Mirča Maran, Rumuni u Banatu, osobenost identiteta, ZbEI, SANU, Beograd

[Paun]

Мирча МАРАН
РУМУНИ У БАНАТУ. ОСОБЕНОСТИ ИДЕНТИТЕТА
"ЗБОРНИК РАДОВА ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА", 28
Етнографски институт САНУ, Београд, 2013, p. 229-238

С а ж  е т а к

Присутни у четрдесетак насеља на простору српског Баната (АП Војводина), Румуни су од најстаријих времена били саставни део једне мултиетничке, мултикултуралне и мултиконфесионалне средине, која је задржала те своје карактеристике до данашњих дана. Различите форме испољавања идентитета овог становништва чине га по много чему специфичним. Поред националног и етничког – румунског идентитета, присутне су још и многе друге форме идентитета, као што су идентитет припадности држави у којој живе – некада југословенски, данас српски, па регионални – банаћански, који је у појединим ситуацијама прилично наглашен код већине припадника ове мањине, затим локални, који је везан за припадност месту рођења или боравка, и најзад верски, првенствено православни, који се најчешће допуњује са националним идентитетом. Све те врсте идентитета преплићу се међусобно, допуњују се, али понекад проузрокују и одређену конфузију, неодређеност и међусобно потискивање и сукобљавање. Ове закључке потврђује и наше истраживање, које смо спровели међу ученицима завршног разреда средњих школа крајем прошле године, чије смо резултате приказали у овом раду.

[pdf]http://www.paundurlic.com/pdf/Mircea Maran. Rumuni u Banatu.pdf[/pdf]
http://www.paundurlic.com/pdf/Mircea Maran. Rumuni u Banatu.pdf

[Volcae]

Појам Румун (rumân у банатском дијалекту румунског језика, односно român у књижевном језику) био је све до половине XIX века само у интерној употреби, односно, тако су себе називали припадници овог народа.

^{Мирча МАРАН, РУМУНИ У БАНАТУ. ОСОБЕНОСТИ ИДЕНТИТЕТА, "ЗБОРНИК РАДОВА ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА", 28, Етнографски институт САНУ, Београд, 2013, стр. 230}

[Vlad]

KAKO OVO ZVUČI POZNATO:

"Све до појаве националног идентитета, крајем XVIII и почетком XIX века, можемо говорити само о етничком идентитету овог становништва, које су – како суседни народи и њихови суграђани, тако и представници власти оних држава које су господариле Банатом – називали Власима".. (Podvukao: Vlad)

^{Мирча МАРАН, РУМУНИ У БАНАТУ. ОСОБЕНОСТИ ИДЕНТИТЕТА, "ЗБОРНИК РАДОВА ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА", 28, Етнографски институт САНУ, Београд, 2013, стр. 230}

[Vlad]

A TEK OVO:

"Интересантно је да, како се чини, ‘мањински комплекс’ наставља да се осећа и у следећим генерацијама, међу већ одавно асимилованим потомцима бивших мањинаца, упорним негирањем и скривањем свог румунског порекла, и чак присуством одређеног негативног става према свему што је везано за овај народ. Таквих случајева има како међу обичним грађанима тако и међу врхунским интелектуалцима."^2
2 У том смислу, наводимо пример Борислава Јанкулова (1878–1969), угледног историчара и професора, родом из Сефкерина, који у свом, иначе изузетно вредном, историографском делу Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку (1961), даје једну прилично искривљену слику о Румунима, засновану на ненаучном објашњавању историје и етногенезе Румуна и карактера њиховог језика. Тиме је овај историчар, можда и ненамерно, покушавао да потисне из своје свести ‘непријатну’ истину о свом румунском пореклу, што, уосталом, није усамљен случај код становника Сефкерина, чији су се преци ту населили из Ердеља крајем XVIII века [в.Maran (2011, 209)].

^{Мирча МАРАН, РУМУНИ У БАНАТУ. ОСОБЕНОСТИ ИДЕНТИТЕТА, "ЗБОРНИК РАДОВА ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА", 28, Етнографски институт САНУ, Београд, 2013, стр. 233}