Петар Пауновић,
Географија здравља, Зајечар, 2008, (рукопис).
ШИПИКОВО
Увод Последње по азбучном реду село, једно од седам крајинских села, између Тимока и српско-бугарске границе, је последње припремљено за објављивање, али када се мало боље размисли о свему што је написнао о селу и становништву стиче се утисак да је прича о селу недовршена. Остављено је много изазова за нове истраживаче народног живота у селу.
Истраживања постанка села и народног живота у овом селу започета су као и у осталих шест, још давне 1969. године али нису до краја завршена. У то време, подаци о селу и становништву сакупљани су од Љубе Гацовића(56), Станка Њагојевића(78), Илије Кољевића(70), Јоане Дујновић(105) и Ђорђа-Гице Живуловића(82). Када су припреме за обраду забележака о Браћевцу, Великом Јасеновцу, Злокућу, Ковилову и Црномасници биле завршене, паказало се да, уз допуне података о селу Шипикову, може и оно да се нађе међу ових пет села. Захваљујући великом залагању Банета Дервишевића, новинара Радио-Зајечара и Војкице Пауновић, шефа месне канцеларије у Шипикову, а посебно Станоја Њагојевића, шипиковачког песника, који је допринео превођењу и тачним интерпретацијама појединих чињеница, сакупљено је и сређено још података, посебно о родовима и фамилијама, и народним обичајима, и тако комплетиран рад о овом лепом селу и веома гостопримљивим и љубазним мештанима. Значајне податке о обичајима и неким значајним и занимљивим појавама у народном животу записао сам од Добриле Добрић(1947), Варваре Стефановић (1938 и Веселине Њагојевић (1922). Известан број података записао сам од Симе Динуцовић (64), Драгише Трњаковић (47) и Славка Малашевића(78).
О селу и становништву О настанку села записао сам неколико предања, а најверодостојније је оно која говори о пресељењу села из долине Тимока на простор испод Ветрине пољане, простране површи јужно од села. Кажу да је народ у том селу, у долини Тимока, муку мучио са комарцима јер је место било мочварно, влажно и нездраво. Многи људи, жене и деца боловали су од маларије, а сасвим мала деца су и умирала од те болести. Тражећи здравије место где ће засновати село, изабрали су ово где се сада налази село Шипиково. Када су дошли на то место приметили су да је цео простор обрастао многим жбуновима дивље руже – шипком, па је по том, за здравље корисном шибу село добило име Шипиково. Поред поменуте приче, постоји још једна да су људи овамо побегли од опасне, смртоносне болести - чуме.
Постоје и друге приче о настанку Шипикова, од којих једна помиње да је село настало од других насеља на том простору: Соколара, североисточно и Ветрине јужно од Шипикова која се помињу у турском попису Видинског санџака 1560. године као и Шипиково. Наводно су мања села на Боанци и Ветрини постојала још од Римљана, али су их много касније, у своме надирању у ове крајеве, Турци уништили. Постојање насеља на овом простору од давнина је историјска чињеница јер је ту, негде, пролазио стари римски пут који је спајао Наисус и Децебалум на Дунаву, који је коришћен вековима после одласка Римљана.
Када је реч о настанку села и пореклу становништва Ђорђе Живуловић-Гица прича, препричавајући казивање свога оца, да су се прво населиле 10 породица из Румуније, а касније су им се прикључиле фамилије трговаца који су у селу држали бојаџијске радње и Цигани „мајстори ковачи“. Према причању Петра Будовића, источно од села било је село Жидова, неких крупних људи – џинова који су ту имали своја имања. На ту земљи дође неки „обичан човек“ и поче да оре жидовску земљу. У њега се зљуби девојка из жидовског села и одведе га код својих родитеља. Исприча им где га је и у каквом послу нашла. Пошто га је волела, бојала се шта ће њени рећи, али они је умирише рекавши јој да „он ту остане јер ће његови да овладају том земљом“. Наводно је на Боанци постојало черкеско село. Када су га напустили бацили су у бунаре бакарне бакраче и друге металне предмете зато је у њима жута вода. „Тамо има три извора из којих иде вода као рђа“. Људи мисле да је та вода лековита и да је добра „за главу“.
Из једне приче сам сазнао да су први досељеници у Шипиково били из породице Обједану из Велике Јасикове, од које потичу сада породице Пауновићи и Стојановићи. Из Бугарске су дошли Тетевени, а из Румуније такође неке породице привучене великим богатством у дрвету. Они су знали да праве кола од дрвета. У то време Шипиково је било и „сточно место“.
Војкица Пауновић је дошла до података из бугарских извора о именима домаћина једног броја породица 1770. године.
Ево тих домаћина:
Георги Жунка
Марисан Дину
Најдан Бика
Прву Кифу
Раду Чупиту
Стајко Дула
Станко Бика
Тодор Паун
Ниц Парасков и
Прву Стан.
Презимена неких данашњих породица у Шипикову јасно говоре о вези са својим прецима.
Постоји још једна прича да је село настало на месту где се налази „Чешмја а лу Трња“ где живи породица Трњаковић која је по томе добила име. Јоана Дујновић, најстарији казивач од свију поменутих, јасно је рекла да су преци становника данашњег села дошли овамо из Румуније, Бугарске и Татари из Турске.
Село је током векова припадало различитим државама и владарима. Под Турцима је владала велика неписменост у селу. Да би своје обавезе могли памтити свако домаћинство је имало рабош. То је комад дрвета на једном крају пробушен кроз који отвор је била провучена једна врпца тако да се могао носити на рамену. На рабошу се помоћу зареза ножем у различитим правцима могло забележити и распознати о којим се породицама ради и о њиховим задужењима дажбина Турцима. Сељаци су у време Турака морали давати – дишму, порез у натури. Турци су узимали жито и кукуруз у количинама које су зависиле од величине прихода неког домаћинства. Да би прикрили колики је приход и давали мању дишму, крили су кукуруз и жито „на копач“. То је начин којим се на неком погодном дрвету денуле стабљике кукуруза у облику купе у чијој су унутрашњости сакривали жито и кукуруз.
Из скорије прошлости села, у периоду током I свестког рата, када је Шипиково било под Бугарима, у сећању народа сачувана је успомена на сеоског кмета, насилника Бугарина Кабагџијева који је за најмању ситницу у понашању становништва која му се не би свиђала малтертирао људе. Тако, на пример, „ако га не би неко, ко му долази у сусрет приметио на двадсетак метара и поздравио, када би се сусрели - опалио би му шамар“. Или, ако би се десило да колар није на време некоме завршио кола, а овај се пожалио кмету, Кабагџијеву, он би усред ноћи отишао код колара заједно са оним који се жалио, пробудио би га, ишамарао и поставио рок до када кола морају бити готова, приморавши колара да ради дан и ноћ, без престанка и одмора. Такав случај се догодио једном од сеоских колара, Кољевићу. Или, ако би некоме нечија свиња направила штету, приморао би онога чија је свиња да одмах штету оштећеном надокнади, и тд. Остаје за размишљање да ли увођење реда на тај начин у селу може имати оправдање, јер примери који су очувани у сећањима људи указују на суровост и понижавајуће поступке са становништвом кмета Бугарина у покушајима да на страху одржи ред у селу по сваку цену.
Опис села У Шипиково се може стићи из Зајечара путем који поред границе са Бугарском иде према Браћевцу, и даље низ Тимок, према северу, до Неготина. Пре него што ће се стићи у село, пажљивом путнику, са леве стране пута привуче пажњу леп храст, снажно столетно дрво, на чијим се гранама налазе црвени конци, понеки и око стабла обавијени који указују да је то дрво које има неки посебан значај за људе. Његова снага и виталност узбуђују и уливају страхопоштовање коју желе да искористе на магијски начин. Реч је о шипиковачком запису.
Када се иде путем из Зајечара, после путовања по заталасаној површи живописног изгледа, изнад које је је за време лепих дана небо изузетно плаво и са које хоризонт према западу оивичавају планине Стол и Дели-Јован, изненада се, чим се крене низбрдицом, улази у село које је смештено у једном удубљењу у терену, заклоњено од хладних зимских ветрова, кошаве из Браћевца и горњака из Брусника. Пре уласка у село, са десне сране пута, на сеоској утрини, налазе се уздигнућа попут кртичнака, са гомилицама камења на врху. То су водозахвати приватних шипиковачких водовода. Свако од тридесетак домаћинства које је на тај начин обезбедило воду у кући, ископало је плитак бунар и ако је имало среће да дође до жице воде, ухватило ју је и спровело до своје куће пластичном или гуменом цеви. Како су, ти, примитивни водозахвати један изнад другог, није редак случај да онима који су ниже, низводно, нестане вода јер се цеди са вишег на нижи ниво, што се догађа, пре свега, током сушне сезоне, обично карјем лета. Током више деценија постојали су покушаји да се снабдевање водом реши на бољи начин, што ће успети тек почетком XXI века довођењем воде из зајечарског водовода.
Са леве стране пута налази се стара црква, а мало ниже и школа. С једне и друге сране пута ређају се куће које су ближе једна другој поред пута и крај главних сеоских улица које излазе у поље, а ређе на просторима удаљенијим од којих и ка периферији села. Најгушће куће су у источном делу села, а проређују се према западу и северу.
После неколико минута, пешачећи, стиже се до центра села. Реч је о простору површине од око пола хектара којим доминирају три столетна јасена. То је место где се одржавају окупљања сељака на сеоске светковине и весеља. Поред пута са леве сране је и стара чесма. Центар села је на месту где је била турска башта. Пут, вијуга кроз село даље, ка излазу, где се код последњих кућа, са десне стране, сместило гробље.
Ако се настави истим путем стиже се у Браћевац који је од Шипикова удаљен око 4 километра и до железничке станице Тамнич на удаљености од око 6 километара. У време када је исраживање обављено у Шипикову, није био добро развијен саобраћај према Зајечару, па су Шпиковљани користили путни правац према Браћевцу и железничкој станици Тамнич. У Браћевац би ишли код лекара и ради купо-продајних активности у браћевачкој задрузи, а најближи град им је Неготин. За доброг пешака, путовање је од Шипикова до железничке станице Тамнич, по лепом времену, трајало један добар сат, а у повратку нешто дуже јер је трећину пута требало пропешачити крећући се узбрдо.
У селу има три мале: Горња мала, Жунковачка мала и Велега. Извори у селу су Ф’н’т’на удри и Ф’н’т’на к’ алун. Неки село деле на два краја: источни - доњи и западни – горњи. И према главним улицама кроз село, одређују се поједини делови села које чине куће с једне и са друге стране Друму соколарули, Друму ал маре и Друму ал орашули. Последњи је стари пут којим се путовало према Видину. Од главног пута кроз село рачвају се још Друму де ла Живул, Друму а ф’н’т’ниче и Друму баштао којима се излази у поље.
Становање У селу има око 300 кућа. У најзбијенијем делу села куће су удаљене једна од друге 5 до 10 метара, а у другим више ид од 50-ак метара окружене плачевима са воћем, баштом или њивом. Имање око кућа ограђено је зидом најчешће сувозиданим. У дворишту поред куће налази се још једна кућа која служи као кухиња, ту је и штала, кош, свињац и кокошињац. Скоро сва домаћинства имају импровизовани нехигијенски нужник уз стају или негде иза куће у најзабаченијме делу дворишта, што отежава да се користи ноћу. У многим домаћинствима економско двориште није одељено од оног где се налази кућа за становање.
Сада се куће зидају од тврдог материјла цигле и камена. Око 1920. године постојале су само 4 такве куће, а после их је био све већи број. Пре 100 до 150 година куће су биле од дрвета облепљене блатом, ниског крова. На кући су била двоја врата, једна према дворишту, а друга, са задње стране, према простору где је воће, башта и њива. У селу и данас има доста кућа од брвана које се углавном користе као економске зграде. Постоји мода да се савременије куће за сановање украшавају шарама. Такви украси на кућама називају се флорје(цвеће) или мустре јер су прављени помоћу мустри од картона и дрвених калупа. Какви ће украси бити на кући зависи од укуса домаћина и могућности мајстора. На неким кућама шаре су исте као на онима у Великом Јасеновцу јер су их мајстори из тога села правили. На кући Пауновића шаре су мало другачије од поменутих и имају симболе ковачког заната јер су их правили мајстори из Браћевца у коме је развијена ковачка традиција. На тој кући видео сам као украс главу мушкарца и жене.
У баштама се гаји поврће, најчешће кромпир, лук, паприка и купус. Оне су лети украшене најлепшим разнобојним цвећем. Од воћака има највише јабука, крушака, шљива и ораха. У простору за домаће животиње има и дудова чији плодове радо једе живина и свиње, а и људи када им се прохте.
У време истраживања постојао је известан број кућа ван села. Некада их је било више, а сада само неколико: на Боанци 2, на Чер’ш-у 1, код Бреста 1, на Бајин 1, Соколару 3, и Бокши 1. У њима се држе пољопривредне алатке које се користе на имањима преко лета. Око 7 километара северозападно од села, у Бугарској, постоје Шипиковачке колибе гда су се одселио једна број становника после постављања границе према Бугарској када су тамо остала њихова имања. Тако су своја имања спасли од пропадања.
У селу постоје чесме и бунари око којих су се груписале поједине фамилије па неке по њима носе име. чесме у селу су: Ла ф’н’т’ниче, Ф’н’т’на а лу Живу, ла чешмја, Ф’н’т’на ла Дину, Ф’н’т’на ла Манду, Ф’н’т’на лу Чебук, Ф’н’т’на удри и Ф’н’т’на лу Станку. Јавни бунари распоређени су у троуглу и имају довољну количину воде али је она лошег квалитета. „Слабо пере веш, ни пасуљ не кува добро, тешка је када се пије ни за шта није“. Поред поменутих извора, чесама и бунара у селу постоји и известан број у атару села, као што су: Ф’н’т’на к алун, Ф’н’т’на ла сурду и Ф’н’т’на ла котина. Постоје приче о лековитости вода из тих извора и чесма зато су многе од ових старих чесама поправљане. Прича се, рецимо, да је вода са Ф’н’т’не удри - лековита. Код Ф’н’т’на ла сурду постојало је римско насеље и ту је налажен стари новац, посуђе и бакрачи као и код Ф’н’т’на ла котина. Извори воде су привачили људе да се насељавају у њиховој близини. Постоји један број фамилија које су остале у Југославији, без значајног дела свога поседа. Имање у Бугарској, према документима од 1931. године имају: Марин Костадиновић, Драгутин Жунковић, Ђорђе Костадиновић, Јован Десповић, Цвета Кифовић, Војислав Тобошаревић, Софија Тобошаревић, Наталија Колковетовић и Трифун Пауновић.
Испод села протиче Сеоски поток(Огашу сатулуј) који не пресушује. У њега су уливају Манастрирски(Огашу манастири), Поток од Ф`н`т`на удри и Поток од бреста(Огашу брестулуј) где се на том простору помиње у турским пописима из XVI века још једно старо село. Стапајући се они чине Браћевачку реку која тече према северу и улива се у Тимок.
Опис атара У атару села су звана места Соколар, Боанц, Чар’ш, Парамак( по имену браће), Цапуш(Шиљак) између бугарске границе, црномасничког и браћевачког атара, Ливез, Ветрла(Ветрина), Најдан, Фунд, Кона, Беука, Манастира, Суат, Брест, Бокша, Баин, Рочобану, Ивановац, Облеђ и Чолаку. Земља је доста плодна, а најплоднија је на месту Чар’ш, Боанца и Соколар. Њиве, око 70% атара налазе се на потезима: Манастир, Ливез, Ивановац, Бокша и Баин.
На Соколару су постојале старе пивнице, било их је око 80-ак које су после филоксере растурене. Могуће је да су грађене око 1840. године. Свако домаћинство је имало виноград и вино у пивницама које се нису закључавале осим што би домаћин навукао на врата – трн. Прича се да су крајем XIX века „неку људи долазили са штаповима и на њима притискали дугме“ како би истисли отров или неку „заразу“ како би потпуно уништили винограде. У то време, људи су налазили по виноградима трагове коњских копита за које су веровали да потичу од коња чиновника послатих од „фабрике шпиритуса из Видина која је из конкурентских разлога сејала отрове и заразу. Заразу су људи звали „филоксерија“ која је „уништавала винограде као супа детелину“. После филоксере засађени су нови виногради на америчкој подлози. Први виногради су сађени око 1902/3. године а садили су их Ђ. Матејевић, М. Пистрицовић, Јон Кољевић и Стан Првулецовић. И Турци су гајили винову лозу, али су грожђе сушили и користили га за прављење слатких напитака и слаткиша.
Сеоске шуме, око 30% атара су на потезима Манастир, Бокша и Чер’ш. Утрина је некада било више али су површине значајно смањене јер је велики део поорала задруга. Нема великих испаша, свако домаћинство има по мало. У недостатку земљишта сељаци користе у закуп црквено имање на Бресту.
