Ţurlea, Petre. Românii din Serbia 1940-1944. Ed. Enciclopedică, Bucureşti, 2012.

[Volcae]

Există o vorbă pe care politicienii şi jurnaliştii români o reproduc de câteva decenii, anume că, în plan extern, România n-ar avea decât doi prieteni – Serbia şi Marea Neagră. Cartea apărută recent la Editura enciclopedică*) a istoricului profesor universitar Petre Ţurlea pare să demonstreze cu documente că nu există decât un singur prieten, Marea Neagră. Cartea este prima de acest gen la noi, anume că cele 150 de pagini de analize ale istoricului sunt însoţite de un număr copleşitor de documente – 140, în peste cinci sute de pagini! Din care reiese că situaţia românilor din Serbia, în perioada 1940-1944, are elemente de asemănare cu perioada postbelică. „Asemănările sunt majore şi negative: oprimarea de către sârbi a românilor, pe motive etnice; o permanentă încercare de deznaţionalizare a lor; acţiunea de blocare a oricărei manifestări de conservare a individualităţii lor naţionale, în toate planurile – economic, şcolar, religios, cultural, politic.”

O carte care demonstrează că, spre deosebire de România, Serbia nu şi-a îndeplinit îndatorirea de a aplica un tratament democratic minorităţilor naţionale din interiorul său.

Câteva spicuiri:

„În faţa Conferinţei de pace de la Paris, 1919-1920, s-au afişat şi problemele foarte complicate balcanice. Fiecare popor balcanic şi-a anunţat pretenţiile teritoriale, adesea depăşind îndreptăţirea istorică sau etnică. Evoluţia istorică făcuse imposibilă o trasare a graniţelor dintre state care să fie şi deplin dreaptă şi mulţumitoare pentru toţi. Pe deasupra, era problema românilor balcanici în conştiinţa cărora, de la jumătatea secolului al XIX-lea, se implantase deplin ideea că ei fac parte din poporul român, aria de etnogeneză a acestuia întinzându-se spre limita sudică a Peninsulei. Concentrarea comunităţilor româneşti la mari distanţe de graniţele României făcea ca aspiraţia unionistă să fie nerealizabilă, situaţie în care au fost susţinute mai multe soluţii: stat separat în mijlocul Peninsulei, un stat împreună cu albanezii, regiuni autonome în cadrul statelor balcanice, garantarea păstrării individualităţii etnice sub control internaţional. Românii balcanici trăitori la graniţele României, cei din Serbia în special, au pus şi problema unirii teritoriilor lor cu Ţara. Toate aceste deziderate au răzbătut în lucrările Conferinţei de Pace, asupra lor s-au adoptat hotărâri.” (...)

„Începută în 1919, mişcarea de emancipare a românilor balcanici, în perioada interbelică, foarte complexă - larg prezentată în lite­ratura istorică, a fost influenţată atât de evoluţia, mai ales politică, a României, cât şi de politica faţă de minorităţile naţionale a statelor balcanice, inclusiv Serbia.

Deşi a întreţinut cu România relaţii de prietenie în perioada interbelică şi a colaborat cu aceasta în cadrul unor alianţe antirevizioniste - având doi inamici comuni, Ungaria şi Bulgaria -, totuşi, Iugoslavia a avut o politică aspră faţă de românii trăitori în cadrul ei. Oficial, prin recensăminte, numărul acestora era diminuat; se li­mita la maximum folosirea limbii române în şcoli şi în biserică; se nega românitatea timocenilor; se creau oprelişti artificiale în calea activităţii societăţilor culturale româneşti etc.

La sfârşitul perioadei interbelice, probleme minorităţilor na­ţionale agita puternic întreaga Europă, Berlinul şi Roma tinzând să o transforme în pretext de război. Se discutau intens două soluţii: aceea anexionistă, încălcând astfel graniţele hotărâte la Versailles; şi soluţia schimbului de populaţie.”
 

*) Petre Ţurlea – Românii din Serbia 1940-1944. Editura Enciclopedică

sursa:
Românii din Serbia/ de Ziarul de
duminică
^{05 apr 2013 de Ziarul de Duminica}
http://da.zf.ro/ziarul-de-duminica/romanii-din-serbia-de-ziarul-de-duminica-10712160

[Onu]

Tocmai ce am terminat-o de citit. Iar în curând mă voi apuca să citesc și:
http://www.editura.uaic.ro/fisa-carte.php?id_d=d04&id_c=807
și
http://www.editura.uaic.ro/fisa-carte.php?id_d=d04&id_c=910
Cred că ar trebui citită și:
http://www.cetateadescaun.ro/ro/magazin/produs/istorie/relaE-romAcno-sAcrbe-1875-1913

[Volcae]

Заговарање „ослобађања” Тимочана

Васкрсавају идеју да су сви српски и бугарски Власи, као и сви
македонски, грчки и албански Цинцари – заправо Румуни и да их
ваља окупити око румунске матице


^{Маршал Антонеску (седи), као Хитлеров савезник, за време Другог светског рата
активно је дејствовао на стварању „румунског расположења” у Тимочкој крајини}

Од нашег дописника

Букурешт – Румунски ултранационалистички кругови који желе да „обједине све Румуне”, па и Влахе у Тимочкој долини, овог месеца добили су „аргументе” у тек објављеној обимној научној студији „Румуни из Србије 1940–1944”, чији се аутор, историчар, професор Петре Цурља придружује све грлатијем медијском хору који настоји да докаже да су сви српски Власи – Румуни. И да као такви треба да се једног дана нађу у „загрљају матице”, односно да се придруже „европској” Румунији.

Популарисања ове књиге први се прихватио пословни дневник „Зијарул финанчијар” (ЗФ), који у свом ударном недељном издању од 5. априла наводи да: „Постоји прича коју румунски политичари и новинари понављају већ неколико деценија. Наиме, да на спољном плану Румунија, наводно, има само два пријатеља – Србију и Црно море. Књига Цурље изгледа да документима показује да постоји само један пријатељ – Црно море.”

ЗФ пише да из књиге произлази такође да „положај Румуна у Србији, у периоду 1940–1944. има елементе сличности са послератним периодом”.

„Сличности су велике и негативне: тлачење Румуна од стране Срба из етничких разлога; сталан покушај њихове денационализације, акција блокирања сваког испољавања очувања њихове националне индивидуалности на свим пољима – економском, школском, верском, културном, политичком”, цитира ЗФ аутора.

Када се узме у руке студија професора Цурље, која има више од 800 страница (укључујући и репродукованих 140 докумената из периода владавине Хитлеровог верног савезника, румунског фашистичког диктатора, маршала Јона Антонескуа, осуђеног као ратног злочинца и стрељаног 1946), и прелистају њене прве странице, одмах се добија одговор на оправдано чуђење да се данас неко позива на време када српске (југословенске) државе није било.

Иако се у периоду 1940–1944. Србија налазила под немачком окупацијом и када Срби нису могли да „тлаче Румуне” пошто су и сами били потлачени и потпуно обесправљени, аутор своје тврдње о „тлачењу Румуна” покрепљује само мислима и акцијама румунског „кондукаторула” (вође, фирера) Антонескуа, који се као шеф државе први јавно и званично залагао у Румунији за „ослобађање 500.000 румунских Тимочана” и припајање долине Тимока румунској матици. Пре и после њега то нико отворено није радио на том државничком нивоу.

Маршал Антонеску, као Хитлеров савезник, за време Другог светског рата активно је дејствовао на стварању „румунског расположења” у Тимочкој крајини, слао тамо своје емисаре, свештенике и пропагандисте, као и финансијску помоћ. Како пише у књизи, он се већ 1943. борио „против банди титовских партизана” који су „пљачкали само румунска села”, „угрожавали Румунију, посебно пловидбу на Дунаву”.

Међутим, и у савременој Румунији, чланици НАТО и ЕУ, нашли су се ултранационалистички кругови који желе да „обједине све Румуне”, па и Влахе у Тимочкој долини, који се – чак и званично – проглашавају за „чисте Румуне”. Ти кругови трагају сада за „историјским коренима” и „аргументима научне оправданости” за васкрсавање Антонескуове замисли, а „аргументе” налазе у књизи Цурље.

Цурља сматра да су сви српски и бугарски Власи, као и сви македонски, грчки и албански Цинцари – заправо Румуни и да их ваља окупити око румунске матице. У оптицај је убачен термин „балкански Румуни”, то јест Румуни јужно од Дунава. Они који живе северно од њега су – Средњоевропљани, при чему „Румунија није на Балкану”.

Аутор пише да је на Париској мировној конференцији 1919–1920. изнето „питање балканских Румуна” у чијој се свести, наводно, још од средине 19. века „у потпуности уврежила идеја” да су они део румунског народа, чија се етногенеза шири до јужне ивице полуострва. Концентрација румунских заједница на великој удаљености од румунских граница чинила је – по њему – да унионистичке тежње буду неостварљиве.

У тој ситуацији нуђено је више решења: независна (румунска) држава у средини полуострва; државна заједница са Албанцима; аутономне покрајине у оквиру балканских држава; балкански Румуни, који живе покрај румунских граница, посебно они у Србији, ваља да се територијално уједине са њиховом родном земљом.

Аутор ове идеје појашњава званичним меморандумом од 23. априла 1941, дакле одмах после немачке окупације Краљевине Југославије, у којем маршал Антонеску тражи од Хитлера да се „удовоље румунски територијални захтеви у погледу побеђене Југославије”.

„Прво, ревидирање свих граница на југоистоку Европе пошто су радикално промењени услови политичке равнотеже услед збивања на Балкану и у Југославији. Друго, решавање румунских права на српски Банат. Треће, Румунија тражи да се промене на Балкану не обаве само у интересу Бугарске. Она предлаже стварање једне Слободне Македоније која ће обухватити румунске популације у региону; стварање једне румунске територије са признатом румунском популацијом у долини Тимока, долини Мораве и долини Вардара; стварање једног кондоминиона, неког немачко-румунско-италијанског (евентуално и бугарског) косуверенитета од Тимока до Београда, Ниша, Скопља и ка Солуну”, навео је Антонеску у меморандуму.

На основу ових докумената професор Цурља каже да се „у савременој Европи искрено пријатељство између две суседне државе, које доноси узајамне користи, заснива и на цивилизованом, демократском третману примењеном према националним мањинама на њиховој територији”.

„Румунија је одавно испунила овај дуг. У раздобљу 1940–1944. Србија га није испунила. Остаје да то учини у 21. веку”, наводи Цурља.

Милан Петровић
објављено: 23.04.2013.

извор:
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Zagovaranje-oslobadjanja-Timocana.sr.html