Felix Romuliana Споменик миту о дивинизираном човеку 
Пиластар са тетрарсима из збирке Феликс ромулијана
Царева магична задужбина сведок је покушаја да се овековечи једна идеја чији је век неумитно истицао. Унутар њених моћних бедема скривено је давно заустављено време. Данас, вековима далеко, неки други људи остају затечени грандиозношћу позорнице на којој је играна представа о божанском цару. У смирај дана, док та велелепна сцена полако урања у таму, увек изнова нагађам какву ће нам чудесну игру већ наредног дана даровати њени безимени глумци. И питам се колико ће нам од свога лица допуститити да назремо испод маске.
Caius Valerius Maximinus Galerius (293-311) је, из далеке провинције где је као дете напасао стада, ступио у Диоклецијанову војску и био запажен због велике храбрости у борби, због чега је брзо напредовао. Препознавши у њему свога наследника, Диоклецијан, творац Тетрархије, 293. године га је усинио и оженио својом кћерком Валеријом. Тако је дечак Максим поново рођен као Галерије, члан божанске Јупитерове породице, син врховног бога чија је земаљска инкарнација био његов поочим. Затварајући животни круг као цар и бог, Галерије је у месту свога рођења саградио грандиозну задужбину, наденувши јој име по својој мајци Ромули.
Romuliana је симбол тежње да се једна идеја учини вечном.
На путу од говедара до цара и бога, Галерије је остао веран идејној концепцији власти свога поочима. Четворица људи неплеменитог порекла, рођених на балканским просторима (Диоклецијан, Констанције I Хлор, Галерије и Максимијан Херкулије), којима је историја доделила главне улоге на позорници тадашњег цивилизованог света, морали су да убеде поданике у оправданост свога управљања Царством. Да би то остварили, они су се обилато користили митологијом и религијом за креирање сопственог мита, односно за формирање колективне свести о свом божанском пореклу и божанској позадини сопствене власти. Још за живота су се прокламовали боговима, што су, након земне смрти, обредом апотеозе и званично постајали. Сваки од њих четворице био је Пантократор, владар целокупне Васељене, господар васцелог космоса. И сама симболика броја четири говорила је јасно о божанској природи тетрархијских владара: квадрат је симбол савршенства, савршене равнотеже, потпуне самосвести и унутрашње хармоније; није случајно што постоје управо четири годишња доба и четири стране света. Заједничка владавина четири цара, као и четири стадијума у њиховој владавини:
caesar, augustus, senior augustus и, најзад –
divus, у сагласју је са савршенством тог космичког поретка. Таква концепција захтевала је монументалне грађевине украшене врхунским уметничким делима, кулисе које би одговарале представи смишљеној да потчињене увери у божанску мисију њихових владара. Сублимацију те концепције представља управо Галеријева гамзиградска палата.
Већ при првом сусрету са бедемима Ромулијане осећа се присуство неугасле моћи и рађа спознаја да оно што се крије унутар њих и чему они гарантују сигурност мора бити изузетно. Грађевине унутар бедема и њихов просторни однос са околним пределом, чине магију места готово опипљивом, снажећи утисак да тај омеђени и освећени простор намењен градитељском подухвату сасвим специфичне намене – да учини бесмртним свога творца, није могао да заузме неко друго место. Ту непоновљивост и незаменљивост места потврђују управо гамзиградски бедеми, јединственошћу свога склопа, који прелази границе рационалног. Остаци првобитног одбрамбеног система делом су срушени а делом укомпоновани у млађи одбрамбени систем, творећи на тај начин специфичан двоструки бедем.
Галерије је могао започети са изградњом старијег утврђења тек након своје велике победе над персијским краљем Нарсејем, 298. године. Као највероватнији термин за почетак првих грађевинских радова намеће се 303. година. Императорова болест, која је незаустављиво напредовала од 310. године, преусмерила је ток изградње од урбаног - профаног језгра унутар бедема ка сакралном на Магури, а његова смрт, 311. године, несумњиво је представљала и смрт његовог односно тетрархијског идеолошког концепта.
Иконографија украса гамзиградске палате најимпресивнији је визуелни израз те идејно-политичке концепције. Подови палате били су застрти импресивним мозаицима високог квалитета израде, зидови украшени раскошним фрескама и оплатама од скупоценог камена, нише испуњене скулптурама израђеним од ретког и тешко обрадивог камена, какав је рецимо црвени порфир, што је све залога вечности. Уз Херкула, митског хероја са којим се поистоветио, Галерије је нарочиту пажњу указивао Дионису, искористивши мит о њему као потку за мит о себи и својој божанској мајци. Целокупан украс Ромулијане, као и украс цареве престоне палате у Солуну, у знаку је овог вечно младог бога, који увек изнова васкрсава. Импресивни материјални докази двоструке апотеозе, Галеријеве и Ромулине, откривени су на брду Магура, удаљеном око 1 км од главне капије Ромулијане. Попут Диониса и његове мајке Семеле, који су се придружили боговима на Олимпу након Дионисове тријумфалне експедиције у Индију, Галерије – Нови Дионис - и његова мајка Ромула, уздигли су се у небо са врха Магуре. Мозаичка представа бога Диониса представља есенцију целокупне архитектонске и декоративне концепције Ромулијане: дивинизирани човек упловљава у сфере бесмртника. Дионис, божански ефеб, у основи смртник, на волшебан начин је извојевао победу над сопственом смрћу (његов лик је послужио као инспирација за креирање Христовог лика), учинивши своју бесмртност јемством бесмртности човекове душе. Па чак и ако је све то пука илузија, будући да је Дионис и бог илузија, свако од нас, признавао то себи или не, жели да у њу верује.
Мр Маја Живић Аутор је кустос ѕбирке Felix Romuliana – Гамзиград, Народног музеја у Зајечару [објављено у Културном додатку „Политике“: 14.07.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=34411
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/t34411.sr.html
