297
[...]
2) Крајина Неготинска: један комад земље између Тимока, Дунава, Кључа и Поречкијех планина. У Крајини (онуда људи не кажу Крајина Неготинска, него само Крајина: јер они и не чују да има: Крајина и у Босни, као ни Бошњаци што не чују за ову Крајину) има око педесет села, али нијесу сва Српска, него има и Влашкијех. Србљи у Крајини говоре:
зајац,
оцат,
жељезо,
грнац,
дрее (хаљине),
грајати (мјесто говорити),
кожина (мјесто кожа),
ни мјесто
нам, н. п. да
ни си ти жив господару (мјесто да си
нам жив) и т. д,
У Крајини је варош (и мали градић, што је зидао Пасманџија)
Неготин (два сахата од Дунава и од Тимока), старе зидине
Праово (на Дунаву), извор
Царичина (од прилике сахат и по од Дунава, и мало мање од Неготина), ријека
Замна, мала варошица (са старим зидинама)
Брза паланка (на Дунаву, на међи Крајине и Кључа), и два манастира:
Вратна и
Букова (Букова је мали манастирић баш код Неготина). Од Царичине до Праова налазе се прокопи испод земље, куда је некад вођена вода на Праово; људи онуда приповиједају, да су до скора налазили и чункове од олова и растапали на танета пушчана. Ниже Царичине имају зидине од некакве старе цркве: онуда људи приповиједају да је ондје погинуо Краљевић Марко (кад су се Турци били с Власима), и да му је она црква била начињена на гробу. Од југозападне стране међи Крајина с Кључем (Кладовском нахијом). У Кључу има око тридесет села, али данас нема ни једнога Српског, него су све Влашка, а имена села сва су Српска, н. п.
Грабовица,
Каменица,
Врбица,
Остров гол и т. д. У Кључу је, варош и мали градић Кладово на Дунаву; с горњу страну Кладова знаду се до воде некакве старе зидине, а ниже Кладова (око по сахата далеко) знаду се на суху (особито из Влашке стране) зидине од Трајанова моста, о којему људи онуда још приповиједају којешта. Обадвије су ове кнежине биле султанијине, и за то су некако од старине остале те у њима нијесу судили Турци, него Српски кнезови (приповиједа се да су такови Ферман од цара имали да не смије Турчин с поткованим коњем наступити на ту земљу). Крајински је кнез сједио у Неготину, а од Кључа у Кладову (нигдје у Србији, ни у Боснн, ни у Херцеговини под владом Турском нијесу кнезовали варошани сељацима, до ту). Крајински је кнез бивао од кољена Карапанџића, а од Кључа се мијењао често. Ти су кнезови купили порезе и остале данке, па су новце (колико је било одређено да се даје султанији) давали бегу, који је долазио из Цариграда и сjeдио у Кладову, а бег је слао у Цариград.
[...]
Vuk Stefanović Karadžić, Lexicon serbico-germanico-latinum, Typis Congregationis mechitaristicae, 1852, str. 297.
