ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ЗЛОКУЋЕ (1)

[Volcae]

               Петар Пауновић, Географија здравља, Зајечар, 2008, (рукопис).

ЗЛОКУЋЕ

Увод

               У току 1969, 1970. и 1971. године вршио сам истраживања о селу Злокућу. Податке сам сакупљао од разних људи из Злокућа, али сам најважније добио од земљорадника Миноковић Галуца, Боре Димитријевића, пензионера и референта месне канцеларије Радета Боцића. Податке о здравственој култури добио сам током посета домаћинствима мале деце и пацијената, а о дужини живота на основу података са споменика на злокућанском гробљу. Све што је написано о Злокућу учињуено је из добре намере, да се сазнања о пореклу становништва, неки детаљи из прошлости села и појаве народног живота сачувају од заборава. Могуће је да су учињене и неке грешке – ненамерно. Зато молим сваког ко има другачија гледишта о материји коју третирам или зна нешто што овде није написано, а значајно је, да ми се писмено обрати.


Опис села и атара

               Залокуће се налази на тераси и странама брежуљака, огранака Стране планине, на десној страни реке Тимок, удаљено до ње неколико стотина метара. Село је збијеног типа и има према попису 1971. године 238 домаћинства и 1075 становника који говоре влашким језиком. У селу има и два Хрвата. Куће су збијене поред главних улица у селу, а више размакнуте према перифереији. Због великог броја шљива а и другог воћа по плацевима око кућа, село је нарочито лепо у пролеће када је све у белом руху.
               Село је потоком – Поток бугар’ј подељено на два неједнака дела. Део према Црномасници је мањи и назива се Албанија. Већи део села дели се на Горњу и Доњу Малу, а постоји и подела и на четири реона коју користи администрација, али се та подела заснива на подели на мале, које носе имена породица које их насељавају. Тако постоји: I реон(Србуловци), II реон(Лападатовци), III реон (Никуловци и Пашујковићи) и IV реон(већ поменута Албанија). Залеђе села чине брда Ђалу маре, Лак, Гриндури и Појениц, а испод села је предео који се назива Куратури и Селиште. Поток бугар’ј, који извире близу саме југословенско-бугарске границе, протиче кроз село и улива се у Тимок. У време великих киша поток надође и плави плодно земљиште око места где се улива.
               Људи у селу пију воду са чесама и бунара. Главне чесме у селу, у које вода долази из каптаже направљене 1964. године, су: „Ф’н’т’на Ла раду“, „Ф’н’т’на ла Мак(по фамилији Маковци - Прунаровбци)“ и „Ф’н’т’на ла Појана“. Бунаре обично људи имају по двориштима, али има и неколико важних јавних бунара: „чутура ла Раду“, „Ф’н’т’на маре“ и „Чутура ’и поток( са ђермом)“.
               Улице у селу су кривудаве и стрмените, изузев пута који иде кроз горњу малу и једног дела пута према Ковилову који пролази кроз село.


О гробљу

               Старо гробље налазило се где је данас стругара, а од камена његових споменика направљен је трансформатор. Данашње гробље налази се западно од села, на једном ћувику према Тимоку, измеђи потока и пута Злокуће – Рајац. Оно је почело да се ствара, када је у простор где је било старо гробље био потпуно испуњен. Први је у то гробље сахрањен неко од Пашујковића.
               Истраживањем на грбољу дошло се до података о средњој дужини живота мушкараца и жена који су рођени пред крај XIX и у XX веку. На основу података са 99 надгробних споменика дошло се до сазнања да је средња дужина живота становника Злокућа била око 70 година(69,8). Просечна дужина живота жена око 73 године(73,1) била је већа од просечне дужине живота мушкараца која је износи око 67(66,8) година.

               Када је реч о дужини живота мушкараца, од укупно 52,28(53,8%) сахрањених били су у животној доби између 70. и 90. године, или прецизније, сахрањени су имали:

више од 90 година 1,
више од 80 година 14,
више од 70 година 14,
више од 60 година 8,
више од 50 година 7,
више од 40 година 3,
више од 30 година 3,
више од 20 година 2.

Највећи број жена, од укупно 47 истраживаних споменика, 27(57,44%), умирале су у животној доби између 70. и 90. године живота, или прецизније сахрањене су имале:

више од 90 година 4,
више од 80 година 12,
више од 70 година 15,
више од 60 година 9,
више од 50 година 5,
више од 40 година 1
више од 30 година 1.

Из ових података може се закључити да је међу женама било више деведесетогодишњакиња него међу мушкарцима, оних, који су живели дуже од деведесет година.


Јавне институције у селу

               У селу постоји школа, месна канцеларија, продавница са најпотребнијом робом, млин и ружни звоник, скоро грађен и још недовршен. Насред села, испред месне канцеларије је велики паразан простор где се сакупљају мештани за време празника, где игра коло или када се одржава збор и нека друга јавна манифестација.


Везе са светом

               Село је повезано са другим селима врло лошим путевима који се у време честих киша и преко зиме претварају у каљугу и скоро су непроходни, нарочито за моторна возила. Пут према Рајцу иде левом страном Потока Бугар’ј, пролази поред гробља где се рачва, па један крак иде према југу ка Црномасници, а други иде право и после стотинак метара сече Тимок, и преко лепог бетонског моста завршеног 1971. године, излази у рајачко Ливађе настављајући даље преко пруге све до места где се спаја са друмом Зајечар – Неготин, недалеко од железничке станице Рајац. Железничком станицом Рајац Злокућани се служе када путују даље према Неготину, Зајечару, Нишу и Београду или према земљама Западне Европе на привремени рад у иностранство.
               Пут према Ковилову, пошто изађе из села на његовом северном крају, спушта се ка Тимоку, а затим десном страном реке, стално испод брда, иде до подношња брда Кије где се спаја са ковиловачким путем.
               За време бугарске окупације, село је било оријентисано према бугарским градовима Видину и Кули. У Видин и Кулу се ишло пешице и воловксим колима. Из села се излазило Друмом орашул (варошки пут), па преко Делејне, Тијановца и Смрдана стизало се, после дугих часова пешачења или труцкања у воловским колима – у Видин. Могло се путовати и преко Ковилова, Ракитнице, и Гамзова до Смрдана и Видина. За Кулу се путовало, такође Друмом орашулуј до Делејне, а затим се пут одвајао према Раброву, Периловцу, Бојници и допирао до Куле.


Мост на Тимоку

               Докле није било бетонског моста на Тимоку према Рајцу, река се прелазила сплавом који једне године набујали Тимок однесе. После тога људи су прелазили реку чамцем. На десној обали Тимока налазила се чамџијима кућица која је срушена. Када би се десило да велика вода односе сплав и поплави рајачко Ливађе тада би се село Злокуће нашло у небраном грожђу - одсечено од света. Једини излаз у тој ситуацији био је пут према Ковилову дуг 8 километара и мост на Тимоку према железничкој станици Рогљево, ако и он није био однешен великом водом. Зато је изградња моста била неопходна. Прво је изграђен дрвени мост.
               Иницијатива за изградњу бетонског моста на Тимоку код Злокућа потекла је 1966. године од генерала павла Илића – Вељка, команданта граничних јединица ЈНА. Планирало се да се мост изгради негде на средокраћи између Злокућа и Црномаснице како би се њиме служила оба села. У том случају изградњу би солидарно финансирала оба села а стручну радну снагу требало је да обзбеди гранична команда. Становништво села Злокућа, Црномаснице и Рајца требало је да учестсвује у изградњи пута преко рајачког поља, од моста, до пута Тамнич – Рајац.
               У вези с тим одржано је неколико састанака представника поменутих села. Црномасничани су тражили да се локација моста одреди ближе њихговом селу, Злокућани њиховом, а Рајчани су одбили да учествују у изградњи пута-насипа кроз рајачко поље, чак су се успротивили јер су сматрали да ће у време великог водостаја Тимока насип-пут изазвати велико плављење ораница и ливада у њиховом пољу и засипање отровним пиритом из Борског рудника. Црномасничани су имали своје разлоге да мост буде ближе њиховом селу наводећи као предност што би пут од моста до пута Тамнич Рајац био краћи, а Злокућани су наводили да је корисније да мост буде у правцу њиховог села јер би се тако лакше повезали са железничком пругом преко железничке станице Рајац и винарским подрумом „Крајина вино“ у Рајцу. Како неслога кућу не гради, а ускоро је умро и генерал Павле Илић – Вељко, одложена је изградња моста на неко време.
               Почетком 1967. године, Миноковић Галуц, председник месне заједнице Злокуће и Радомир Боцић шеф месне канцеларије у Злокућу, покрећу инцијативу за изградњу „жичаног“, пешачког моста преко Тимока. Њима свесрдно помаже и учитељ у селу Усић. Купљени су жичани паламари и одређено да висећи пешачки мост буде изграђен на месту где се налази сплав.
               Велика одлучност мештана Злокућа да изграде мост на Тимоку и агилност поменутих представника села учинили су да је и неготинска општина узела учешће у изградњи моста. Највише се ангажују Аца Станковић и народни послник Миле Петровић а из села одборник из Злокућа Анђел Сандуловић. Опет је повезивање са војском допринело да се изгради пројекат и ангажују њихови стручњаци, Дрвени мост је започет, али се од изградње дрвеног моста, како је у почетку планирано, одустаје, а инжењер Здравко прави нови пројекат за изградњу моста од армирамног бетона. Он одређује нову локацију моста - и мештани Злокућа почињу да довлаче шљунак и камен неопходан за његову изградњу. За кратко време, довежено је преко 150 кубика шљунка и око 400 кубика камена. Ангажовањем Милета Петровића обезбеђено је неколико вагона цемента.
               Злокућани су почели да граде свој мост на Тимоку 5. септембра 1967. године. На обали Тимока окупила се велика гомила људи. Први су ашове у руке узели Миноковић Галуц и Радомир Боцић и започели да копају темеље моста на десној обали Тимока. После њих прискочили су други: чланови савета месне заједнице, чланови режисјког одбора за изградњу водовода и други мештани, сви су почели копати темеље будућег моста. За почетак радова испекли су прасе, а Миле Милановић „Ширинка“ приватни угоститељ из Рајца, за ту прилику, поклонио је литар крушковца и гајбу пива. После неколико сати копања темеља, учесници у изградњи моста, приступили су скромној закуски.
               Мост се градио неколико година. Учествовале су велике грађевинске фирме: „Тимоградња“ и „Водна заједница“ у Неготину, Хидроелектрана „Ђердап I“. Један сарајевски инжењер са хидроелектране „Ђердап I“ научио је сељаке како треба градити кесоне што су они веома успешно радили и помоћу њих изградили четири чврста стуба моста на Тимоку. У копању темеља за кесоне у води Тимока, нису учествовали само мушкарци, већ и жене. Сећам се како су са великом вољом и улагањем великих напора, мушкарци и жене предано и упорно радили, по 20-ак, 30-ак, њих дневно, загазивши у хладну воду, чак и у новембру. Извођење радова пратио је и надзирао Милан Мандрино, грађевински техничар „Водне заједнице Неготин“. Крајем 1969. године завршена је изградња стубова, али мост није јо био готов. Требало је наћи нова средства од око 20 милиона динара, за изградњу бетонског пода моста и гвоздених носача. Сада се укључило и „Предузеће за путеве“ из Зајечара које насатавља радове, поставља гвоздене носаче и преко њих плочу од армираног бетона. Изгледало је да је мост готов. Ови радови су завршени за 29. новембар 1970. године. Тог дана ујутро почела су, преко новог моста на Тимоку, код Злокућа, да прелазе возила са једне на другу страну реке. Остала је још само ограда моста која је урађена 1971. године.

[Volcae]

Опис атара

               Највеће површине атара налазе се под њивама ( око 620 хектара), на местима Пе ваље, Нерезиј и Парћа маре поред Тимока. То је и најплодније земљиште, али је Тимок плавећи га, већим делом загадио нанетим пиритом и тако учинио крајње неплодним, не само за гајење пољопривредних култура, него и дрвета.
               Њиве се налазе на местима: Ваља маре, Ћунђалу, Фаџет, Јарба маре, П’р, Бужорна( некада је на том месту била шума пуна црвених божура), Ђалу маре, Огр’’з(некада је ту постојала ограда), Р’па алба, Куратури, Коста маре, Садури, Појењ и Дили балта.
               Шуме покривају око 250 хектара атара на местима: Гриндури, Парћа мика, Појењ, Ђалу маре, Р’па алба и Коста маре. У шумама расту граница, цер, брест, клен, багрем, липа, јасен и руј. Некада је цели предео био покривен густим шумама; данас нема довољно шума па Злокућани оскудевају у огреву и грађи, па дрва купују од Ковиловчана и Рајчана или се, последњих година греју угљем.

               Виногради су на око 130 хектара површине и налазе се на местима: Садури, Куратури, К’мп и Ђалу маре. У последње време Злокућани саде висококвалитетне сорте винове лозе.
               Ливада и пашњака има око 130 хектара, а главне сеоске утрине налазе се на местима: Чука и Лак, поред села. Башта има на око 1,5 хектар и налазе се на месту Пе ваље.
               Главне чесме у пољу су: Под, Чешмја селиште, Чешмја Ваља маре, Чесмја Коста маре, Пимиц, Марикешћи и веома издашан извор слатке воде – Извору лу Долка.


Народна метеорологија

               Злокућани сматрају да је у њиховом селу зими доста хладно. Први снег падне око Петковице, али се на задржи дуго. Снег који падне око св. Араханђела, дуго се задржи. Неке године, зима се одужи, снег се не отопи све до априла и може бити дубок око 1 метар.
               Лета су топла, најчешће сува, нарочито од св. Тројице до октобра.
               Од ветрова, најчешће дува гроњак „из Брусника“ и кошава „из Косова“ у Бугарској. Горњак доноси пљускове, а север и кошава – кишу и снег.
               Како је пољопривредни посао у великој зависности од атмосферских прилика, искуством, људи су научили да процењују долазак рђавог и лепог времена. Тако, ако се врапци сакупљају у јата, а кокошке чешкају – падаће киша. Кад је зора црвена, такође слути на кишу која ће падати „или у току дана, или сутрадан“. Кад сунце зађе за облак, па се за трен, пре него што ће дефинитивно нестати иза хоризонта, понова јави и засија пуним сјајем – поквариће се време. Ако у залазак сунца, кокошке лежу раније него обично, а сунце зађе црвено – падаће киша. У осталим случајавема, биће лепо време.


Топоними

               Прикупљајући податке о топонимима, настојао сам да сазнам значење назива или о било каквом догађају који је везан за топоним. Топоними Селиште и Неразиј(Нерезине) говоре да су на тим просторима живели људи и да су гајили винову лозу. На месту Селиште сељаци, обрађујући земљу и данас, налазе стари новац и црепове. Осим ових постоје следећи топоними: (они који су писани италиком објашњени су посебно): Моара, Пимиц, Балтуца, Пјатра, Војна, Садури, Котарча, Плопј, Дујна, Бугар’ј, Јован, Закатор’ј. Дили балта, Гропање, Падињ, Вркан, Уљеј, Рикинчану, Бели брег, Гаура а лу Ст’нга, Балта, Манастире, Запис, Унгуреј.
               Топоними Пимиц, Војна и Дили балта помињани су када је описивано Ковилово.
               Пимиц(Пивнице).Злокућани су се одавно бавили виноградарством и на поменутом месту имали заједничке пивнице са Ковиловчанима. И данас, људи из села имају имања на поменутом месту која се налазе на местима где су били старе пивнице. Стари виногради били су на местима Пимиц и Коста маре. Гајили су следеће сорте винове: разни дренци, багрина и четерешка. Када је филоксера уништила винограде, осамдесетих година XИX века, људи су мислили да „држава баца отров“ и нису, у прво време, знали да се ради о опасном инсекту. Постојало је веровање да се виногради могу одржати само на песку, као што је то био случај у селу Врф, близу Видина, и у Брегову у Бугарској. Када је филоксера уништила винограде, пивнице су брзо опустеле. Са пропашћу винограда, судови за вино по пивницама су се од неупотребе расушили. Тада људи растурише пивнице.
               Ипак, Злокућани нису заувек престали да се баве виноградарством. Почетком XX века, саде се нови виногради са америчком подлогом, отпорном на филоксеру у селу Рајцу, одакле је требало нову лозу прокријумчарити преко српско-бугарске границе. Тако је Петар Миноковић, успео да набави нову лозу од Манојла Кртсића из Рајца и засади први у Злокућу виноград на месту Куратури. На истом месту засадили су винограде, нешто касније, Димитрије Станковић и Крста Дудин. После њих засадише винограде Казаковци, затим и сви остали у селу.
               Закаторј, на овом месту, поред потока, постојали су некада торови за овце.
               Дили балта. На овом месту погинуо је неки Дели(ја) па је по њему име добила бара у коју је бачен.
               Уљеј.На овом месту постојао је јак извор питке воде, окружен великом баром због које људи нису могли да користе воду. Да би решили то питање нађоше неко дебело стабло „као чабар“, издубише га и поставише тамо где је вода извирала и тако дођоше до питке воде.
               Гаура а лу Ст’нга. То је пећина јужно од села у потоку Бели брег. Наводно, почетком XX века боравио је у овим крајевима веома лукав и опасан лопов из Велике Јасикове – неки Ст’нга. Са својим друговима крао је људима стоку, а код народа стварао страх да живи у поменутој пећини јужно од села.
               Пар’с’та.Сада је на том месту шума, иначе име топонима значи нас спском – пустош.
               Сапатурј(копање). Ту се први пут копало, кад Злокућани почеше да се баве земљорадњом. Од Сапатурј постоји урвина „велика колико осредња кућа која се никако не може затрпати ма колико у њу земља падала“. људи кажу да је ту некада био вулкан.
               Манастире. Кажу, на овом месту био је неки манастир.
               Унгуреј. На том месту је по причању мештана било некада мађарско село.
               Неразиј(Нерезине).На овоме месту, одавно, Бугари копаше бунар – Гропану шћујулуј. Кад су изашли из бунара да једу, оставивши алат и јдну фрулицу којом се један од мајстора разонодио, на дну још недовршеног бунара, зачу се тутњава, земља се обурва и затрпа бунар. Много времена касније, по причању старих људи, кад је млео кукуруз у некој воденици на реци Јелашћији у Бугарској, онај мајстор чија фрулица беше затрпана у бунару, угледа је како плива по води.


Име и постанак села

               Настанак села и порекло становништва повезано је, на неки начин, са селом Ковиловом. У давној прошлости, пре „неких 300 година“, Злокућани су зивели на месту Липије, у селу које се звало Липије, а они су се звали Липјенима. Били су блиски суседи са Ковиловчанима. живели су у 5 до 6 бурдеља, по предању, и бавили се сточарством, „за кукуруз и жито нису ни знали, него су користили плодове жита и кукуруза са биљака које су слободно расле у пољу, пошто су их птице тамо посејале“. Зрневље су тукли у дрвеним посудама, мешали га са копривама и јели. У исхрани су употребљавали месо, углавном овчије и козје. Одело су правили од овчијих и козјих кожа. Покућство бурдеља било је врло оскудно и састојало се од лежаја направљеног од прућа, траве и лишћа и неколико дрвених посуда. На средини бурдеља било је огњиште, на које би навукли целу грану и тако би се грејали.
               У то време, овим крајевима владали су Турци, који су били веома „грамзиви и љути“. Липјени нису живели сложно са својим суседима Ковиловчанима и стално су се гложили са њима. У таквој ситуацији изроди се сплетка, погину неки Турчин кога нађоше испред бурдеља Липјена. Бојећи се турске одмазде, Липјени одлучише да се преселе. Једне ноћи подигоше се и пођоше на југ - уз Тимок. Идући тако стигоше код чесме у Селишту, испред данашњег села где их срете неки Турчин по имену Реџеп који је у близини градио воденицу на Тимоку. Они се грдно уплашише, али убрзо сазнадоше да би Реџеп волео да раде на његовом „чифлуку“.
               Турчин Реџеп је на простору где је данас школа и месна канцеларија имао велики пчелињак са 200 вршкара и своје имање. Био је богат и моћан. У околним шумама било је доста дивљих животиња које су му правиле штету обарајући кошнице. Потребно је било чувати кошнице а и на имању је требало радити. Зато предложи Липјенима да раде код њега. Пошто нису имали другог избора они пристадоше да раде на Реџеповом имању и да га чувају, а за узврат он им дозволи да тамо између брда, на месту Лак, направе село. Одредио им је плату од „једног злота“. Наводно по томе новцу село доби име Злокуће, а становници, Злокућани. Ископавши нове бурдеље на месту Лак, мало повише данашњег села, неколико старих породица Липјена ударише колац данашњем Злокућу.
               Село је више пута, у току своје историје мењало име. Према неким ауторима најпре се звало Кутлуловац и Злокућан, затим Злокуће. У периоду између два светска рата добило је име Александрово, а после ослобођења од Бугара 1945. године поново је повратило своје старо име – Злокуће.


Порекло становништва

               Староседеоцима се могу смтрати стари родови Липјена који су се населили на месту Лак, близу данашњег села, ископали бурдеље и основали данашње село. На основу добијених података и израчунавањем дужине живота појединих генерација може се закључити да је село настало у 16. веку. Ти родови су били:
               Никуловци(данас Николићи, 8 кућа, славе Петковицу),
               Гугуљи: Миноковци(Миноковићи, 2 куће славе св. Николу),
               Лападатовци(Лападатовићи, 11 кућа, славе св. Николу),
               Динковци(Динковићи, 5 кућа славе св. Николу),
               Пашујковци(Пашујковићи, 13 кућа славе св Арханђела),
               Гоговци(Гоговићи, 6 кућа славе Петковицу).

               Касније, вероватно у 17. веку, насељавају се други родови из Румуније:
               Царановци(Царановићи, 8 куће славе св Николу),
               Паросовци(Јовановићи, 3 куће славе Петковицу),
               Радицовци(Радицовићи, 6 кућа славе Петковицу),
               ПрунаровциПрунаревићи, 6 кућа славе Петковицу).

               Пре око 150 година, тј. У 18. веку насељавају се нови родови, са мање удаљености, који вероватно нису завршили започете миграције у претходном веку. Тако у Злокуће долазе:
               Шпиковјановци(Шпиковјановићи, 4 куће славе Петковицу) из Шипикова,
               Сандуловци – „Вакшинори“(Сандуловићи 9 кућа славе Петковицу, вероватно су се доселили са Вукшине у атару Великог Јасеновца,
               Србуловци(Србуловићи 9 кућа славе св. Николу, дошли су из бугарског села Косова),
               Бреговјановци (Бреговјановићи 3 куће славе Петковицу) доселили су се из бугрског села Брегова,
               Уруковци (Уруковићи, 10 кућа славе св. Николу) дошли су из Рушчука у Бугарској,
               Чуковци (Чуковићи, 4 куће славе Петковицу).

               Насељавање у Злокуће наставља се и у XX веку и после. Тако су дошли:
               Балајановић, 1 кућа слави Петковицу, из Ковилова,
               Марковић, 1 кућа, из Ковилова,
               Станојевић, 1 кућа доселио се из Делејне у Бугарској,
               Стојковић Петко, 1 кућа доселио се из Црномаснице и
               Ковачевић, 1 кућа, циганин-ковач из Румуније
               Дуркановци су „млади род“(Ђуркановићи 2 куће, славе Петковицу)..

               Село се повећавало доласком нових родова, али и долажењем зетова и снаја из ближе и даље околине. Тако су Чушевић Јон, Димитријевић Бора и Сингуриловић Ђорђе, дошли у Злокуће као зетови из Ковилова. После 1920. године око 20% мушкараца је призећено са стране, а исто је и са снајама.
               После 1945. године није било досељавања и одсељавања породица из Злокућа.

               Код Сандуловића постоји, од скоро, снаја из бугарског Цар Петровог села. Такође постоји још неколико снаја из сврљишког краја, као и неколико зетова са Дели Јована(Јабуковац, Плавна) и један из Рајца. Прва снаја из Рајца која се удала у Злокуће била је Стана Алексић, од Бињиша, која се удала у породицу Миноковића.
               1967. године из села је било стално запоселних шесторо мушкараца и то по два у Бору и Неготину и по један Прахову и Зајечару. На привременом раду у иностранству било је их је тринаест, и то: по шест у Француској и Аустрији и један у Немачкој, од тога две жене.


Детаљи из прошлости села

               Дошавши овамо стари Липјени почеше се бавити земљорадњом. Да би дошли до плодне земље требало је искрчити шуму. Прве њиве настају на месту Сапатури где су сејали пшеницу јерицу и морали плаћати Турцима порез. У прво време давали су „1 сноп на 100, а касније – 2 на сто снопова“.
               Године 1916. и 1917. у селу је завладала епидемија неке опасне, смртоносне боелсти, болести која је остала у трајном сећању народа. Умирало је 5 до 6 људи дневно. Једну кућу затворише бугарске власти. После су рекли да се ради о чуми. Болесници су имали високу температуру. Бабе су лечиле болеснике и на посебан начин спроводиле предохрану. Људи су на неком месту откопали орахове жиле тако да се испод њих могао провући одрастао човек, па су туда провлачили и болесни и здрави док су им бабе бајале.
               У периоду између два рата, негде око 1931. године, основана је у селу задруга. У то време, у Рајцу постоји веома развијен покрет задругарства, па како су ова два села била доста чврсто повезана у то време, злокућанска задруга настаје под утицајем Рајчана. Књиговођа је био Аца Петровић из Рајца, а магационер Радицовић Флора из Злокућа. Задруга се бавила продајом соли, шећера, гаса, памука, боје, дувана и других потребних артикала.
               Најважнији догађаји у последњих пет година били су велики одлив радне снаге у инсотранство и изградња моста. О мосту је детаљно писано у једном од претходних одељака овог рада, а када је реч о одласку Злокућана на привремени рад у инстранство, скоро да нема кућа из које није неко отишао,а из појединих кућа и два и три члана. 1967. године на привременом раду у иностранству било је 10 мушкараца и 2 жене, а при крају периода овог истраживања било их две стотине.
               Миграциони процеси према Западној Европи су само један облик миграције седамдесетих година XX века. Могућност веће зараде је један важан мотив, али и положај села, окренуто је према заласку сунца, ка долини Тимока кроз коју пролази зелезничка комуникација Ниш-Прахово Пристаниште која је спона са целим светом. Железничка пруга и возови који сваког дана, уз писак локомотриве пролазе њоме, стварали су код људи немир из кога се рађала жеља за путовањем. Раније су из села путовали на рад у Румунију и Америку, а данас иду према Западној Европи.

[Volcae]

О именима и презименима

               Злокућани често имају више имена и презимена, што само по себи може бити разлог различитих компликација у животу. О овој појави добио сам овакво објашњење: раније су деца много умирала од разних болести. Да би спасли децу од смрти, родитељи се се бранили тако што су им, пошто би кум крстио дете, одмах почели да га зову другим именом да га смрт не нађе.
               Када је реч о презименима има случајева да рођена браћа немају исто презиме. Обично се презимена добијају „по прекору“. То се дешава на крштењу детата у цркви. Када се дете роди баба га носи у цркву да га крсти. Када поп пита како се дете зове она каже: на пр.: „Јон(име) а лу Криву(презиме)“ ако су његовог деду тако звали надимком у селу(„по прекору“)у селу, а поп запише у књигу презиме – Кривовић, а требало је, рецимо, Димитријевић. Такву забуну је стварала и посебна обавеза да се сва презимена завршавају на „ић“ када је село припало Југославији после 1918. године, односно полсе 1945. Пре свега, овој појави је допринело крштење деце по различитим црквама: у Рајцу, Рогљеви и Ковилову, јер Злокуће нема своју цркву ни добру евиденцију крштених у црквеним књигама. Забуна због више имена и презимена испољавала се много касније после рођења када је требало да дете буде уписано у школу, да младић пође у војску или да докаже свој идентитет пред властима или на наком другом месту.


Народна здравствена култура

               Рани бракови.Рани бракови су карактеристична појава за Злокуће. Велики број, нарочито девојака, ступа рано у брак, одмах после завршене осмогодишње школе. Ређе се догађа да нека напусти школу да би се удала. Ипак, када је реч о овој појави има се утисак да је обавеза осмогодишњег школовања донекле одложила ступање у ране брачне односе јер је у не тако далекој прошлости било бракова међу младима у 13. и 14. години живота.
               Струпање у брак у раним годинама ствара различите тешкоће, јер се брак не може легализовати док супружници не наврше 18. годину живота. Уствари на овоме се и не настоји нарочито, јер прве године у оваквој ванбрачној вези су уствари „проба за брак“. Најважније је установити да ли жена може да рађа. Ако млада не остаје у другом стању, већ у првим месецима таквог брачног односа наступи велика нервоза у домаћинству и почну је водити лекару. Некипут, млада жена још увек није сазрела да зачне, има нередовне овулације и менструације али се о вези ових појава са оплођењем и трудноћом - ништа не зна.
               Ако млада није плодна догађа се да се таква веза прекида и ступа у нову, исту такву, пре него што се дефинтивно не ступи у трајну, дуготрајну брачну везу. Али и тада се не венчавају, већ то чине много година касније, када брачним друговима затреба. На основу разговора са шефом месне канцеларије стекао сам утисак да сам чин венчања нема онај значај за мушкарце и жене који ступају у брак који би требало да има. Када мушкарци ступају у брак, пре одслужења војске дешава се да дође до кризе брака. Током две, три године боравка мушкарца у војсци брак се раскида.
               Здравље младих жена и трудница. Највећи број трудница се још увек порађа код својих кућа, без стручне помоћи. Породиљи помажу искусније жене из села. Труднице избегавају и контроле и саветовања са лекарима пре током трудноће, јер ако жена добро подноси трудноћу неће се јавити лекару. Трудницу воде лекару само ако нешто није у реду, а то се догађа у задњи час. Код извесног броја трудница запазио сам да постоји страх од лекарског прегледа, јер верују да лекарски преглед и евентуално неке друге манипулације у току трудноће могу штетити плоду. Уопште, труднице се веома суздржано понашају у неким прилика живота због страха од оштећења плода па избегавју лекове и неку храну и када су озбиљно болесне.
               Скоро свака трудница породи се код своје куће. Плод прихвате друге жене које помажу породиљи и пресеку пупак ножем, маказама или жилетом. Пупћаник подвезују свиленим концем и власима женске косе да дете буде добар домаћин. У многим случајевима нежељене трудноће подвргавају се криминалним абортусима. Када због тога доће до опасних компликација по здравље, па допадну болнице, не желе да одају жену која им је помогла да побаце. Тако је у највећим мукама умирала у неготинској болници Драгица П. из Злокућа од сепсе проузоковане криминалним абортусом.
               Чување мале деце. Тешко је прецизно разграничити функције појединих чланова домаћинстава у Злокућу у вези са чувањем и подизањем мале деце, нарочито у оним случајевима када у домаћинству постоји само отац, мајка и дете, када је мајка напустила децу или је отишла на привремени рад у иностранство а чување деце поверила баби и деди. У око половине домаћинстава мајка је највише ангажована на чувању и подизању деце, а у око 45% случајева то су старије генерације родитеља – баба и деда. То су конзевративније генерације у односу на оца и мајку, али у патријархалној породици у Злокућу старија генерација има морално право да чува и подиже децу. Старија генерација настоји да наметне ставове о контроли труднице, понашању у трудноћи и при порођају, у одбијању детета од сите и исхрани – млађој, па је то често разлог настанка конфликтне ситуације између оца и мајке и бабе и деде. У неким домаћинствима где је мајка снаја, долази до неслоге и свађа између свекрве и снаје. У сеоској породици где је питање радне снаге једно од најважнијих егзистенцијалних питања, родитељи детета морају у поље а дете остаје кући препуштено баби која га чува и подиже.
               Од великог значаја за здравље деце је становање. Највећи број кућа у Злокућу је од тврдог материјала. Новорођенчад и одојчад највише времена проводе у затвореном простору, посебно у зимском периоду. Имао сам прилике да видим како зими сеоске куће подсећају на кавезе са прозорима кроз које провирују чупаве детиње главице. И у кућама где има више просторија, постоји пренасељеност, посебно у зимском периоду. У том периоду више од половине деце у Злокућу спава у кухињи, док две трећине мале деце спава заједно у истој постељи, најчешће са бабом и дедом, или оцем и мајком, а има домаћинстава у којима деца спавају и са пра-бабом и пра-дедом у истој постељи.
               Хигијена просторија у многоме зависи од пода и проветравања. У половини кућа под је од земље, затим од бетона, цигле, а свака десето домаћинство има под од дрвеног патоса у просторији где чувају дете. Зато су просторије влажне и хладне, у ваздуху има доста прашине јер се под мете метлом што има значај за настанак разних обољења код деце. Проветравању просторија не поклања се велика пажња, јер су одрасли највећи број дана у години изван куће, па не осећају да нису у истој ситуацији као мала деца. Посебно је то важно у зимском периоду када се кухиња највише од свих просторија користи, како за становање и чување деце тако и за припремање хране, примање гостију, припремање сточне хране, ткање и предење и за друге потребе.
               Исхрана мале деце је понајважнија. На исхрану деце у Злокућу највише утичу традиционална схватања о храни и исхрани, њена производња и начин припреме хране и обедовање које је у свакој породици различито. Телесна тежина је показатељ квалитета исхране, а њена редовна контрола је контрола здравља, како детета тако и одраслог. У Злокућу, у време овог истраживања ниједна мајка није измерила своје дете. Преко 70% одојчади није никада измерено, а током школовања одраслија деца се измере једном или два пута. Како је слаб контакт са здравственом службом, мајке и жене у 90% домаћинстава са малом децом, не знају како се одојчад дохрањује, а на то се и не помишља јер се сматра да је мајчино млеко довољно детету. Због непознавања технике дојења и изостанка дохрањивања, одојчад слабо напредује у првим месецима живота, па то неки пут добро дође јер се разбољевају и носе их лекару, те се тако успостави контакт са здравственом службом, изврше прве неопходне контоле детета и дају корисни савети мајкама и бабама како да чувају и подижу дете. Због веровања да је мајчино млеко довољно детету одлаже се употреба воћних сокова и воћа, жуманца и меса у исхрани а једини додатак у исхрани је гриз и кекс. Резервисаност према месу је и звог тога што га треба иситнити и посебно припремити јер деца не могу и неће дуго да жваћу.
               Исхрана мале деце у Злокућу у многоме сличи исхрани одраслих. Основу исхране чине намирнице којих увек има у домаћинству као што су пасуљ, кромпир, купус, јаја, млеко и месо. Пасуљ је скоро свакодневно присутан на столу јеловнику Злокућана, па га и мала деца једу често. Пасуљ као основна храна одраслих даје се врло рано детету у седмом и осмом месецу, а остало поврће нередовно. Мала деца су присутна за столом у крилу мајке или бабе, док се руча и вечера, па је то прилика да се детету даде да окуси пасуљ. Због безопасне употребе и пријатног укуса за дете, деца почну рано да га једу и убрзо заволе да га једу са хлебом. И јаја редовно једе више од две трећине мале деце, пржена или кувана, посебно у сезони када има мало меса у домаћинству или када не носе кокошке, а има деце која не воле јаја. Слична је ситуација и са крављим млеком, осим у оним домаћинствима која не чувају краве. У две трећине домаћинстава са малом децом у Злокућу, деца
нередовно једу месо. Ако неко дете воли да једе слано, нагађају да има глисте, што није редак случај у селу. Од воћа једу се јабуке док их има и у оним домћианствима који их чувају за зиму. Скоро сви родитељу, често без мере и из жеље да умире дете и задобију његову наклоност дају детету вафел производе, бомбоне и друге слаткише, што на свој начин доводи до поремећаја исхране.
               Када је реч о исхрани деце постоји једна појава која потиче из традиција о употреби алкохолних пића. Већ крајем прве године сваки пети родитељ даје детету да пије вино. То пре свих чине баба и деда да с дете не разликује од њих када порасте.
               Лична хигијена одојчади и мале деце у Злокућу, где спада купање и повијање посебан је феномен здравствене културе. 30% новорођенчади и одојчади нису имали уопште пелена, а за њихово повијање коришћене су старе крпе, А где их је било, број пелена је био недовољан. У Злокућу смао једна мајка је имала више од 15 пелана, а све остале мање од 10. Купању новорођеног детета се придаје посебна пажња а најчистији период у животу људи у овом селу је прва година живота. Првих шест, седам недеља деца се купају два пута дневно, до шестог месеца једном,а после тога купања се проређују на два до три пута недељно, све до краја прве године. Када деца одрасту купају се ређе,а у току зиме, због страха од прехладе само једном или два пута. Одојчад, новорођенчад и малу децу купају мајке и бабе. Мушкарци у таквом послу не учествују. Купање обављају са дечјим сапуном и Косили-јем чија пена не ствара љутину у очима па даце могу да уживају у купању, шти иначе није случај када се користи обичан сапун.


О личној хигијени

               Хигијенске навике нису подједнако развијене код сељака. Оне који се чисто држе многи хвале али их и оговарају. Већу пажњу личној хигијени оклањају жене од мушкараца. Најчистији период живота је на почетку живота и младост, док су старе особе запуштеније. Оправдање траже у презаузетости послом. Раније, људи и жене нису велику пажњу поклањали личној хигијени јер је била, како кажу, оскудица у одећи и обући.
               Основу личне хијене чини хигијена тела. Прање руку и умвање сваодневна појава. Обично се перу руке пре јела и када се примети да су прљаве. При пољским пословима већина не пере руке као и после рада са домаћим животињама у стаји и увек после вршења нужде. Приличан број не употребљавају притом сапун, већ руке перу само са водом.
               Велики број људи има зубни квар, захваљујући недовољно развијеној навици редовног прања зуба. У малом броју домаћинстава имају четкице и пасте за зубе. Неки од родитеља покушавају да своре навику редовног прања зуба код ђака приликом одласка у школу. Остали ретко перу зубе, осим у неким приликама када иду у град код лекара, на пример. Они који перу зубе чине то најчешће ујутру када се умивају.
               Купању се највећа пажња поклања на почетку живота и у млађим година. Они који имају купатила чешће се купају. Они који купатило немају купају се у кориту пошто претходно погреју воду. Купање се обавља најчешће суботом и недељом. Одрасле и старије особе се купају једном у месецу или двомесечно, а деца и млађе чешће. жене већу пожњу поклањају чистћи полних орагана у време менструације. У то време оне употреблавју вату, а раније су употребљавале крпе. Злокућани се током јула и августа купају у Тимоку. Брани се да се у реци купа трудница због веровања да може родити дете са маном.
               Прању косе ваћу пажњу посвећују девојке и млађе жене, најчешће једном или два пута месечно. Своју косу једноставно негују прање и чешљањем. Мушкарци перу косу када се купају, или после подшишивања што обављају када иду град, јер у селу нема фризера. Бријају се 1 или 2 пута недељно.
               Када је реч о личној хигијени одређену пажњу заузимају постеља и постељина. Раније су сви укућани спавали у једној соби. У заједничкој постељи често спавају деца, браћа и сестре, мужеви са женама и родитељи са децом, обично до њихове десете године. Чесће се соба у којој се спава и постеља дели са неким од укућана зими, него лети. Пре спавања млађе особе скидају одећу и облаче комад одеће у коме спавају. Одрасли и старе особе спавају у кошуљи у којој су преко дана, јер кажу, да ујутру када устану, немају времена, како кажу да „то скину и друго обуку“. У вези с тим је и хигијена постељине. У малом броју домаћинства постељну мењају једном недељно, или то тако чине када је реч о постељини у којој спавају деца и млади. Обично се мења постељина једном или два пута месечно.
               Хигијена одеће са састоји како од прања и пресвлачења кошуље и доњег веша и чистоће одела. Пресвлачење у чисту кошуљу је у вези са купањем и прањем косе. Уобичајно је да се облачи чиста кошуља два пута месечно или после купања. Веш се мења и када је неко прљав или када се људи, жене и деца облаче у другу одећу. Највећи број људи, жена и децу носи исту одећу по кући, када раде у пољу или када је реч о деци када иду у школу. Понека од домаћица облачи другу одећу када ради у кухињи. Друга одећа се облачи каде је нека свечаност у селу, рецимо свадбено весеље или нека друга јавна појава у селу, сахрана на пример, у којој учествује већи број људи. Зими се обачи топлија и у више слојева одећа, него лети.
               Већина људи носи гумену пиротску обућу, а жене опанке од свињске коже домаће производње. Зими се носе чизме, обично гумене, од коже, или нека друга топлија обућа. Када дође лето, многи се придржавају става да је здраво ићи бос. Ноге перу када су прљаве, а нокте секу када им превише порасту.
               У вези са личном хигијеном је и употреба шминке, помада и мириса. Раније се нико није шминкао и намирисавао. Стари људи се подсмевају, најчшће оним женама које то чине. Девојке и млађе жене упоребљвају шминку, помаде и мирисе када иду на игранку, неко весеље и путују у град.
               На крају да поменем, да свакодневна примена мера личне хигијене и хигијенско понашање у многоме зависе како од воље појединца и породице у којој живе, просвећености и могућности да се те навике остварују, тако и од временских услова и годишњег доба. Када је реч о могућностима да се навике личне хигијене примењују, нека домаћинства су имала купатила, истина у мањем броју. Друго, свакодневно обављање личне хигијене зависи и од способности појединца за самостални начнин живота. Мала деца скоро потпуно зависе од одраслих како да би опрала руке, умила се, окупала, носила чисту одећу и обућу, исекла нокте на рукама и ногама, тако и ради формирања свакодневних хигијенских навика. Старе особе немоћне и неспособне због болести, или инвалидизиране, запуштају се у домену личне хигијене јер, имао са прилике приликом обиласка домаћинстава да се уверим, да оне нису у стању, слично малој деци, ни да се окупају, обуку ни пресвуку, исеку нокте на рукама и ногама и обаве друге активности личне хигијене.

[Volcae]

Обичаји и сујеверја

               Постоје весели и тужни обичаји. У веселе, спадају обичаји око св Игњата и Божића.
               Свети Игњат пада четири дана пред Божић. Тада домаћин, или један од мушкараца из куће одлази у шуму и одсече гранчице од цера или горуна, донесе их кући и остави у авлији. Први који изађе из куће узме највећу грану, врати се у кућу и стави је у ватру да нагори. Око њега, поред огњишта, окупе се сви укућани. Он опонаша квочку – квоцајући, а они пилиће – пијучући. У кући се ствара једна весела атмосфера и добро празнично расположење. После се испече бела лудаја и то је прво што се једе, а после тога друга храна.
               На бадњи дан деца из села се сакупе да би извела обичај „кољинђец“. Претходно, свакоме одрасли направе од неког погодног дрвета, рецимо липовог, шарени стап, тако што се са штапа изљушти кора и он обавије кучињавим канапом унакрс а кучина запали. Када она изгори на белом штапу, без коре, остану црне шаре. И домаћице у свакој кући се претходно припремају за овај обичај, тако што умесе „кољинђеце“, мале питице од пшеничног брашна и припреме нешто хране коју ће дати „коллинђецима“ када дођу пред варта.

Колинђеци, сада групице деце са шареним штаповима у рукама и тканим торбицама преко рамена, иду од куће до куће, стану испред сваке, и уз узвике:“Пуј, пуј, пуј...“, позивају домаћицу да изађе. Она изађе, благосиља их, баци кокошкама испред куће зрневље, а деци да кољинђеце и мало хране. Када тако обиђу цело село, одлазе у кућу код неког од њих и тамо им се од сакупљене хране припрема ручак који заједно поједу.

               У тужне обичаје спадају они у вези са умирањем и сахрањивањем.
               Припреме за смрт започињу, за старије, много раније пре саме смрти. Када је неко тешко болестан, увек се мисли да се такво стање може завршити – смрћу. Зато се припремају свеће, одело и обућа, ћебе, чаршав, јастуче и платно за покров (посебно за то изаткано или се купи шифон).
               Око умирућег се сакупи пуно људи и жена из села, из родбине и комшилука, „чувају га“ да не умре без свеће. На то се веома много пази. Ако је, рецимо неко тежак болесник, па се нађе на самрти у болници, обавезно га пре смрти довозе кући, или у најтежем случају наговарају и посебно плате болничаре и медицинску сестру да му запали свећу у тренутку умирања. Ако такво стање потраје више дана, а умирући не умире, већ у то време заспи, пошто се пробуди обавезно га испитују да ли је и шта је сањао да би на основу тога сазнали жеље умрлих предака и шта им поручују. Ако је сањао оне који су већ умрли из своје куће или из родбине то значи да ће ускоро умрети.
               Злокућани умиру обучени у „цоље ђе морће( одело за смрт“. Када они што чувају умирућег оцене да ће убрзо испустити душу скину му одело, окупају га и поново обуку. Купају га зато да би му на оном свету било лакше. Сматрају да не ваља ако умре неокупан, зато старе људе за које мисле да би могли ускоро умрети купају сваке недеље, како се не би догодило да изненада умру неокупани. Ако неко умре изненада у пољу, или негде другде, не купају га, само га обуку и тако сахране.
               Ако неко умре без свеће сматра се да ће на оном свету бити у мраку, а то нико не жели. Зато, ако се то догодило, укућани настоје да ситуацију поправе. Због тога је потребно да се пате и муче тако што ће постити седам година. У току „црног поста (посту његру)“ у недељи после васкрса пости седам укућана. Уколико у кући има мање од седам чланова, постиће још неколико људи из родбине, а када та недеља мине, постиће само један из куће умрлог – седам година! Обично је то нека жена из куће. За време поста једе се зеље (драгавеј) стари црни лук, никако зелени), стари пасуљ, купус, шећер и хлеб, и пије ракија. Поврће мора бити старо, од прошле године. У време црног поста иде се у цркву и носи печено прасе, свеће, цвеће, вино и колачи. Толико се носи хране да се „колима вози и то је велики трошак“.
               О вампирима. У Злокућу постоји веровање да се, када човек или жена умру могу повампирити. „Ко се, обично, повампири?“ рекли су ми да то „долази по фамилији“. Повампире се људи и жене из фамилије нервозних људи. Да се то не би догодило потребно је на посебан начин припремити мртваца. Обично то ради нека баба из фамилије или из села која је за то „стручњак“.
               Да се не би вампирио преко умрлог се стави бели покров, а затим извуче свилена нит из чауре свилене бубе и постави унакрст преко покрова. У време истраживања у Злокућу се нису гајиле свилене бубе, али се њихове чауре чувају као посебна даргоценосат у домаћинствима, за ову прилику. После тога направи се свећа од чистог воска (стат), изнад умрлог, и стави преко белог платна да му буде изнад пупка. Такође се умрлом начне врат бријачем у облику крста. Баба која припрема мртваца да се не повампири узме и три зрнца тамјана, завије их у три комадића папира, намени свакој од три суботе које следе и обележи да зна које је за коју, да би их на гробу умрлог запалила и окадила гроб.
               Ако се деси да се мртвац, упркос свему, повампири то се познаје по томе што изненадно угине стока у том домаћинству или се разболи дете, чује се лупа по кући, трљање о зидове као што то чине козе или долази да једе брашно. Ако мртвац, поцрвени у лицу пре укопа, верује се да ће се повампирити, зато сви загледају лице умрлог пре укопа.
               Против вампира се мора бајати и то раде „бабе које знају“ то да раде. Укућани позову, такву бабу, да им помогне. Она претходно спреми траве попрлник, гелушћан и сулфину, тамјан, црни катран, рог од јарца (корну ђе цеп), па када стигне кући коју походи вампир све то што је понела стави у бакрач у који налије воду и са том водом прска све по кући и штали, а жене из куће нацртају угљеном крстове на свака врата.
               Овакве празноверице су честе међу женама и децом у Злокућу, али њима подлегне и понеки мушкарац. Када сам сакупљао податке о вампирењу у Злокућу, врло уверљиво су ми причали о свему томе и на крају испричали причу, о неком Јону Прунару, који се повампирио када је село било под Бугарима. Он је наводно угушио две девојчице у колевци и направио велику штету у селу. Зато су се сељаци договорили да га се ратосиљају. Прво су пошли на гроб Јона Прунара и откопали га. Кад тамо, затекоше Јона како згрчен седи у гробу, а на њему „нова брада и нокти“. Уплашени и одлучни да се отарасе за увек Јона Прунара полише га бензином и запалише, затрпаше гроб и дођоше кући.
               Таман су мислили да се наредне ноћи наспавају, исте вечери Јон Прунар се поново појави у кући. Љутит, псовао је и разбијао све до чега је стигао. На крају је одао своју тајну збуњеним и крајње забринутим укућанима да је узалудан био њихов покушај да га се отарасе, јер се он, пре него што су га спалили, претворио у бубу и сакрио у чарапу његовог сина. Према народном веровању вампир се може претворити у зеца, мачку и пса. Тако цела породица, несрећна до бога, проведе бесану ноћ. Најгоре је, што се борба са вампиром Јоном Прунаром морала наставити, јер са њим нити су могли они, нити је могло село. Бајањем су га, на превару, одвели у Кулу на суд, и тако су га се отарасили. Вампировао је, кажу, десет година.
               Припреме за сахрану. Поред већ поменутих радњи, чим неко умре, одмах се позову људи из села који ће ископати раку. Они су обично из фамилије. Раку копа петоро или седморо мушкараца, а ако нема толико људи у фамилији онда се позову комшије или неко други из села и њима се плати. Иначе свако ко копа раку добије пешкир. Неко из села, ко зна то да уради – направи сандук. У прављењу, нико од укућана не учествује у раду. Сахрана се обавља сутрадан по смрти.
               Обичаји после сахране. Вода је присутна у ритуалима у вези са умитрањем и сахрањивањем. После сахране, свако баци груменчић земље на свеж гроб преко главе, а затим одлази са гробља на поток да опере руке или му полије девојка која носи воду. Чим неко умре, нека од девојака из родбине, почне да доноси воду у кућу која се користи за разне, уобичајене потребе у домаћинству. Воде мора бити стално, јер се верује да на ономе свету влада велика жеђ. После повратка са гробља, након сахране, девојка која носи воду, донесе још „три кобилке воду“. Она ће наставити да носи воду још четрдесет дана, пажљиво бележећи на рабошу колико је кобилке воде донела, а када истекне тај период одлази се на Тимок да се „баца вода“ и тако се та обавеза око воде оконча. Ако је неко из куће умро млад, нико од укућана не ради за седам дана, а ако је стар – за три.
               Помане. Када неко умре, одмах почне да се припрема храна и нуди онима који су заузети око покојника, да не би био гладан. Сваки пут када се храна понуди или започне да једе каже се:“Бог да прости“ и одговара „Да прости бог“. У суботу после смрт меси се колач „с’мбеће“. Тада се прави помана.
               Велика помана(помана маре) прави се шест недеља после смрти. На ту поману долазе сви који су учествовали у пратњи. На велику поману спрема се „као за свадбу“. Ако помана пада у посне дане, мора да се спреми посна храна. Ако је та помана масна, помана на пола године мора бити посна. Полугодишња помана(помана жуматаће де ан) спрема се „са пола“ од свега што је спремљено за велику поману. Помане се остављају још на крају прве, треће и седме године. На свакој слави, трећи дан је дан мртвих(зоа морцилор), када се дели умрлима и то је такође нека врста помане.
               Пом(дрво на гробу). Одмах после сахране на гроб се поставља „пом“. То је стабло дрвета, грана, која се пободе у земљу гроба изнад главе покојнока. Обично се узима родно дрво, најчешће јабука, кајсија или шљива. Орах не сме да се употреби као и неко дрво из поља које није родно. На гране тако пободеног „пома“ стављају се праменови обојене вуне и мараме, а стабло се обавија разнобојним вуненим концима. Направе се и два крста од дрваца, величине 10 x 10 центиметара и испреплићу ранобојним вуненим концима тако да личе на квадрате или ромбоиде који висе окачени на „пому“. „Пом“ стављају „због хладовине, а и да би умрли имао кућу, док му не поставе споменик“. Споменик се обично постави после пола године, а када се „пом“ ишчупа и баци.


Култура производње

               Гајење памука. Памук је, изгледа, почео да се гаји непосредно пред ИИ светски рат. Најпре је донешен кришом у Ковилово, наводно из Бугарске, а оданде у Злокуће. Данас су више у употреби фабрички производене тканине, али је далеко од тога да је народна радиност на селу изгубила значај. Одело и обућа, који су у свакодневној употреби, производи су домаће радиности.
               Људу саматрају да је памук најбоље сејати где је земља ређа(петриш). Памук треба сејати када цвета дуња (к’нд флора гутују). Сеје се на оџаке, и у земљу се ставља по 7 до 8 семенки, тамне, браон боје. Од тога када је сетва обављена, зависи када ће памук цветати, што је у зависности и од времена у пролеће. Ако је памук посејан рано, цвета у августу, око Госпођиндана. Тада се беру беле, распукле чауре и, уз помоћ „машине“, којој су главни делови два ваљка а коју праве мајстори у селу, одваја се памук од семена. Зреле, црне семенке, остављају се у тикву која се добро затвори и чувају до следећег сејања.
               У току вегетационог периода, памук се неколико пута опраши и на тај начин очисти од коровских биљака, а број стабљика се прореди – четири у једном оџаку.
               Понекад се догоди да се због лошег времена у пролеће памук засеје касније, а ако се уз то у јесен раније захлади памук неће да цвета. Тада се беру зелене чауре и греју на шпорету док не пукну или се заједно са почупаним стабљикама оставе зими на мраз, па тако попуцају.
               Од памука се у домаћој радиности најчешће праве сукње, кошуље, завесе и разни украсни комади текстила у сеоским домаћинствима. Врло често се комбинује са вуном и кучином, било као основа или потка.
               Гајење конопље. Кучина је данас све мање потребна сеоским домаћинствима, али се може видети како конопља расте по конопљиштима у долини Тимока и топи се лети у реци. Конопљу сеју на нађубреној земљи. Најчешће се сеје на њиви или у башти, у близини реке, обично на једном крају парцеле, на површини не већој од једног ара, искључиво за сопствену употребу. Пошто се земља иситни и поравна, конопља се сеје тако што се семе баца из руке као када се сеје жито.. Врло ретко се конопље сеју као међуусев између редова неке друге пољопривредне културе. Конопљу сеју на велики четвртак (жој маре) да би порасла велика.
               Постоје две врсте конопље: летње (к’њ’па ће вара) и јесење(к’њ’па ће томна). Прво стигне летња конопља која се чупа из земље и од тако ишчупаних стабљика праве се ручице (м’нуш). Од десет ручица направи се сноп(зече м’нуш молдар) који се веже врбовим прутом и носи на реку. Више таквих снопова потопају се на дно реке(са мурјез), прободу се дрвеним колчевима за дно и притисну камењем. Летње конопље леже у реци 7 дана,а затим се ваде из воде, оперу и изнесу на спруд или ливаду поред реке, а ручице мало растресу и у виду купа усправе да се суше на сунцу. Пред вече, суве, покупе се и носе кући, и касније бију посебно направаљеним дрвеним или металним ножем на нарочитом процепу( ку мају пе процап). Тако се добија м’нуша батута која се гребена и преде.


Извори:

1.Белешке са терена,
2.Становништво-Етнографска грађа комуне Неготин 1967.
3.др Петар Пауновић: Материнство и деца у веровањима код народа Тимока, „Развитак“, број 5, Зајечар 1968.
4.др Петар Пауновић: Исхрана и нега новорођенчади, одојчади и мале деце у селима око Тимока у Крајини, „Развитак“ број 6, Зајечар 1976.