje mesa prouzrokovalo naš kulturni nazadak. Ako on danas ne jede meso, to on naravno čini i iz drugih razloga, ali to je delimično i posledica Vagnerovog mišljenja da kulturno nazadovanje u Nemačkoj proističe od začepljenih želudaca. On ne jede meso ne samo iz higijenskih razloga, nego i iz uverenja. Nažalost svet još nije za to dozreo. Vagner nije bio samo glazbenik i pesnik. On je bio najveći prorok nemačkog naroda. On, Hitler je, kako je u histeričkom uzbuđenju osetio da Vanerovi spisi odgovaraju njegovim najintimnijim, podsvesnim i latentnim nazorima.

- Problem je u tome, kako se može zaustaviti raspadanje rase. Mora li to tako biti kao što veli grof Gobino? Političke konzekvencije su povučene ukidanjem demokratije i jednakosti. Ali, zar ćemo pustiti masu da ide svojim putem ili ćemo je zaustaviti? Da li da sastavimo jedan izabrani, elitni sloj? Jedan red? Neke vrste bratstva templara, kao stražu Svetoga Grala čiste krvi?

Hitler se zamislio. Parsifala treba shvatiti u sasvim drugom smislu nego što je to učinila ona bedna budala od Volcogena. Iza vanjske fabule, crkvenjačkih koještarija i pseudo-hrišćanske fantazmagorije Velikoga Petka krije se dublja i veća stvar. Tu se ne slavi hrišćansko-openhauerska religija smilovanja, nego čista plemićka krv, zbog čijeg čuvanja i obožavanja se sastaje bratstvo mudraca. Kralj Amfortas boluje od nečiste krvi. Mi svi patimo od nečiste krvi. Kako da se izlečimo?

 
Vagnerijanski izleti
Ko u borbi vidi smisao života postepeno se uspinje u plemstvo

Ja sam duboko ušao u Vagnerovu filozofiju, nastavio je živahno Hitler. Svraćam se k njemu na svakoj stanici moga života. Samo nova aristokracija može nam dati novu kulturu. Ako odbacimo sav pesnički dekor vagnerijanske drame, onda preostaje samo praktična nauka o nemilosrdnoj borbi za selekciju i obnavljanje. Mi živimo u istorijsko vreme, kada se čovečanstvo rastvara na robove i gospodu.

Onaj koji u borbi vidi smisao života i postepeno se uspinje stepenicama koje vode u plemstvo. A onaj koji traži svoju sreću u servilnosti, miru i sigurnosti, taj nestaje bez obzira na svoje poreklo u masi, koja je bez historije u masi, koja se raspada i koju treba prepustiti propasti zajedno sa njenim kraljevima kao što je Amfortas. Hitler je zapevuckao lajtmotiv iz "Parsifala".
Klase

- U prirodnom poredku, nastavio je Hitler klase stoje jedna iznad druge, a ne jedna pored druge. Čim uništimo liberalizam, mi ćemo opet postići hijerahiju. Već u srednjem veku započeo je proces liberalističkog raspadanja onih čvrstih oblika, koji su osigurani samo u vladavini aristokracije čiste krvi. Sve je to dovelo do toga da su inferiorni narodi došli na prvo mesto, a viši na drugo.
- Dakle se radi o osnivanju novog feudalnog porekla, primetio sam.

Hitler je to porekao. Nemojte mi dolaziti s tim jednostavnim merilima. S pojmovima jednog izumrlog vremena ne može se shvatiti novi svet, kojega mi želimo osnovati. Mora se imati fantazija, da bi se naslutila, veličina dolazećeg vremena. Kad plemenita krv bude zadobila ono znanje koje joj pripada, onda će i velike rase zadobiti svoje mesto iznad drugih. Dokaz za to je naš pokret i obnova našeg prestiža.

Večiti Židov

Samo sa stanovišta doktrine o čistoj i nečistoj krvi može se shvatiti Hitlerov antisemitizam. Židov je za Hitlera princip, princip nečistoće i zla. Između Hitlerova shvaćanja i onog pornografiste Juliusa Štrajhera i prostog pristalice stranke ima mnogo zajedničkih crta, ali isto tako i divergentnih. Većina vodećih ljudi u stranci smatra Hitlerovu rasnu doktrinu kao "Adolfovu fiksnu ideju". U pobijanju Židova gledaju oni samo pripremu revolucionarnog prevrata. Oni rade sa Židovima ono, što bi najradije učinili sa čitavim građanskim staležom.

Može se tako reći, da su ove protužidovske mere dobrim delom odraz pokušaja, da se apetiti revolucionarnih elemenata u stranci okrenu na srazmerno slabi objekt. Za Štrajhera pak i njegove sumišljenike antisemitizam je ne samo dobar posao, nego i zadovoljenje njihove prljave fantazije. Ne može se govoriti o nekom istinski dubokom antisemitizmu u širokim masama nemačkog naroda. Postoje doduše predrasude, ali te nisu tako duboke. Znam iz iskustva, da većina stranačkih drugova nije predstavljala nešto ozbiljno pod antisemitskim parolama nacional-socijalizma, a svakako nisu očekivali ovako žestoke mere.

Kad su u Nemačkoj 1. aprila 1933 g. započeli prvi židovski pogromi, ja sam bio u Dancigu. Tom prilikom me je mnogo pristalica saopštilo da oni nikako ne mogu odobravati ovakve strahote i da neće šuteti, ako bi se nešto slično desilo u Dancigu. Ujedno su primetili, da su svi onu borbu za obnovu Nemačke sasvim drukčije zamišljali.

Kako je Hitler daleko doveo nemački narod i ponizio ga pred samim sobom, pokazuje njegovo držanje u jeseni 1938. "Što nas se to sve tiče! Neka zažmire očima oni, kojima se ježi koža. To nije naša, nego židovska sudbina!". To je bilo uostalom opšte stanovište u Nemačkoj. Niko se nije ganuo, kad su polugole ljude, starce i žene vukli po ulicama. Srca su otvrdnula, a strah pred vlastodršcima potisnuo je sve prirodne reakcije zgražavanja nad ponižavanjem ljudskih stvorenja. Ali antisemitizam ipak nije bio popularan.

Osećaj mržnje

Hitler veruje u zao karakter večnog Židova. Za Hitlera je Židov pojam zla. On je iz njega stvorio gospodara podzemnog sveta, kojega treba razoriti. I on ga uveličava, da bi sama sebe podignuo. Ali iza toga se krije osećaj primitivne mržnje i osvete, koji je svakome vidljiv.

Može se to protumačiti njegovim vlastitim doživljajima. Može se za Hitlera reći, da on sam nije čisti arijevac u smislu nacional-socijalističkih rasnih zakona. Ali upornost njegovog antisemitizma može se shvatiti samo kroz mitsku transfiguraciju Židova u utelovljenje zla. Strogo uzevši, Hitlerovo stanovište nije sasvim nelogično. Već sa gledišta njegove ezoteričke nauke mora Hitler osećati izvesnu metafizičku mržnju prema Židovima. Izrael, izabrani narod duhova, boga, morao je doći u smrtnu opreku s novim izabranim nemačkim narodom, narodom božanske prirode, novoga Bala i Bika plodnosti. Jedan bog isključio je drugog.

Herman Raušning

[novica]

Nastavak

 Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom
 ---------------------------------------------------------------------------

Pogroni jevreja
Bio je opsednut jevrejskim pitanjem

U pozadini Hitlerovog antisemitizma odigrava se borba protivnih bogova. Tako je barem Hitler to shvaćao. Njegovi stranački drugovi nisu ni slutili u kakve se fantastičke perspektive pretvaraju u mozgu njihovog vođe njihovi protužidovski pogromi.
On je bio toliko opsednut tom idejom, da nije okončao ni jedan razgovor, a da ne bi u njega upleo židovsko pitanje. Jednog dana mi je poverio svoje intimne poglede na židovsko pitanje.

Za njega je u prvom redu antisemitizam bio izvrsno revolucionarno sredstvo. On ga je u više mahova uspešno upotrebio. U antisemitizmu gledao je snažnu opomenu nemačkom malograđanstvu, koje se previše uspavalo u svojoj sigurnosti, kao i sredstvo pritiska na demokracije.

- Židovi su moj najdragoceniji zalog. Antisemitska propaganda je u svim zemljama najbolje sredstvo za proširenje naše političke borbe. Vi ćete videti, u kako ćemo kratko vreme uspeti, da srušimo sve pojmove na svetu isključivo pomoću protužidovske propagande. U ostalom Židovi nas u tome najbolje potpomažu.

Princip rase

Oni se uvek mešaju, unatoč njihovog opasnog položaja, s neprijateljima poretka i buntovnim agitatorima, kad su siromašni, a oni su u isti mah najvidljiviji posednici ogromnih bogatstava, koja pobeđuju zavist. Tako je u svim zemljama veoma lako opravdati borbu protiv Židova na osnovu činjenica, koje će svi razumeti. Čim princip rase prodre u ljudske mozgove, sve ostalo će se odigrati vrlo brzo. Na taj način biti će pomalo razoren čitav stari politički i gospodarski poredak i otvoren put novim idejama biološke politike.

- Nesumnjivo je anatisemitizam, nastavio je Hitler, najuspešnije sredstvo nacional-socijalističke propagande. Zato je i on i dao Štrajheru slobodne ruke. Uostalom taj Štrajher vodi svoju stvar na zabavan i vešt način. Odakle samo Štrajher crpi svoj materijal. On, Hitler, nestrpljivo očekuje svaki broj "Štirmera". To je jedini list, kojega on rado čita i koji on pročita od početka do kraja.

Ali sve je to samo priprema. To je samo početak nemilosrdne borbe za svetsko gospodstvo između nemstva i židovstva.
Pitao sam, da li to znači, da Židove treba sasvim istrebiti.

- Ne, odgovorio je Hitler, jer bi onda trebali Židove ponovo izmisliti. Nama je potreban vidljivi neprijatelj, a ne samo nevidljiv. Židov se uvek nalazi u nama. Ali njega je lakše suzbijati u telesnoj formi, nego kao nevidljivog demona. Židov je bio neprijatelj rimskog carstva, pa čak i Egipta i Vavilona. Ali ja sam prvi u istoriji sveta, koji sam Židovima objavio rat do istrage. Ja sam svojedobno iskreno potresen pročitao "Protokole Sionskih mudraca". Koliko neprijateljske podmuklosti! Odmah sam shvatio da mi to moramo kopirati, naravno na naš način.

Primetio sam da su Sionski protokoli očevidno falsifikat.
- Pa onda. Da li su tačni ili nisu, to je meni sasvim svejedno. Mi moramo Židove tući njihovim vlastitim oružjem.
- Zar su vas ti protokoli inspirisali.

- Da, u svim pojedinostima. Ja sam čudo naučio iz tih protokola. Ja sam uopšte uvek mnogo naučio od svojih neprijatelja. Revolucionarnu tehniku studirao sam kod Lenjina i Trockog i kod drugih marksista. Katolička crkva, kao i slobodno zidarstvo dali su mi pouku, koju nisam našao drugde. Ludak je, koji ne uči od svojih neprijatelja. Samo se slabić boji da će kod toga izgubiti svoje vlastite ideje. Do sada na svetu nije bilo ni jedne veličanstvenije stvari, nego što je hijerarhijski poredak crkve. Ja sam mogo toga preuzeo u svoju stranku.

Održati se kroz dve hiljade godina, to nije mala stvar. Što se tiče slobodnih zidara, oni sačinjavaju neku vrstu svešteničke aristokracije. Oni se prepoznavaju po naročitim znakovima. Oni su razvili jednu tajnu nauku, koja nije jednostavno formulisana nauka, nego izražena u simbolima i tajanstvenim obredima. To je ono opasno u slobodnom zidarstvu.

Zar ne uviđate, da i naša stranka mora ostati sličnom družbom? To će biti red, hijerahijski poredak svetskog sveštenstva. Ali naravno da onda ne može ništa postojati pored toga. Možemo postojati samo mi ili slobodni zidari ili crkva. Ali nikada dve stvari u isti mah. Crkva je to shvatila. Ali mi smo jači i mi ćemo uništiti i crkvu i slobodno zidarstvo.

Simboli

- Od crkve ste preuzeli hijerarhijski poredak, od slobodnih zidara princip neopozive zakletve poslušnosti i tajnu nauku o simbolima. Ali što se uzelo iz Sionskih protokola?
- Uzeo sam političku intrigu, tehniku, konspiraciju, revolucionarno razaranje, zavaravanje i kamufliranje. Nije li to dosta?

To je naravno mnogo, odgovorio sam.
- Ali mi smo govorili do sada o Židovima kao o našim političkim protivnicima. Ali što predstavlja Židov u odlučnoj borbi za novu organizaciju sveta?
Priznao sam, da mi to nije jasno.

- Ne mogu postojati dva izabrana naroda. Mi smo narod Božji. Zar vam to ne kaže sve?
- Vi to shvaćate kao neki simbol?
- Ne, to je sasvim jednostavna istina, koja ne podnosi diskusiju. Dva sveta stoje jedan protiv drugog. Čovek Boga i čovek đavola. Židov je protučovek, antičovek. Židov je stvar drugoga Boga. On je proizašao iz drugog ljudskog korena. Ja postavljam arijca i Židova jednog protiv drugog, pa ako jednog nazivam čovekom, onda drugog moram drukčije krstiti. Oni su jedan od drugoga toliko udaljeni kao čovek od životinje. Ali ja Židove ne nazivam životinjama, jer oni stoje od životinja mnogo dalje nego arijci. Židov je stranac u prirodnom svetu - biće izvan prirode.

Teorija nadčoveka
Verovao je u ideju preokreta sveta

Hitler je hteo još nešto reći. Izgledalo je, kao da je potpuno skršen pod utiskom svoje vizije. Reči su mu presahnule. Njegovo lice se grčevito iskrivilo. Uzrujano je lomio prstima, "Židovi su Židovi", buncao je kao u transu. "To je tema, koju ne možemo nikada iscrpeti".

Blato

Jedan katolički sveštenik i jedan židovski rabin morali su čistiti nužnike u koncentracionom logoru. Stajali su do kolena u blatu. Nacistički stražar počeo ih je psovati: "Neka vam sada Bog pomogne, gde je sada taj vaš Bog?" Sveštenik je odgovorio: "Gde je Bog, to mi ne znamo. Ali onaj, ko ga traži, taj će ga i naći". Rabin je rekao:"Bog je ovde. I ovde je takođe Bog".

Ali gde je Bog, kojeg Hitler oslovljuje u svojim govorima i kojeg on naziva Proviđenjem i Svemogućim. Bog je po njegovom mišljenju čovek, bogočovek, koji u obliku kipa krasi dvorce, u kojima se odgaja nova elita. Bog, to je Hitler.

Pre nego se Hitler sasvim posvetio vanjskoj politici i svojim vojničkim planovima, izrazio je jednom strastvenu želju, da gradi i stvara kao državnik i zakonodavac. On je pun velikih planova. Svet će u njemu gledati najvećeg stvaralačkog genija svih vremena. "Meni preostaje samo malo vremena!" Govorio bi, da ga mi svi vrlo malo poznajemo. Ni njegovi najintimniji stranački drugovi ne znaju, što on namerava. Mučio ga je nervozni strah, da neće dospeti cilju. A onda bi se opet bacio na tehničke detinjarije, studirao motore i nove izume. U takvim nemirnim časovima bio je prava napast za svoju okolinu.

Mistika

Preokret sveta bila je tema, koju je on uvek načinjao. To će biti prevrat, o kojem mi nemamo ni pojma. Hitler je u tim časovima govorio kao neki vidovnjak i mistik. To je bila neka biološka mistika ili mistička biologija, na kojoj se zasnivala njegova inspiracija. On je skovao vlastitu terminologiju: "Lutanje duha", to znači napuštanje božanskog poziva u čoveku. Cilj ljudske evolucije sastoji se u tome, da čovek postane "magički vidovit".

On sam oseća, da se nalazi na pragu ovog magičnog saznanja i njemu je pripisivao svoje uspehe i svoju budućnost. Neki minhenski naučenjak napisao je nekoliko čudnovatih eseja o primitivnom svetu, o postanku legenda, o tumačenju snova u prastaro doba, o intuitivnom saznanju i transcedentalnoj moći primitivaca, kojom su oni menjali zakone prirode. Te ideje su fascinirale Hitlera. On se sav u to zadubio. On je gledao svoj čudesni uspon kao odraz sakrivenih snaga. On je pripisivao tim snagama svoj naprirodni poziv, da bude objavitelj novog evanđelja čovečanstva.

Hitler sebe smatra prorokom, koji stoji iznad Hitlera državnika.
On je svoje ideje zaodenuo ovom konkretnom formom:
- Stvaranje nije pri koncu, barem ne što se tiče čoveka. Biološki gledano, čovek se nalazi u stadiju metamorfoze. Na obzorju se ocrtava nova vrsta čoveka u potpunom značenju prirodoznanstvene mutacije. Dosadašnja vrsta čoveka neumitno dospeva u biološko stanje zakržljalosti.

Stari čovek će životariti još samo u obliku kržljavca, dok će se čitava stvaralačka snaga koncentrisati u novoj vrsti čoveka. Obe varijacije brzo će se razvijati u protivnim pravcima. Jedna će nestajati, dok će druga znatno nadmašiti sadašnjeg čoveka. Ja ove dve varijacije nazivam varijacijom Bogočoveka i varijacijom Životinje mase.

Primetio sam, da me ovo podseća na Ničea i njegova nadčoveka. Ali ja sam to do sada shvaćao u duhovno prenesenom smislu.
- Da, čovek je nešto što treba nadmašiti. Niče je to naslutio na svoj način. On je već gledao nadčoveka, kao novu bilošku vrstu. Međutim, kod njega je ta stvar još neodređena. Čovek zauzima mesto Boga, to je ona jednostavna istina. Čovek je Bog budućnosti. Čovek mora uvek težiti, da pređe vlastite granice. Čim se on zaustavlja u svojim težnjama, on propada ispod ljudskog nivoa, te postaje poluživotinjom.

Mi imamo pred sobom bogove i životinje. I kako je to sve elementarno jasno! Sve što ne ide s pokretom, što teži za starim, to propada i nestaje. Ali ono, što prisluškuje prazovu čoveka, što se posvećuje večnome pokretu, to je kvasac novog ljudstva. Razumete li, dakle, smisao našeg nacional-socijalističkog pokreta? Ima li nečega, što je veće i sličnije. Onaj, ko u nacionalsocijalizmu gleda samo politički pokret, taj ne zna gotovo ništa o njemu. Nacionalsocijalizam je više nego religija, to je volja za stvaranjem nadčoveka?

Socijalizam

Rekao sam, da sam konačno shvatio duboki smisao njegovog socijalizma, koji znači anticipiranje odeljivanja novog čoveka gospodara od čoveka krda.
- Upravo to, rekao je Hitler, Politika je danas u doslovnom smislu praktična forma sudbine. zar ne mislite, da se političkim sredstvima ne može ubrzati ovaj proces odeljivanja?

Odgovorio sam da mi izgleda nemogućim ostvariti biološku kulturu nadčoveka. Ali, ako se radi o jednostavnoj selekciji, onda je to nama, koji se bavimo odgojem stoke, poznato. Radi se o dobivanju jedne nove vrste čoveka, putem selekcije, koja će biti promicana političkim sredstvima.
 
 
Mladi kvare znanje
Adolf Hitler je tvrdio da je video nadčoveka koji je neustrašiv i okrutan!

Upravo tako, uskliknuo je Hitler. Vi ste izvrsno izrazili moje misli. U naše vreme svaka politika je slepa, koja se ne osniva na biološkim principima. Moja politika nije nacionalna u redovnom značenju te reči. Ona uzima svoja merila i ciljeve iz sveopšteg i sveobuhvatnog saznanja o zakonima prirode i života.

- Ali, vi možete samo pomoći prirodi, da ona svoj put skrati. Potrebno je, da vas sama priroda podari s novom varijacijom. Dosada je odgajivačima stoke retko uspelo, da razviju mutaciju, to jest da sami stvore nov tip.

Otkrića o tajnoj nauci

-Nadčovek živi u nama. On se nalazi tu! poviknuo je Hitler u trijumfu. Zar vam to nije dosta. Otkriću vam jednu tajnu. Ja sam vidio nadčoveka. On je neustrašiv i okrutan. Ja sam se pred njim prestrašio.
Hitler je sav drhtao od uzbuđenja.
- Ja ću vam nešto poveriti: Ja osnivam novi red.

Ova namera mi nije bila nepoznata. Ona je poticala od Rozenberga. Barem mi je Rozenberg to prvi put saopštio. On je u prostorijama Marienburga, sedišta nemačkog viteškog reda, držao o tome predavanje u malom krugu. Evocirajući istorijske uspomene na ovo veliko viteško doba, on je povukao paralelu između akcije nemačkih vitezova u Pruskoj i nacionalsocijalističkog programa i sugerisao misao da bi trebalo ponovo oživeti taj viteški red.

To bi bila elita hrabrih ljudi, koji bi bili u isti mah sposobni upravnici i sveštenici. Njihova zadaća bi bila da ljubomorno čuvaju tajnu doktrinu pred pogledima profanog sveta. Hijerarhija pruskog viteškog reda, njihove metode vladanja, njihova disciplina, sve bi to moglo poslužiti kao primer i biti obnovljeno.

Hitler nije hteo otkriti svoje karte pre vremena. Nacionalsocijalizam je na početku svojeg uspona. Treba najpre dovršiti političku borbu i pripremiti svetski rat, koji je neizbežan. Kao Fridrih Veliki, on treba najpre da uspešno dovrši ratove. Posle toga posvetiće se pravom preporodu Nemačke. U njegovim rečima osećala se velika nestrpljivost koja se krila iza ove rezignacije, što već jednom nije došao u mogućnost, da postane stvaralački državnik, zakonodavac, umetnik i graditelj gradova, prorok i osnivač nove religije.

- Ovo veliko vaspitačko delo izvešću s omladinom, rekao je Hitler. Mi stari smo istrošeni. Da, mi smo već ostareli i pokvareni do srži. Mi nemamo više divljih instinkata, kukavni smo i sentimentalni. Mi nosimo u krvi teret ponižavajuće prošlosti i sećanje na servilnost i poniženje. Ali moja sjajna mladež! Zar ima lepše na svetu? Pogledajte moje mladiće i dečake. Kakav je to krasni ljudski materijal! S njima mogu načiniti novi svet!

Čekićem izbija sve slabosti

- Moja pedagogija je surova. Čekićem izbijam sve slabosti. U mojim vaspitnim dvorcima odgojiće se mladež, koja će biti strah i trepet celom svetu. To će biti nasilnička, neustrašiva i okrutna mladež, a to ja i želim. Ona će znati snositi bol. Ona ne sme biti nežna. Ja bih hteo da ona ima izgled divlje zveri. Ja hoću atletsku mladež, a to je najvažnije.

- Ja neću dozvoliti nikakvo intelektualno vaspitanje. Znanje samo kvari mladež. Najbolje je da uči ono što joj se sviđa. Ali savlađivanje samoga sebe moraju naučiti. Oni moraju naučiti da u svakom slučaju nadvladaju strah pred smrću. To je prvi stupanj herojske mladeži. Iz tog stupnja nastaje drugi stupanj slobodnog čoveka, koji će biti središte sveta, čoveka koji stvara - Bogočoveka.

Ali, on o tome ne može dalje govoriti, prekinuo je Hitler. Ima još daljnih stepena ljudskog razvitka, o kojima on ne sme govoriti. Tu tajnu će on ostaviti svojem nasledniku. Božansko objavljenje doći će kasnije, kada on ne bude više živ.

Herman Raušning
 
 

[novica]

Nastavak

Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom


--------------------------------------------------------------------------------
Revolucija nove aristokratije protiv mase
Govorio je Adolf Hitler da je reč o slobodi božanskih sinova

Moram reći još nekoliko reči o Hitlerovoj tajnoj nauci. Ona je poznata samo uskom krugu ljudi. Međutim, Hitlerove poltičke planove nije moguće shvatiti, ako se ne poznaju njegovi tajni planovi. Hitler nije praznoveran u običnom značenju te reči. Njegove simpatije za horoskope i okultizam u uskoj su vezi s njegovim shvatanjem, da se čovek nalazi u magičnom odnosu prema svemiru. Za njega je politika samo pozadina jednog gigantskog prevrata, kojeg on doživljuje.

Materijal za svoju doktrinu crpio je Hitler iz lektire apokrifnih spisa. Ali, važnije od nauke je volja, koja se krije iza njegovih deklamacija. Hitler se nikada ne umara da govori da će Nemačkoj i svetu nametnuti večnu revoluciju, koja će obuhvatiti čitavo ljudsko živovanje. To je oslobođenje čoveka, koji se po njegovom shvatanju svakih sedam stotina godina uspinje za jednu stepenicu više, ali to je oslobođenje jakih i podvrgavanje slabih. Radi se o slobodi božanskih sinova, o revoluciji nove aristokracije protiv mase.

Crvena nit

To je daleki put, ako se setimo Hitlerovog početka. Mali konspirator, provincijski tribun i plaćeni propagandista postao je prorokom nove religije. Da li je to samo vizija jednog megalomana, ili je to ipak rezultat jednog doslednog razvoja. Kroz čitavo kontradiktorno delovanje ovog krajnje čudnovatog čoveka ipak se provlači crvena nit."Pokret je sve. Treba biti uvek u pokretu, jer je mir zlo". Ali iza toga se ne krije samo njegova vlastita histerička jurnjava. Svet, koji je isto tako nestalan kao Hitler, nemački narod, koji nije manje histeričan, morali su doživeti da je ovaj čovek postao vođom.

- Vreme radi za nas. Ja treba samo da udarim da bi se raspali temelji preživelog vremena. Ma kako solidne izgledale institucije i narodi, oni su iznutra truli i sami se od sebe raspadaju.

Tako se izražavao Hitler. Možda je imao pravo. U vremenu u kojem živimo, sve vrednosti su više manje problematične, i izgleda da se nalaze u stanju raspadanja. Odakle ova žudnja za promenom po svaku cenu? Odakle ovaj uspeh propagande? Glavni motiv ovog ludačkog pustolova je razaranje radi razaranja. "Mi još ne poznajemo naše delo u celom njegovom sjaju", rekao mi je više puta Hitler. "Ali mi to osećamo u krvi i doživljujemo". Ovo je literatura, i to vrlo loša literatura. Ona potiče od konca prošlog stoleća. U to vreme cvala je u Nemačkoj neka vrsta histeričkog romantizma, koja je bila osobito raširena u Beču i Minhenu.

To nije po prvi put da se bolesne magle nad jednom zemljom, da se grozničave fantazije čitavih naroda ukrućuju u doktrine, koje nakon vremena naglo eksplodiraju, šireći smrad iz kojeg su natale. Čitavi narodi padaju iznenada u neobjašnjivo stanje nemira i histerije. Oni igraju ludačko kolo i tonu vrtlogu opšte pometenosti.

Ono što se danas događa u Nemačkoj, to je duševna poremećenost masa, čiji se uzroci mogu istražiti, ali čiji najdublji koren ostaje pokriven neprovidnim mrakom. Nacionalsocijalizam je histerična bolest 20. veka.

Hitler i žene

Žene su otkrile Hitlera, i to žene iz visokog društva. One su ga nakon rata podupirale. Žene nekih veleindustrijalaca davale su mu finansijska sredstva, novac i dragocenosti. I tako je u krugu obrazovanih žena iz plaćenog propagandiste postao prorok nove Nemačke. Koliko su one uticale na formiranje njegovog duhovnog sveta, u to nećemo ulaziti. Ali žene su ga razmazile i laskanjem podsticale njegovo samopouzdanje. Pomoću ženske ekstaze, tog njemu neophodnog podstreka, on je savladavao svoje letargično stanje. Čudnovata sličnsot sa Robespjerom, koga su žene obožavale unatoč njegove neprivlačnosti.

U ostalom, Hitler zna, što on zahvaljuje ženama. On je te odnošaje proračunano negovao. On je upućivao svoje župske vođe da se naročito posvete propagandi među ženama. Konačno su žene bile one, koje su Hitleru na izborima dale najviše glasova. Na velikim skupštinama sedele su u prvim redovima obično postarije gospođice i devojke. Čoveku je situacija postala jasna, kada je s govorničke tribine promatrao ekstatične i vlažne oči ovih žena. Tako je u stranci nastala krilatica o "eskadrama histeričnih gospođica". Erotika ne igra samo znantnu ulogu kao politički faktor u muškom društvu, nego i u modernoj propagandi među masama. Često je erotsko delovanje govorničkog glasa i postavljanje tona i melodičnosti važnija stvar nego sadržaj govora.

Hitler je cinički iskoristio ove momente, a u tome je znatan deo njegovo političkog uspeha. Koliko je u tim Hitlerovim odnosima prema ženama bilo istinskih erotičkih osećaja, a koliko samo hladnog proučavanja, to ja ne znam. Ali, koliko ga ja poznajem, on je bio nesposoban za svako istinsko osećanje. I tako je ostalo pri tome, da ga je obožavao samo jedan stanoviti sloj više ili manje morbidnih žena s histeričkim nagonima.

Kasnije sam kod njega često susretao neobično lepe, plave devojke. One su sedele pokraj njega. On im je gladio ruke. Dozvoljavao je i male intimnosti ali, sve je to bila komedija. Čitava neprirodnost ovog čoveka manifestovala se i u elementarnim odnosima ljudskog života. Ja neću da diram u mračno poglavlje o njegovoj nećakinji, toj mladoj devojci, koja je izvršila samoubistvo.
 
 
Šetao se kao zver u kavezu
Ali Hitler nije ništa odbacio od svoje prošlosti. Zajedno s njom on pritiskuje čitav nemački narod

O tome su mi pripovedali upućeni ljudi i ništa ga ne bi bolje okarakterisalo kao taj slučaj.
Ali o tome se ne može govoriti. Isto tako se je mnogi mladić predamnom hvalisao da je bio ljubimac Hitlera, ali i o tome neću govoriti. Ni jednom diktatoru se ne sme moralisati nad nejasnim stranama njegove prošlosti. Ali Hitler nije ništa odbacio od svoje prošlosti. Zajedno s njom on pritiskuje čitav nemački narod.

Da li je Hitler lud? To je pitanje, koje su postavili mnogi od njegovih posetioca. Ko je gldao ovom čoveku u lice i primetio njegov nestalni pogled bez dubine i topline, njegove oči, koje, izgleda, da su zatvorene iza svojeg hladnog sjaja, a onda naglo poprimaju čudnovatnu nepomičnost, osetio bi, kao i ja, nelagodan utisak da se nalazi u prisutnosti abnormalnog stvorenja. Gledao sma, kako od vremena do vremena apatično i mirno sedi, a da nije ni obrvama trenuo, i kako čisti zube na najvulgarniji način.

Šta je Hitler?

Da li je slušao? Da li je bio odsutan? Koliko ja znam, ni jedan posetilac nije s njim mogao voditi pravi razgovor Hitler je ili slušao, a da nije ništa govorio, ili je govorio, a da nije ništa slušao, pogledom izgubljenim u daljinu. Često on šeta u sobi kao zver u kavezu. On vam nikada ne da do reči dođete. On vas prekida kod prve reči i skače s jednog predmeta na drugi, nesposoban da zaustavi lnjt svojih misli i da se koncentriše. Nisam pozvan da prosudim, da li je Hitler više ili manje blizu ludila u kliničnom značenju te reči.

Svakako je on manijak bez kontrole vlastitih emocija, čije krize dovode do potpunog pada ličnosti. To je moje vlastito iskustvo, a i iskustvo mnogih mojih poznanika.Njegove krize, njegovo vikanje i njegove eksplozije besa potsećaju na razmaženog dečaka, koji lupa nogama o pod. To je groteskni i ogavni prizor, ali nije ludilo. Nesumnjivo je, da to zadaje ljudima brige, kada posmatraju čoveka u zrelim godinama kako bubnja po vidovima, kao što konj kopa nogama u staji.

Ono što je mnogo teže i što već potseća na poremećenje duha, to su pojave persekucije i razdvajanja ličnosti. NJegova besanica nije zaista ništa drugo nego neravno razdraženje. On se često po noći budi i traži da mu se zapali svetlo. U zadnje vreme morali su dolaziti mladići, da provode s njime ove mučne časove. U izvesnim momentima ovo morbidno stanje liči na mahnitost. Jedna osoba iz njegove okoline pripovedala mi je da se on u noći budi u trzavici. On zove u pomoć. Sedi na krevetu kao ukočen. On se trese u paničkom strahu.

On izgovara konfuzne i nerazumljive reči; diše kao da se guši. Ista osoba opisala mi je jednu takvu krizu u svim pojedinostima, u što ne bih poverovao, da ta osoba nije sasvim pouzdana. Hitler se vukao po sobi, posrćući i gledajući oko sebe kao izguljen. - "To je on! On je došao ovamo!", uzdisao je.

Njegove usne su pomodrile, a znoj je curio u velikim kapljama.To je bio strahovit prizor. Izgovarao je neke nerazumljive reči, a zatim se opet umirio: Doneli su mu eko piće. Najedared je ponovo počeo da viče: "Tamo! Tamo! U ćošku, ko je tamoć" Lupao je nogama po podu i vikao. Umirili su ga, govoreći mu da nema nikoga i da je sve u redu. Tako bi se smirio. zatim bi zaspao dubokim snom.

Čovek se užasava, kad pomisli, da jedan ludak vlada u Nemačkoj. Ali histerija je prilepljiva. Poznato je da normalni ljudi postaju histerični u blizini histerične žene. Tao je razumljivo da je histerija zarazila sve vodeće ljude u Nemačkoj, a konačno i čitav narod.

Često sam čuo da se ljudi boje Hitlera i da je mnogim zadrhtalo srce, kada su bili u njegovoj blizini. Ima se osećaj, da će vas taj čovek uhvatiti za gušu, ili učiniti kakav drugi nesmotreni gest. U svemu tome, o čemu pripovedaju mnogi Hitlerovi posetioci, ima mnogo neiskrenosti, a često i sugestije. Oni počinju priznavti istinu, čim ih se stisne o zid. "Da, da", govore onda oni, "istina je, da nije ništa naročito kazao. Ne, on ne daje utisak izvanrednog čoveka... barem ja nisam imao tu impresiju". Dakle, odakle dolazi ta iluzija? Od prestiža, od gledanja u sunce, od nimbusa? Jest, nimbus je tvoran ove obmane.

Nije bio lutka

Ali zar ovaj "opčarani" posetioc zaista ponire u bit stvari, kad sam sebe uhvati in flagranti u zločinu autosugestije? Ja sam često sasvim hladno analizirao sam sebe, te priznajem, da sam u prisutnosti Hitlera osećao izvesnu impresiju, koje sam se teško mogao odmah otresti. Pored svega, Hitler je ipak osobiti čovek. To nije lutka za izrugivanje. Najlakše ćemo dopreti do istine, ako se setimo magnetizma glasovitih vrača, velikih šarlatana. Naše doba i onako obožava šarlatanstvo. Ali, i to nam ne objašnjuje dovoljno ovaj fenomen, a još manje upoređenj s rimskim cezarima.

Hitler nema ništa od Cezara, ništa od Rimljana, ništa od veličanstva, koje struji iz carstva utelovljenog u božanskoj osobi imperatora. Ne, Hitler je nešto sasvim drugo. Zvukovi, koji ga prate, nisu zvukovi trubalja rimskih legija, nego urlanje divljačkih plemena. Njegova magija sastoji se iz azijatskih ili afričkih obreda i mirakula. To su frenetički plesovi do iznemoglosti erupcije primitivnog sveta na Zapadu. To je prava karakteristika njegove ličnosti.

Bio je razmažen, pohlepan, bez volje za radom
Posmatrao je oblake i osluškivao padanje kapljica s omorika

Čuvajmo se po svaku cenu toga da ovog čoveka egzaltiramo, eterniziramo i pravimo od njega mit. Potrebno je da naše vreme upozna ovog čoveka u njegovom pravom liku, da vidi Hitlera onakvim, kakav on uistinu jeste, a ne onako, kako on sam sebe prikazuje. To je neugodno, ali potrebno razgolićenje. Evo, kakav je Hitler u istini:

Hitler je razmažen, pohlepan i ne poznaje sistematski rad. Može se reći da je on nesposoban za svaki istinski rad. On ima ideje i impulse, koje bihteo odmah ostvariti. On ih se lišava kao neke fizičke potrebe. On ne zna za trajne i teške napore. Sve je u njemu potres i konfuzija. U njemu nema ništa prirodno, počev od njegove ljubavi za decu i životinje. To je samo gluma.

On je čitavog života zadržao svoje boemske manire. Kasno ustaje i može čitav dan da sanjari, a ništa da ne radi. Svaka mu se knjiga zgadi. započne čitati, te je nakon nekoliko stranica odbacuje. Pored toga, on poseduje veliku biblioteku i voli lepo uvezane knjige. Najviše voli čitati pustolovine i kriminalne romane, a u fijokama nalaze se ilustrirani časopisi, koji se čitaju samo u pornografskim krugovima.

Tiranski običaju i maniri

Najsimpatičnija njegova strana je njegov ukus za samotne šetnje.On se opaja šumskim mirisom u visokim brdima, promatra oblake koji putuju u daljinu i prisluškuju padanje kapljica s omorika.U takvim časovima on želi da bude sam i beži pred svetom.

Hitler ima tiranske običaje i manire. Njegov krevet mora biti prostrt na poseban način; inače ne može spavati. To dobro znaju njegove poverljive sluge koji jedini smeju u blizinu njegovog kreveta. Da li je to Frojdov kompleks ili strah pred atentatom? Jednom je šef tajne policije Himler dobio prijavu o nekom tajanstvenom otrovu, o nekom belom prašku, koji bi posut po jastuku i udahnut za vreme sna mogao razoriti Firerova pluća i prouzrokovati smrt u teškim mukama.

Hitler nije kuražan kao Gering. On je čak neobično bojažljiv. On nije neustrašiv čovek, koji izaziva i prezire opasnost. NJega moraju čuvati poput neke dragocenosti. Kad se on izlaže nekoj opasnosti, onda se preduzimaju vanredne mere opreznosti, ali on se izlaže samo prividno. To je bojažljivo i osetljivo biće, koje se silom napreže, da izgleda kuražno. U takvim prilikama on prelazi sve granice i pokazuje besprimernu brutalnost. Da bi se mogao izložiti i najmanjem riziku, on se mora utapljati u neku vrstu opojnosti. On nije ni malo hladnokrvan.

Za najmanju odluku i najjednostavniju akciju potrebno mu je povišenje temperature. Nakon što je prebolio ovu groznicu, on čitave nedelje uzdiše nad ljudskom nezahvalnošću ili se tuži na nedaće. za vreme naših susreta on je voleo da se prikazuje mučenikom i da se gubi u kontemplacijama o skoroj smrti. Sve će biti uzalud, govorio bi. On poznaje samo jednu samilost, a to je samilost nad samiom sobom.

Eksplozije njegove neobuzdane volje nisu ništa manje čudnovate. U takvim momentima on ne poznaje ni umor, ni glad. On živi bolesnom energijom, koja mu omogućuje da izvrši stvari,koje se graniče sa čudesima. NJegove reči postaju frenetične. Ono što mu najviše nedostaje, to je ravnoteža. I zato njegove najveće zamisli neće nikada dostići veličinu.

Sa bičem u ruci

Hitler je nekada voleo da se pokazuje sa bičem u ruci. Ali to kasnije više nije činio. No karakter, koji odaje ovu naviku, mu je ostao: prezir, oholost i okrutnost. U svojem životu nije nikada jahao, ali visoke čizme i bič svedoče o mržnji, nagomilanoj kroz godine, i o poniženju, koje je on osećao na pogled lepih kavalira. Kakve li užasne mladosti! Posetioci bi ostali zapanjeni,kad bi videli, kako na njega deluje kakva slučajno ubačena reč, koja bi pogađala njegovo samoljublje i taštinu. Nemački vođa nema osećaja velikodušnosti. On živi u svetu laži, on zavarava i sebe i druge. Mržnja je vino kojim se on opija. Treba samo videti, kada on besni, pa da se oseti s kakvom on požudom uživa u mržnji.

On je okrutan, osetljiv i sentimentalan. Ta smesa je već poznata u ljudskom karakteru. On je volio kanarinke i plakao, kad bi koja od njih uginula, ali je s rafiniranom okrutnošću mučio do smrti ljude, kojima se hteo osvetiti. On može da pojede ogromne količine slatkiša i kajmaka, ali je po svojim instinktima sadist, koji se erotski naslađuje nad mukama drugih.

Herman Raušning
 

[novica]

Nastavak

Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom
--------------------------------------------------------------------------------
Bio je opčinjen
tehnikom i graditeljstvom
Bavio se izumima, pravio eksperimente, rušio pa ponovo zidao

Mladići,istrgnuti iz svojih kreveta, moraju često zabavljati noću svoga gazdu, da bi mogao zaboraviti na muke straha, brige i osamljenosti. Ti ljudi, koji ništa ne razumeju i ništa ne osećaju, sede oko kamina, brbljaju prisilno, nevezano i zabavljaju se neslanim šalama. Njihov je zadatak da budu Hitlerova distrakcija. A Hitler šeta nemirno gore dole.

Ali ovaj graditelj Solnes nije bez vrtoglavice. Pun zebnje promatra ceo narod, kako se on korak za kroakom uspinje stepenicama njegove kule, da bi na vrhu postavio venac. I čeka na čas, kada će se, ubuzet vrtoglavicom, strmoglaviti i smrskati o zemlju.

Ali još se ispunjavaju njegove želje. Svaka ideja ostvaruje se već u nastojanju. Jedino se izuzima i ne ide tako brzo, kako bi on to voleo i hteo. Tu se ne da ništa zapovedati. To je mučan posao.

Hitler se bavi izuzima. On pravi izume pomoću drugih. Sada se radi o tajanstvenim ratnim izumima, o vazdušnim torpedima i električnim zracima. Hitler se uvek interesovao za tehniček stvari. On pravi nacrte, korigira i crta Ta on je bio već crtač modela. On je vešt, to se mora priznati. A, po rečim anjegovih obožavatelja, on zna sve. On je univerzalni genije, koji nadahnjuje čitav svet: graditelje i generale, učenjake i pesnike, državnike i privrednike.

Tako se on oseća u svojem orlovom gnezdu u bavarskim planinama, kao pruki kralj Fridrih, koji se je između jednog i drugog rata bavio glazbom, pesništvom i umetnošću. Poput Fridriha Velikog, i njegove misli kruže po regionima neizbeživog rata, za kojim on čezne, ali kojega se i boji.Horoskop ga opominje pred ratom. On će u njemu sve izgubiti, što je do onda postignuo. Međutim, njegova ga taština stalno navraća na vojničke probleme; on je obuzet strašću strategije.

Ustrajno se dan i noć bavi vanjsko-političkim planovima. To je komplicirana igra. U svojim rukama drži sve niti. Ima vlastite obaveštajne izvore. Vlada na dogromnim aparatom i raspolaže na licu mesta sa svakim materijalom. Njegov pogled je uperen na čitav svet. Davno je već prešao granice istočne politike. Za njega ne postoje izolirani politički problemi. Najveće udaljenosti ga privlače.Njegovi šahovski potezi odnose se na čitav svet.

Njegova je želja da zadobije uticaj na odlučujuće ličnsoti u svetu, da o tim ličnsotima bude svestrano informisan, o njihovim strastima, ukusima i odnosima.Jer toje za njega politika. Njegove špijunke su žene. Fantastično lepe žene igraju odlučujuću ulogu u njegovim političkim računima.Kakve žene voli onaj, a kakve ovaj? To su važne informacije, isto tako važne, kao i broj aviona i podmornica. Sa čudesnom rafiniranošću biće dovedena ublizinu svakog političara onakva žena, kakvu taj voli. A to se ne tiče samo državnih poglavara i diktatora, nego i važnih bankara, političara i generala u stranim zemljama. Na taj način se otkrivaju državne tajne i zadobiva uticaj. A sve to nisu nikakve grozničave fantazije, nikakvi plagijati špijunskih romana, neego stvarnost.

Zaista, ova vremena nisu više normalna. U njima se mešaju metode renesanse s navikama rušećer se rimskog imperija, s običajima u Vizantiji ili na dvoru merovinškom. A u centru ovih intriga stoji Hitler, koji se naziva najvećim učenikom Makijavelija, ali koji je ipak zadržao sve manire ogorčenog malograđanina. Sve je to apsurdno i smešno. A ipak je istina, i to ozbiljna istina.


Uvek u centru pažnje
Mi moramo više spekulisati s ljudskim porocima, nego sa vrlinama, ali to treba raditi sa važnijim vodećim ličnostima

Hitler mi je rekao, da je više puta pročitao "Kneza" velikog Fiorentinca Makijavelija, jer da je ta knjiga neophodna svakom političaru. Neko vreme se ta knjiga nalazila uvek uz njegovo uzglavlje. Kazao mi je da ona dejstvuje na njega, da ga je oslobodila krivih i sentimentalnih predrasuda. Kroz nju je on shvatio pravi smisao politike.

- Ja sam se bavio studijem ljudskih slabosti, rekao mi je nakon mog povratka iz Ženeve. Mi moramo više spekulisati s ljudskim porocima, nego sa vrlinama. Francuska revolucija apelovala je na krepost. Bolje je, da činimo protivno. Međutim, nije dovoljno da se spekuliše s porocima masa.Važnije su vodeće ličnosti, koje upravljaju masama. Svestrano poznavanje slabosti i poroka pojedinih protivnika je preduslov uspešne politike.

Prednost ženama

Hitler se žalio, da nemačku spoljnu politiku i diplomatiju vode "stare gospođice". Njegovi saradnici mu ne donose ništa preciznoga i tapkaju u magli. Ti ljudi uopšte ne poseduju nikakav sistem. Nema nikakvih informacija, osim dosadnih izveštaja. Ti izveštaji nisu ništa drugo, već novinarske hronike ili naučne disertacije, koje ga ne interesuju. Njihovi sastavljači samo žele da se prave važni. Njega više zanima to, kakvo lovište riba najviše voli lord , taj i taj, i kakve je prirode metresa glavnog direktora tog i tog finansijskog preduzeća."Čitavo ministarstvo spoljnih poslova se guši u birokratiji i formalizmu".

Primetio sam, da se isto može reći i za vojničku špijunažu i kontrašpijunažu za vreme rata. Ja sam u to vreme, kad nisam više bio sposoban za rat, služio u obaveštajnom odelenju. Reko sam da je to bio upravo smešan aparat.
- To je sada postalo bolje, odgovorio je Hitler. Vojnička špijunaža izvrsno radi, ali zato je političko-informativna služba još uvek labava. Ta gotovo i ne postoji. Ja preduzimam sve, da se ti nedostaci uklone. Meni treba nešto poput engleskog Sikret Servisa, jedna tajna družba stručnjaka, koji se sa "strašću" odaju svom poslu.

Primetio sam, da nije dovoljno imati samo oduševljenje, već da ljudi moraju biti i veoma iskusni.
- To je istina, ali mi nećemo ništa postići bez ljudi, kojima ta stvar ne leži na srcu. Birokratima je taj posao odvratan i prljav. U stvari, oni su za to previše bojažljivi i glupi. Moja je ideja, da angažujem u toj službi žene, mahom žene iz visokog društva, koje vole pustolovine, blazirane žene, koje su se već zasitile ljubakanja u postelji i koje traže jače nadražaje. Ja se neću ustručavati da zaposlim, a zašto i ne bih, abnormalne ljude i profesionalne putolove. Ima mnogo takvih ljudi, koji se u redovnom građanskom životu ne mogu upotrebiti, ali koji na tom polju mogu vanredno poslužiti.Ja sam ovim "svetim Nikolama" u Vilhelmštrase rekao, da se time što oni rade može u mirno vreme dobro spavati, ali da se ne može osnovati novo carstvo. Za to su potrebne modernije metode. Nojrat je spor. On je lukav poput seljaka, ali bez duha. Momentalno mi dobro služi njegov izgled dobrog čičice.

Lukav, bez duha

Njegovi maniri čine dobar utisak u Engleskoj. Englezi neće nikada posumnjati, da bi se taj čovek mogao baviti revolucionarnom politikom.
- Nojrat je, rekao sam, pun dobre volje,ali on uvek zauzima neki pokroviteljski ton prema stranačkim ljudima. Moje je mišljenje, da bi trebalo upotrebiti modernije ljude.

-Da, drskost i častoljublje ovih ljudi prelazi sve granice. Oni su uvereni da je njihov posao ne znam kako važan. Međutim, poslanik u stranoj zemlji mora biti okretan kao direktor nekog noćnog lokala,on mora biti podvodač i falsifikator. On nikako ne sme biti korektan činovnik.

 Ljude od poverenja na ključna mesta
Hitler se nije ustručavao da se nazove "Makijavelijevim učenikom"

Uostalom, ja neću čekati, nastavio je Hitler, dok se ta gospoda preorijentišu. Ja ću stvoriti svoju vlastitu diplomatsku službu. To će stajati mnogo novaca, ali zato ću dobiti u vremenu. Ja sam sastavio jedan upitan spisak u pogledu osoba u inostranstvu, koje me interesuju. Ja ću dati da se izradi svestrana kartoteka o svim uticajnim ličnostima u drugim zemljama. U tim registrima će biti sve zabeleženo.

Da li je taj ili onaj političar pohlepan za novcem? Da li se može kupiti na koji drugi način? Kakve žene voli? Da li je homoseksualac? Ovaj poslednjoj kategoriji ljudi treba posvetiti osobitu pažnju, jer se ovakvi ljudi mogu vezati nerazrešivim vezama. Da li ima nešto u njegovoj prošlosti što on želi zatajiti? Da li se može uceniti? Kakvim se poslovima bavi? Da li ima neke naročite sklonosti? Da li rado putuje? I tako dalje. Tako ja vodim pravu politiku i osvajam ljude za svoju stvar, prisiljujem ih, da rade za mene i utičem na ličnosti u stranim zemljama.

- Ali tako ogroman posao zahteva ogromne napore i sredstva?
- A zar smo mi ikada ustuknuli pred poteškoćama? Propaganda bez dovoljnih sredstava nema opšte smisla. Ona izaziva kontrapropagandu, kojoj se onda ne možemo opreti. Ljudi pod propagandom zamišljaju nešto sasvim pogrešno. Javna propaganda je samo jedna strana akcije i to njena bezazlena strana. Propaganda među masama služi doduše pripremanju terena. Ali glavna borba se vodi oko zadobijanja ličnosti ili čitavih stranaka. Čini mi se da to nije teško shvatiti. Ja stvaram u bilo kojoj zemlji jednu uticajnu zonu. To je sve, ali je i dosta. Politički uspesi postižu se jedino sistematskim korumpiranjem vladajućih i imućnih slojeva. Novčane koristi, ljubavne naslade i slavoljubivost, to je žudnja za vlašću, eto to su tri glavna registra na klaviru naše propagande. Plodove mojeg rada požećemo tek u budućem ratu. Jer ni jedan od mojih protivnika neće moći suprotstaviti nešto, što bi bilo i približno slično. Francuzi koji su nekada imali Tajerana i Fušea, postali su danas mali bojažljivi purgeri i suhe činovničke dušice. Oni ne reskiraju više veliku igru. Oni igraju samo za malu paru.

Ove reči su mi izgledale suviše fanfaronske, pa sam primetio da se ne sme preceniti snaga ove mračne politike.
Hitler je ljutito odgovorio da se ove mogućnosti nikada ne mogu suviše preceniti. "Ako ta jučerašnja gospoda misle da se politika može voditi kao što pošteni trgovac vodi svoj posao prema tradiciji i dobrim običajima, neka to čine. Ali ja se borim za vlast, a to znači da se služim svim korisnim sredstvima bez ikakvog obzira na pojmove o poštenju.

I kada mi ovaj Hugenberg i njegova banda prebacuju da ja kršiom reč, da se ne držim ugovora, da se pretvaram i varam, onda ja odgovaram: Molim! Izvolite i vi to radite! Niko vas u tome ne sprečava. Gospoda će morati shvatiti da ja ne volim politiku u stilu građanskih demokratija i monarhija devetnaestog stoleća, koje se držale praznih pravila i tradicija. Moramo biti s time na čisto da revolucionarni režimi razbijaju sve okove tradicije.

Ja svoju borbu lišavam svih tradicija. Ja ne znam što bi me moglo sprečiti da vodim tu borbu grubom, nemilosrdnom silom. Ja ni najmanje ne uviđam, kakva je razlika između upotrebe prevare i himne i vojničkih operacija. Tvrdi se da je krvavi rat u izvesnom vremenu civilizacije stvar nužde, ali da je prevara odvratan posao. Zašto? To je sofizam, moral starih baba. Upravo u tome je moja prednost pred demokratijama, što ja nemam nikakvih moralnih ili osećajnih skrupula. Da li bi trebalo velikodušno da napustim ovaj moj povoljni položaj, samo za to, jer moji neprijatelji nisu dospeli tako daleko? Neka se ne indigniraju što ih varam. Neka se ne daju varati!

- Na lukavost se odgovara s lukavstvom. Izgleda mi da je potrebno uzeti u obzir i to da takva politika ima i dobrih i loših strana - ubacio sam u razgovor.

- To je moguće, odvratio je Hitler, ali ja se nalazim barem u povoljnijem položaju. Moja velika šansa je u tome da sam bio prvi koji sam gledao stvari onakve kakve jesu, dok se moji protivnici još uvek podaju iluzijama u pogledu istinskih snaga u istoriji.
- To je doduše renesansa Makijevelijeve nauke - rekao sam.
- Ja se ne ustručavam da se nazovem Makijavelijevim učenikom, potvrdio je Hitler. Ali ja mislim da smo tek mi, kao poznavaoci bioloških osnova politike, kadri da povučemo stvarne konsekvence.

- Vi dakle prmenjujete makijavelistička načela. Ali istorija pokazuje da su sva ta sredstva kao lukavost, prevara, izdaja, himba, laskanje i ubistvo vrlo brzo izgubila svoju efikasnost. Istorija talijanskih gradova dokazuje da takva politika nije dugog veka.

Hitler mi je odgovorio da to i nije potrebno. Njemu je samo do toga da probije politički bedem koji okružuje Nemačku. "Uostalom, moji protivnici treba da mi budu zahvalni što pokušavam postići svoje ciljeve političkim sredstvima, a ne oružjem, kako su to drugi činili. Ne varajmo se. Naši protivnici izgubili su svaku volju za otporom. Svaka njihova reč otkriva želju da se sporazumeju s nama. Svim tim demokratijama bilo bi najmilije da mogu skinuti neugodnu odgovornost s vrata i da mogu dobiti mir koji bismo im mi garantovali. To nisu ljudi koji žude za vlašću i njom se naslađuju. Oni govore samo o dužnosti i odgovornosti. Oni bi hteli negovati cveće, loviti ribe i sedeti u zapećku sa Biblijom u ruci.

Herman Raušnig

[novica]

Nastavak

Herman Raušning: Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom
--------------------------------------------------------------------------------
Fanatici vlasti
Brigu o moralnoj čistoći prepuštam našim naslednicima - govorio je Hitler

Primetio sam, da u Engleskoj i Francuskoj možda ima ljudi i drugog kalibra. Hitler je postao nestrpljiv:
- Mi, gospodine, rekao je skandirajući svaku reč, mi drhćemo od požude za vlašću i ne ustručavamo se to priznati. Mi drhćemo od nestrpljivosti. Mi smo fanatici vlasti. To nije za nas samo beskrvna teorija, nego je to doslovni smisao i sadržaj našeg života. Mi živimo, da, mi živimo - vikao je on u trijumfu. Pustimo druge da spavaju. Hitler je prasnuo u smeh.

- Ja ne priznajem, nastavio je Hitler razgovor, nikakav moralni zakon u politici. Politika je igra, koja dopušta sve lukavosti i u kojoj se neprestano menjaju pravila prema veštini igrača.

- To nije moja krivica, ako me ljudi smatraju naivnim čovekom, a kasnije moraju ustanoviti, da su oni bili glupani. Oni me žele prikazati kao krvožednog diktatora. Međutim, vlast je u suštini tiranija. Inače ne može nastati . Ako to ne ide u glavu Hugenbergu ili mojim dobrim engleskim prijateljima, onda neka čekaju dok se priviknu na novo stanje stvari. Svaki novi režim je tiranski, jer ruši navike. Vlast i red su nemogući bez pritiska.

Zatim je opet skrenuo razgovor na prigovore, koji mu se stalno čine u pogledu njegovih najboljih saradnika.
- Prebacuje mi se da sam se okružio slavoljubivim i štreberskim elementima. Kakve gluposti! Meni nisu potrebni koji nisu častoljubivi. Ja se mogu osloniti samo na one ljude, koji su svoj vlastiti interes nerazdruživo povezali s mojom stvari. LJudi, čiji je patriotizam glavni motiv njihovog delovanja, su sumnjivi. Uostalom, nije moja stvar da reformišem čovečanstvo, nego da iskoristim njegove slabosti. Ja hoću da imam oko sebe ljude,koji u sili gledaju glavni motor istorije i iz toga povlače konsekvence. Ali, ja naravno ne želim izgledati kao neki osobiti neprijatelj morala. Zašto da pružim protivnicima takav argument u ruke? Meni neće biti teško, da svoju politiku moralno obojim i da demaskiram licemerstvo mojih protivnika. Za masu su moralni principi neophodni i ništa ne bi bilo za jednog političara nezgrapnije, nego da ga smatraju nekim amoralnim zločincem. Čemu ta glupa nagađanja? Ja to prepuštam dobro osiguranim građanskim sinovima, koji svoju degeneraciju žele prikazati kao snagu. Svakako, ja se neću truditi da preokrenem moral u građanskom smislu te reči. Ali ja ću činiti ono, što mi izgled korisnim, bez bojazni za posledice.

Hitler je još govorio o potrebi terora i okrutnosti. "Bez volje za okrutnošću ne može se ništa. Uostalom, ta volja nedostaje našim protivnicima, ne zato što bi bili humani, nego zato što su slabići. U svim vremenimaj vlast se osniva na zločinu. Teror je apsolutno potreban kod osnivanja nove vlasti. Boljševici su radili na ruski način. Oni su sasvim uništili staru vladajuću klasu.To je stari klasički način. Ako dobro pamtim, to je preporučivo i Makijaveli. Ali on preporučuje, da se najpre blagonaklonošću pridobije za sebe drugi sloj, koji neposredno stoji ispod vladajućeg sloja. Ja idem dalje. Ja se služim starim vladajućim slojem držaći ga u zavisnosti i strahu. Uveren sam da neću imati boljih pomoćnika od njih. Ali, ako bi oni slučajno pokušali da se bune, onda mi još uvek preostaje staro klasično sredstvo istrebljenja.

Hitler je na svršetku naglasio da on pre svega nosi pred potomstvom odgovornost za izvršenje svoje misije i, dosledno tome, za očuvanje vlasti. - "Da, naš put je prljav. Ali ja ne poznajem nikoga, ko nije gazio po blatu na putu do slave.Brigu o moralnoj čistoći preputšam našim naslednicima!"

Hitlerov horoskop pokazuje munjeviti uspon i niz pobeda. Zatim se zapliće i dobija neodređen i mračan smisao. Jedno proročanstvo predviđa strahoviti vojnički poraz, kakav ne pamti istorija sveta. Pojavljuje se neka breza u polju, ili neki brezik (Berkenfeld). Postoji jedan Birkenfeld na severu Nemačke, u Vestfaliji. Ali zar ne postoji jedan Birkenfeld i u Sarskom području? Neko staro brandenburško proročanstvo, uvek do sada potvrđeno, objavljuje propast Nemačke.

Nemačka se vraća u tamni srednji vek. Komete i tamna proročanstva astrologa otkrkivaju možda istinu u vreme, kada su druga sredstva ljudskog izražavanja zabranjena ili služe samo političkoj borbi. To je nemir i strah jednog naroda podržavanog u neznanju, koji u ovim znacima želi pročitati vlastitu sudbinu. "Istraživači biblije" zadubljuju se u Nemačkoj u svete knjige i otkrivaju u Danijelovoj knjizi o sudu nad tiranima čudnovate reči. "To je on", šapću oni, "o kome tu piše: "On ne poštuje ni ljubav prema ženama ni Bogu, jer je on ustao protiv svega. On poštuje samo Boga tvrđave". Ovaj pronalazak ispaštali su istraživači biblije koncentracionim logorom ili smrću.

Kako da se oslobodimo ove more i kako da uklonimo ovog čoveka, a da pri tome ne survamo nemački narod u potoke krvi i ruševine građanskog rata? To je pitanje, koje već od godine 1934. zadaje brigu svim razumnim ljudima u Nemačkoj. Njihov broj se od tog vremena nije smanjio. Njih nalazimo i u redovima same stranke.

Hitler je uvek govorio da će prirediti strahovito krvoproliće, ako bi neko pokušao da ga sruši silom. Kod svakog plana, koji je predviđao oslobođenje Nemačke, moralo se računati s ovom pretnjom. Da li je moguć rascep stranke? Bio je moguć godine 1932. a i godine 1934., ali posle to više nije bilo moguće. Mase su postale statične i zaslepljene, a članovi stranke bili su svakom žilicom svoga bića zainteresovani na održavanju režima. Hitler bi mogao biti srušen samo onda, kada bi se narod pobunio, i kada bi članovi stranke osetili da su njihovi položaji ugroženi pretećim porazom i kad bi se usled toga odrekli stranke, koja ih vodi u propast. Porazi ili barem očevidni neuspesi Hitlerovi, sumnja u njegovu natrprirodu veličinu i misiju, prvi je preduslov njegovog pada. Samo onda, kada bi Hitler očevidno vodio Nemačku u propast, mogao bi biti sproveden državni udar bez prolivanja krvi.

Hitlerov testament
Jer, ovaj čovek ostvaruje sve svoje uspehe zahvaljujući svojoj veri u samoga sebe. Razoriti samopouzdanje znači srušiti ga

Drugi je preduslov stvaranje jednog opozicionog centra, koji bi mogao preduzeti borbu protiv stranke. Bez takve falange odlučnih ljudi, kadre su ugušiti svaki ustanak oružane strankine organizacije. Vremena narodnih ustanaka i borba na barikadama pripadaju prošlosti. Jedino bi vojska mogla biti jezgro ovog opozicionog centra.

Drugo je pitanje, da li možda ne bi bilo moguće ubrzati razorni proces Hitlerovog režima, t. j. uskoriti njegovu autodestrukciju: Ekonomski momenat nije dovoljan, jer ovaj režim može još dugo vegetirati. Ali zar ne bi bilo moguće Hitlera saterati u spoljno-politički ćor-sokak? Zar ne bi onda on počinio pogrešku za pogreškom i konačno u nesigurnosti sasvim izgubio glavu? Jer ovaj čovek ostvaruje sve svoje uspehe zahvaljujući svojoj nepokolebljivoj veri u samoga sebe. Razoriti to samopouzdanje, znači srušiti ga. Lišen svojeg nimbusa, on bi izgubio ugled i uticaj u stranci i masama. Onda bi se čitav režim srušio kao kuća od karata.

Podzemna borba jedino moguća

Bilo je u Nemačkoj smelih i poštenih opozicionara, al ti su bili brzo likvidirani. Otvoreno se izložiti nije mudro. Protiv Hitlera bila je moguća jedino podzemna borba. Bilo bi nepravedno zaboraviti, da su podmukle metode Hitlerove prisilile njegove protivnike da se služe istim sredstvima. Bilo je protivnika, koji su se izdavali za najvatrenije pristalice Hitlerovih ekstremnih ideja.

Među njima ima dva nacionalsocijalista, koji stoje Hitleru osobito blizu. Oni su uvereni - a s njima i mnogi od najboljih partijskih drugova na srednjim položajima - da se Hitler treba žrtvovati, da bi se spasla Nemačka. Bilo je rafiniranih planova, da se Hitler dovede u položaj, u kojem bi se nepopravivo kompromitovao. Ali ovi pokušaji, da mu se podmetnu klipovi, nisu uspeli, i to iz dva razloga.

Prvi je razlog, što su Hitleru pošli za rukom čak i najsmeliji poduhvati, koji su mu pribavili najveće uspehe. Drugi je razlog u tome, što mnogi od njegovih protivnika misle da se Hitleru ne može naškoditi, a da se ne dovede i Nemačka u opasnost. U redovima konzervativne opozicije raspoloženje je često popuštalo. Govorilo se, kao što je Gete rekao o Napoleonu:"Taj čovek je odviše velik". Dakle, nije preostalo ništa drugo, nego da se Hitleru, i isključivo njemu, prepusti čitava odgovornost za dolazeće katastrofe: rat, poraz i raspad Rajha.

Hitler je pokušao, da skine sa sebe tu odgovornost. On je hteo da je prebaci na čitavu stranku. On je hteo da je podeli sa svojim savetnicima, a iznad svega sa vojničkim poglavarima. Međutim, videlo se, da ni jedan od vojničkih šefova osim nekih od njegovih večitih "kadeta" koji nisu nikada ništa naučili nije imao drugi odgovor osim ovog:

"Pardon, gospodine Hitleru! To su vaši poslovi! Vi ste onaj, koji nas je gurnuo u sos. Sad gledajte sami kako ćete se iz njega izvući". To su barem nagađanja nekih od njegovih vojničkih šefova. Ali, da li će ovi ljudi poput Halmara Šahta gledati u Hitlerovom porazu neizbežnu katastrofu Nemačke i radi toga Hitlerovu stvar učiniti zajedničkom nemačkom stvari? Stranka misli manje komplikovano.

Stara garda imala je uvek naročite ideje o Hitleru. Ona ga nikad nije ozbiljino uzimala. Volela je da govori o nastranostima "ahi", ja (Adolf Hitler). Kad bi on počeo tremolirati sa glasom i plačljivim izlevanjima zaklinjati one stare bitange od SA, svi bi mu se smejali.

Jedna veoma važna partijska ličnost, koja je zauzimala visok položaj u jednoj pokrajini blizu Danciga, rekla mi je jednog dana: - Firer mora žrtvovati svoj život za svoju stranku kao Hristos za spas sveta. Tek onda će ga svet upoznati. Može uskoro da dođe čas kada će on morati nestati, ili se povući u samoću. Niko neće smeti znati gde se nalazi. Oko njega se mora stvoriti tajna, on mora postati legendom. Kroz masu će prostrujati šapat o neverovatnim stvarima, koje će doći. Napetost će postati nesnošljiva. I tada se Hitler mora opet pojaviti, transformisan, u celom svojem sjaju. Međutim, on neće više voditi politiku, jer će za to biti prevelik.

Besomučne laži i fantazije

On nam mora doneti poput novog Mojsija nove zakonske ploče sa Svetog brda kao veliki zakonodavac i prorok. I onda, kada raspodeli te darove, on će iščeznuti, i to zauvek. NJegov leš neće niko pronaći. U očima mase vernika on će živeti kao večna tajna.

Tako je fantazirao ovaj čovek. Međutim, on nije bio sam. Drugi su se primitivnije izražavali, ali u istom smislu: Hitler mora jednog dana odstupiti. On se mora žrtvovati. Najveća usluga, koju će učiniti pokretu, biće njegova mučenička smrt. Izvesni stranački krugovi su podupirali i iskorišćavali ovo raspoloženje.

Izgubio svaki smisao za stvarnost
Već sama pomisao na dnevne poslove zadaje mu fizičke bolove. On ne može više videti ljude koji ga okružuju

Čak i verni Rudolf Hes govorio bi, da se nova država ne sme isključivo prepustiti izvanrednim snagama Firera, jer bi inače ona mogla zajedno s njime nestati, kao što se dogodilo s tvorevinama Fridriha Velikog i Bizmarka. Novi ljudi koji su pozvani da ubuduće vode Nemačku, ne mogu se razviti u seni diktatora. Zato će diktator izvršiti najveće delo svog života: on će napustiti vlast i povući se u pozadinu kao verni Ekhard.

To je sumnjivo proročanstvo. Ali ko će odlučiti o tom, da se Hitler ima povući kao verni Ekhard? Da li se Hitler može na to nagovoriti? Međutim, vele župske i državni vođe, da je u nemačkom viteškom redu bilo slučajeva, da su Visoki Majstori bili svrgnuti, pa zašto se onda to ne bi dogodilo i s Velikim Majstorom nemačke imperije? Zar nije jedan od tih majstora bio svrgnut, jer je hteo započeti rat s Poljskom u nepovoljnom času?

Sećanje na prošlost

Tome ima već nekoliko stoleća, ali ono što je bilo može se ponoviti. Hitler bi se mogao setiti onog velikog majstora Hajnriha iz Plauena, koji je bio spreman da napusti svoj red, da u zajednici s građanskim elementima i s plemstvom provede novu reformu u Pruskoj.

I Hitler bi isto tako mogao napustiti stranku, da Nemačku spase iz opasne situacije. Bilo je vrlo uticajnih Nemaca, koji su izbacili krilaticu: "Sa Hitlerom, ali bez stranke". Međutim, najviša je stranačka klika govorila, da je stranka važnija od Hitlerovog života. "Adolfa možemo nadoknaditi", mrmljali su SA i SS. Može se dogoditi, da Hitler postane neugodan za Nemačku. Zar se može trpeti, da na čelu države stoji jedan Firer slabe volje, neodlučan i apatičan? Ili neki egzaltirani čovek, koji je izgubio svaki smisao za stvarnost? Ako stvar tako stoji, onda ovde vredi gvozdeni zakon: "Stranka mora živeti, a Hitler može nestati".

Nije zaboravio

Hitler je već odavno osećao, što se događa oko njega. On je bio okružen mrtvačkim senima. On nije zaboravio ono, što mu je stari Hugenberg jednog dana kazao u lice: "Vi ćete poginuti jedino od kuršuma vlastitih ljudi". Jedni žele da Hitler ispije pehar odgovornosti za sudbinu Nemačke sve do poslednje kapi. Drugi bi hteli spasti njegovu legendarnost na taj način, da ga maknu s puta i da drugi ponesu odgovornost za neizbežne katastrofe.

Hitler nije nikad puštao ljude u sumnji da do rata mora doći. "Velika kušnja ne može da se izbegne", rekao mi je jednog dana za vreme kongresa. "Potrebno je, da se spremimo za borbu, najtežu borbu, koju je ikada narod vodio. Samo u ratu možemo položiti ispit sposobnosti za izvršenje zadataka, koji nas čekaju. Ja ću taj rat voditi bez obzira na gubitke. Svaki od nas zna, što znači totalni rat. Ja neću ustuknuti pred nikakvom destrukcijom. Mi ćemo se morati odreći mnogih stvari, koje su nam drage i koje smatramo nenadoknadivim. Gradovi u Nemačkoj će biti srušeni u prah i pepeo, a veličanstveno će ovaj put biti pošteđeno. Ali ja se toga ne bojim. Mi ćemo stisnuti zube, boriti se i pobediti. Iz ovih ruševina uskrsnuće velika i veličanstvena Nemačka".


Uvek posvećen svojim velikim planovima
Ljudi mu postaju mrski, ne može više da gleda ista glupa lica

Tri puta po sedam godina, kombinacija dvaju svetih znakova, eto mističkog broja, koji označuje krivulju i vrhunac njegove karijere.
Ali, dok on misli na svoje borbe i buduće trijumfe, njegove ruke počinju drhtati. Već sama pomisao na dnevne poslove zadaje mu fizičke bolove. On ne može više videti ljude, koji ga okružuju. Ta uvek ista glupa lica! On postaje sve više osetljiv.

Njegovi živci reagiraju na najmanju sitnicu. Svaki miris mu smeta, uzrujava ga neshvatanje njegovih saradnika, njihova oholost, sićušnost. Oni ne čuvaju distancu i dozvoljavaju familijaran ton, što on ne trpi. Hitler ne bi smeo nikada izaći iz kristalnog dvorca, jer samo odavde iz samoće može on zapovedati kao neki Bog u visinama. Odavde ga niko ne smeta, u njegovoj kristalnoj kući na pećini, u njegovom orlovom gnezdu. Što ga se tiču detalji? Neka se time drugi bave.

Geringa za naslednika

On se mora posvetiti samo svojim velikim planovima. Zašto on mora voditi rat? Umornost ga obuzima. On misli na smrt. Na testament. U tom testamentu sadržano je sve. Taj će ga ovekovečiti. Vizija testamenta ga umiruje. U njemu se nalazi sve ono, što treba još izvršiti. To će učiniti njegove mlade pristalice, jer će za njih biti to svetinja. Taj testament sadrži plan za izgradnju novog reda, definitivne forme nacionalsocijalističke hijerarhije.

Testament određuje njegovog naslednika. Hitler mrzi Geringa, ali ga ne može mimoići. Međutim, to neće dugo trajati. Gering neće dugo živeti. U testamentu je sadržan plan o uređenju Rajha, te monumentalne strukture nove velike imperije, ustav i nova građanska prava. Ovaj ustav će biti objavljen u Versaju nakon pobedničkog rata. Zatim se govori o propisima unutrašnjeg poretka, socijalnoj konstituciji i novom gospodarskom uređenju.

Konačno, na zadnjim stranicama testamenta, reč je o najvažnijoj stvari: o objavljivanju nove relicije i fragmentima iz nove Svete Knjige, kojom će obdariti svet, ako ostane na životu. Ali on neće ostati na životu. On to oseća. On nosi žig smrti. Drugi će morati nastaviti njegovo delo. Firera obuzima strah. Prijatno raspoloženje, koje ga je uzdizalo, nestaje. On oseća da ga slede, uhađaju. Čuje šapat, koji prestaje, čim se približi. Primećuje čudnovate poglede svoje okoline. Oni govore o njemu. Ali što oni govore o njemu? Oni se njemu ne sviđaju. Njihova su lica mračna; oni nešto snuju i kriju pred njim...

Što će oni učiniti s njegovim testamentom? Oni su kadri, da nešto drugo podmetnu. Ovi bednici će izvrnuti njegovo delo. I njegovu besmrtnost. Ovaj Gering će opet uspostaviti monarhiju. Hoencolerni će doći na njegovo mesto. Gering i onako govori, da je došao čas monarhije. Zar je on zato radio, da bi se uspostavili Hoencolerni? Stari Hindenburg je isto hteo. On se morao Starom zakleti, da će i on raditi na uspostavljanju Hoencolerna, ali je tu zakletvu pogazio.

U jedan mah sve se okreće protiv njega. Više se ne može nikome verovati. Ni Hesu. Zapravo taj Hes ima infarno lice s malim udubljenim očima i ružnim izbočenim kostima. Hes je takođe lukav. Svi ga uhađaju. Svi podržavaju njegovu tehniku, lukavost i prepredenost. Nema više iskrenosti i poštenja među partijskim drugovima. Svako gleda u drugome svojeg smrtnog neprijatelja. To je bilo dobro na početku, kad je trebalo jednog izigrati protiv drugog. Ali, sada on nema nikoga, na kojeg bi se mogao osloniti, nikoga, koji ne bi u prvom redu mislio samo na sebe i svoju budućnost. Svi su egoisti i izdajice.

Strah od smrti

A mase, a njegovi stari protivnici? Zar nisu brojniji nego što su ikada bili? Zar ne dižu bezobrazno glavu? Ti oficiri i junkeri, pred kojima se on uvek neugodno osećao, ti naduveni industrijalci! Mase mu izmiču iz ruku. On to vidi. Njegova nepogrešiva intuicija ga ne vara.

Zadaci se gomilaju i izmiču njegovoj volji. Nekada je on bio taj, koji je gonio. A sada je bujica njega povukla. Samo se s mukom održava na površini. Događaji se nižu u ludačkom ritmu. On ne vlada više njima. Oni vladaju njime.

Nije li sve to san? Njemu se vrti u glavi. Njegov je život bio halucinacija. Nazivaće ga Velikim Zločincem. Govoriće se, da nije ništa učinio, da je samo razarao.

Sumnja i strah guše ga u grlu. On je opet promukao. On je bolestan. On se hvata za puls. Boji se. "Ja neću da umrem". Znoj ga obliva. On drhće. Proročanstvo, zadnji horoskop! On nije poslušao opomene...

Herman Raušning