ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ШИПИКОВО (1)

[Volcae]

               Петар Пауновић, Географија здравља, Зајечар, 2008, (рукопис).

ШИПИКОВО

Увод

               Последње по азбучном реду село, једно од седам крајинских села, између Тимока и српско-бугарске границе, је последње припремљено за објављивање, али када се мало боље размисли о свему што је написнао о селу и становништву стиче се утисак да је прича о селу недовршена. Остављено је много изазова за нове истраживаче народног живота у селу.
               Истраживања постанка села и народног живота у овом селу започета су као и у осталих шест, још давне 1969. године али нису до краја завршена. У то време, подаци о селу и становништву сакупљани су од Љубе Гацовића(56), Станка Њагојевића(78), Илије Кољевића(70), Јоане Дујновић(105) и Ђорђа-Гице Живуловића(82). Када су припреме за обраду забележака о Браћевцу, Великом Јасеновцу, Злокућу, Ковилову и Црномасници биле завршене, паказало се да, уз допуне података о селу Шипикову, може и оно да се нађе међу ових пет села. Захваљујући великом залагању Банета Дервишевића, новинара Радио-Зајечара и Војкице Пауновић, шефа месне канцеларије у Шипикову, а посебно Станоја Њагојевића, шипиковачког песника, који је допринео превођењу и тачним интерпретацијама појединих чињеница, сакупљено је и сређено још података, посебно о родовима и фамилијама, и народним обичајима, и тако комплетиран рад о овом лепом селу и веома гостопримљивим и љубазним мештанима. Значајне податке о обичајима и неким значајним и занимљивим појавама у народном животу записао сам од Добриле Добрић(1947), Варваре Стефановић (1938 и Веселине Њагојевић (1922). Известан број података записао сам од Симе Динуцовић (64), Драгише Трњаковић (47) и Славка Малашевића(78).


О селу и становништву

               О настанку села записао сам неколико предања, а најверодостојније је оно која говори о пресељењу села из долине Тимока на простор испод Ветрине пољане, простране површи јужно од села. Кажу да је народ у том селу, у долини Тимока, муку мучио са комарцима јер је место било мочварно, влажно и нездраво. Многи људи, жене и деца боловали су од маларије, а сасвим мала деца су и умирала од те болести. Тражећи здравије место где ће засновати село, изабрали су ово где се сада налази село Шипиково. Када су дошли на то место приметили су да је цео простор обрастао многим жбуновима дивље руже – шипком, па је по том, за здравље корисном шибу село добило име Шипиково. Поред поменуте приче, постоји још једна да су људи овамо побегли од опасне, смртоносне болести - чуме.
               Постоје и друге приче о настанку Шипикова, од којих једна помиње да је село настало од других насеља на том простору: Соколара, североисточно и Ветрине јужно од Шипикова која се помињу у турском попису Видинског санџака 1560. године као и Шипиково. Наводно су мања села на Боанци и Ветрини постојала још од Римљана, али су их много касније, у своме надирању у ове крајеве, Турци уништили. Постојање насеља на овом простору од давнина је историјска чињеница јер је ту, негде, пролазио стари римски пут који је спајао Наисус и Децебалум на Дунаву, који је коришћен вековима после одласка Римљана.
               Када је реч о настанку села и пореклу становништва Ђорђе Живуловић-Гица прича, препричавајући казивање свога оца, да су се прво населиле 10 породица из Румуније, а касније су им се прикључиле фамилије трговаца који су у селу држали бојаџијске радње и Цигани ,,мајстори ковачи". Према причању Петра Будовића, источно од села било је село Жидова, неких крупних људи – џинова који су ту имали своја имања. На ту земљи дође неки ,,обичан човек" и поче да оре жидовску земљу. У њега се зљуби девојка из жидовског села и одведе га код својих родитеља. Исприча им где га је и у каквом послу нашла. Пошто га је волела, бојала се шта ће њени рећи, али они је умирише рекавши јој да ,,он ту остане јер ће његови да овладају том земљом". Наводно је на Боанци постојало черкеско село. Када су га напустили бацили су у бунаре бакарне бакраче и друге металне предмете зато је у њима жута вода. ,,Тамо има три извора из којих иде вода као рђа". Људи мисле да је та вода лековита и да је добра ,,за главу".
               Из једне приче сам сазнао да су први досељеници у Шипиково били из породице Обједану из Велике Јасикове, од које потичу сада породице Пауновићи и Стојановићи. Из Бугарске су дошли Тетевени, а из Румуније такође неке породице привучене великим богатством у дрвету. Они су знали да праве кола од дрвета. У то време Шипиково је било и ,,сточно место".
               Војкица Пауновић је дошла до података из бугарских извора о именима домаћина једног броја породица 1770. године.

Ево тих домаћина:
Георги Жунка
Марисан Дину
Најдан Бика
Прву Кифу
Раду Чупиту
Стајко Дула
Станко Бика
Тодор Паун
Ниц Парасков и
Прву Стан.

               Презимена неких данашњих породица у Шипикову јасно говоре о вези са својим прецима.
               Постоји још једна прича да је село настало на месту где се налази ,,Чешмја а лу Трња" где живи породица Трњаковић која је по томе добила име. Јоана Дујновић, најстарији казивач од свију поменутих, јасно је рекла да су преци становника данашњег села дошли овамо из Румуније, Бугарске и Татари из Турске.
               Село је током векова припадало различитим државама и владарима. Под Турцима је владала велика неписменост у селу. Да би своје обавезе могли памтити свако домаћинство је имало рабош. То је комад дрвета на једном крају пробушен кроз који отвор је била провучена једна врпца тако да се могао носити на рамену. На рабошу се помоћу зареза ножем у различитим правцима могло забележити и распознати о којим се породицама ради и о њиховим задужењима дажбина Турцима. Сељаци су у време Турака морали давати – дишму, порез у натури. Турци су узимали жито и кукуруз у количинама које су зависиле од величине прихода неког домаћинства. Да би прикрили колики је приход и давали мању дишму, крили су кукуруз и жито ,,на копач". То је начин којим се на неком погодном дрвету денуле стабљике кукуруза у облику купе у чијој су унутрашњости сакривали жито и кукуруз.
               Из скорије прошлости села, у периоду током I свестког рата, када је Шипиково било под Бугарима, у сећању народа сачувана је успомена на сеоског кмета, насилника Бугарина Кабагџијева који је за најмању ситницу у понашању становништва која му се не би свиђала малтертирао људе. Тако, на пример, ,,ако га не би неко, ко му долази у сусрет приметио на двадсетак метара и поздравио, када би се сусрели - опалио би му шамар". Или, ако би се десило да колар није на време некоме завршио кола, а овај се пожалио кмету, Кабагџијеву, он би усред ноћи отишао код колара заједно са оним који се жалио, пробудио би га, ишамарао и поставио рок до када кола морају бити готова, приморавши колара да ради дан и ноћ, без престанка и одмора. Такав случај се догодио једном од сеоских колара, Кољевићу. Или, ако би некоме нечија свиња направила штету, приморао би онога чија је свиња да одмах штету оштећеном надокнади, и тд. Остаје за размишљање да ли увођење реда на тај начин у селу може имати оправдање, јер примери који су очувани у сећањима људи указују на суровост и понижавајуће поступке са становништвом кмета Бугарина у покушајима да на страху одржи ред у селу по сваку цену.


Опис села

               У Шипиково се може стићи из Зајечара путем који поред границе са Бугарском иде према Браћевцу, и даље низ Тимок, према северу, до Неготина. Пре него што ће се стићи у село, пажљивом путнику, са леве стране пута привуче пажњу леп храст, снажно столетно дрво, на чијим се гранама налазе црвени конци, понеки и око стабла обавијени који указују да је то дрво које има неки посебан значај за људе. Његова снага и виталност узбуђују и уливају страхопоштовање коју желе да искористе на магијски начин. Реч је о шипиковачком запису.
               Када се иде путем из Зајечара, после путовања по заталасаној површи живописног изгледа, изнад које је је за време лепих дана небо изузетно плаво и са које хоризонт према западу оивичавају планине Стол и Дели-Јован, изненада се, чим се крене низбрдицом, улази у село које је смештено у једном удубљењу у терену, заклоњено од хладних зимских ветрова, кошаве из Браћевца и горњака из Брусника. Пре уласка у село, са десне сране пута, на сеоској утрини, налазе се уздигнућа попут кртичнака, са гомилицама камења на врху. То су водозахвати приватних шипиковачких водовода. Свако од тридесетак домаћинства које је на тај начин обезбедило воду у кући, ископало је плитак бунар и ако је имало среће да дође до жице воде, ухватило ју је и спровело до своје куће пластичном или гуменом цеви. Како су, ти, примитивни водозахвати један изнад другог, није редак случај да онима који су ниже, низводно, нестане вода јер се цеди са вишег на нижи ниво, што се догађа, пре свега, током сушне сезоне, обично карјем лета. Током више деценија постојали су покушаји да се снабдевање водом реши на бољи начин, што ће успети тек почетком XXI века довођењем воде из зајечарског водовода.
               Са леве стране пута налази се стара црква, а мало ниже и школа. С једне и друге сране пута ређају се куће које су ближе једна другој поред пута и крај главних сеоских улица које излазе у поље, а ређе на просторима удаљенијим од којих и ка периферији села. Најгушће куће су у источном делу села, а проређују се према западу и северу.
               После неколико минута, пешачећи, стиже се до центра села. Реч је о простору површине од око пола хектара којим доминирају три столетна јасена. То је место где се одржавају окупљања сељака на сеоске светковине и весеља. Поред пута са леве сране је и стара чесма. Центар села је на месту где је била турска башта. Пут, вијуга кроз село даље, ка излазу, где се код последњих кућа, са десне стране, сместило гробље.
               Ако се настави истим путем стиже се у Браћевац који је од Шипикова удаљен око 4 километра и до железничке станице Тамнич на удаљености од око 6 километара. У време када је исраживање обављено у Шипикову, није био добро развијен саобраћај према Зајечару, па су Шпиковљани користили путни правац према Браћевцу и железничкој станици Тамнич. У Браћевац би ишли код лекара и ради купо-продајних активности у браћевачкој задрузи, а најближи град им је Неготин. За доброг пешака, путовање је од Шипикова до железничке станице Тамнич, по лепом времену, трајало један добар сат, а у повратку нешто дуже јер је трећину пута требало пропешачити крећући се узбрдо.
               У селу има три мале: Горња мала, Жунковачка мала и Велега. Извори у селу су Ф'н'т'на удри и Ф'н'т'на к' алун. Неки село деле на два краја: источни - доњи и западни – горњи. И према главним улицама кроз село, одређују се поједини делови села које чине куће с једне и са друге стране Друму соколарули, Друму ал маре и Друму ал орашули. Последњи је стари пут којим се путовало према Видину. Од главног пута кроз село рачвају се још Друму де ла Живул, Друму а ф'н'т'ниче и Друму баштао којима се излази у поље.


Становање

               У селу има око 300 кућа. У најзбијенијем делу села куће су удаљене једна од друге 5 до 10 метара, а у другим више ид од 50-ак метара окружене плачевима са воћем, баштом или њивом. Имање око кућа ограђено је зидом најчешће сувозиданим. У дворишту поред куће налази се још једна кућа која служи као кухиња, ту је и штала, кош, свињац и кокошињац. Скоро сва домаћинства имају импровизовани нехигијенски нужник уз стају или негде иза куће у најзабаченијме делу дворишта, што отежава да се користи ноћу. У многим домаћинствима економско двориште није одељено од оног где се налази кућа за становање.
               Сада се куће зидају од тврдог материјла цигле и камена. Око 1920. године постојале су само 4 такве куће, а после их је био све већи број. Пре 100 до 150 година куће су биле од дрвета облепљене блатом, ниског крова. На кући су била двоја врата, једна према дворишту, а друга, са задње стране, према простору где је воће, башта и њива. У селу и данас има доста кућа од брвана које се углавном користе као економске зграде. Постоји мода да се савременије куће за сановање украшавају шарама. Такви украси на кућама називају се флорје(цвеће) или мустре јер су прављени помоћу мустри од картона и дрвених калупа. Какви ће украси бити на кући зависи од укуса домаћина и могућности мајстора. На неким кућама шаре су исте као на онима у Великом Јасеновцу јер су их мајстори из тога села правили. На кући Пауновића шаре су мало другачије од поменутих и имају симболе ковачког заната јер су их правили мајстори из Браћевца у коме је развијена ковачка традиција. На тој кући видео сам као украс главу мушкарца и жене.
               У баштама се гаји поврће, најчешће кромпир, лук, паприка и купус. Оне су лети украшене најлепшим разнобојним цвећем. Од воћака има највише јабука, крушака, шљива и ораха. У простору за домаће животиње има и дудова чији плодове радо једе живина и свиње, а и људи када им се прохте.
               У време истраживања постојао је известан број кућа ван села. Некада их је било више, а сада само неколико: на Боанци 2, на Чер'ш-у 1, код Бреста 1, на Бајин 1, Соколару 3, и Бокши 1. У њима се држе пољопривредне алатке које се користе на имањима преко лета. Око 7 километара северозападно од села, у Бугарској, постоје Шипиковачке колибе гда су се одселио једна број становника после постављања границе према Бугарској када су тамо остала њихова имања. Тако су своја имања спасли од пропадања.
               У селу постоје чесме и бунари око којих су се груписале поједине фамилије па неке по њима носе име. чесме у селу су: Ла ф'н'т'ниче, Ф'н'т'на а лу Живу, ла чешмја, Ф'н'т'на ла Дину, Ф'н'т'на ла Манду, Ф'н'т'на лу Чебук, Ф'н'т'на удри и Ф'н'т'на лу Станку. Јавни бунари распоређени су у троуглу и имају довољну количину воде али је она лошег квалитета. ,,Слабо пере веш, ни пасуљ не кува добро, тешка је када се пије ни за шта није". Поред поменутих извора, чесама и бунара у селу постоји и известан број у атару села, као што су: Ф'н'т'на к алун, Ф'н'т'на ла сурду и Ф'н'т'на ла котина. Постоје приче о лековитости вода из тих извора и чесма зато су многе од ових старих чесама поправљане. Прича се, рецимо, да је вода са Ф'н'т'не удри - лековита. Код Ф'н'т'на ла сурду постојало је римско насеље и ту је налажен стари новац, посуђе и бакрачи као и код Ф'н'т'на ла котина. Извори воде су привачили људе да се насељавају у њиховој близини. Постоји један број фамилија које су остале у Југославији, без значајног дела свога поседа. Имање у Бугарској, према документима од 1931. године имају: Марин Костадиновић, Драгутин Жунковић, Ђорђе Костадиновић, Јован Десповић, Цвета Кифовић, Војислав Тобошаревић, Софија Тобошаревић, Наталија Колковетовић и Трифун Пауновић.
               Испод села протиче Сеоски поток(Огашу сатулуј) који не пресушује. У њега су уливају Манастрирски(Огашу манастири), Поток од Ф`н`т`на удри и Поток од бреста(Огашу брестулуј) где се на том простору помиње у турским пописима из XVI века још једно старо село. Стапајући се они чине Браћевачку реку која тече према северу и улива се у Тимок.


Опис атара

               У атару села су звана места Соколар, Боанц, Чар'ш, Парамак( по имену браће), Цапуш(Шиљак) између бугарске границе, црномасничког и браћевачког атара, Ливез, Ветрла(Ветрина), Најдан, Фунд, Кона, Беука, Манастира, Суат, Брест, Бокша, Баин, Рочобану, Ивановац, Облеђ и Чолаку. Земља је доста плодна, а најплоднија је на месту Чар'ш, Боанца и Соколар. Њиве, око 70% атара налазе се на потезима: Манастир, Ливез, Ивановац, Бокша и Баин.
               На Соколару су постојале старе пивнице, било их је око 80-ак које су после филоксере растурене. Могуће је да су грађене око 1840. године. Свако домаћинство је имало виноград и вино у пивницама које се нису закључавале осим што би домаћин навукао на врата – трн. Прича се да су крајем XIX века ,,неку људи долазили са штаповима и на њима притискали дугме" како би истисли отров или неку ,,заразу" како би потпуно уништили винограде. У то време, људи су налазили по виноградима трагове коњских копита за које су веровали да потичу од коња чиновника послатих од ,,фабрике шпиритуса из Видина која је из конкурентских разлога сејала отрове и заразу. Заразу су људи звали ,,филоксерија" која је ,,уништавала винограде као супа детелину". После филоксере засађени су нови виногради на америчкој подлози. Први виногради су сађени око 1902/3. године а садили су их Ђ. Матејевић, М. Пистрицовић, Јон Кољевић и Стан Првулецовић. И Турци су гајили винову лозу, али су грожђе сушили и користили га за прављење слатких напитака и слаткиша.
               Сеоске шуме, око 30% атара су на потезима Манастир, Бокша и Чер'ш. Утрина је некада било више али су површине значајно смањене јер је велики део поорала задруга. Нема великих испаша, свако домаћинство има по мало. У недостатку земљишта сељаци користе у закуп црквено имање на Бресту.

[Volcae]

Народна метеорологија

              Преко зиме није много хладно.Када дува северац одмах падне киша ли снег. Из Браћевца дува в'нтуди лу Братец. Кошава доноси снег, а југ када дува – топи снег. Постоје многи знаци који указју на промену времена. Ако петлови певају пре десет сати увече онда ће се променити време. Када се баци поглед по потоцима Огашу брестулуј, Огашу манастири и Ограшу сатулуј и тамо има прекомерне магле, време ће се сигурно променити као и када је хоризонт на западу увече мутан, облаци су ниски иза њих, у црн облак зађе сунце – сутра ће падати киша као и када ,,сунце ујутру изађе прерано и изгледа црвено". За лепог времена, када небо полако губи плаветнило, а на њему ,,се појављују флеке од облака и све што се види ка хоризонту приближава се, планине, брда и села" -
погошаће се време.Када су зведзде и месец близу и јасно се виде могуће је да падне киша, а када се звезе изгубе негде далеко – наступиће лепо време. И када се чује да воз свира на Тамничу такође ће се променити време. Тада се чују различити звуци из суседног села ,,као да је сасвим близу", говор људи, блејање оваца и брујање пољопривредних машина време ће се променити за један дан или највише за два до три дана. А када један дан пре промене времена дува источни ветар, многи људи имају тешкће од реуматизма, боле их колена, а нарочито крста, и друга места на телу. Народ је уочио да и домаће животиње мењају расположење. Ако краве, овце и козе почну ужурбано да пасу, бранећи се од напада инсеката више него обично погоршаће се се време. Муве јако појачавају своје активности пред кишу, живахно зује и уједају. И пауци показују какво ће време бити Ако ће падати киша паук је у мрежи унутра, а ако га нема у мрежи значи биће лепо време. живина, кокошке се сакупљају на једно место и кљуновима кљуцкају и чисте перје наговештавају промене времена. Сељаци посматрају и понашање дивљих птица. Наговештавајући промену времена врапци долазе јатима у кошеве да једу кукуруз. Ако дивље пловке лете са запада из тог правца долази лоше време.
              Извори воде и потоци, пред промену времена, смање проток воде, трава и кукурз се подигну пред кишу а цветнице спусте цветове.


Становништво

              Тешко је реконструисати како је село насељавано у прошлости. Закашњење у истраживању, када су већ нестали људи који су више знали о прошлости села, немогућност да се користе бугарски и турски извори података о прошлости села, честе миграције становништва на овом подручју и постојање других насеља која су расељавањем губила део становништва у корист ипикова или су се спајала једно с другим губећи име, чине прошлост села магловитим. 1971, године је у око 300 кућа живело око 1200 житеља. У селу се говори влашким језиком. Сељаци се баве земљорадњом и сточарством Једна број је запошљен у Зајечару, Бору и Неготину, или ван подручја Тимоче крајине.
              Већ је било поменуто у уводу ко су били први становници у селу. Поред Трњаковића, Стојановића и Пауновића, међу старе родове спадају и Царјановићи(славе св. Аранђела) који су дошли из Румуније, из Грла маре. Њихов предак је Стефан Румунски а његов потомак Ђорђе Румунски. Стефан Румунски је неком приликом допао затвора, побегао из њега, вратио се у Румунију и оданде довео породицу са два сина, настанивши се у Шипикову. ,,И дан данас знају где су им куће у Румунији".
              Бобошиковићи( 7 кућа) су староседеоци. Славе Дмитровдан.
              Дервишевићи( 3 куће) су такође стари род, Славе Петковицу. Испричали су ми да је за време Турака један њихов предак - Давид био у турској војци. Досадило је турском заповеднику да га зове Давид па је у једном тренутку рекао"Не Давид, него Дервиш" и тако постадоше Дервишевићи. Станко Древишевић био је кмет у селу а његов син Ђорђе био је око 1882. године председник у више села у Тимочкој крајини, поред Шипикова, и у Прлити и Вратарници.

              Кољевићи су се доселили из Тетова. Има много кућа. Славе Петковицу. Њихови потомци су Александар, Паско и Младен Кољевић, сада зет у Халову.
              Гацовићи ( славе св Николу) су такође досељеници из Халова.

Остали родови и фамилије у селу:
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
                             Род                               Фамилије                               Број чланова
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Антанаса(3 куће). Сада Гржојевићи:      Гржојевић Александар                             4
                                                           Гржојевић Филип                                     9
                                                           Гржојевић Костадин                                 4
                                                           Укупно:                                                  15
Биковићи(1 кућа):                                 Биковић Илија                                          6
Чауревићи(2 куће): Славе Петкоивцу    Чауревић Радомир                                   2
                                                           Чауревић Гергина                                    1
                                                           Укупно:                                                    3
Динуловићи( 1 кућа):                            Сета Динуловић                                        2
Ницицулештевићи( 2 куће):                   Анђел Ницисулештевић                            1
                                                           Љубиша Ницицулешевић                         3
                                                           Укупно:                                                    4
Афремовићи(2 куће):                            Чедомир Афремовић                                1
                                                           Ружа Матић
Царановић(1 кућа):                               Софија Царановић                                   1
Матејевићи(2 куће):                              Јован Матејевић                                       5
                                                           Стевана Матејевић                                   3
                                                           Укупно:                                                    8
Трњаковићи: Трњаковић Ангел
                                                           Предовић Ружица                                     7
                                                           Укупно:                                                     7
Јониковићи(2 куће):                              Јониковић Веља                                        3
                                                           Јониковић Даница                                     1
                                                           Укупно:                                                     4
Тобошаревићи(4 куће):                         Тобошаревић Драхутин                              1
                                                           Тобошаревћ Војислав                                3
                                                           Тобошаревић Јордан                                 3
                                                           Тобошарвић Мирослава ...
                                                           Укупно:                                                     7
Ковачевић ( 1 кућа):                              Ковачевић Радмила                                  8
Петровићи и( 1 кућа):                            Петровић Марин                                        1
Степановивћи ( 1 кућа):                        Степановић-Младеновић Верица                1
Вадовићи:( 2 куће):                               Вадовић Александар                                 2
                                                           Вадовић Љубинка                                     1
                                                           Укупно:                                                     3
Ђорђевићи (1 кућа):                              Ђорђевић Ђорђе                                       5
Пушљетовићи ( 1 кућа):                        Пушљетовић Драгутин                               1
Чупитовићи ( 2 куће):                            Чупитовић Александар                               1
                                                           Чупитовић Данило                                      1
Десповић Јон (2 куће):                          Десповић Јован                                          7
                                                           Десповић Јон                                             3
                                                           Укупно:                                                     10
Првулецовић ( 2 куће):                          Првулецовић Ђорђе                                   2
                                                           Првулецовић Душан                                   1
                                                           Укупно:                                                       3
Гаљевићи ( 2 куће):                              Гаљевић Тодорица(Данулоивћ)                    5
                                                           Гаљевић Јован                                            3
                                                           Укупно:                                                        8
Лунговићи (1 кућа):                              Лунговић Петко                                             2
Предовићи (2 куће):                              Предовић-Канчевић Паско                            1
                                                           Предовић-Кољевић Рајна                             2
                                                           Укупно:                                                        3
Јовановићи(1 кућа):                              Јовановић Љубиша                                      4
Шипиковљановићи (1 кућа):                  Шипиковљановић Душан а лу Кифу              6
Будовићи (3 куће):                                Будовић Душан                                           2
                                                           Будовић Марија                                           1
                                                           Будовић Симеон                                          1
                                                           Укупно:                                                        4
Недељковићи (1 кућа):                          Недељковић-Николић Верица                      1
Манкуловићи (1 кућа):                           Манкуловић Бранислав                               1
Станковићи (1 кућа):                             Станковић Милен а лу Менку                        2
Чолаковићи (3 куће):                             Чолаковић Испас                                         6
                                                           Чолаковић Љубен                                        6
                                                           Чолаковић Тодор - Тујка                               6
                                                           Укупно:                                                      18
Колковетовићи (2 кућа):                        Колковетовић Флора                                    3
                                                           Колковетовић Марин                                    5
                                                           Укупно:                                                        8
Ћосовићи (1 кућа):                               Ћосовић Илија                                             8
Недељковићи (1 кућа):                         Недељковић Цветко а лу Јаков                    3
Дујновићи (2 куће):                               Дујновић Марин а лу Заврига                       2
                                                           Дујновић Александар                                   7
                                                           Укупно:                                                        9
Бучевићи (1 кућа):                                Бучевић Најдан а лу Буча                            2

Постоје још и ови родови и фамилије у Шипикову:
Жунковићи(5 кућа): Славе Петковицу.
Кошутовићи(1 кућа): Славе Петковицу Кошутовић Марин ?
Србуловићи( 3 куће): Славе Петковицу. Они су код
Чортановца (Тома Чортановић) настали од зета по коме су
добили презиме. Има још по неки род који је на тај начин
добио своје презиме.
               Динуцовићи( 4 куће): Славе Петковицу
               Занатлије
               Када је реч о становништву у Шипикову се један број људи бавио занатима. Забаченост села је утицала да у селу има занатлија.
Тако су:
Зидари: Милан Динуловић, Крачун Недељковић и Јован Десповић
Столари: Љуба Гацовић, Камен Бобошиковић, Ђорђе Ђорђевић, Младен Ђорђевић о Илија Ћоскић.
Ковачи: Живорад Ковачевић и Ђорђе Гаљевић,
Колари: Нћифор Андрејевић и Никола Матејевић
Лимари: шпорете правили Стефан Румунски и његови синови Ђорђе и Милисав и Милисав Чебуловић,
Шнајдери: Луновић Петко и Аца Гатановић,
Штрикери: Паско Николић и Ђорђе Т Кољевић,
Млинари: Ђорђе К Бобошиковић," млео меко и бело брашно", и Милутин Каљевић,
Брдари: Илија и Ђорђе Динуцовићи и
Пинтери: Александар Гржојвић и Јон Мушатовић,

[Volcae]

О цркви

               Шипиковачка црква је старо здање са торњем, веома лепог изгледа. Када се уђе у цркву, с једне и друге стране су велики прозори који пропуштају светлост унутра и то је чини топлим веома пријатним кутком. Таваница је од дасака плаветне боје и подсећа на небо.. Има доста икона, неке су насликане на овалним пергаментима налепљеним на плаво небо.


О школи

               Из летописа школе који су почелу да воде брачни учитеља Планић Миломирка и Ранко сазнао сам да су Дервишевић Ђорђе и Бишкољићевић Стан дали следеће податке о отварању прве школе. Прва школа у Шипикову отворена је 1832. године, под Турцима. Настава је извођена на влашком језику без икаквог наставног плана и програма, кроз разговор учитеља и ученика о темама које би му пале на памет. У то време учитељ је могао постати најпаметнији, писмен човек у селу а да није мора имати школу за учитеља. Број ученика у тој школи није познат, а при упису није се водило рачуна о узрасту ученика, психичким спосбностима и неким другим способностима већ према жељи неког да иде у школу и учи. Зато су у школу ишли претежно одрасли дечаци. Женска деца нису ишла у школу. Требало је да прође више деценија па да се девојчице почну уписивати у школу. Учитеља су плаћали родитељи овластивши га ,,да суди њиховој деци како он зна". Име учитеља из тог времена је непознато. Око школе било је двориште од око 10 ари где су Турци пре око 130 године засадили 2 храста који су сада дебели преко једног метра у пречнику.
               Прва школа била је смештена у кући В. Метејeвића. То је била стара кућа из које се школа преселила, после извесног времена у стару општинску зграду. Била је то мала зграда са једном просторијом, учионицом, чатмара тј. од четири дрвена стуба, на сваком углу по један који су били један за други уплетени грањем и облепљени блатом тако да су чинили четири зида учионице. Таваница је била од дасака истесаних грубо, секиром која се наслањала на зидове. Кров је покривен ћерамидом. На тој просторији постојали су мали прозори величине 60 x 60 центиметара. Патоса није било, под је био од земље. Та школска зграда налазила се насред села. Због слабог материјала од кога је саграђена (угаони дрвени стубови су иструлели) и због великог терета крова од ћерамида та школска зграда срушила се око 1925. године. Убрзо је, 1926. године, на истом месту, подигнута нова школска зграда, без плана и одобрења школских власти. У то време број ђака је износио око 180 до 200, а инвентар у школи је био веома прост и једноставан. Ђачке клупе биле су дугачке око 4 метра, сасвим грубо урађене, неугледне и неудобне. Главно учило била је школска табла, а када је реч о уџбеницима, у прво време, постојао је само буквар, а касније и читанка.
               Од 1880. до 1920. године настава у школи је држана на бугарском језику. Поред читања и писања постојали су предмети: рачун, историја и још неки. Од краја 1920. године школа није радила све до 1924. године због тешкоћа које су настале припајањем тог дела Југославији и небриге власти да се обезбеде учитељи. Први српски учитељ био је Александар Јотовић, касније пензионер у Зајечару. Након њега у Шипиковачкој школи радили су многи учитељи међу којима су Тодор Живковић из Браћевца, Александар Симић рођен у Кленовцу и Милутин Симоновић из Великог Јасеновца. Пошто је стара школска зграда била склона паду, Александар Симић, бивши учитељ у тој школи је у договору са бившим председником села Паском Кифовићем дао инцијативу о потреби зидања нове школе. Иницијативу су прихватили грађани Шипикова и почело је зидање темеља нове школске зграде крајем 1952., на званом месту ,,старо гробље" и настављено почетком 1953. године. Тада су у Шипиково дошли учитељи Планић Ранко и Миломирка који су наставили да брину о зидању школе. 1954. године завршена је нова школа. Поред школе саграђени су школски нужник и шупа за дрва. Наставу у новој школи почели су да изводе 10. октобра 1954. године претходно поменути учитељи. Служитељ у школи био је тада Александар Ђорђевић који је неуморно радио на зидању нове школе. Повремено га је на дужности служитеља замењивао осамдесетогодишњи отац Флора.
               На изградњи школске зграде радове су изводили Милен Динуловић Крачун Недељковић са својим мајсторима а на уређењу простора око школе ђачки родитељи у добровољним акцијама. Изнивелисан је препран део терена на коме је школа и посејан је памук. Засађен је воћњак. У сађењу јабука учествовали су и ђаци. Од 30 засађених садница прмило се 29 које су успешно напредовале.
               За школу је из општинског буџета набављен инвентар: 3 нове катедре, 27 нових двоседних клупа, 52 рама са сликама: ,,Лепоте наше земље" и 50 полица за 50 саксија у које су ученици посадилии цвеће. Наставници су дали свој допринос унапређењу рада школе и културе на селу покретањем разних корисних инцијатива као што је формирање културно-просветног друштва, обнову рада народне књижнице и читаонице, подизање непокретне бине и проширење сале. ,,Трудили су се да школа постане права народна – социјалистичка школа. Школске 1955/1956. године школу су похађала 83 ђака.


Народни обичаји
Весели обичаји

               О ђурђевдану
               Дан уочи ђурђевдана, на пр'ор, рано ујутру, истерају се овце, или нека друга стока да пасу. Док овце пасу, чобаница сакупља разно цвеће, као:
-круча војникулуј
-роду пам'нтулуј ( земљин род), да би се родило све што се рађа у пољу. На тој биљци се, наводно може видети шта ће се и колико те године родити,
-'инторкаторја, да одвраћа чини и магије од стоке,
-драгостица, за љубав међу људима и женама,
-коад м' ц' и друге.
               Обавезно се бере бриј који служи да се помоћу њега разно цвеће уплете у венац, на који се свеже мали хлебни колачић и неколико новчића, па се када се стадо врати кући кроз тај венчић, изнад неке посуде: шерпе, лонца или кофе - помузе стока. От тог млека подлије се сир који се сутра дели за душу умрлих.

               Узимају се и мрави из мравињака и у неку кесу донесу кући и баце по просторима у којима се чува стога: обору, свињцу, стаји уз речи да би се множила као мрави.
               Сутрадан, на Ђуревдан, поново се стока истерује, рано, на пашу. Када се врати кући, музе се кроз венчић и колач који два детета, једно мушко, друго женско држе и вуку свако на своју срану. Том приликом, мушко дете виче ,,куку" а женско ,,раскуку". Затим се помужено млеко и венчић од цвећа баце у поток, или неку текућу воду.
               Кости од главе, од јагњета које су укућани појели на Ђурђевдан, баце се мравињак.

               О суши и киши
               2007. године завладала је велика суша на подручју Неготинске крајине, какву није запамтио нико млађи од 70 година. Зима је била без иједне пахуљице снега а киша није падала све до средине априла. Испричали су ми како су, противу суше употребили магију, а онда је грунула киша из неба и падала више дана, тако да су, у време када сам записао ту појаву, размишљали да, ако киша настави даље да пада примене исту магију, само у обрнутом смислу - против кише.
               Ево у чему се састоји поступак против суше за који су они који су ми причали били уверени да помаже. Организатори су жене које су позвале у помоћ децу да направе од глине две фигуре: Мајку кишу(Мума плоји) и Тату сунце(Тата соарљи). Глину су накопали на месту Ла цуцурел, где постоји прави рудник глине одакле село користи ову врсту земље кад год је то поребно. У нека прошла времена глина је са тог места коришћена да се од ње праве црепуље у којима је печен хлеб, затим и друге посуде од земље за употребу у домаћинству. Када су фигурице од глине биле готове, деца су Мума плоји положили у мртвачки ковчег, припремљен као сваки такав ковчег за сахрану а Тату саорљи су посадили да седи у столици, такође направљену од глине. И све друго је било спремно да се сахрани Мајка киша: пратњу су сачињавале већином жене које су се окупиле у приличном броју, деца и један број мушкараца. Када је кренула та посмртна поворка кроз село, испред, као на правој пратњи, неко је носио пом са поклонима, кољиво, свеће и погребне колаче. Ишли су кроз село понављајући наглас:

,,Тата ал соарљи а мурит (тата сунце је умрло)
Мума плоји анвијат (мама киша се родила)".

Када су стигли до неке раскрснице у селу, где је био ископан гроб у њега су положили Тату соарљи и затрпали а Мума плоји посадили на столицу и донели у село. Као што је поменуто, кратко време после тога, почела је падати киша која није престајала данима.
               У време када сам сазнао за ову појаву, Добрила Добрић(1947) која је била организатор свега тога, рекла ми је да ако киша настави да пада још неко време да ће поново организовати такву церемонију, али сада ће ископати Тату соарје а у гроб сахранити Маму кишу, а Тату сунце вратити у столици од глине у село.

[Volcae]

Тужни обичаји

               Жој маре(велики четвртак)
               Пред Васкрс, на Велики четвртак упражњавају један од обичаја који спадају у посмртне, тужне обичаје. У овом обичају учетсвују жене које неколико дана пре тога сакупе сув бурјан(бож). Тога јутра, прво у авлији запале три гомилице сувог божа. Једну ватру намене богу, другу богородици, а трећу живима у домаћинству. Затим са нарамком стабљика сувог божа жене одлазе на гроб и тамо на гробовима појединих покојника пале ватрице. Том приликом се на гробу не кука, нити се на Васкрс иде на гробље.
               Када се код куће таква ватрица запали онда се баци вода из дрвене лејке и помене онај за чију се душу то ради. Некада је такав посмртни ритуал обављан поред потока где су жене палиле онилико ватрица колико су покојника желеле поменути и наменити им такав поступак, притом се, увек уз то, захватала вода из потока и бацала – просипала у поток.

               О умирању
               Када примете да неко умире, окупи се родбина и комшије и заједно са укућанима почну да га чувају да не умре - без свеће. Како треба то чинити и ноћу и дању и строго пазити на то, окупљени се стално мењују да би мало одспавали, нахранили стоку, припремили јело или урадили неки други посао. Има их који долазе и моле да им се нешто опрости ако су учинили нажао умирућем, или му поручују да каже нешто њиховим прецима или рођацима који су умрли – на оном свету.
               За ту прилику, припреме се свеће коју ће умирућем тутнути у руку у последњем часу, тако што се три свеће, заједно са цвећем, вежу марамом и то стоји поре лежаја умирућег. Ту је и шибица како би се макар једна од свећа могла одмах запалити и запаљена ставити у руке покојника у часу умирања.
               Пре него што ће умрети, умирућег окупају и обуку у цоље де морте(одело за смрт). Ако из неких разлога умирући није могао бити окупан, мртваца истрљају мокром крпом и обуку Цоље де морте које се припреми раније за живота. То одело ретко се облачи у неким свакоденвним приликама. Најчешће се корисити само за облачење мртваца. Понеко обуче то одело за живота, а други му из куће то намени уз речи: ,,Бог да прости". Или неко, погледа у огледалу да види како ће изгледати на ном свету.

               Нарицање
               Чим неко умре жене из куће почну да наричу. Тако и објаве смрт у своме домаћинству. Одмах оду до цркве и тамо ударе звону па је и то знак за цело село да је неко умро. Кроз нарицање могу да сажаљевају покојника, да га позивају да се врати, да му шаљу неке поруке или да причају о животу са њим, о његовим мукама или о друштвеним односима у породици које су уствари поруке за околину. Понекад се открију и неке тајне о покојнику/ци из њиховог живота које нико до тада није могао и није смео да сазна. Тиме се ублажи осећање гриже савести и осећање кривице код оних који остају и тако се растерете неке тегобе. Свака жена која учествује нарицању има своју причу: супруга своју, снаја своју, сестра своју, свекрва своју, заова своју, другарица своју... Мушкарци не наричу. Понеки од њих плаче.

               Мртвачки сандук
               Чим неко умре одмах пођу у село код неког од столара који ће направити мртвачки сандук и крст Сада се најчећше користе куповни. Када се направи крст на њему се напише име мртваца и када је мртвац рођен и умро, а затим се на попречном делу, с обе стране, бургијом пробуши, вертикално, по једна рупа. Ако је мртвац била жена кроз леву рупу се сипа вино, а ако је мушкарац кроз десну и то вино пију укућани да их не би ,,мртвац вукао за собом". Док се сандук не припреми да се у њега положи мртвац, он лежи на кревету обучен где је умро.
               Припрема мртвачког сандука се састоји у седећем:
Прво се на дно сандука поставе кучине у крст и запале. Након што изгоре на дну сандука остане крст од гари сагорелих кучина. Затим се у сандук постави вуна. Преко вуне нешто одеће покојника или покојнице, па реко тога ћилим или ћебе и преко њега чаршав. Тека сада се може у сандук положити мртвац. Када се то уради на сва четири угла сандука се упале свеће а мртвац прекрије покровом. Преко покрова се разапне, између углова сандука, црвени вунени конац у облику крста. Тада две жене од воска и кучине направе стат.Реч ј о свећи од воска од саћа, великој светињи, која се увије у котур, постави на трбух мртваца, а онда извуче један крај свеће који се запали да гори неко време. Исто тако, се у пазух мртваца, ставе мало хлеба и соли. Поред тога, у мртвачки сандук, поред ногу мртваца, ставе флашица са вином, са водом и иверак од цера, а на крају и неке ствари мртваца, као што је прибор за бријање, на пример, и нешто слично, томе ако је реч о мушкарцу. Са тиме ће мртвац ићи до гробља. Тамо ће му се оставити хлеб и со, уз речи да се не враћа кући већ да једе свој хлеб који је ту, са њим, а не њих који су остали у кући - после њега.
               Све остало се враћа кући. И стат ће се вратити кући да би се носио приликом наредних, свакодневних посета гробу и паљења да мало гори. Све то се чини да се покојник не би повампирио.

               Растанак од мртваца
               Када дође време сахране, а то је обично сутрадан после смрти, после подне, када дан крене уназад и мртваца треба да изнесу из куће, онда сви изађу из собе у којој је мртвачки сандук са лешом осим чланова породице и оних који ће сандук изнети. Тада они који ће сандук изнети подигну га и крену ка вратима, отворе их као да ће га изнети, а укућани вуку сандук натраг у собу и затворе врата, као да желе да мртвац остане у кући. И тако то понове три пута. Када је то урађено поп очита опело а ту су и свирачи који пред сами полазак мртваца из куће одсвирају тужну песму(верс де морте). За то време се испред куће формира пратња а мртвац се постави на воловска кола, сада на тракторску приколицу. Полазак мртваца од куће огласи црквено звоно, поп очита опело, музика почне да свира тужну песму и пратња крене полако, прво - ка цркви. Испред пратње иду они који носе крст, пом, девојчица која носи воду са гранчицом и украсима на њој, жене које носе, једна кувано жито -
кољиво и друга, са посудом са жаром и пепелом. Ту су одмах за колима са мртвачким сандуком чланови породице и најближи рођаци. До цркве се пратња не зауставља. У цркви, мртвац проведе неко време уз читање опела а затим се крене према гробљу, обавезно, другим путем.

               Сахрањивање
               Још, док мртвац лежи у кући, у дану сахране ископа се рака. Раку копају непаран број мушкараца – пет, седам, или ћак девет. Најешће пет, јер се њима дају поколони а то поскупљује сахрану. Раку копају рођаци или комшије, на позајмицу, по принципу ја теби ти мени, односно неко ће из породице умрлог, или од комшија, сутрадан, када буде било потребно, имати обавезу да учествује у копању раке некоме из породице или од комшија где се задужио. Некипут, када из породице или од комшије нема ко да копа раку, онда копају други из села, уз новчану награду. Сви који копају раку добију, најмање пешкир као поклон или награду за учињену услугу.
               Када пратња стигне до гробља, сандук са мртвацем скину са кола и ставе поред раке. Пре полагања у раку поп очита опело а музика засвира тужну песму. Попу се плаћа, понекад и изнад могућности породице за учињену улугу. Укућани пре него што ће се закопати мртвац, окренути леђима према мртвачком сандуку, дотичу га, повијајући се потиљком и одлазе кући не осврћући се. Док се рака затрпава, они најближи баце по који грумен земље у гроб. Сутра дан, па на даље, сваки дан у наредних четрдесет дана, обилази се гроб.
               Жене су задужене за посрмртне ритале. Обављају их редовно, без изостанка, са великим пожртвовањем и самопрегором, како по највећој врућини лети, тако и по ружном врмену киши, снегу и леду зими. На гроб се понесу стат и вода. Стат се запали да гори, а вода проспе по гробу па започне разговор са покојником или покојницом, као на пример: ,,Ево дошла сам да те обиђем и да видим како ти је. Донела сам ти воду да се умијеш..." Онда прича како је тешко без њега и шта се догађа по селу. И тако сваки дан за шест недеља.

               О вампирима
               Када неко умре без свеће, верује се да се може повампирити, зато се строго пази да се то не догоди. Када неко лежи у болници, онда се покуша наговорити медицинска сесра која га негује или болничар да му запале свећу. Остави се свећа и новац као награда за ту важну улугу. Често траже од лекара да отпусти тешког болесника из болнице да умре код куће. Када је реч о томе ко се може повамирити, кажу да може свако, али се то обично догађа када умре неко који је тешко болестан и дуго болује пре него што умре. Постоји већи број примера у селу да су се умрли повампирили. Ако се неко повампири може годинама тако да остане. Некој удовици дошао је муж-вампир у кревет чак после седам година. Једне ноћи док је спавала сама, пробуди је отварање врата на кући и одјек корака. Затим су се отворила врата собе и њен муж-вампир је ушао у собу где је она спавала, а затим је легао поред ње - под јорган. Почео је да је дира по телу и да се припрема за полни однос са њом. Она се наљутила, укорила га је што није далазио свих тих седам година ,,него је сад дошао да је посрами" и терала га да оде и да се више не враћа. Посе таквих речи и крајње одлучности да са њиме нема ништа, муж-вампир је устао, отишао и никада се више није вратио.

               О сновима пред смрт
               Постоје веровања о сновима који предсказују смрт. Тако је једна жена са којом сам о томе разговарао сањала да је исечено неко велико дрво – пало, али није било на њеном плацу и имању, већ на туђем, па је после тога неко у селу умро. И бунар, када неко сања - слути на смрт. Тако је било случајева да су неке људе сањали у бунару и покушавали да их безуспешно отуда извуку, а они нису хтели да изађу, или они који су то покушавали нису успели у томе, па су после неког краћег времена, они који су били у бунару - умрли. Такав случај је био са неким Радомиром из села. Једна жена је сањала како је у неки бунар упало теле које су безуспешно покушавали да извуку али нису успели, након чеге је, опет, неко умро. И весеље када се сања, неко ће умрети Тако ми је Варвара Стефановић(1938) испричала како је сањала да води коло, да се весели тако што подврискује – посе тога умро јој је муж. И када неко сања да му је испао зуб или више зуба из вилице значи да ће неко ускоро умрети. Ако је то праћено болом и крвављем, умреће томе који сања, неко од најближих, у другом случају умреће неко из даље родбине.

               О з'натицима и лунатицима
               Ако се неко у родбини или у селу после смрти и сахране неког човека и жене осећа болестан и пропада а лекари не могу да открију узорк и да му помогну, почну они око њега да истражују узрок томе и ускоро открију да је он рођен у исти дан када и умрли – з'натик или истог месеца - лунатик те га умрли вуче за њим у гроб. Да би га спасли, пође са њим нека од жена на гроб која зна да баје, а он три пута удари потиљком о крст понављајући ,,Нисам више твој брат, или сестра или твој друг и другарица..., иди својим путем а мене остави на миру". Након тога з' натик и лунатик оздраве и опораве се.

               О употреби воде у посмртном обичају
               Још док је мртвац у кући, девојчица, из родбине или из комшилука три пута донесе воду са извора и проспе је на цвеће или на зелену траву у авлији, а сутрадан по укопу, донесе 40 кофа воде, разносећи их по кућама у селу, да људи воду пију. А да се не би забројала, на дрвеном штапу – рабошу, прави рецке ножем. И увек када донесе воду и када се она користи понавља се: ,,Бог да прости".

               Обавезне ствари уз мртваца
               Када умре жена сахрањује се са сакуј(ткана кесица) у коју се стави крпа, марџеле(манистре), чешаљ, огљинда(огледало) и кудељка вуна. Сакуј се направи још раније и чува заједно са цоље де морте(одело за смрт), увек српремни да се употребе.
               Ствари мушкарца које су му неоходно потребне стављају се у џеп од капута као на пр.: наочари ако их је користио и друго. Без обзира о коме се ради, међу ствари које се обавезно стављају уз мртваца је – новац.

               Прн'з
               Сутрадан по сахрани, сиромашни и они који се осећају неспособним да могу направити богату поману после 6 недеља(патрузечељи), прави прн'з. Помана се прави око 10, 11 сати, пре подне, уз припремање разноврсне хране. На сто се износе разноврсна јела: супа, чорба, сарме, печење, салата, колачи и торте. Пре него што се храна постави на сто, сто се ,,украси" на посебан начин зависно од тога да ли је покојник умро са или без свеће. Ако је умро са свећом, умесе се и испеку 40 малих хлепчића и поставе на сто а ако је умро без свеће хепчићи су облику крста. Поред тога, на сто се поставе по три кап-а( посебна врста хлебног колачића), великих и малих, и то тако што се наизменично један преко другог поставља: велики, па мали кап. На поману се позову сви који су учесвовали у сахрани, мада се догађа да не дођу баш сви, спречени различитим разлозима. Ако их има више него што има места за једном софром, поставе се три(увек непаран број). У чело стола оставља се једно место празно, са тањиром и прибором на столу. Верује се да ће покојник доћи да једе, па је то место остављено за њега. Онај који је најближи том месту, увек, када узме неки залогај, мало хране стави у тањир који је припремљен за покојника и увек при томе изусти: ,,Бог да прости". ,,Бог да прости" се врло често чује за софром током помане почев од поздрава ,,Бог да прости" сваког који дође на поману, када се послужују поманари и на крају када са помане одлазе кући.
               У чело софре је и девојчица која је носила воду са једном граном(тојагом) на којој се налазе њој раздељени дарови. Може у челу софре да буде и мушкарчић са том, неким поклонима, окићеном тојагом.
               Док поманари једу, пазе да ли ће се догодити нешто што ће показати да је покојник дошао и јавио им се. Тако се на једној помани десило да је девојчица која је носила воду за покојником оборила паницу са сармом на под. Те ноћи, покојник се у сну јавио њеним родитељима да им обзнани да је, ето, био дошао на поману и направио једну такву непријатност девојчици.

               Пом
               Чим неко умре одмах се неко од укућана да на посао да из врта око куће ишчупа неко родно дрво, најчешће шљиву, коју ће посебно украшену носити испред пратње до гроба и тамо је побити у земљу изнад главе покојника. Пом се украси тако што се од шипчица направи крст и тако обавије црвеним концем да се добије ромбаста творевина која се закачи на гране пом-а. Направи се још један такав украс који се стави на крст. Поред тога на пом-у, док се иде на гробље окаче поклоне које добије онај који пом носи. То су обично пешкир и кошуља ако су укућани покојника имућни. Видео сам на гробљу да на пому постоји једна кесица. Рекли су ми да у њој оставе тамјан или нешто друго што ће користити када обилазе на гроб покојника или покојнице за првих четрдесет дана свакодневно. И лонче сам видео закачено на пому-у да би се њиме сипала вода која се често користи у посмртним ритуалима. На питање: ,,Зашто се носи пред пратњом и поставља на гроб – пом?", рекли су да би правио хладовину умрлом. Значи да поред жеђи, на оном свету влада и несношљива жега. Па то је једно са другим у блиској вези. Дешава се да се пом који је пободен у влажну земљу свежег гроба, с пролећа – ухвати и озелени. Сматра се да је то добро јер показује да је умрлом на оном свету угодно. Зато по гробљу има пуно шљива и јабука. Ако се пом исуши, он пропадне сам од себе, или га сувог ишчупају и баце. Пом се обично поставља млађим особама.

               Рапосац' је занимљив и веома дирљив обичај да се, када се врше поделе за душу - дели и нерођеној деци. У прошлости села постојала је велика перинатална смртност: умирале су и жене и деца, било је честих превремених побачаја и рађања мртве деце и побачаја у случајевима нежељене трудноће код баба. Када је реч о поделама за душу, жене припремају и намењују, умрлим прецима, браћи и сестрама, супругу и другим рођацима а и побаченој, нерођеној деци, без обзира да ли се ради о намерним побачајима код баба или превременим побачајима мртворођене деце. Намењује се како ми рече једна жена и ,,ономе што се зна и види, а било је и онога што се не зна и не види..." деци која нису дошла жива на свет, или су умрла убрзо после порођаја не добивши име. У структури поступака који сачињавају обичај дели се у почетку платно и слаткиши, као да се ради о беби и малом децету, па је платно потребно за пелене. А касније када мине која година деле се оделца и хаљине и неки други предмети зависно од туге и домишљатости жена које то чине и од пола нерођеног детета или некрштеног детета.


Извори

1.Белешке са терена
2.Летопис шипиковачке основне школе
3.Књига Њагојевић Станоја: ,,Примовара пердута"

[Nesa]

Lupanje u vetar pitali ste mlade ljude koji pojma nemaju sa zivotom.Neke porodice nisu uopste spomenute koje su puno vece od ovih sto ste pisali ,drugo pisano je o vremenskom periodu iz 1920 otprilike i nagadjanjima od ranije ,dakle osamdeset posto  sto je napisano nema veze sa vezom .

[Volcae]

Lupanje u vetar pitali ste mlade ljude koji pojma nemaju sa zivotom.Neke porodice nisu uopste spomenute koje su puno vece od ovih sto ste pisali ,drugo pisano je o vremenskom periodu iz 1920 otprilike i nagadjanjima od ranije ,dakle osamdeset posto  sto je napisano nema veze sa vezom .

Nažalost dr. Petar Paunović je jedini koji je proučavao selo Šipikovo, to nije uradio ni Kosta Jovanović, Marinko Stanojević a ni kasnije Miroslav Draškić.

[Paun]

Lupanje u vetar pitali ste mlade ljude koji pojma nemaju sa zivotom.Neke porodice nisu uopste spomenute koje su puno vece od ovih sto ste pisali ,drugo pisano je o vremenskom periodu iz 1920 otprilike i nagadjanjima od ranije ,dakle osamdeset posto  sto je napisano nema veze sa vezom .

Обраћате се нама на Флоруму, као да смо ми писали овај текст, што значи да не желите, или не умете да га читате онако како би сваки писмен човек урадио! Из тога следи да су Ваше примедбе, у ствари, паушалне увреде, упућене на апсолутно погрешну адресу! Наш циљ је био да упознамо јавност са текстом др Петра Пауновића, који је ову грађу сакупио НА ОСНОВУ КАЗИВАЊА СТАРИЈИХ МЕШТАНА! Дакле, ово што свако има прилике овде да прочита, није ништа друго него ЗНАЊЕ САМИХ ШИПИКОВЧАНА о своме селу и о своме пореклу!

Уколико желите да наставите било какав разговор о овоме на Флоруму, најпре се морати извинити, прво за непримерен речник, па онда за увреде ... Уколико не, летите са Флорума, јер таквима на њему место није!