Српски аутори о Власима као повлашеним Србима (1)

[Volcae]

                              230

       Да има у Србiи людій, кои влашки говоре, то
є свакоме познато; алъ досада нисмо знали, ко-
лико има Срба, кои влашки говоре; пописомъ
1850-те године свршенымъ дознали смо за ово и тако

Б. ГЛАВНЫЙ ИЗВОДЪ ЦЕЛЕ СРБІЄ 1850.
ГОДИНЕ ПОПИСАНЫ ВЛАА.

^{Гавриловић, Јован. Прилог за географију и статистику Србије, Гласник Друштва србске словесности, свеска IV, Београд, 1852., стр. 230.}



Тако је и са Власима, који у малом Банату, или од Алте до Дунава, пре 60 год. говорише српски, а сада сви влашки. Ови и наши у дан. Србијици страшно повлашавају Србе, а да и неспомињемо у Аустрији шта се ради. Доста је да се наведе само ово: да једна девојка влашка, доведена у задружну српску кућу, занеколико година повлаши сву кућу, а неколико десетина, па често и две три, повлаше сво село. Ко се сумња о каз: за Власе, нека прочита чланак печатан у Срп: Летопису за 1865 год. стp:77—130.[стр. 83]

Дакле у целој кнежевини Србији живе у 114 села Власи сами,[стр. 154]
који већином знају српски, а има их који и несу ништа друго: до повлашени Срби, што још и данас бива, а у 51 више много Срба но Влаха, Свега непуних 60.000 Влаха, у Кнежевини.[стр. 155]

^{Милош С. Милојевић. Одломци историје Срба и српских - југославенских земаља у Турској и Аустрији, Том I, Београд, 1872, стр. 83;154-155.}

[Volcae]

Одломак из путовања по Србији
питомаца кнеж. србског лицеја
у години 1863.*)

[...]
*) Види Даницу бр. 19. од ове године,[стр.492]

[...]Још смо били у опасности од људи, које смо сретали. То су
били Власи или повлашени Срби, готово полу дивљи народ, тврдоглав и ма-
нит. За једно сјајно дугме могао би човек погинути, ако би Влах помислио,
да је злато, или ако би посумњао, да нема новца. Фала Богу, наша кул-
тура није још дотле дошла, да и Влахе посвећује, доста нам је и наших
послова; него је тако поступано с Власима за пређашње владе, која их је
хтела довести у некакав ред, да су они, хтели нехтели, морали постати оваки,
каки су сад. Сила је произвела у њима лукавство, подмуклост, тврдоглавост
све под робском покорности. Од таквих људи, где нема сведока, треба да се[стр.494]
човек добро чува. Ми смо то знали и зато смо ишли у гомили. Где смо кога
срели, па питали за пут, без оштре речи и пушке у руци није хтео да го-
вори, и ако сви знају србски. Срећом није дошло до озбиљних ствари. Наше
оружје одржало нам је важност.[стр.495]

^{Поповић, Коста. Одломак из путовања по Србији питомаца кнеж. србског лицеја у години 1863, Даница : лист за забаву и књижевност, (издаје и уређује Ђорђе Поповић), бр. 31, Год. V. Нови Сад, 1864, стр. 492;494-495.}



     У источном крају Србије (у пожаревачком,
крајинском и још неким окрузима) живе повла-
шени Срби, које ми неумесно називамо »Вла-
сима«. То нису Власи; Власи су у Влашкој т.ј.
Румунији, тамо преко Дунава. Ови што живе
у Србији, да нису Власи већ повлашени Срби,
познаје се по томе, што не говоре влашким
језиком а ни чисто српским, већ измешаним и
накарађеним речма и српским и влашким, али
више српским него влашким. Сељаци из Ра-
новца или Мустапића или другог ког села,
ништа не разумеју шта говори прави Румун.
Од куда су онда они Власи?[стр.11]
     Но најјачи доказ да они нису Власи већ
Срби само повлашени, јесте тај, што ни јед-
нога нема а да не слави, већ сваки има своје
крсно име које прославља као и сваки други
Србин; док прави Власи у Влашкој и ако су
православни хришћани, своје славе немају, као
што је немају ни Бугари, ни Грци, ни Руси,
који су сви православни хришћани.[стр.12]

^{Живковић, Васа (парох пожаревачки, учитељ у пензији). О српској слави и данима који се славе, Пожаревац, 1908, стр.11-12.}

[Volcae]

     О постанку манастира Тумана, као и о постанку имена по-
менутих села ево шта казује народно предање:
     Родно место Милоша Обилића је село Малешево, које се
од пре по његовом имену звало Милешево. Ту се настани
неколико влашких породица. Њихово намножавање истиснуло
је утицај староседелаца ― Срба, и староседеоци подлегоше
њихном јачем утицају, те се порумунише. Досељени Власи по-
грешно изговараху назив селу, те тако од Милешева постаде
Малешево.[стр.86]

     На крају : ова имена најбољи су сведок да су то чисто
српска села, и да су прадедови данашњих становника у тим се-
лима били Срби ― а њихови потомци повлашени Срби.
    ФЕБРУАРА, 1900. год.                        Драгослав Д. Петковић
         У РАК. БАРИ.                                        учитељ[стр.87]
     
^{Драгослав Д. Петковић. (учитељ). Народно предање о местима, Караџић : лист за српски народни живот, обичаје и предање, бр.5, Алексинац, мај 1900. Год. II, стр. 86-87.}