FKV I IZBORI ZA VLAŠKI NACIONALNI SAVET

[raleg]

                                                                    NOSIOCI ZADATAKA
 
U skladu sa Statutom i sa Poslovnikom o radu, Savet planira i programira delatnosti po formi, sadržaju i vremenskom trajanju u oblasti svoje odgovornosti za očuvanje i razvoj identiteta vlaške nacionalne manjine, u skladu sa zakonom i važećim međunarodnim konvencijama koje obavezuju našu zemlju.

Imajući u vidu da se, u stepenu kulturno-institucionalnog razvoja, vlaška nacionalna manjina razlikuje od svih drugih već afirmisanih nacionalnih manjina u našoj zemlji, uvek kada se to oceni potrebnim i celishodnim zatražiće se neophodna pomoć od međunarodnih konsultativnih organa i ekspertnih komisija. Čak uz predlog da se u vezi Vlaha na međunarodnom planu posebno oblikuju visoki ekspertski timovi i projekti.

Principijelo gledano, za NSV su neprihvatljiva trenutno u opciji dva međusobno suprotstavljena stava o Vlasima u Srbiji:

•   „getoizirajući“, koji njihovo postojanje geografski sužava na posmatrani prostor i ne prepoznaje njihovu povezanost u širem romaničkom vremenu i prostoru, pa im se tako „ukida” i različitost u odnosu na većinski srpski narod u Srbiji, i
•   „romantičarski“, koji apstrahuje postojanje Vlaha, tako što ih olako prevodi u Rumune potpuno istih etno-kulturoloških savremenih karakteristika sa savremenim Rumunima u Rumuniji.

Prvi stav je „dominantno srpski istoričarski stav” koji traje skoro jedan vek i sa kojim su se  prekrajale istine o Vlasima.
 
Drugi stav, kada ima savremenu rumunsku obojenost je „dominantno rumunski“ kojim se Vlasi svojataju u jednom prevaziđenom konceptu nacionalne euforije oslonjene na rumunski nacionalni razvoj i romantičarski zanos posle 1859/62/78. godine. To je pristup rumunskih „pašoptista” (na rumunskom paşoptist znači „četrdesetosmaš”). Misli se, naime, na 1848. godinu i posle toga panrumunski stav prema svim balkanskim Vlasima.

Oba navedena pristupa opravdavaju prošlost, donekle i sadašnjost i greške koje su činjene ili se čine svojatanjem Vlaha u jednom ili drugom kontekstu. To su nacionalne ideologije koje u suštini zaustavljanju želju Vlaha za očuvanje i razvoj sopstvenog identiteta u okvirima prepoznatljivih današnjih karakteristika tog identiteta. Pogotovu je interesantan „rumunski“ stav koji negira Vlahe, umesto da stav o Vlasima jasno i nedvosmisleno iskaže. Naime, današnji naziv za Rumune na rumunskom proizašao iz savremenog imena države Rumunije - u prošlosti istorijski strani  naziv „Vlasi“ - nije prihvaćen od Vlaha istočne Srbije u njihovom narodnom govoru. Ispada da je umesto te panrumunske opcije iz doba Romantizma i dalje na snazi starija panvlaška tradicionalna i srpska istorijska sinonimska nomenklatura još iz vremena pre Moderne.

Prema tome, treba da se definiše afirmativni i aktivan rad Saveta kojim mora da se eliminišu opisani neprihvatljivi stavovi prema Vlasima.

Pomenuti pristupi ukazuju na potrebu razvoja danas još uvek nepostojećih kapaciteta vlaške nacionalne manjine, uz potrebnu svestranu pomoć iz zemlje i inostranstva za takav razvoj. Ta činjenica ukazuje na neophodnost da se i u sistemu planiranja u oblasti pozitivnih aktivnosti Saveta, ali i Vlade Republike Srbije, predvide dodatni napori za prevazilaženje zatečenog stanja i kontroverzi. Takva ideja može da se uobliči u sličan model koji postoji na širem svetskom planu u vezi romskog pitanja („dekada Roma”), a u konkretnom vlaškom slučaju to bi moglo de se definiše kao DEKADA VLAHA U SRBIJI ili posebna AGENDA VLADE REPUBLIKE SRBIJE O VLASIMA ZA PREVAZILAŽENJE NASLEĐA PROŠLOSTI. Sve to treba da se inicira kroz harmonizovani rad postojećih odbora Saveta.

Dakle, nema mesta ni za opisanu  „srpsku“ opciju niti za „rumunsku“ opciju sa kojima bi se gušila „vlaška” opcija.

Mera toga treba da se traži na liniji poverenja pripadnika vlaškog etnosa izabranim članovima Saveta i mandat koji su ti izabranici dobili za zastupanje vlaške zajednice. Sve drugo ima smisao istorijske patine, ali ne i današnje savremene situacije u kojoj je otvoren put za rešavanje „vlaškog pitanja“. Jer se organizovanje iz koga je nastao Savet desilo iznutra, iz same vlaške zajednice i u njeno ime, a ne sa strane kako se ponekad seje zabuna. To je i okvir za građenje jedinstva u samom Savetu.
 
O izvršenju PLATFORME kao konsenzusnog opredeljenja vlaške populacije brine Savet, dok se praktični ciljevi i zadaci realizuju kroz rad odbora Saveta.

[raleg]

  (juče smo dakle stigli do odbora)


Stalni odbori saveta su:


1.   Odbor za jezik i obrazovanje


Cela fundamentalna razvojna i „normativna“ sfera jezika je u domenu rada ovog Odbora u skladu sa PLATFORMOM.

Odbor ostvaruje po ovlašćenju stručnu saradnju sa resornim institucijama Republike Srbije u oblasti upotrebe jezika i elemenata obrazovanja, imajući u vidu potpuno nerazvijeni segment obrazovanja na vlaškom maternjem jeziku i potpunu zakržljalost informativnih glasila ili, bolje rečeno, potrebu da se ona razviju.
 
U tom opusu je i priprema različite neophodne priručničke i udžbeničke literature angažovanjem kompetentnih saradnika za afirmaciju jezika u informisanju i u određenom opusu i u školskoj edukaciji ako se ona bude uspostavila.
 
Pored pripreme edukacije podmlatka, posebno će se razviti segment edukacije omladine i odraslih za implementaciju saznanja o vlaškoj zajednici u prošlosti i sadašnjosti, pa i razmena takvih informacija sa širim vlaškim i nevlaškim okruženjem.

Neophodne aktivnosti su sledeće:
–   organizovanje simpozijuma sa međunarodnim učešćem o etno-lingvističkim i socio-lingvističkim karakteristikama Vlaha istočne Srbije;
–   identifikovanje aktivnosti i domena na jezičkoj emancipaciji Vlaha u istorijskom kontekstu i u današnje vreme;
–   izdavanje lingvističkih atlasa i leksikona postojećih vlaških idioma u istočnoj Srbiji, oslonjenih na jezik narodnih umotvorina kao graničnih koordinata ovog nasleđa;
–   etnonimi (imena naroda), ojkonimi (imena mesta), toponimi (imena prirodnih oblika), hidronimi (imena rečnih tokova) i onomastika (imena ljudi) i ostali leksički fond na prostoru Vlaha iz istočne Srbije;
–   komparativni prikaz, nazivi, sadržaj i analiza narodnih verovanja u svetlu godišnjeg kalendara Vlaha istočne Srbije i drugih istorijskih vlahofona, sadašnjih rumunofona, zatim mitoloških balada i priča sa etno-muzikološkog i antropološkog stanovišta unutrašnjeg romanskog i šireg okruženja;
–   izrada bibliografije o Vlasima od srednjeg veka do danas, uključujući i kontroverzne i različite nacionalne i ideološke pristupe problematici nastanka, istorijskog trajanja i emancipacije i opstanka Vlaha na balkanskom prostoru i njihovim promenama kroz istoriju;
–   utvrđivanje odnosa prema potrebi jezičkog normiranja i eventualno normiranje jezika u svetlu zakonskih mogućnosti koje postoje;
–   uspostavljanje procesa definisanja obima i oblika obrazovanja u oblasti jezika, kulture i istorije Vlaha i razvoj takvog obrazovanja makar na fakultativnom nivou.


2.   Odbor za informisanje i izdavačku delatnost


Odbor treba da bude trajni organizacioni oblik Saveta koji ima zadatak da kreira razvoj medija na vlaškom jeziku, od pisanih do elektronskih. Po svom karakteru i načinu rada Odbor treba da objedinjava i funkciju centralne informativne redakcije ili agencije koja distribuira informacije za emitovanje u lokalnim i drugim državnim ili privatnim informativnim glasilima na prostoru gde žive Vlasi, ali i koordinira razmenu informacija sa domaćim i eksternim kreatorima informativnog prostora, kada takav interes postoji i kada se on tiče Vlaha.
Na ovaj način se ne želi uspostavljanje cenzure među Vlasima i o Vlasima već ubrzavanje mogućih aplikacija u domenu delatnosti Odbora i prevazilaženje zastoja koji su izazvani prikraćenostima za emancipaciju Vlaha u prošlosti.
Odbor će objedinjavati jezički aplikativni razvoj a ne fundamentalni razvoj u uspostavljanju kvaliteta izdavačke deltnosti u svim oblastima zabeležene reči u prošlosti i sadašnjosti, uz primenu savremenih informatičkih tehnologija i time će doprinositi očuvanju vlaških idioma u njhovom izvornom obliku. On će se iskazivati kroz:
–   započinjanje eksperimentalnih projekata za šire informisanje na vlaškim idiomima, odnosno vlaškom jeziku i njihove praktične realizacije kroz izdavački rad i informativno-agencijski rad;
–   kritičko izdavanje serije dela koja su u prošlosti napisana o Vlasima i njihovo prevođenje na jezik većine;
–   afirmisanje autentičnog vlaškog nasleđa i jezika kroz sredstva informisanja svih vrsta, uključujući i najmodernije tehnike;
–   kulturno-informativnu i edukativnu razmenu sa vlahofonskim i rumunofonskim institucijama u njihovom informativnom prostoru;
–   izveštavanje o tekućim aktivnostima u okviru institucije Saveta, poput objavljivanja konkursa za različite projekte koji se odnose na nasleđe, istoriju i sadašnjost vlaškog etničkog entiteta, rezultate konkursa i prikaz izvršenih projekata po tim konkursima.


3.   Odbor za kulturu


Baviće se radom na sakupljanju i promovisanju vlaškog kulturnog nasleđa, te očuvanju autentičnosti kulture i njenog jezičkog iskaza, kao i mehanizama zaštite narodnog stvaralaštva od različitih vrsta hibridizacije i surogata.
Oblik rada ovog sektora biće repliciran na lokalnom području do nivoa osnovnih kulturno-stvaralačkih i edukativnih jedinica kakva su seoska i druga kulturno-umetnička društva. Time treba da se postigne cilj i da se ostvari široki ujednačeni standarizovani pristup u oblasti delatnosti Odbora u svim krajevima i naseljima gde žive Vlasi:
–   podrškom razvoja kulturno-umetničkog rada u svim naseljima gde žive Vlasi na identifikovanju, stvaranju i očuvanju „vlaškog brenda“ sa lokalnim odlikama konkretnog mesta (verovanja, pesma, igra, običaji i njihove jezičke interpretacije i modeli, te materijalna i proizvodna delatnost i proizvodi, prilagođeno savremenim konzumentima kroz afirmisanje i eksploatisanje etno-turističkih vrednosti prostora itd.);
–   pokretanjem aktivnosti etničkog multilateralnog iskazivaja u sredinama gde su oslabili takvi lokalni kapaciteti iz demografskih i demagoških razloga ili zato što su izazvani različitim mondijalističkim i ekomomsko-socijalnim promenama, te političkim i drugim slabostima;
–   trajno memorisanje lokalnih „brendova“ tj. stvaranje jedinstvenih fondova datoteka, audioteka, videoteka, fonoteka, filmoteka takvih vrednosti, kao i uslova za njihove trajne selekcije, analize, komparacije, prezentacije i svestrano vrednovanje;
–   podrška vlaškim manifestacijama sa ciljem razvoja konkurencije i afirmacije najboljih predstavnika nosilaca i interpretatora „vlaškog brenda“;
–   uspostavljanje nacionalnih vlaških reprezentativnih orkestara i otkrivanje i izrastanje solista, vokalnih i instrmentalnih interpretatora na tradicionalnim i modernim instrumentima, koji obeležavaju vlaško tradiconalno narodno umetničko etno stvaralaštvo, nasleđe i umeće;
–   opremanje lokalnih i reprezentativnih poslenka vlaške kulture i drugog stavaralaštva za rad koji se uklapa u delatnost i brigu ovoga Odbora.


4.   Odbor za odnose sa državom i za međunarodnu saradnju


Delatnost ovog sektora je organizovanje naučnih, stručnih i kulturno-edukativnih skupova, zatim kulturna razmena, kao i komuniciranje i saradnja na domaćem i međunarodnom planu.

Ovi poslovi su brojni i u velikoj meri zavise i od subjekata koji su pomenuti u nazivu Odbora.

–   Prema državi se to odnosi na korišćenje sasvim konkretnih prava na osnovu zakona u oblasti operativnog ostvarivanja tih prava i sloboda od strane Vlaha. Tu spadaju i pitanja prevazilaženja veoma velike zatvorenosti lokalnih organa vlasti prema afirmativnom tumačenju i rešavanju vlaškog pitanja, pa se to mora i na ovom nivou, uz podršku državnih centralnih vlasti rešavati zajedničkim radom. Podrazumeva se i prekid propagandističkog, u nekim situacijama antivlaškog rada, koji dezavuiše legalne okvire institucionalnog ponašanja prema Vlasima u našoj zemlji kao pozitivnog zakonskog procesa u skladu sa obavezujućim međunarodnim konvencijama.
U posebnim slučajevima biće neophodan i zajednički rad sa institucijama sistema da se stvarno stanje u domenu etničkih prava Vlaha oslobodi različitih tereta pogrešnog tumačenja ili poimanja.
Domen države je i dodatna afirmacije principa pozitivne diskriminacije prema Vlasima da bi se podržali njihovi napori na prevladavanju u prošlosti nametnutih stereotipova, pa i specifičnosti tog nasleđa radi prikraćivanja Vlaha za normalno očuvanje i razvoj sopstvenog identiteta. U tom kontekstu je i pitanje razvoja posebnih mehanizama, poput AGENDE O VLASIMA ili nekog sličnog pristupa na državnom nivou.
–   Mnogi problemi u odnosu na Vlahe postoje i zbog nerazvijenih odnosa sa Rumunijom, pa i Moldavijom, kao istorijskim Vlahijama, kao i sa romanofonskim zemljama Evrope i sveta. Na tom planu će se istraživati različiti modusi koji treba da ubrzaju prevazilaženje konstatovanog zastoja u očuvanju i razvoju vlaškog identiteta i njegovog rasterećenja od taloga iz prošlosti. U tome nije reč samo o moralnoj već i materijalnoj podršci i očekivanoj pomoći.
–   Poseban značaj se pridaje saradnji sa evropskim institucijama vezanim za mehanizme Parlamenta Evrope i Saveta Evrope.


5.   Odbor za održivi razvoj


Ovaj konsultativno-savetodavni organ treba da vrši stručnu analizu postignutih rezultata na osnovu sprovođenja delatnosti Saveta i situacije na terenu.
Pošto na rezultate rada Saveta svoje delovanje imaju i drugi uslovi van uslova kulturne autonomije, Odbor će sagledavati i takve uticaje i njihovo sinergetsko (višestrano prepleteno) dejstvo na vlašku zajednicu i njenu kulturnu autonomiju. To se tiče stanja razvijenosti i organizovanosti kapaciteta i resursa zajednice u zavisnosti od adminsitrativno-organizacionih rešenja na području na kome živi zajednica i ograničenja koja su time nametnuta. Zatim sprovođenja održivog razvoja industrije i rudarstva, poljoprivrede (ratarstvo i stočarstvo) i tercijarnih delatnosti, te poštovanja ekoloških standarda. Sve to uz uspostavljanje neophodnog prekograničnog i šireg evropskog povezivanja (npr. EU REGIJA 21), odnosno opšteg poštovanja domaćeg zakonodavstva u ovoj oblasti, harmonizovanog sa EU zakonodavstvom.

[raleg]

                                                  KOORDINISANJE PREKO ODBORA

U više navrata je pomenut institut konkursa u korišćenju budžetskih mogućnosti Saveta. Sistem takvog javnog komuniciranja i javne kontrole, tj. transparentnosti, biće podjednako dostupan za sve zaintersovane.
To pretpostavlja unapred razrađen stabilan model sa procedurama takvog komuniciranja koje obavezuju sve odbore i sam Savet, od prihvatanja prijave na konkurs do vrednovanja realizovanih rezultata po usvojenim i urađenim projektima. Međutim, vrlo je verovatno da će na početku biti neophodno da se razvije i mehanizam direktne podrške onim sredinama u kojima takav impuls može da ima značaj inicijacije rada za prevazilaženje zastoja u konkretnoj lokalnoj zajednici.

Na kraju, sa ovim dokumentom se ne isključuje mogućnost da se čitava aktivnost donošenja konkretnih strategija rada i plana i programa za njenu realizaciju preko Saveta poveri specijalistima. No i u takvom slučaju mora da se znaju osnovne premise. Naime, šta se želi, koji su ulazni parametri, zatim koje su karakteristike, podsticaji i ograničenja u datom ambijentu, s kojim se resursima raspolaže ili kako ih pokrenuti i usmeriti da bi se došlo do najboljeg rezultata?

Važan faktor je vremenska posvećenost problemu, a to znači i blagovremenost u pripremanju njegovog opisivanja i puteva rešavanja. Time većina članova Saveta ne čuva sebi samo pravo da kritikuje tuđe predloge, jer oni nisu izborom dobili takvu zasluženu čast, već mora da imaju aktivistički pristup i osećaj obaveze u definisanju zajedničke vizije i kreiranju pravila i puteva za njenu realizaciju po racionalno osmišljenim postupcima. Razume se da se u tome podrazumeva pre svega veliki rad, uz neophodnu posvećenost i prosvećenost, kao i međusobno poverenje nosilaca posla. Bez toga cela misija ovog instituta vlaške kulturne autonomije zapašće u krizu i pašće u vode površnosti, nedoslednosti i inkompetencije

                                          ELEMENTI HODOVNIKA RADA SAVETA

Imajući u vidu latentnu opasnost od pojava grupašenja unutar Saveta, koje se ne legitimišu kao razlike prema akcijama Saveta već kao plod unetih pojedinačnih i navijačkih antagonizama, neophodno je da se kanališe budući rad ovog organa uz uvažavanje digniteta (dostojanstva) i integriteta (potpunosti) svakog člana na realizaciji zajedničke misije i vizije identifikovane po formi i sadržaju kroz PLATFORMU.
 
Razlike nisu utemeljene u programskoj orjentaciji. Otuda je PLATFORMA Saveta polazište, a ravnotežna raspodela funkcija put da se za njenu realizaciju obezbedi jedinstvena mobilizacija i u Savetu i u celoj vlaškoj populaciji. Mogući hodogram za rad bez tenzija je sledeći:

1.   Definisanje i usvajanje PLATFORME Saveta na osnovu pojedinačnih doprinosa svih članova Saveta.
2.   Susret sa Vladom Republike Srbije i nedvosmislen zahtev da se uradi i promoviše VLADINA AGENDA O VLASIMA KAO VIŠEGODIŠNJI DOKUMENT ZAŠTITE, RAZVOJA I PROMOVISANJA IDENTITETA VLAHA.
3.   Utvrđivanje minimuma za razgovor sa lokalnim vlastima u opštinama sa vlaškim življem i razgovor u Vladi Republike Srbije i/ili na licu mesta sa predsednicima opština o sinhronizaciji odnosa prema Vlasima (razlog: pojave tipa ignorisanja postojanja Vlaha i vlaške kulture u nekim javnim kulturnim manifestacijama u Homolju).
4.   Pristup za čišćenje "praznina" i "nebuloza" o Vlasima u dostupnoj školskoj nastavi na srpskom jeziku i definisanje dodatnog programa istorije Vlaha na Balkanu i "vlaške civilizacije".
5.   Zahtev da Rumunija odgovori na inicijativu za podršku Vlasima kao takvima južno od Dunava, tj. u njihovoj tradicionalnoj i službenoj nomenklaturi, a ne u skolastičkim (izmišljenim „ex catedra“) definicijama potiranja Vlaha.
6.   Isti zahtev adresirati i Republici Moldavija.
7.   Susret sa emisarima iz SE i sa organima SE i drugim međunarodnim faktorima i donatorima da bi se na toj strani istinito informisali o Vlasima i „vlaškom pitanju“.
8.   Usaglašavanje oko inicijative o pripremi kandidata za spikere radija i televizije na vlaškim narečjima i stvaranje uslova za takav rad u narednom periodu (razlog – početak bez adekvatnih priprema stvara mnoge probleme sa kojima se već suočila redakcija obnovljene radio emisije na vlaškom, pokrenute preko radio-Zaječara, posle više od pola veka od njenog ukidanja).
9.   Ocena opravdanosti inicijative da se u kontekstu razvoja emisija na vlaškom preko mass medija, proširi emisija za selo na rumunskom preko postojeće mreže RTS TV Novi Sad, kao u primeru emisija na romskom jeziku.
10.   U narednom periodu održati međunarodni skup sa učešćem relevantnih stručnjaka iz Balkanološkog instituta SANU, Akademije Rumunije i  akademija drugih balkanskih zemalja, kao i relevantnih katedri iz zemlje i inostranstva (Beograd, Leipzig, Wien, Freiburg) kao i lica iz naše zemlje i inostranstva koji su se bavili ili se bave jezičkim pitanjima Vlaha uopšte i posebno Vlaha između Morave, Dunava i Timoka.
11.   Na završetku simpozijuma održati „okrugli sto“ sa temom „normiranja“ vlaškog jezika.
12.   Izvršiti pripreme za modalitete eksperimentalnog uvođenja oblika učenja vlaškog maternjeg jezika u školski sistem u narednih četiri godine.
13.   Definisati jedinstveni sistem sakupljanja elemenata spiritualne i materjalne kulture u svim vlaškim mestima i to u očuvanim tradicionalnim vidovima, uz njihovo selektivno vrednovanje  (brend) i memorisanje, kao i razvoj vidova neposrednog prezentiranja i valorizovanja.
14.   Razgovor sa SPC radi ocenjivanja mogućnosti uvođenja vlaškog jezika u pravoslavno bogosluženje u vlaškim mestima.
15.   Druge aktivnosti nagoveštene u predlogu sadržaja poslova odbora Saveta.
 
                                                   UMESTO ZAKLJUČAKA
   
Početne kontroverze u radu Saveta i njegovog pojavljivanja u javnosti, ukazuju na to da bez ovakve široko zasnovane i prihvaćene jedinstvene PLATFORMA nije moguće da se sačuva zastupnički mandat organa vlaške kulturne autonomije ili nekog drugog organa.
 
Izbor bilo kakvog vlaškog organa ili formiranje vlaških institucija u okviru vlaške zajednice, pa i provera njihovog mandata i rezultata delovanja, uvek će se zasnivati na takvoj PLATFORMI, odnosno bez jasne PLATFORME za rad i ponašanje nema ni misije pomenutih delatnika.

[raleg]

                                                               
                                                            P A N E L   D I S K U S I J E
             

                                              U SUSRET IZBORIMA ZA NACIONALNI SAVET VLAHA
     
    U  organizaciji FORUMA ZA KULTURU VLAHA  će se održati u subotu (uoči Uskrsa) 03.04.2010. godine u sali Narodne biblioteke u Boru

                                 Za prijatelje, simpatizere i članove FKV otvaranje diskusija je u 11 časova.
                                                                                                                               
                                                                                                                                      IZVRŠNI SAVET FKV

[RainDog]

Diskusija će se, pretpostavljam, voditi na Vlaškom?

[raleg]

Neće. Ni na ovoj, verovatno ni na još mnogo budućih osim možda oko pitanja gde to nikome ne pravi poteškoće. Ali upravo jednim ozbiljnim radom ovog pomočnog državnog organa (NACIONALNOG SAVETA VLAŠKE NACIONALNE MANJINE), možda čak i u više saziva, to moglo jednog dana da se ostvari.
To ne znači da ni sada ne bi mogli da se vode vrlo nadahnuti i kvalitetni razgovori, vezani za svakodnevni ruralni život (ratarske delatnosti, stočarstva, zanatstva, verskih rituala, tradicije...).

[raleg]

                                          FORUM ZA KULTURU VLAHA

                                                        PANEL



                                                  U susret neposrednim
                                        izborima za Vlaški nacionalni savet


                                                  UVODNI MATERIJAL



                                                                                            BOR, 03.april 2010.





  

                                               PRIJATELJIMA I
                            ČLANOVIMA VLAŠKE ZAJEDNICE U ISTOČNOJ SRBIJI

Poštovani/e,

Složićemo se da smo ušli u završnu godinu decenije u kojoj se oblikovao novi pristup, eksterni i interni, prema vlaškom etničkom entitetu. To je imalo svoj zakonski okvir koji je bilo moguće koristiti onoliko koliko su kapaciteti vlaške zajednice bili razvijeni i orjentisani da to učine.

Smisao prethodne konstatacije je u tome da se podseti da u tome nije bilo ograničenja koja su nametnuta spolja, tj. od države Srbije i  njenih organa, jer se inicijativa kulturnog razvoja i očuvanja prebacila na samu vlašku zajednicu.

Novi zakon o  nacionalnim savetima nacionalnih manjina je sve te ranije već uokvirene mogućnosti vlaškog entiteta ponovo naglasio. Tim više postoji obaveza da se smišljeno oslobode potencijali i definišu kapaciteti, ali i podrže veliki individualni napori, koji su već uloženi na putu emancipacije i promocije Vlaha istočne Srbije i njihovog nasleđa.

Predlog da ovo postane tema više uzastopnih okruglih stolova je u interesu ove zajednice radi profilisanja njenih snaga i programiranja u korišćenju raspoloživih zakonskih mogućnosti opšteg razvoja i očuvanja njenih postojećih osobenosti.
 
Ne treba naglašavati da je na dosadašnjem putu bilo ozbiljnih problema i da su oni bili izazvani iznutra, iz same zajednice, ali i spolja, van zajednice. Rečju, orjentacija ka iščekivanom boljitku suočila se sa ozbiljnim preprekama.

Na osnovu dosadašnjih identifikacija Foruma za kulturu Vlaha (FKV), te prepreke mogu da se podele na sledeći način:

1.   Mimikrija samih Vlaha da treba da se ostane pri postojećem stanju neobaveštenosti o samima sebi i/ili da se prihvate one višedecenijske formulacije, koje su oduvek bile opterećene i političkim nabojem, da Vlasi kao etnički entitet postoji samo kao varijetet većinskog naroda, ili

2.   Vlasi istočne Srbije sa prekodunavskim etnogenetskim i etno-lingvističkim rođacima nemaju ništa zajedničko i kada su dokazi očigledni, ili

3.   Ime Vlasi treba ukinuti po modelu nacionalne prakse prekodunavskih suseda, vlaških rođaka i njihove istoriografske škole, uz propagandno nastojanje da se prosto utope u savremenu rumunsku nacionalnu manjinu.

Više je nego jasno da su ovo pravci kojih se treba odreći. Dovoljno je da Vlasi zaista postoje u današnje vreme i da su još uvek vrlo prepoznatljivi po mnogim specifičnostima svog socijalno-kulturnog bitisanja i prakse. Istovremeno je opšte poznato da država Srbija svojim zakonskim rešenima nema prema manjinama, pa ni prema Vlasima, restriktivno zakonodavstvo kojim bi im se nešto uskratilo, ali od njih očekuje da su veoma aktivni u svom samodređenju i u aktivnostima da to iskoriste u potpunosti.


O NAZIVU VLAH, VLASI

Ovo ime pojavilo se u osvit istorijskog pamćenja. Posle 1963. godine to se veoma jasno objašnjava u Encyclopedia Britanica1. O tome je dat citat u prilogu ovom tekstu koji definiše prostor gde su u ta davna vremena bili locirani ti protoistorijski Vlasi, od srednje do jugoistočne Evrope i Mediterana.  

To ime vezuje se za prastanovnike Evrope, Pelazge. Ovo je vredno pomena i stoga što je u određenoj meri prihvaćeno među srpskim naučnicima (videti objašnjenja akademika prof. dr Petra Vlahovića vezano za Cincare – u serijalu Društva srpsko-cincarskog prjateljstva „Lunjina“ prikazanog preko Interneta).

Lingvističku varijaciju Pelazgi - Velaski – Vlasi detaljnije je objasnio makedonski Vlah poreklom - dr Nicolas Caranica - u svojoj doktorskoj disertaciji na jednom od prestižnih francuskih univerziteta. U pregledu sistematizovanih preantičkih i posleantičkih imena nalazi se i ime Volcae, koje je prvi zabeležio Julije Cezar u svojim Komentarima galsih ratova, ime koje je prema mnogim autorima u osnovi potonjeg imena Vlah - od rimskog perioda pa do danas.

Pomenuto germansko ime primenjeno na najpoznatije keltsko pleme, kojim su Germani označavali strance u odnosu na Germane, kasnije je prošireno i na romanizovane ne-Rimljane, tj. neo-Latine. Zato nije slučajno što se u kasnom srednjem veku, pa i kasnije, pod takvim imenom sreću Reto-Romani iz Švajcarske i Italijani, pored romanizovane populacije na balkanskim prostorima, tj. naših predaka nekad i nas samih sada.

Dakle, ime Vlasi se u različitim hipostazama (izvedenim imenima) od Volcae → germansko Walh → slovensko Vlah već dugo vremena sreće u kontinuitetu na prostoru srednje i jugoistočne Evrope. Njihova savremena srodnost izvire iz etnogenetskih procesa vezanih za proces romanizacije u Rimskoj Imperiji.

Ovde mu treba dati i široko značenje o narodnosnoj grupi, prema karakterstikama natio kako je pojam natio definisao učeni Isidor de Sevilla u VI veku, prvi hrišćanski enciklopedista, pozivajući se na jedinstvenost jezika i moralnih osobina (lingua et moribus) i teritoriju. Na taj način širina definisanja imena Vlasi može da se posmatra na način kako bi se gledale narodnosne grupe Sloveni, Germani, Kelti i dr.

Ako se sada vratimo na prostor koji nam je blizak, Vlasi sadašnje istočne Srbije su u srednjem veku imali kao susede Vlahe u prekodunavskoj srednjevekovnoj Vlaškoj (Ungro-Vlahia), Vlahe u srednjovekovnoj Moldaviji (Ruso-Vlahia), Vlahe u Erdelju i Ugarskoj (Olahi) i one rasute na Balkanskom poluostrvu (istorijska Makedonija, Albanija, Duklja, Dalmacija, Istra, Raška, Bugarska, Vizantija).

Svi oni su povezani etnogenetski i etno-lingvistički, tamo gde su opstali čak do današnjih dana na način kako je već objašnjeno.

Razvojem svojih srednjevekovnih država, te razvojem kulture i pismenosti od XVI veka pa nadalje, severno od Dunava su tamošnji Vlasi partikularizovali svoja imena na pomenutim državnim prostorima. O tome će biti još nekoliko napomena.

Znameniti velikaš u susednoj Vlaškoj, Šerban Kantakuzino u svojoj Istoriji Vlaške s početka XVIII veka, pisanoj na tadašnjem rumunskom – može se reći i vlaškom - govori o ovom eksterno normiranom imenu „Vlahi“ kao opštem imenu, zatim konkretno o narodu u Vlaškoj i u Erdelju koji se identifikuje imenom „Rumâni” a u Moldaviji imenom „Moldovani”. Sem imena Vlasi u to vreme očito da nema drugog zajedničkog integrativnog imena, a razjašnjavanje detalja u pripadnosti u stranim spisima, dominantno na latinskom, vršilo se pribegavanju teritorijalne dodatne odrednice.    

Pa u čemu je onda nesporazum?


O IMENU SA PREFIKSOM „RUM“ I „ROM“

Mnogo pre delovanja „Erdeljske škole“ u XVIII veku, postojala je spoznaja o vezi imena RUMÂNI = ROMANI. Na području Oltenije oko 1620. godine svešteno lice, Maksim Moksa, napisao je rumunskom redakcijom srpske ćirilice korišćenoj u to vreme, oltenskim narečjem kojim i danas govore krajinski Vlasi, svoju hroniku.

Osvrćući se na nastanak Rima i njegovog osnivača on kaže:

„După aceea zidi Romil cetate prea mare şi frumoasă. De la Adam până s-au făcut Rimul, 4708 ai. Şi cu glas de bucin ură: să asculte toată lumea de cetatea ce i se puse nume RIM. Deci câţi es de acolo, ei se chiamă RUMÂNI.”

U prevodu:

”Posle toga Romul sazida velelepni grad. Od Adama do izgradnje Rima, 4708 godina. I iz bušena (čobanske trube) glasno objavi: neka se svi pokore ovom gradu kome je dato ime Rim. Tako da svi koji su odande proizašli nazivaju se RUMÂNI.”

   U takvoj interpretaciji Rimljani proizašli iz Rima su Rumâni za rumunske direktne pretke u XVII veku, dok su za sve druge Vlasi, tj. direktni i indirektni potomci Rimljana. Dakle, izražavajući se o tome matematički, važi jednakost RIMLJANI I ROMANIZOVANI NE-RIMLJANI = VLASI = RUMÂNI.

   Kada rumunski savremeni istoričari prenebregavaju ovakav podsetnik i vide na Balkanskom poluostrvu Rumune još u III/IV veku, što izgleda da slede i dva doktora istorije sa ovih naših prostora poniklih iz te škole, sa odbranom doktorata u Krajovi i Bukureštu, eto politizacije istorije i prepakovane istine.

   Istorijski podaci krajem srednjeg veka, ili bolje rečeno u vreme perioda koji se označava kao Moderna, svedoči o etnonimu Rumân, kako to pokazuje i stolnik Šerban Kantakuzino. Otkada se primenjivalo to ime moglo bi se reći da se samo nazire jer su ga stranci zabeležili tek u XVI veku.
 
   Međutim, kada je oslabila Vizantija, koja u latinskim spisima nosi ime Romania, u Maloj Aziji se formira sultanat Rum, kasnijim osvajanjem od strane Osmanlija na Balkanu nastaje Rumelija (Rum-ili), dok se na Vizantince4 primenjuje ime Rum i Urum. Tome nedostaje samo sufiks „man” sa značenjem čovek na germanskim jezicima, a možda m:a   (duša iz baze indoevropskih jezika) i eto starog, tj. vlaškog imena. Tek, pogledajmo, to jako liči na Ru-mân, Ar(u)-mân, Rum-mer, tj. redom samosvojna imena istočnosrbijanskih, pindsko-tesalsko-epirsko-makedonskih i istarskih Vlaha.

   Što se tiče narodnog imena sa osnovom Rom, što je osnova latinskog imena Rima, van konstrukcije da su romanizovani ne-Rimljani  nazivani Romanus, pa su iz toga nastali narodni nazivi Ru-mân, Ar(u)-mân, Rum-mer, prvi njegov nagoveštaj duguje se papi Klementu VI5 koji se u više pisama obraćao Vlasima severno od Dunava kako bi ih privukao katolicizmu, koristeći za Vlahe ime kojim su ih označavali Mađari. Tako 17. oktobra 1345. godine kaže: „tam nobilibus quam popularibus Olachis Romanis”. Reč je, dakle, o Vlasima Romanima.

To, naravno, nema veze sa špekulativnom antivlaškom konstrukcijom Vlasi-Rumuni koja se pojavila u naše vreme  dejstvom sa strane, uz pokušaj implementiranja južno od Dunava.

   I kod Kantakuzina u prekodunavskoj Vlaškoj, a takođe kod njegovog savremenika u Moldaviji Dimitrija Kantemira, princa, istoričara i etnografa, govori se o Munteniji (Vlaška) i o Moldaviji, kao unutrašnjim imenima ovih kneževina kasnog srednjeg veka. Pretpostavka je da u to vreme vladanja pan-pravoslavnih, odnosno pan-religioznih nazora, stanovnici tih zemlaja nisu popisivani po etničkoj pripadnosti. Takođe se ne zna kako je u prvom popisu u Vlaškoj 1832. godine zabeležena etnička pripadnost tamošnjeg naroda. Makar o tome ne govori doktorska disertacija našeg kompatriota (zemljaka) iz Kladova („Romanii din nord-estul Serbiei dintre anii 1804 – 1948”).

   Više je nego jasno da pre 1862. godine ovaj etnonim ne postoji ni u jednoj od pomenutih kneževina, a u Erdelju se koristi sa smislom Roman(in), dakle neko koji je po poreklu vezan za Rim, Romu. U neku ruku to je nastavak ideje pomenutog pape jer su promotori tog novog imena bili greko-katolici (pravoslavni unjati koji su se potčinili rimskom papi, priznavajući poznate četiri dogme i primat pape, a zadržavajući grčko-pravoslavni crkveni ritual).

   Poznato je6 da vodeća klasa u Vlaškoj nikako nije htela da se identifikuje nacionalnim imenom Rumâni, jer je to bilo ime običnih neukih ljudi na selu, uglavnom u teškom kmetovskom položaju prema tom vladajućem staležu.

Postojala je kriza imena kada je došlo do ujedinjaja Vlaške i Moldavije 1859. godine. Problem da postoji država koja je nazvana „Ujedinjene kneževine Moldavije i Vlaške“ a nema zajedničkog imena državotvornog naroda razrešio je Mihail Kogalnićeanu (poznat i kao pisac jedne istorije objavljene 1837. godine pod naslovom – Histoire de la Valachie, de la Moldavie et des Valaques transdanubiens – Istorija Vlaške, Moldavije i prekodunavskih Vlaha). Na ad-hoc skupštini7 Moldavije 7/19 oktobra 1862. godine predložio je da se kneževine organizuju kao unitarna država pod imenom ROMÂNIA.

To je do tada nepostojeće ime za taj prostor, tj. reč je o izvedenom knjiškom imenu.Time je i narod te države dobio knjiško i normativno ime  Român, Români. I otada se u rumunskoj nacionalnoj ideologiji ime Vlah = Rumân potiskuje u knjiške fusnote ili se izbacuje iz cirkulacije, odnosno potpuno se pokriva novim imenom neprimerenim vlaškoj tradiciji južno od Dunava.

   Ovi detalji se iznose da bi se shvatilo u kojoj meri je ceo današnji pristup brisanja imena Vlah, Vlasi, južno od Dunava, jedna oživljena politika susedne države iz XIX veka, koja sa Vlasima istočne Srbije i rešavanjem pitanja njihovog etničkog preživljavanja u sadanašnje vreme nema nikakve veze. Time se podvlači vlaško narodno ime Rumân, Rumâńi, rumâńe(a)şťe [Rum'n, Rum'nj, rum'nje(a)šće], koje se normativno prevodi srpskim istorijskim i tradicionalnim sinonimom Vlah, Vlasi, vlaški.


DA LI IMA PROBLEMA OKO KLASIFIKACIJE VLAŠKE JEZIČKE PRIPADNOSTI?

   Kada je reč o ovoj temi takođe mora da se pribegne dostupnim izvorima a ne nacionalnim eforijama za i protiv – rumunističkim i srbističkim.

   Jezik je najvažniji spomenik našeg etničkog bića. Već je naznačen kao rumâńe(a)şťe, u prevodu na srpski vlaški.

   Da se ponovo podsetimo na ono što je dostupno za proveru svakom zainteresovanom pripadniku vlaške zajednice.

   Prosvetiteljski XVIII vek iznedrio je među erdeljskim Vlasima čuvenu „Erdeljsku školu” ili „školu latinista” koja je, kao što se dešavalo i kod druhih naroda u to vreme gde je dopirao duh prosvetiteljskog buđenja, istraživala etno-lingvističke korene sopstvenog naroda. Pošto je objednjavala tadašnje intelektualce iz redova unijata, uglavnom sveštena lica, kojima su bile dostupne papske i carske biblioteke u Rimu, Beču i Budimpešti, na osnovu nađenih izvora uobličili su istinu o sopstvenom narodu. Tako se „Rim” kao središte „vlaških” početaka u saznajnom smislu ustalio na njihovim vlaškim erdeljskim prostorima.

   Iz opusa velikih inicijativa, koje su proizašle iz utvrđenog lingvističkog i istorijskog konteksta, bilo je obraćanje erdeljskih Vlaha bečkom dvoru sa čuvenim programskim dokumentom „Supplex libellus valachorum” 1791. godine. Sto godina kasnije, 1892. godine, mnogo toga se iz tog zahteva obnavlja kroz čuveni Memorandum tadašnjih erdeljskih intelektualaca, osuđenih „vlaških rebela (razbojnika)”, kako su nazivani u štampi tog vremena na mađarskom, na pocesu koji im je priređen u Alba Juliji (srednjevekovni Bălgrad opevan u vlaškoj baladi „Janćiu al bjat” – Pijani Janćul i Stanka Jagelanka).

Podvlači se da ovakve teme ne mogu da se afirmišu bez ozbiljne i obaveštene intelektualne i kulturne elite koja treba i u ovo vreme da čini aktivistički kapacitet postojećeg ovdašnjeg vlaškog entiteta. To ne bi trebalo nikako da se dozvoli da potpadne pod uticaj političkih programa pojedinih političkih i drugih faktora koji prenominiraju ili ukidaju Vlahe.

Rečju, vlaško pitanje nije tema koja se rešava improvizacijama neobaveštenih a zainteresovanih pojedinaca. Čak i ukoliko takvi pojedinci poseduju neku vrstu formalnog obrazovanja, ali bez adekvatne intelektualne verifikacije u nadgradnju o ovoj temi.

   Iz istraživačkog rada erdeljske elite pojavila se prva gramatika, Elementa linguae daco-romanae sive valachicae (Elementi jezika dako-romanskog ili vlaškog). To je bilo 1780. godine u Beču. Ona se oslanjala na romaničko jezičko nasleđe severno i južno od Dunava, dakle na ceo Balkan i govorne romanske/romaničke leksičke forme. Prema tome ne može se reći da se nije odnosila i na ovdašnje Vlahe. Pralelno se razvijala i „Moskopoljska škola” među Arm'nima (Cincarima) sa jednim skromnijim rezultatom iz 1770. godine štampanim u Veneciji, ali je ta orjentacija iznedrila 1813. godine gramatiku štampanu u Beču, Vukovog savremenika i prijatelja Mihaila Bojadžija, sa prvom primenom latinice južno od Dunava.

   Za ovo uranjanje u nedostupnu ili skrajnutu istoriju interesantno je kako se posle nastanka Rumunije 1862. pa i danas prevodi navedeni naslov. On glasi Elementele limbii daco-romane sau româneşti (Elementi jezika dako-romanskog ili rumunskog). Kvalifikativ vlaški je izbrisan jer je trebalo između ostalog izgraditi jedan drugi, videli smo da je to nacionalno-državni, pristup prema Vlasima, koji se forsira kao „românismul la sud de Dunăre“ („rumunizam južno od Dunava”). Može se dokučiti da je taj pristup na ratnoj nozi sa istorijskim i tradicionalnim sinonimskim imenima, diktirajući samo književno konstruisanu i normiranu državotvornu etnonimsku formu Român. Po tome Vlasi ne postoje, odnosno oni se utapaju u jedno partikularno ime izvedeno iz novog imena države, koje se generalizuje na sve Vlahe. Ne toleriše se ni sinonimsko narodno ime Rumân koje ovdašnji Vlasi nisu napustili. Priča o elitizmu prekodunavskih vlaških boljara iz prve polovine XIX veka se tako ponovljeno pojavljuje, a pojedinci s ove strane Dunava joj iz neznanja nekritički podležu.

   U ovom smislu može se ukazati još na jedan primer. Ključni pojedinci „Erdeljske škole”, 1825. godine daju da se štampa prvo leksikografsko četvorojezično delo, nešto slično Vukovom rečniku iz 1818. godine, čiji je naslov LEXICON VALACHICO-LATINO-HUNGARICO-GERMANIUM, Budae, 1825. To se prevodi od autora kao LESICON ROMANESCU-LATINESCU-UNGURESCU-NEMŢESCU. Ako je dijakritički znak iznad „A” u prethodnim pridevima trebalo da anticipira budući slovni znak „â”, paralelni tekst na tada još uvek masovno korišćenoj ćirilici je napisan „ROMANESK”. Elem, tu još nema anticipacije budućeg nacionalnog imena Rumuna promovisanog posle 1862. godine, već je reč o pridevskoj odrednici „ROMANSKI”.

   Vratimo se naučno-stručnoj lingvističkoj klasifikaciji. Zaista vlaški jezik istočne Srbije pripada dako-rumunskom dijalektu rumunskog jezika. Njegov leksički fond, po obimu i sadržaju, odgovara jeziku rumunskog seoskog (ruralnog) područja a ne učenom jeziku rumunskih gradskih (urbanih) sredina, jer vlaški etnički element istočne Srbije bitisao je masovno do najnovijih vremena samo na ruralnom (seoskom) području. On je i narodni jezik rumunskih seoskih područja u susednoj Rumunija, ali tamo postoje i inovacije s kojima je takav govor osvežavan - prvo kroz crkvu a kasnije i kroz školovanje, dok kod Vlaha, s ove strane Dunava, inovacija nema ili su iz drugih izvora. Tako se vlaški jezik u neku ruku dopunski regionalno suzio.

Ako tražimo integralni vlaški jezik u Srbiji mora da se pozabavimo celim područjem njegova dva narečja, koja po pripadnosti spadaju u tzv. „banatski subdijalekt rumunskog jezika”, kao i „muntensko-oltensko narečje“ ravničarskih i podunavskih Vlaha Krajine. Podrazumeva se da se mora ići ka njegovoj leksičkoj rehabilitaciji na vukovski način, počev od onoga što je najkonzervativnije u vlaškom oralnom nasleđu. To su uglavnom vlaška epika, oralni deo običaja i bajalice.

Nephodan je Leksikon vlaškog jezika. Paralelno je neophodna i Komparativna gramatika vlaškog jezika, ali tome mora da se doda i nešto što je vrlo značajno sa aspekta šire očuvanih vlaških tradicija. To je Godišnji narodni kalendar vlaških tradicija.

Ko je prošao kroz muku pripremanja emisija na vlaškom jeziku za RTV programe ovu potrebu može veoma dobro da razume.

Naravno, provera mnogih termina može se izvršiti i kroz sistematsko štampanje starih knjiga nastalih u vreme Moderne, koje su po primenjenom jeziku podjenako i vlaške i rumunske, od kojih su neke pomenute u ovoj promemoriji.

Priča je možda nekompletna za odgovor na jedno pitanje. Naime, ako je vlaški jezik i rumunski jezik jedno te isto, zašto ne postoji njihovo apsolutno jezičko poklapanje u današnje vreme?!

O JEZIKU, valja se usredsrediti na sledeće činjenice:

1.   Jezik se čuva i prilagođava u okviru socio-privrednih i socio-kulturnih funkcionalnih potreba govornika. Dakle, on sadrži samo funkcionalni leksički fond (rečnik, pojmove, vokabular). Ako su aktivnosti naroda tradicionalne, tj. stočarske i zemljoradničke, onda se ne može očekivati da jezik ima i sadržaje van takvih tradicija. Tek pisana reč ga obogaćuje novim rečima, stvorenim u okviru postojećeg jezika ili prilagođenim pozajmicama iz drugih jezika. To dalje iziskuje nadgradnju u vidu jezičke norme i normativne gramatike.

Na vlaškom jeziku u istočnoj Srbiji nema pisanih dela van nesigurne uspomene na pokušaj Jona Učitelja iz Brestovca kod Bora, čije je delo izgubljeno ili uništeno između dva velika rata.

2.   Savremeni rumunski jezik, kao normirani jezik jednog naroda i najveće države na Balkanu, prošao je brojne razvojne faze koje se mogu pratititi od prvih pisanih dela u XVI veku pa do današnjeg vremena. Tako sagledavan8, osnovni fond rumunskog jezika čini 30,29 %, rumunske jezičke kreacije su na taj osnovni fond dodale još 24,68 %, tj. rumunskim u užem smislu se može smatrati 54,97 % jezičkog fonda. Pozajmice koje su se desile najviše tokom XIX veka i bile su preuzete iz ostalih romaničkih jezika, ali u tome dominira francuski jezik i zatim italijanski, povećali su ovaj romanički fond rumunskog jezika na 75,60 %. Ostalo je deo svakodnevnih inovacija koje su i danas prisutne.

3.   Gde je ovde vlaški jezik?
Više je nego jasno da se on nalazi u tih 30,29 - 54,97 % pomenutog leksičkog fonda. Prema tome u lingvističkoj klasifikaciji jednakost između vlaškog i rumunskog ne može da se raskine niti ospori.

To je uporedivo ako se posmatraju narodni timočko-zaglavski, leskovački, vranjanski i drugi govori srpskih sela na jugu Srbije ili na drugim srpskim dijalektalnim prostorima srpskog jezika uopšte. Međutim, u ovom slučaju razlika se stalno ublažava učenjem u školi dok je u slučaju današnjeg vlaškog i savremenog rumunskog književnog jezika to zatečena konstanta bez izgleda da se uočljiva funkcionalna udaljenost smanji.
 
Stručno-lingvistički nazivi za neki jezik koji je evoluirao ili stagnirao u razvoju zavise od naučnih kriterijuma, dok u javnoj upotrebi uvreženi nazivi zavise od postojećih lokalnih normi prevođenja pojedinih naziva sa jezika pripadnika na jezik većinskog naroda i obrnuto. Nekad je to sinonimija a nekad politika.
 
Na primer, u intenzivnim raspravama u Crnoj Gori oko crnogorskog jezika, zvanično se ne odbija njegova lingvistička pripadnost srpsko-hrvatskom štokavskom dijalektu, ali se naglašava i državotvorni politički smisao norme „crnogorski jezik“. Pri tome, leksičke jedinice koje čine razliku su minimalne, a kod izgovora su uvedena dve-tri nove grafeme (slova) koji postoje u APHI zapisu u banatskom subdijalektu kojim govore naši pribrežni i planinski Vlasi (uslovno Ungurjani). To su „ś“, „ź“, „dz“.

4.   Odluka Vlaškog nacionalnog saveta o normiranju vlaškog jezika rumunskom književnom normom, imajući u vidu prethodne navode, ne može se smatrati korakom koji je unapredio vlašku jezičku zbilju. Međutim, ona može da se pripiše nameri da se „vlaški etnički entitet“ preimenuje u „rumunsku nacionalnu manjinu“. Rečju, tu se upalo u zamku jedne nepotrebne politizacije, možda po željama sa strane, koja ništa ne rešava na vlaškoj strani, ali mnogo toga komplikuje.
Među onima koji su olako doneli ovu odluku većina njih ne govori i piše rumunskom normom, niti vladaju fondom od oko 6000 reči/pojmova iz vlaškog iz one prvobitne zajedničke baze od 30,29 - 54,97 %.

5.   Ova tema očito ne može da se prepusti samo formalnim lingvistima. Kako se o nekim drugim temama običajavalo da se kaže – i  narod se pita. Po konkretnoj temi  - znalci jezika iz naroda mora da se pitaju.
 
Svakako da treba ukazati još na jednu nespornu mogućnost. Rumunski jezik na individualnom planu treba i učiti i znati po sopstvenom izboru pojedinaca koji žele da koriste jedno bogato pisano kulturno nasleđe na veoma bliskom jezičkom iskazu. Tako će se doći i do mnogih izvora koji se direktno ili indirektno odnose na temu o kojoj se ovde raspravlja. Možda i do inspiracije za jezički razvoj poput problematike formiranja i primene prefiksa i sufiksa u vlaškom jeziku.

[raleg]

ROMANIZACIJA I RE-ROMANIZACIJA

Ova identifikacija8 duguje se jednom velikom rumunskom lingvisti (Sextil Puşcariu, Sekstil Puškarju), po kome nosi ime vrlo poznati institut za lingvistiku iz Kluža (Cluj-Napoca). Prvo istraživanje naših narečja izvršili su upravo poslenici tog Instituta davne 1937. godine, a u najnovije vreme, u periodu 2004-2007. godine, urađen je sistematski projekat na osnovu koga će u doglednoj budućnosti da se objavi lingvistički atlas postojećih vlaških narečja na terenu istočne Srbije.

Lingvistički atlas će se naučno uobličiti na osnovu jezičkih intervjua, po normiranom upitniku, u 64 vlaških naselja. Ključni partner u tom istraživanju, kao što je poznato, bio je FKV.

Očekivanje je da će objavljivanjem navedenih istraživanja prestatiti špekulacije o poziciji vlaškog jezika istočne Srbije u porodici romaničkih jezika.

Verovatno je interesantno znati da SANU nije iskazala interesovanje da učestvuje u pomenutom projektu istraživanja za ovaj lingvistički atlas. S druge strane, Direkcija za ljudska i prava manjina Vlade Republike Srbije je i moralno i materijalno podržala ovaj projekat i olakšala je odvijanje istraživanja na terenu istočne Srbije.

Vlaški jezik, odnosno svi dijalekti rumunskog jezika na Balkanu, tj. u jugoistočnoj Evropi, naravno uključujući i sadašnju Rumuniju, su produkt intenzivne romanizacije starosedelaca Balkana i njihovog mešanja sa rimskim podanicima sa različitih strana Imperije. Taj proces je prošao kroz fazu zajedničkog latiniziranja, koji je tek kasnije mešanjem sa neromanizovanim stanovništvom evoluirao ka svojoj definitivnoj formi. U tom smislu se može prepoznavati građanin Rimske Imperije – Romanus, sa stečenim rimskim građanstvom, naročito posle edikta imperatora Karakale 212. godine.

Nametnuti/prihvaćeni latinski jezik, sa starosedelačkim podslojem (substratum) je praktično označio okončavanje procesa romanizacije. U daljem procesu evolucije jezika, na ovaj produkt okončane romanizacije nadodao se nadsloj (adstratum) drugih etnosa – kod Kelta/Gala to su bili germanski Franci, a na balkanskom prostoru Sloveni.

Prema tome, u jugoistočnoj Evropi uobličavanje dijalekata rumunskog jezika (daco-romanae sive valachicae – dako-romanski ili vlaški), kojima pripadaju vlaška narečja, je završeno između VII-X veka.

Otada pa nadalje, do intenzivnih inovacija koje su započete sa delovanjem pomenute „Erdeljske latinističke škole“, uz činjenicu da te inovacije i dalje traju, može se govoriti o re-romanizaciji rumunskog jezika. Pri tome, toga nije bilo i nema na prostorima gde su Vlasi nastavili svoje bitisanje, na periferijama koje su van takvih uticaja, tj. tamo gde su ih zadržale ili smestile istorijske okolnosti.

U navedenom kontekstu, a i uz uvažavanje pravila normativnog prevođenja etničkih imena Vlaha na jezike većinskih naroda među kojima žive Vlasi, mora da se nađu rešenja za njihovo etničko preživljavanje i razvoj.

Dokaz tog vlaško-rumunskog  jezičkog jedinstva su pisana dela na jeziku koji nije prošao re-romanizaciju. Biće od velike pomoći da se to štampa južno od Dunava, paralelno u originalu (srednjovekovna ćirilica) i u rumunskoj transkripciji.

Zašto?

Ako se poznaju alternacije i palatizacije koje su se desile u vlaškim narečjima, veoma je lako da se pomenuta dela čitaju u datoj savremenoj latiničnoj rumunskoj transkripciji. Na osnovu postojećeg vlaškog iskustva poznavanja ćirilice i latinice ta dela se mogu i čitati i razumeti. Uostalom, postoje indicije da se ta ćirilica, u tzv. rumunskoj redakciji (iz koje je Vuk preuzeo ćirilično slovo „џ“ i uneo ga u savremenu srpsku ćirilicu) nekada pisala i čitala i u Krajini. Ko zna, možda će se naći izvori da se to potvrdi i da je korišćeno i među planinskim Vlasima. U tom pravcu mora da se nađu usmerenja daljeg bavljenja ovom problematikom, kao i da se definiše praksa aktivne štamparske delatnosti.

U tome, dakle, jezik je „vlaški“ do početka njegove re-romanizacije. To treba definicijski jasno izdiferencirati, a kod dalje aplikacije oslanjati se i na Platformu o regionalnim i manjinskim jezicima u Evropi.

Dakle, kada govorimo o vlaškom jeziku u istočnoj Srbiji, tada jasno naglašavamo ovu lingvističko-kulturološku vododelnicu koju je u današnje vreme teško preskočiti. Pojednostavljeno to znači da se može zaključiti:

•   Vlaški jezik je produkt ROMANIZACIJE sa savremenim osobinama regionalnog jezika ruralnih vlaških prostora.
•   Rumunski savremeni jezik je u bazi isto što i vlaški i obrnuto, ali se na tu osnovu nadodala RE-ROMANIZACIJA i državno i nacionalno institucionalno jezičko normiranje na prostoru Rumunije kao urbani jezik rumunske države i državotvornog naroda.
 

KOJA JE MOGUĆNOST JEZIČKOG NORMIRANJA VLAŠKOG JEZIKA?

Oko pisanja i čitanja i ubrzavanja pisanih aplikacija na vlaškom, izlaz mora da se traži u postojećem i dostupnom iskustvu. O tome je već bilo reči.

1.   Nije sporno da je pitanje dijalektološkog zapisivanja vlaških narečja rešeno već prisutnom praksom u romanistici, sa rešenjima koji se oslanjaju na APHI. O tome već postoji pozitivan rezultat u istočnoj Srbiji.

2.   Proučavanjem starih tekstova, vlaških hronika (iz Vlaške) i moldavskih letopisa (iz Moldavije) može da se ukaže na nešto drugačiji pristup. Primera radi „vlaški“ tekstovi su potpuno ili veoma bliski sadašnjem govoru u Krajini. Dok su „moldavski“ bliži Ungurjanima. To znači da su potpuno čitljivi za Vlahe u ćiriličnom originalu ili u novoj latiničnoj rumunskoj transkripciji, uz poznavanje određenih pravila koja imaju skoro fonetski karakter.

3.   Kod planinskih Vlaha imati u vidu dopunu konvencije o čitanju u odnosu na krajinske Vlahe. Na primer: „ne“, „ni“ je „nje“, „nji“; „le“, „li“ je „lje“, „lji“; „ce“, „ci“ je „śe“, „śi“; „ge“, „gi“ je „źe“, „źi“; „de“, „di“ je „đe“, „đi“ ili „dă“, „dî”, „te”, „ti” je „će”, „ći”; „...ele...” je „...ili...”, „...er...” „...re...” je „...jer...”, „...rje...” i sl. Kada je tekst pred nama to se veoma lako može demonstrirati, dok bi u predgovoru takvih čitljivih dela iz daleke prošlosti ovo bilo objašnjeno na vrlo prihvatljiv način.

4.   Malo drugačiji pristup biće ako se zadrži isti ortografski znak (slovo) i u nepalatalizovanom („caranskom“) i u palatalizovanom („ungurjanskom“) govoru, kao i pomoću njih ispisane morfeme (reči), a izgovor rešavati dodatnim znacima (tzv. dijakritički znaci). To je u suštini veoma blisko sistemu APHI. U tome, kada se skinu dijakritički znaci, reči ostaju kao u internet zapisu srpskih reči kada se „č“, „ć“, š“ pišu bez dodatka iznad slova, tj. kao „c“, „c“, „s“.
 
Generalno gledano, ne postoji problem zapisivanja i pisanja na vlaškom sve dok ne krenu propagandističke nakane koje beže u Vukova pravila ne proučivši ovo što je dostupno i što bi vlaški jezik očuvalo u njegovoj celovitoj lingvističkoj pripadnosti. Ustvari postoji problem pismenosti u jednom širem smislu u kome bi mesta bilo i za vlaške pisane opcije.


Na opisani način moglo bi da se redefiniše odluka koju je ishitreno doneo VNS o normiranom književnom jeziku među Vlasima. Pristup na koji se ovde upućuje vidi se iz sledećeg primera. „Devojka, devojke“ na vlaškom može da se napiše kao „fată, fete (izgovor: fete)” kod Vlaha preko Timoka, na desnoj obali. Na levoj obali to je „fată, fęt˝e”(izgovor: fjeθe, fethe - fjetje), kod planinaca „fată, feťe (izgovor: fjaće)”. Naravno da se ovakav pristup razlikuje od „vukovskih“ pravila. „Internet“ zapis u sva tri slučaja, kada se izostave dijakritični znaci, postaje „fată, fete”. Tako se otkriva „original” reči, tj. najjednostavnija i najkraća leksička forma koja može da se definiše i kao jezička norma koja u sebi sadrži i dijalektalne alteracije i palatalizacije.


DRŽAVE SUSEDI I VLAŠKO PITANJE

Jasno je da je reč o Srbiji i Rumuniji.

Postoje dve ekstremne dimenzije problema. Jedan se tiče nekih zvaničnih i poluzvaničnih stavova prepoznavanih i u javnom delovanju. Drugi se odnosi na razne aktivnosti van državne kontrole, a ponekad eventualno i tolerisanih ili inspirisanih od pomenutih država.

Srbija je nesumnjivo završila svoj posao prema manjinama, pa i prema vlaškom etničkom entitetu, svojim evropskim zakonodavstvom s kojim je sve manjine stavila u isti položaj pozitivne diskriminacije. U tome je zauzela i vrlo rigorozan stav da se ne meša u kulturnu autonomiju tih manjina prepuštajući ih nacionalnim savetima koji ih reprezentuju. Sve to važi i za Vlahe u istočnoj Srbiji.

Stav Rumunije je nejasan. Iskustva sa rumunskim zvaničnicima koji su posećivali vlaške NVO i političke organizacije mogu se kategorisati kao loša. Sa druge strane, iščekivanje da u Parlamentu Rumunije prođe Amandman Baseskua sa osvrtom na Vlahe, nije se ispunilo.
   
Među samim Vlasima postoji ono što je na početku ovog teksta nazvano mimikrijom u kojoj se manifestuje jedna skrivena želja da se istina nikada ne izvede na čistinu. To se oslanjalo na bivše sitne službenike u komunističkoj vlasti ili oko te vlasti, koji su sebe danas našli kroz priklanjanje pojedinim domaćim tvrdim nacionalnim i/ili nacionalističkim partijama. Ponekad je to fundirano i strahom od nepoznavanja ove teme, te da se ne otkrije kolika je dimenzija njihovog zaborava jezika. U nekim slučajevima to je izazvano i kompleksom u mešovitoj porodici u kojoj su deca već napustila jezik. To delovanje može da se nazove „de-romanizacija“ kao antiteza „romanizaciji“. U javnoj sferi to se demonstrira plasiranjem pojma o opasnosti od „rumunizacije“ koji nikada ne objašnjavaju oni koji je žigošu, kao opasnosti uvezene sa strane. Pritom, protagonisti takve konstrukcije izgleda da nikada nisu pogledali Feliksa Kanica koji u svojim putopisnim delima kaže na jednom mestu (... uostalom Timočka Krajina je 1501. već bila uveliko rumunizovana ...“).

Benigniji je zahtev da se nepoznanice reše skupom stručnjaka za datu materiju. Kada to kažu, tada neki opredeljeni Vlasi misle na ličnu nesigurnost u razumevanju postojeće problematike. Međutim, testiranje institucionalnog stava po tome, na osnovu inicjative Saveta za međunaconalne odnose opštine Bor i sa podrškom najviših organa opštine Bor o sukcesivnim skupovima o vlaškom etnicitetu, nije uspelo. Nijedna od osam institucija kojima je adresirana ta inicijativa nije odgovorila na dostavljeni predlog i zahtev za podršku. Istovremeno, oko takvog skupa postoji zabuna o isčekivanom rezultatu. Jer realizacija tog projekta nije da bi se nešto objasnilo Vlasima već da se o tome obaveste oni koji nisu dovoljno obavešteni, uključujući i zainteresovane Vlahe..

Na srpskoj strani postoje mnoge teorije koje blokiraju razvoj i emancipaciju Vlaha. Da li su ipak utemeljene u nacionalnim institucijama većinskog naroda nepoznanica je. Obično se govori da nema vlaškog jezika, da nema norme jezika, da nema vlaškog pisma itd. To su reakcije neobaveštenih i zlonamernih. No ravnodušnost na strani institucija sistema i nacionalnih institucija, u stilu srpske narodne izreke „tresla se gora rodio se miš“, možda svedoči i o teškoćama u napuštanju  instutucionalizovanih mišljenja o Vlasima iz vremena pre promena 2000. godine.
 
Kako reaguje rumunsko neoficijelno okruženje? Postoje mnogi loši primeri. Oni su uglavnom veliki promašaji i ne služe na čast svojim autorima. Obično u neodmerenostima prednjače neke NVO iz Krajove i Arada.
   
VLASI I RUMUNSKA NACIONALNOST

U svetu danas postoje dva pristupa poimanju nacije. U nekim državama to se izvodi iz prava ius soli (načelo zemlje rođenja). Kod drugih prednost ima ius sanguinis (načelo krvi). Jedno je političko a drugo je etničko poimanje nacije. Ukratko rečeno, nema jedinstvenog odnosa prema ovom pitanju. U visoko razvijenim zemljama Zapada najčešće važi prvo načelo. Na Istoku, odnosno tamo gde se desila implozija komunizma preovladava etnički princip.

Svakako da kada su u pitanju Vlasi, oni su vrlo udaljeni od načela krvi. Još davno je zapaženo da se uglavnom uklapaju u definiciju političkog naroda. Čak su upoređivani sa Nemcima iz Alzasa i Lorene za koje se govorilo da su veći Francuzi od etničkih Francuza. To bi značilo da pitanje poimanja svoje manjinske pripadnosti ne vide samo u domenu nekih etničkih karakteristika već češće nadjača dodatno subjektivno samoodređenje članova zajednice.

Zajedničko poreklo kroz etnogenetske procese, te jezik u njegovoj osnovi, zatim u dugom istorijskom periodu isti unutrašnji i spoljni  nazivi i skoro istovetne narodne tradicije, ne mogu biti dovoljan argument da Vlasi sebe osećaju kao rumunsku nacionalnu manjinu u Srbiji.

Fakat je da se među Vlasima nije razvijao niti koristio nadgrađeni osnovni zajednički jezik niti je izvesno da će to ikada biti van pojedinačneog interesovanja pripadnika vlaške zajednice. Istorijski nisu bili povezani u isti ili slični teritorijalno-administrativni sistem sa sličnim iskustvima kulturološkog i drugog razvoja prekodunavskih Rumuna, čak ni u tursko vreme. Takođe, postoje određene razlike i u sistemima vrednosti nastalih na različitom istorijskom nasleđu, privređivanju i sl. Sve  to osporava tezu da Vlasi sebe mogu da olako prenominiraju kulturološki i politički.
 
O ovome mora da se razmisli i na rumunskoj strani, što je već podvučeno. Naime, na toj strani još nisu pokazani kreativni stavovi o Vlasima, ali su u današnje vreme mnogi pojedinci i neke rumunske organizacije, ponekad uz blagonaklonost državnih organa, napravile i prave Vlasima ozbiljne štete.


ZAKLJUČCI
   
   Prepušta se da zaključke formuliše PANEL/OKRUGLI STO, pa ovo što se nabraja u nastavku predstavlja samo ponavljanje poznatih FKV gledišta, s kojima će, ako ne bude drugačijeg dogovaranja zbog kojeg je predložen PANEL/OKRUGLI STO, učestvovati na izborima za Vlaški nacionalni savet:
 
•   Vlasi su etnički entitet u istočnoj Srbiji pod tim imenom na srpskom i svojim narodnim nazivom na vlaškom jeziku.
•   Vlaški jezik istočne Srbije je lingvistički kategorisan u dako-rumunski dijalekt rumunskog jezika i kao funkcionalni regionalni jezik obuhvata tri identifikovana narečja.
•   Izvršavanje normiranja ortografskog zapisivanja vlaških narečja podrazumeva da će se izgovor regulisati dijakritičkim znacima. Brisanje dijakritičkih znakova otkriva u njemu normativnu bliskost.
•   Preduzimanje mera za izradu Leksikona vlaškog jezika, Uporedne gramatike vlaškog jezika i Godišnjeg narodnog kalendara vlaških tradicija je neophodan i hitan zadatak.
•   Aktiviranje izdavačke delatnost i savremenog korišćenje radio, TV i drugih elektronskih medija intenzivirati.
•   Formiranje „Vlaške kuće” kao muzeja vlaških tradicija i pamćenja je imperativna potreba.
•   Podržavanje stručno-naučnih istraživanja i drugi vidovi prezentacije i emancipacije vlaškog nasleđa je vrlo bitna aktivnost evropskog predstavljanja Vlaha.
•   Razvijanje institucionaalnih odnosa sa institucijama Republike Srbije u širenju mogućnosti vlaške emancipacije na lokalnom, regionalnom i republičkom planu treba pokriti zajedničkom agendom.
•   Uspostavljanje korektnih odnosa sa susednom Rumunijom posle njenog usvajanja  dopunjenog amandmana Baseskua je potrebna normalizacija veza sa tom stranom.
•   Uključivanje međunarodnih institucija u realizaciji vlaških projekata mora da bude stalna aktivnost.

Ovaj predlog se ističe u uverenju da će svi dosadašnji poslenici na vlaškoj emancipaciji da shvate nekoliko činjenica:

•   Emancipacija i razvoj vlaške zajednice ne može da se udene u prizemne privatne i druge egzistencijalne potrebe članova/članica vlaške zajednice.
•   Rad u ovoj oblasti podrazumeva znanje i umenje u datoj oblasti a ne samo mišljenje i stav pro ili kontra određenih neophodnih aktivnosti.
•   Korektnost i tolerancija ne znači popustljivost pojedincima i snagama koji politiziraju kulturnu autonomiju Vlaha.
•   Mora se na svakom mestu razumeti da uspešnost bilo kog od navedenih usmerenja nije moguće bez sopstvenih kapaciteta koji čine uključeni vlaški intelektualci.
•   Realnna je potreba da i državne i nacionalne institucije imaju u vidu da pitanje „demokratskog prava na mišljenje i delovanje“ pojedinaca i grupa iz vlaškog miljea ne sme da remeti i otežava aktivnosti u razvijanju pozitivne afirmacije vlaške kulturne autonomije kako se dešavalo u ranijem periodu.


Za FKV, Dragić Dragomir, dipl. ing. maš., predsednik




LITERATURA:

1dr Nicolas Caranica: LES AROUMAINS: LES RECHERCHES SUR L’IDENTITÉ D’UNE ETHNIE, UNIVERSITE DE BESANÇON, Département des Sciences Humaines, Thèse pour le Doctorat, 1990

2Stolnicul Constantin Cantacazino: ISTORIA ŢÂRII RUMÎNEŞTI, 1688 – 1717, Bucureşti 1963

3Maxim Moxa: CRONICA LUI MAXIM MOXA, Oltenia, 1620

4Konstantin Jireček: ISTORIJA SRBA, knjiga 1, Beograd, 1978.

5Adolf Armbruster: ROMANITATEA ROMÂNILOR, istoria unei ideii, Bucureşti, 1993

6Vasile Arvinte: ROMÂN, ROMÂNESC, ROMÂNIA, Bacău, 2004

7Ştefan Bălan, Nicolae Şt. Mihăilesdu:  ISTORIA ŞTIINŢEI ŞI TEHNICII în ROMÂNIA, date cronologice,  Bucureşti, 1985

8Marius Sala: De la LATINĂ la ROMÂNĂ, Bucureşti, 2006

9Prof. dr Vojislav Stanovčić: POJAM NACIONALNE MANJINE I TRETIRANJEINDIVIDUALNIH I KOLEKTIVNIH PRAVA, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Godišnjak, Beograd, 2008.

10Victor NEUMAN: Neam, popor sau NAŢIUNE, despre identităţile politice europene, Bucureşti, 2005

11Lician Boia: DOUĂ SECOLE DE MITOLOGIE NAŢIONALĂ, Bucureşti, 2005

12Lucian Boia: ISTORIE ŞI MIT ÎN CONŞTIINŢA ROMÂNEASCĂ, Bucureşti, 2006

 

Citat pomenut na početku teksta:

Prema1 Encyclopedia Britanica:

 „Pelazgi nisu ništa drugo nego Vlasi, ili vlaški pastiri, koji su, u antička vremena, kao i u modernim vremenima, imali običaj da se u velikom broju sezonski pomeraju na širokim prostranstvima. Njihovo ime bilo je „Velak-ski“ i rasprostranjeni su bili na velikom prostoru koji je obuhvatao krajeve današnje južne Poljske i one severno od Crnog Mora, ograničene na zapadu jednom linijom koja je polazila od Adriatika i zabijala se u srce Evrope sa Retijom i Panonijom, te na jugu do Krita i na istoku zauzimajući dobar deo Male Azije, dokle se pružalo njihovo transhumanstvo (sezonsko stočarenje).“

Preveo D. D.

[caslav]

Ну је ворба ноастă  сăракă. Је сăрăчија индивидуумулуи дакă йн порту луј йнпăријкјазă гјарă, мосоарă ши бјелчуџе.

Проблему 'л ăста је адйнk. Academicieni ну ње фачје ноуо њич лексика , њич граматика, њич о трјабă йн духу носту. Јар фак о љимбă пје карје о ворбјеск нума 'ј шиколац.

Ујтацă- вă биње кйтје васă пусă дје Савету ал трјекут ну цйње њич о букă дје апă , да ардјикасă атйта цăрйнă фăкйнд аста-аја , мјергйнд пја ич - пи дји дјинколо, нăзвăсйнду - сă ку прја мултă минтје ши ку прја мулц банј атйца ањ.

Аăја ши акуша сă рйд аштјептйнд йн рйнд ку божаминтје (дјабожанка) алтје васă.
Аăја акума стрйгă черкйндуње ла минтје : " Мăј дацă- ње..."

[Volcae]

Za ovo uranjanje u nedostupnu ili skrajnutu istoriju interesantno je kako se posle nastanka Rumunije 1862. pa i danas prevodi navedeni naslov. On glasi Elementele limbii daco-romane sau româneşti (Elementi jezika dako-romanskog ili rumunskog). Kvalifikativ vlaški je izbrisan jer je trebalo između ostalog izgraditi jedan drugi, videli smo da je to nacionalno-državni, pristup prema Vlasima, koji se forsira kao „românismul la sud de Dunăre“ („rumunizam južno od Dunava”). Može se dokučiti da je taj pristup na ratnoj nozi sa istorijskim i tradicionalnim sinonimskim imenima, diktirajući samo književno konstruisanu i normiranu državotvornu etnonimsku formu Român. Po tome Vlasi ne postoje, odnosno oni se utapaju u jedno partikularno ime izvedeno iz novog imena države, koje se generalizuje na sve Vlahe. Ne toleriše se ni sinonimsko narodno ime Rumân koje ovdašnji Vlasi nisu napustili. Priča o elitizmu prekodunavskih vlaških boljara iz prve polovine XIX veka se tako ponovljeno pojavljuje, a pojedinci s ove strane Dunava joj iz neznanja nekritički podležu.

U ovom smislu može se ukazati još na jedan primer. Ključni pojedinci „Erdeljske škole”, 1825. godine daju da se štampa prvo leksikografsko četvorojezično delo, nešto slično Vukovom rečniku iz 1818. godine, čiji je naslov LEXICON VALACHICO-LATINO-HUNGARICO-GERMANIUM, Budae, 1825. To se prevodi od autora kao LESICON ROMANESCU-LATINESCU-UNGURESCU-NEMŢESCU. Ako je dijakritički znak iznad „A” u prethodnim pridevima trebalo da anticipira budući slovni znak „â”, paralelni tekst na tada još uvek masovno korišćenoj ćirilici je napisan „ROMANESK”. Elem, tu još nema anticipacije budućeg nacionalnog imena Rumuna promovisanog posle 1862. godine, već je reč o pridevskoj odrednici „ROMANSKI”.

Românéste = Daco-Romanice

Elementa linguae Daco-Romanae sive Valachicae, Gheorghe Şincai, 1805
http://books.google.de/books?id=RvlDAAAAcAAJ&printsec=frontcover&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false



Lesicon Románescu, Limbei Románesci = Lexiconul Românesc, Limbei Româneşti



Lesicon románescu-látinescu-ungurescu-nemțescu: quare de mai multi autori, in cursul' a trideci, și mai multoru ani s' au lucratu; seu, Lexicon Valachico-Latino-Hungarico-Germanicum, quod a pluribus auctoribus decursu triginta et amplius annorum elaboratum est, Budae, 1825
http://books.google.de/books?id=dokSAAAAIAAJ&printsec=frontcover&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

[Volcae]

Postojala je kriza imena kada je došlo do ujedinjaja Vlaške i Moldavije 1859. godine. Problem da postoji država koja je nazvana „Ujedinjene kneževine Moldavije i Vlaške“ a nema zajedničkog imena državotvornog naroda razrešio je Mihail Kogalnićeanu (poznat i kao pisac jedne istorije objavljene 1837. godine pod naslovom – Histoire de la Valachie, de la Moldavie et des Valaques transdanubiens – Istorija Vlaške, Moldavije i prekodunavskih Vlaha). Na ad-hoc skupštini7 Moldavije 7/19 oktobra 1862. godine predložio je da se kneževine organizuju kao unitarna država pod imenom ROMÂNIA.

To je do tada nepostojeće ime za taj prostor, tj. reč je o izvedenom knjiškom imenu.Time je i narod te države dobio knjiško i normativno ime  Român, Români. I otada se u rumunskoj nacionalnoj ideologiji ime Vlah = Rumân potiskuje u knjiške fusnote ili se izbacuje iz cirkulacije, odnosno potpuno se pokriva novim imenom neprimerenim vlaškoj tradiciji južno od Dunava.

   Ovi detalji se iznose da bi se shvatilo u kojoj meri je ceo današnji pristup brisanja imena Vlah, Vlasi, južno od Dunava, jedna oživljena politika susedne države iz XIX veka, koja sa Vlasima istočne Srbije i rešavanjem pitanja njihovog etničkog preživljavanja u sadanašnje vreme nema nikakve veze. Time se podvlači vlaško narodno ime Rumân, Rumâńi, rumâńe(a)şťe [Rum'n, Rum'nj, rum'nje(a)šće], koje se normativno prevodi srpskim istorijskim i tradicionalnim sinonimom Vlah, Vlasi, vlaški.

Mémoires pour servir à l'histoire de la Roumanie, provinces danubiennes. Mém. 1. Topographie de la Roumanie, Cesar Bolliac, 1856
http://books.google.com/books?id=V54BAAAAQAAJ&printsec=frontcover&hl=de&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

[Volcae]

O IMENU SA PREFIKSOM „RUM“ I „ROM“


   U takvoj interpretaciji Rimljani proizašli iz Rima su Rumâni za rumunske direktne pretke u XVII veku, dok su za sve druge Vlasi, tj. direktni i indirektni potomci Rimljana. Dakle, izražavajući se o tome matematički, važi jednakost RIMLJANI I ROMANIZOVANI NE-RIMLJANI = VLASI = RUMÂNI.

   Kada rumunski savremeni istoričari prenebregavaju ovakav podsetnik i vide na Balkanskom poluostrvu Rumune još u III/IV veku, što izgleda da slede i dva doktora istorije sa ovih naših prostora poniklih iz te škole, sa odbranom doktorata u Krajovi i Bukureštu, eto politizacije istorije i prepakovane istine

Despre scrierea limbei rumăne, Titu Maiorescu, Junimea, 1866
http://books.google.de/books?id=c_dDAAAAcAAJ&printsec=frontcover&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Ево како се румуни нису стидели свог националног назива rumân, који се 1866 г. записивао као Rumăn, у то време гласови ă и î су записивани са ă.
Истина је да ће до краја 19. века у употреби остати само један назив român, românesc, România и тд. а дотле се равноправно за румунски језик као и за румунски народ користе оба назива, и народни rumân као и О - форма истог, român која је последица латинизације.
Према томе Rumân и Român = Румун или Влах, где је Влах=Румун и обрнуто.
Истина је да ми себе називамо Римљанима а да нисмо ни свесни тога, пошто је корен ових речи исти од латинске речи romanus.

Надам се да је јасно сада ко овде препакује и политизује историју.