ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: МОСНА (ПОРЕЧКА РЕКА)

Započeo Milovan, 10.12.2014. 22:16

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.

Milovan

Овде наводим кратке изводе из књиге ,,Велики кораци" (Орловић Јовица, Стоименов Вене: Велики кораци - 175 г. поречке школе, ОШ Вук Караџић,  Доњи Милановац), не улазећи у објективност аутора:
,,Прво историјско помињање Мосне датира из 1730. г . када је ′имала 11 кућа, у којима су живели Власи′." (...) ,,Први становници Мосне били су из Крајине, а касније су се доселили ′бегунци из Влашке′ ".


Volcae

     Мирко Р. Барјактаровић.
     Мосна
     Зборник радова Етнографског института, књ. 8.
     Београд : Етнографски институт САНУ, 1976. - Стр. 99-104.


Мирко Р. Барјактаровић.
МОСНА

     (Подаци из 1963 године)

     Насеље. Село Мосна налази се на десној страни Поречке реке (на утоку Мосњнског потока у ту реку), на 2,5 km узводно од њеног ушћа у Дунав. Удаљено је 8 km од Доњег Милановца. Старо је око 250 година. На време Турака као да подсећају топоними у оквиру села ― Бегова и Беглука, а на даљу старину као да нема успомена. Збијени део Мосне, године 1963, имао је 110 кућа. Осталих 130 сеоских кућа разасуто је по салашима пространог брдовитог и заталасаног сеоског атара. Кроз ,,село", то јест збијени део Мосне, пролази колски пут који повезује Доњи Милановац и Неготин. Ту су и школа и црква. На периферији села, недалеко од Поречке реке, налази се и сеоско гробље.
     Четрдесет и два домаћинста имају у Селу кућу, а негде даље, на имању, и ,,салаш". Таква домаћинства понекад живе предвојено: у Селу и на салашу. Међутим, све стамбене зграде, било оне у Селу или на имању (салаш) ,,нумерисане" су, стога се и јавља привидно већи број домаћинстава него што их стварно има у селу.
     За прелазак преко реке, до имања и салаша, постоје три жичана моста.
     Развитак насеља. Мосна је почетком XVIII столећа имала 10 кућа; тада се први пут и помиње. Наиме, прва писана вест о овоме селу, колико је нама познато, јавља се 1723 ―1735. године. Тада је поменута као сеоце парохије Пореч (Д. Руварац, Митрополија београдска око 1735. Споменик СКА 42, Београд 1900, 128, 152). Па и крајем тога столећа (1783) у извештајима аустријског уходе Ф. Покорног, Мосна је имала 10 хришћанских породица (чије су куће биле, извештач истиче од шибља направљене и земљом облепљене) (Д. Пантелић, Војно-географски опис Србије пред Кочину крајину од 1783 ― 1784, Споменик СКА 82, Београд 1936, 27. Видети и Глас СКА 103, Београд 1933, 133).
     Године 1828. Мосна је бројила 47 кућа, године 1900. било их је 111, са 559 становника.; године 1910. евидентирано је 130 кућа са 641 становником; 1921, било их је 134, са 565 становника; 1931. 173 куће са 747 становника; пописом 1948. обухваћено је 206 и 923 становника; 1953. 216 кућа и 916 становника и 1961. године 240 кућа са 1027 становника.
     Од године 1888. село има и основну школу. После другог светског рата, до 1956, била је то шестогодишња, а сада је опет четворогодишња школа (око 80 ученика). Има и припремно одељење (25 ученика).

- 99 -



     Од године 1901. село има и црквицу (која је једно време користила и становницима Голубиња, Мироча и Топонице).
     У селу постоје и две кафане, две продавнице и три ковачке радње.

- 100 -

     Име. Становници овога насеља кажу да име њихова села долази по неком мосту. За прелазак с једне стране Поречке реке на другу свагда је било потребе. Али, по кадашњем и којем мосту је ово име дато, тешко је рећи. Мада народ често има своја посебна етимологисања у тумачењу појединих речи, у овом случају, чини се да има права.
     Становништво. Становништво Мосне је влашког говорног језика, које се исказује за Србе. Једина два становника села, којима је српски матерњи језик, јесу Љубисав Драгојевић, родом из Штубика и Милутин Бранковић, родом из Срљига. То су већ стари људи, асвојевремено су у ово село дошли као домазети. У Мосни има и шест породица Рома. Припадају такозваним ,,влашким" Ромима јер им је матерњи говор влашки.
     Најстарија породица у селу је, како недовољно очувана традиција казује, Балаћони, који су досељени пре 4―5 генерација из места Балаћа, у Румунији. После њих су досељени Бардакићи, Милосављевићи, Пољаковићи, Симеоновићи, (за ове се казује да су из Березаске у Румунији). Ове породице су најбројније па се вероватно зато и мисли да су оне најпре дошле. Да је ово становништво досељено из Влашке потврђују и ова презимена: Барбуловићи, Микуловићи, Царановићи, Ницуловићи, Журжевићи, Лападатовићи. Нека влашка презимена временом су посрбљена. Тако су од Балаћона делом настали Николићи. Ђорђевићи су се раније презивали Паурсу. Браћа Светозар и Живојин своју генеалогију данас овако казују: отац им је био Траила, дед Марко, прадед Ђорђе, прапрадед Илија и чукундеда Павле. Мисле да је Павле био син Урсулов па да је зато и добио презиме Паурсу. Петар Николић, кафеђија из Босне, овако наводи своје претке: отац му је Станимир, дед Петар, прадед Никола, а прапрадед Јон чији се отац опет звао Никола. Поред Николић, од Балаћона су настали и Петровићи и Симоновићи. Пауновићи су се раније презивали Паљацони. Траиловићи су били Бужороњи. Неке породице су овде досељене из суседних села. Тако, на пример, Јовановићи су дошли из Корбова, а Барбуловићи из Плавне.
     Занимљиво је да Пољаковићи, који славе св. Петку, везују своју старину за Пољску. Или је ово презиме добијено по томе што је неки од њихових предака био пољак? Рељићи (св. Арханђео), које су раније називали ,,Арнаутима", казују да су им преци дошли од Призрена. И иначе су раније по Србији досељенике из правца Арбаније ( ,,Арнаутлука" ) називали Арнаутима.
     У новије време није било приметног ни досељавања нити одсељавања, осим по којег домазета који је настањен у селу или одсељен из њега. Тако је углавном било све до коначне одлуке о грађењу ХЕ  ,,Ђердап", заправо до њене интензивне изградње.
     Прираштај у Мосни, рекло би се, налази се у оквирима нормалних бројева за наше прилике; годишње се роди око 20 деце, а скопи се по десетак бракова. Нема видног ограничавања рађања деце као што је случај у неким другим селима Кључа.

- 101 -

     Говор. Као и у суседним селима Кључа и уопште североисточне Србије, и у Мосни се говори ,,влашким" језиком. Међу старијим женама постоји знатан број оних који не знају српски. Да би лакше пратила наставу у школи (која се обавља на српскохрватском језику), деце прве године похађају такозвани ,,припремни" разред. Познато је да у влашком говору има знатан број словенских речи. На пример, за шамију кажу крпа, за кецељу ― опрег, за сито ― с'та, за цепаницу ― цапљига, за праг ― прагар, звоно ― клопот, нити ― ица итд.
     Привреда. Становништво Мосне живи од земљорадње и сточарства. Равни део земље, поред саме Поречке реке, низводно до Дунава, веома је плодан. Ту се највише сеје кукуруз и пшеница. Сеју  ,,црвенку", или румунску пшеницу, а у новије време почели су да сеју ,,талијанку". Село има 460 ha ораница, ливада нешто мање (340), а највише њихове земље је под шумом (2670 ha).
     Од стоке највише гаје овце и говеда. Коња у селу има врло мало (свега 8.). У новије време почели су да набављају сврљишку пасмину оваца, која је крупнија и уопште боља од њихове.
     Земља се ради старинским оруђима. На салашима се још добрим делом оре ралом, а летина се превлачи дрвеним колима, која немају ни једног металног дела.
     Појединци продају дрво и дрвену грађу, јер имају сразмерно доста шуме. Дрвену грађу односе и у Неготин.
     Десетак становника села помогну се и ловом. Највише се лове зечеви и веверице. Понеки одлазе и у риболов (на Дунаву), али се то чини више узгред.
     Вредније и сиромашније жене привреде и предењем, плетењем и израдом везаних предмета. То раде за новац или ,,на пола" .
     У новије време, откада је настала обилна изградња кућа, појединци раде као зидари, столари и уопште мајстори. Додуше, више у оквирима самога села.
     Тројица мосњанских Рома раде као ковачи.
     Пет становника Мосне баве се и свирањем.
     Три домаћинстава из села имају воденицу (лопатаре), а неколико и обичне поточаре. Један власник поседује и малу вуновлачару.
     У време јесењих радова појединци одлазе у Банат у печалбу.
     Своје производе (млечне, јаја, кромпир и, ређе, воће), колико их имају за продају, становници Мосне односе у Доњи Милановац. Стоку одгоне на вашаре у Доњи Милановац. Неготин, Брзу Паланку, као и на сеоске локалне вашаре у Рудну Главу, Топоницу, Црнајку, Клокочевац и Штубик. Понеки доносе поврће (паприке и купус) и пиће из Брзе Паланке. Ово тамо обично трампом  добију за кромпир (килограм кромпира за литар вина). Од пре неколико година добили су право да и у своме селу одржавају вашар два пута годишње (7. VIII и 10. X).

- 102 -

     Ево како изгледа имовно стање три домаћинства из Мосне, која имају различит посед. Најбогатији човек у селу, са пет чланова породице поседује: 4 краве, 25 оваца, 1 коња, 3 ha обрадиве земље, 5 ha ливаде и 24 ha шуме. Има кућу у Селу, али углавном живи на салашу. Средње имућан човек у селу, са осам чланова породице, има 2 краве, 15 оваца 2 ha обрадиве земље, 2 ha ливаде и 4 ha шуме. Има кућу у Селу, али живи на салашу. Треће домаћинство, које се сматра једним од најсиромашнијим, има 2 члана домаћинства и поседује 1 ha обрадиве земље, 1 ha шуме и  5 оваца. Ова породица живи само на салашу јер у Селу нема куће.
     Последњих неколико година почели су појединци да се запошљавају и у делатностима ван пољопривреде. Тако у дрвном комбинату ,,Каменица", у Доњем Милановцу, из Мосне ради 15 млађих људи, а на пристаништу у Доњем Милановцу запослено је 6 мушкараца. У Београду се запослило, на разним пословима, 10, У Бору 4, Мајданпеку 2, Панчеву 4, Неготину 2, Кучеву 2 и Кладову 2 млађа човека. У селу су двојица запослени у трговини, један у кафани и један у школи. Три сеоска учитеља родом су са стране.
     Они који раде у Доњем Милановцу станују у селу. Тројица одлазе на посао бициклама, остали пешке, пречицом ―Папренице.
     У кућама запослених најпре се и највише осећају промене у начину живота (одевање, исхрана). У тим домаћинствима лан и конопља се више не сеју.
     Кућа. Када се кућа овога краја гледа споља, запажа се да припада моравском типу, са карактеристичним тремом и капићем на крову. Саграђена је од талпи (цепаница) које су и споља и изнутра облепљене блатом. У приземним просторијама и на спрату под је од поређаних цепаница, преко којих је изравната и набијена земља. Електрично осветљење уведено је свега у неколико кућа, и то од 1960. године. Оно се добија од једне мале централе подигнуте на Мосњанском потоку. Белих штедњака (за дрво и угаљ) у селу има око 20, црних нешто више, док се у већини кућа налазе штедњаци од земље или отворена огњишта, поред којих се у црепуљама пече хлеб. Кућу на имању, где се иначе одвија сав привредни живот, називају ,,салаш". Салаши један од другога су удаљени по 1―2 km. Куће у Селу су скоро у нереду направљене, поред узаних сокака, не наслањајући се једна на другу. Ту се, у кући у Селу, друштвене и верске свечаности. Разуме се у оним домаћинствима која имају кућу и у Селу.
     Услед изградње ХЕ  ,,Ђердап", у Мосни ће бити потопљено 67 кућа, затим школа, црква, 2 задружне зграде и 1 кафана. Куће на периферној страни Села, у пристранку и око Мосњанског потока, остаће непотопљене. Биће потопљено и 10 салаша поред Поречке реке, који су одвојени од груписаног села. Уосталом, вода ће уз реку, као залив, да се ујезери. Дакле, у Мосни ће бити потопљено око 80 зграда. Од ораница, наћи ће се под водом око

- 103 -

30% сеоске земље (не по површини, већ по вредности обрадиве земље).
     За измештање села могла би доћи у обзир два места. Једно је Папреница, превој преко кога се иде за Доњи Милановац, а друго су проширења узводно уз Поречку реку. Папреница је пространа и могла би да прихвати доста велико насеље, окренута је сунцу, али нема воде.


     (Неки подаци из 1969. године)

     Од године 1966. отпочело је расељавање Мосне (мисли се на Село). Тако, у току 1966 ― 1967. одсељено је из села 14 домаћинстава (8 ка Панчеву, 3 ка Костолцу, 2 за Неготин и 1 у суседно село Топоницу). Разуме се, најпре су одазили они који су тражили запослење или су већ били запослени. Неки су се интересовали за пресељавање у Мајданпек, Бор, Зајечар или у правцу (Новог) Доњег Милановца. Тада је одабрано и одређено и ново место за пресељавање Мосне. То је проширење с десне стране Поречке реке 2,5 km узводно од ,,старе Мосне", на месту где се у ову реку улива поток Корешин. Овај простор откупљен је и издељен на педесетак делова (,,плацева") од по 400 до 500 m2.
     У први мах, већина домаћинстава, која су морала кућу да померају, била су се пријавила за сеобу у ,,Нову Мосну". Неки су се потом поколебали. Године 1969. било је завршено око 20 нових кућа, а још толико је било у изградњи. То су приземне зграде, планске (варошкога типа), грађене од цигле или монтажних блокова и црепом покривене. Неки су пренели и старе штале и поставили их иза нових кућа. Тако је од самог почетка ново насеље добијало и старих елемената. Стално истичу да се оштећени, да су добили премале исплате за своје старе куће па захтевају од извођача да им доведе воду до насеља и уведе струју у нове куће. У новом насељу најпре је била направљена (нова) школа, која је почела да ради још у време пресељавања породица из старе у нову Мосну.
     Године 1969. цркву још нису били направили, односно пренели. Ни гробље. Ако буду премештали гробље, а говорило се и о томе, онда ће пренети само споменике сахрањених у последњих десет година.
     У јесен 1969. у новој Мосни радила је и  ,,продавница" (,,дућан") општег типа и једна кафана. Друга кафана се спремала да отпочне са радом.
     Од септембра месеца 1969. из нове Мосне ,,ђачке" аутобус је сабирао ђаке који су учили осмогодишњу школу у  Доњем Милановцу. И запослени Мосњани су тада већ одлазили на посао аутобусима.

- 104 -

Paun

Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!