Чедомиљ Мијатовић
Успомене балканског допломате
Београд, 2008, стр. 64-73.
ПОГЛАВЉЕ VI -СЕЋАЊЕ НА БУКУРЕШТ
Букурешт тврди да је Париз Блиског истока.1 Без сумње, он има булеваре и његов живот, посебно током зимског доба, веома је весео. У високом друштву француски је уобичајни језик. Речено ми је да се румунске даме, ако се уопште моле, то чине на француском. Једног дана представљен ми је млади песник који је био видно узрујан што сам могао и да помислим да он пише иначе лепим и мелодичним румунским језиком. „О, не, драги господине, рече ми прилично оштро, „ја никада не пишем на румунском језику. Моје песме су писане на француском."
Мислим да су сви мушкарци и жене на вишим друштвеним положајима образовани у Француској, и да су неко време живели у Паризу. Они су образовани, упознати са савременом француском књижевношћу, али им најпосле недостаје прави француски esprit.
Румунија нема племство, али она има класу власника великих земљишних поседа који су покољењима у поседу исте породице. Људи такве врсте су, уопште узев, веома богати и троше новац радо и слоб°Дно. Они имају европско чувење да су распикуће и да воде унеколико расипне и дивље животе. Негде средином деветнаестог века, Букурешт је сматран за легло коцкара и разузданаца. Али утицај краља Карола и краљице Јелисавете успео је да прочисти друштвену атмосферу румунске престонице. Готово сваки мушкарац и жена у отменом друштву признавали су ту чињеницу са захвалношћу према њиховим величанствима.
Ипак, мада нисам некакав чистунац, многе ствари у Букурешту су ме запрепастиле. Био сам представљен, као почасни члан, у најотменијем и готово племићки искључивом клубу. Али, када су чланови сазнали да не пушим, не пијем, нити играм карте, они нису крили да имају веома лоше мишљење о мени и мојим дипломатским способностима, и ускоро сам разабрао да је бескорисно да посећујем тај клуб.
Другог, или можда трећег дана по мом доласку, као опуномоћеника на мировну конференцију, мој слуга ме је обавестио да неки [стр. 64] господин жели да ме види на неколико тренутака. На отменој подсетници прочитао сам име које ми је оставило утисак као да је шпанско. Када уђе, угледах високог, згодног човека, одевеног веома укусно. Понудих га да седне, али он не прихвати. Само рече: „Желео сам да имам част да предам ово запечаћено писмо лично Вашој Екселенцији. Ако бисте, када га пажљиво прочитате, у слободно време, пожелели моје услуге, имате моју адресу на подсетници." Затим изађе уз наклон. Мој први утисак био је да је он приватни детектив. Отворио сам писмо које је мирисало на мошус, и на мој ужас, открио сам да садржи дуг списак имена „белог робља", младих жена свих народности, са ценама. Отмено обучен сводник посетио је друге опуномоћенике, а, такође, и њихове секретаре.
На балу сам приметио веома лепу младу даму како кокетира на живахан начин са господином средње доби. Питао сам мог пријатеља Каљевића, српског посланика у Букурешту,2 ко је она. „Ах! То је госпођа Н. То је име њеног трећег мужа. Човек са којим кокетира био је њен први муж, али се развела од њега. Њен други муж је такође овде; видео сам га пре неколико тренутака, и она ће вероватно играти следећи валцер са њим."
На опелу цару Алкесандру II, приметих веома лепу даму у црнини како изражава саучешће руском посланику, кнезу Узусову. Распитујући се ко је она, речено ми је да је она жена једног банкара који ју је купио од првог мужа за велики износ новца, после чега јој је муж омогућио да добије развод и уда се за банкара.
Упознао сам веома лепу и очигледно веома дотерану младу румунску даму, која се удала за старијег, али веома богатог човека. Она ме једне вечери позва у ложу, у позоришту. Неколико других дама и господе било је са нама. Нека напомена у комаду навела је једну од дама да отпочне, између чинова, разговор о „платонској љубави." Дама, која је могла бити у доби од седамдесет, примети да, у свом дугом искуству, није пронашла такву ствар као што је „платонска љу6ав".
„Ах! Али", рече дама која ме је угостила, „постоји 'платонска љубав', и људи који, уопште узев, почињу са њом знају да она редовно води оној друге врсте."
У отменом друштву сам срео државног чиновника високог положаја и његову супругу, и веома се спријатељио са њима. Они су обоје, супротно општем правилу, били образовани у Немачкој. Дама је могла да занимљиво расправља о Хегелу, Канту и другим немачким философима, и била је велики поштовалац Шопенхауера. Истовремено, имала је у себи много француског esprit-а, и пошто је била врсна [стр. 65] црноока румунска лепотица, прилично сам уживао у разговорима са њом.
Једног дана, рано ујутро, примих позив да дођем истог поподнева у њену кућу. „Истина", додаде, „нисам сасвим добро, али то ће оправдати моје одбијање других посетилаца, тако да можемо имати исцрпу расправу о Шопенхауеру." Будући да сам раније био у њеној кући, приметих са извесним изненађењем, да је слуга показујући ми пут, прошао врата дневне собе и одвео ме до других врата, даље у ходнику, али још увек у приземљу. Следећег тренутка, на моје запрепашћење, нађох се у спаваћој соби даме! Седеше на кревету, чији свилени покривач беше прекривен књигама и брошурама.
Не могох да сакријем збуњеност, и рекох јој да у Енглеској ниједна дама не би примила мушкарца у спаваћој соби, уколико није њен муж или њен болничар.
„Ах!", ускликну она, „не долазите к мени с вашим енгеским лицемерјем! Осим тога, зар не видите да ово није спаваћа соба, већ спој спаваће собе и будоара. Дођите, седите на ову столицу покрај мог кревета, и ако сте запањени да у мени видите жену, заборавите жену и видите само бесполног философа."
Пет минута касније, ушла је њена служавка са црном кафом за њу и мене. Нисам још попио ни гутљај кафе када зазвони звоно на улазним вратима, на посебан начин, као да му је неко дао три различита трзаја.
„Вероватно још посетилаца", рекох.
„Ах, не", одговори она. „То се мој супруг враћа кући".
„Шта ће рећи ваш муж када ме затекне да седим овде?"
,Нак и када би ушао, само би рекао да му је драго што вас види. Али он неће ући. Мој муж нема право да улази у мој будоар без моје дозволе, а није је добио за данас." И ја сам чуо њеног мужа како пролази поред врата и пење се горе.
Ових неколико случајева који се могу умножити показују да мушкарци и жене високог положаја у Букурешту гледају на друштвене конвенције са различитог гледишта од оног који је уобичајан у енглеском друштву. Они су слободнији, па чак и немарнији.
Али, док помињем ове сенке на слици букурештанског haut ton-а, пријатна ми је дужност да признам да сам тамо нашао такође много светлог. Био сам добре среће да имам неколико разговора са краљем Каролом, и када год сам га напуштао носио сам утисак изузетног човека не баш генијалног човека, чак ни сјајне надарености, а ипак човека сјајног разума, и доброг човека, као и успешног и искусног суверена. А шта да кажем о краљици Јелисавети? Друге земље, велике [стр. 66] и мале, имале су царице* краљице и суверене који поседују особине вредне дивљења, и с правом заслужне за омиљеност и наклоност, али ниједна не би могла да се такмичи са „Кармен Силвом" по положају који је заузимала у срцима румунског народа и у јавном мњењу цивилизованог света. Није чудно да је таква краљица била окружена сјајним скупом честитих, разборитих и истанчаних жена највише културе и родољубивости. Имати честе могућности разговора са њима, као и са краљицом, било је заиста „слободоумно образовање" и радост која уздиже.
Мој суверен, краљ Милан, није баш био образац уставног владара. Он је несумњиво био човек блиставог разума, али свестан своје блиставости, он је сматрао државнике, политичаре и истакнуте људе свих странака као прилично мутне и тупоглаве. Увек је налазио да зна више него они и, уставно или неуставно, волео је да намеће своју вољу свакој другој вољи, и не само да влада, већ и да управља.
Краљ Карол знао је Миланову слабост и више пута ми је описивао не само мудрост већ и лепоту уставног владања. Увек додаваше да није доктринар и да нема жељу да ме учи теорији уставности, али да говори из сопственог искуства. И увек завршаваше молећи ме да саопштим краљу Милану његов братски савет да се упусти без страха у истински уставну владавину. Често смо говорили о политичком стању у Европи. Није крио од мене своје убеђење да би независност његовог народа била угрожена ако би узор панслависта упијање свих словенских народа у Русију био остварен. Румунија би онда била мало словенско острво, окружено словенским морем.
Једном приликом узех слободу да питам Карола у чему је тајна његовог изузетног успеха као краља. Он је по народности био Немац, а његов народ је био латинске расе, један немиран народ, навикнут да мења суверене, да тако кажемо, сваке седме године.
„Ах!", рече краљ, „тајна мог успеха је веома једноставна: стрпљење, напоран рад и вера у разум, родољубивост и будућност мог румунског народа."
Да ли ћу икада заборавити први ручак са Кармен Силвом? То је био велики гала ручак у двору, у част опуномоћеника мировне конференције. Имао сам част да седим са десне стране Њеног Величанства. Готово да је њено прво питање било да ли сам икада слушао проповед декана Стенлија у Вестминстерској опатији. Одговорих да је, на моје велико жаљење, декан Стенли умро пре него што стигох као посланик у Лондон.3
„Ах! Какав губитак за вас! Он је био сјајан проповедник за мене крајње надахњујући. Никада нећу заборавити његову прву проповед. Његова тема је била: 'Дух је вољан, али тело је слабо'." [стр. 67] И онда је, на моје изненађење и радост, Кармен Силва почела да понавља проповед декана Стенлија или, у сваком случају, њене најзанимљивије делове. Говорила је пријатним и милозвучним гласом, са дикцијом говорника, гледајући све време право у моје очи, омогућујући мојима да гледају право у њене сивоплаве очи, и кроз њих у њену прелепу и чудесну душу. Био сам опчињен. Моје привиђење се преобрати у анђела Божјег у сребрнобелим хаљинама, који ми проповеда усред свечане и мистичне лепоте унутрашњости Вестминстерске опатије. Наравно, ниједно од нас није ништа јело. Када заврши казивање, мога привиђења нестаде и сав сјај дворске одаје, блистајуће униформе и редови званица изгледаху јадно, безначајно и хладно.
„Шта ви мислите о томе?" упита краљица, после кратког ћутања.
„Захваљујем Вашем Величанству на прекрасној части коју сте ми указали. Као што величанствена музика увек чини, ваша чудесна сећања на речи декана Стенлија донела су привиђење мистичне лепоте мојој души."
„Ах! Изгледа да сте и сами мистик. Морате доћи да разговарамо о мистицизму."
„Али, мадам, мада сам мистик, немојте бити запрепашћени оним што ћу вам сада рећи. Речи декана Стенлија су толико чудесно истините, у сваком смислу, да је, у овом тренутку, мој дух вољан да ужива у светој храни којом сте ме тако милостиво нахранили; али моје слабо тело ме подсећа да сам у опасности да устанем са овог краљевског стола потпуно гладан, пошто до сада нисам имао било какве физичке хране."
Краљица се весело насмеја, и када је краљ, са друге стране стола, чуо у чему је ствар, он се такође насмеја, на свој тих, умекшани начин. Али, ја се убрзо осетих посрамљен, и до дана данашњег се осећам посрамљен, што бејах наведен да изведем тако јадну шалу, крајње безвредну, у тако реткој, могу рећи јединственој прилици као што је Кармен Силвино казивање надахњујуће проповеди декана Стенлија.
Краљица ме је често позивала у двор. Уопште узев, говорили смо о књижевности, и она се показала као ватрени обожаватељ енглеских песника и романописаца, нарочито познијег викторијанског раздобља Чарлса Дикенса, Текерија итд.4 Она се дивила Булвер-Литновом Занонију, и послала ми је у хотел примерак тог романа да га поново прочитам, пошто сам јој рекао да су протекле године од када сам га прочитао.5
Често смо разговарали о спиритуализму, у који је потпуно веровала. Рекла ми је да је њена мајка, принцеза од Вида, била велики „медијум",6 и да је она Кармен Силва видела једног дана сопственим [стр. 68] очима своју ма^ку како се изненада тајанствено уздиже и лебди кроз ваздух дуж ходника дворца у Виду.
Краљица Јелисавета Кармен Силва беше ретка жена, права краљица. Била је прва дама земље, и Румуни су били поносни што је имају за прву даму и краљицу.
Али, она би била последња особа која би проузрочила да њена блиставост надвиси друге румунске жене око ње. У Букурешту сам срео неколико жена које би, по лепоти и посебности, по култури и личном карактеру, могле да пруже сјај и учине част најбољем отменом друштву у свету. Оне не би волеле да их поменем по имену, али ја морам то да учиним, у погледу једне од њих. Света је дужност моје душе да искажем јавно поштовање њеној личности, јер је ја увек високо поштујем дубоко у срцу. А зашто је и не бих високо поштовао пред лицем њеног народа и мог народа, пред лицем целог света?
Пре него што је сретох, и пошто је сретох, упознах многу племениту жену. Али никада узвишенију од ње.
Њено име је Јелена Бибеско, супруга кнеза ТЈорђа Бибеска. Она је тада (1886) била мајка два чаробна дечака који сада, као људи и родољуби, чине част мајци и својој земљи.
Кнез Бибеско живео је у Гран Отел Булевару, у којем сам ја узео стан. Он ме представи књегињи, а она представи мени француску музику осамнаестог века. Било је то ново небо на које ме одведе. Била је изврстан пијаниста, и уместо чаја у пет свако поподне би ми одсвирала нешто од њене омиљене француске музике. Када јој касније рекох да се слушајући њену музику осећах као да сам у храму препуном анђела, пред којим је устоличен Бог милосрђа и самилости и чистоте, она рече: „Нисам изненађена. Учила сам философију у Немачкој, учила сам праву науку у Енглеској: али, француска музика и француско песништво ми отворише седмо небо!"
Ускоро открисмо да обоје имамо неколико заједничких љубави. Обоје бесмо старински идеалисти. Открих то када ми показа своје објављене песме и прозне списе. Она, заиста, беше најдаровитија жена коју икада сретох. И уз то тако лепа, нарочите врсте румунске, или пре латинске лепоте. Дивног дугуљастог лица, лепе пути и црних очију, са пригушеним светлом чежње за светим у њима. Никада ми није држала проповед, осим можда једном приликом, када ми видевши ме на балу како се смејем (вероватно флертујем!) са неким дамама рече: „Ваш народ вам је поверио значајно посланство мира. Да постигнете то, морате ходити у додиру са Богом. Морате бити далеко изнад флертовања и лакоумности."
И, заиста, бејах у додиру са Богом кроз чисту душу те истински племените жене. Она постаде мој анђео чувар док сам се кретао у [стр. 69] разблудној средини Букурешта. Никада нисам учинио веће дело у животу, и ако сам га учинио добро а у свој скромности мислим да сам га учинио добро било је то уз надахнуће чистог пријатељства најплеменитије и најбоље жене, савршеног уметника и истинске песникиње, мог незаборавног пријатеља, књегиње Јелене Бибеско. Увек негујем у свом срцу спомен на њу и благосиљам га најискренијом захвалношћу у дубинама душе.7
Не могу да завршим ово поглавље о сећањима на Букурешт а да не поменем колико сам дуговао пријатељској подршци сер Франсиса Сандерсона, задуженог за Британско посланство у Букурешту, услед тадашњег одсуства сер Вилијама Вајта у Цариграду (1886). Он ми је дао драгоцену политичку подршку и савете, охрабрујући ме да заговарам мир, о чему сам већ причао. Али, г. Сандерсон је урадио више од тога да ми приушти благодат свог политичког савета. Неколико дана по доласку у Букурешт, пошто сам се лично упознао са њим, он је дошао у моју собу, носећи огроман капут од медвеђег крзна. Рече ми: „Лорд Солзбери вас је препоручио мојој бризи и услузи. Приметих да се возите градом у зимском капуту, који је несумњиво сасвим довољан у Лондону, али крајње бескористан у Букурешту, са његовом руском зимом. Зато вам доносох овај да га користите током вашег боравка, и он ће спречити да озебете."
Срдачно му захвалих, али одбих да се користим његовом љубазношћу. Међутим, г. Сандерсон није попуштао. „Лорд Солзбери вас је препоручио мојој бризи и ја не бих могао боље да удовољим његовим упутствима него да спречим да озебете. Морате користити мој путнички капут." Наравно, није имало шта више да се каже, и мени је било сасвим топло и удобно све време док сам био у снегом покривеном и залеђеном Букурешту.
Једног суботњег јутра, г. Сандерсон ме рано пробуди. „Шта радите вечерас?", упита ме.
„Па, после обеда идем на бал мадам Ферекид" даме која је супруга румунског министра иностраних дела.
„Знам за то, пошто сам и сам позван, али сам се изговорио. Сутра је недеља, и било би вам боље да се ноћас одморите и идете сутра у цркву. Заправо сам дошао да вас замолим да кренете са мном у цркву Британске мисије за Јевреје, која је у средишту јеврејске четврти."
„Знате, г. Сандерсон", рекох, „сва дипломатија није ништа друго него нагодба. Предлажем да ми дозволите да одем вечерас на бал, а ја ћу вам дозволити да ме сутра одведете у цркву." И г. Сандерсон прихвати ову нагодбу.
Сећам се бала мадам Ферекид, посебно због једне згоде која је начинила утисак у отменом друштву и дипломатским круговима. [стр. 70] Приметих високу даму, средњих година, која не изгледаше сасвим наочито, али беше право оличење истакнутости. Када се уверих да је она књегиња Сарка Карађорђевић8 захтевао сам од мог пријатног домаћина да ми учини част представљајући ме. Књегиња Карађорђевић беше пријатно изненађена да опуномоћеник Србије, добро познат као лични пријатељ краља Милана, пита да јој изјави поштовање, пошто је она припадала династији претендента на српски престо. Међу посматрачима беху, такође, књегиња Грегор Гика, сестра краљице Наталије и ђенерал Катарџи, ујак кнеза Милана. Неке моје колеге дипломати питали су шта ће рећи краљ Милан за моје јавно одавање почасти књегињи Карађорђевић.
„Краљ Милан ме зна", одговорих, „и он ће разумети да нисам могао да се јавно не обазирем на жену која носи једно од најславнијих имена у новијој српској повесници, а која је, осим тога, кћи родољубивог Мише Анастасијевића, који је даровао свој двор у Београду да се користи као Велика школа (сада Университет)." Заправо, краљ Милан никада није прозборио ни речи пребацивања за моју љубазност према књегињи Сарки Карађорђевић.
Сада се враћам мом пријатељу г. Сандерсону. Он је дошао прилично рано следећег јутра и одвезли смо се у јеврејску четврт у цркву мисије, која беше испуњена полупреобраћеним Јеврејима. Када седосмо испред њих г. Сандерсон ми рече: „Ускоро ћете морати да читате прву поуку. Рећи ћу вам када морате да приступите проповедаоници.
„Свакако вам", узвикнух са забринутошћу, „лорд Солзбери није наложио да ме нагоните да читам прву поуку полупреобраћеним Јеврејима?"
„Па", одговори г. Сандерсон, „лорд Солзбери вас је препоручио мојој бризи и љубазности, а не можемо вам понудити већу љубазност него да вас замолимо да прочитате једну од посланица светога Павла."
Захвалих му много на почасти, за коју себе сматрах недостојним, и наговорих га да ми дозволи да слушам њега како чита прву поуку.
Г. Сандерсон је био крајње добродушан и испољио је много бриге не само за моје материјално, већ, такође, и за моје духовно благостање.
Лорд Солзбери је био сасвим кадар да захтева од г. Сандерсона да искаже примерену пажњу за моју удобност и благостање, или да замоли сер Томаса Сандерсона да пише брату у ту сврху. Он би ретко себи ускратио задовољство ситне шале, понекад саркастичне, понекад чак унеколико циничне на мој рачун. Једном приликом обратио сам му се за дипломатску помоћ и моралну наклоност у корист Србије. [стр. 71]
„Уверам вас, мој драги посланиче", рече лорд Солзбери, „да Србија увек има нашу наклоност. И у будућности увек ћете имати нашу моралну подршку и наклоност, под условом да не очекујете да се ми боримо за вас против Аустрије и Турске, и под условом да не очекујете да вам позајмљујемо новац!" Па ипак, Провиђење је донело дан када се Британско царство бори за нас и против Аустрије и против Турске, и позајмљује нам новац да наставимо рат у коме се не боримо само за наше, већ и за британске интересе.
Другом приликом пожалио сам се да се британска штампа слабо занима за српски народ. Сматрао сам да заслужујемо боље опхођење, имајући у виду самопожртвоване услуге које смо дали хришћанској цивилизацији у прошлости.
„То је управо то", рече лорд Солзбери осмехујући се. „Ми у овој земљи знамо мало о тим услугама. Морате да нам осветлите нашу таму!
Затим сам му рекао како смо се готово сто година борили да обуздамо мухамеданску најезду на Европу, и како за четири стотине година нисмо никад прекинули герилску борбу против Турака за слободу. Мислио сам да нам наша сјајна историја даје право да очекујемо наклоност и подршку од британског народа.
„Веома сам вам захвалан", примети лорд Солзбери, „што сте ми испричали нешто што нисам знао. Сада видим да имате стварно славну повесницу. Али, мој драги посланиче, дозволите ми да вам кажем ово: за вас би било боље да сте имали мање блиставу повесницу, а наместо ње, једну луку на Јадрану, у коју би британски трговци могли да донесу робу на продају."
Он се весело насмеја. Нисам се дао помести и одговорих: „Ваша Милост је потпуно у праву. И управо зато се надамо да ћете нам ви помоћи да добијемо једну луку на Јадрану!" [стр. 72]
Напомене
1 Британци су све до краја Првог светског рата под изразом Блиски исток (Near East) подразумевали не само турске поседе у Азији, већ и све оне делове Балкана који су, од Карловачког мира 1699, били у границама Отоманског царства.
2 Љубомир Каљевић (1841-1907), политичар, новинар и дипломата. Издавао листове Србија (1867-1870), и Будућност. Био председник владе 1875-1876. године. Један је од оснивача Напредне странке. Био је посланик у Букурешту 1881-1886, и Атини 1886-1889. Био је присталица династије Карађорђевића. У превратничкој влади после Мајског преврата био је министар иностраних дела.
3 Артур Пенрин Стенли (1815-1881, Arthur Репгћуп Stanley), уважени англикански теолог либералног усмерења. Био је професор краљевске катедре за црквену историју на Оксфордском университету (1856-1863), а затим декан Вестминстера од 1864. до 1881, У том раздобљу постао је познат као декан Стенли.
4 Чарлс Џон Хафем Дикенс (1821-1870, Charles John Huffam Dickens), енглески романописац викторијанског доба, и заступник друштвених реформи. Вилијам Мејкпис Текери (1811-1863, William Makepeace Тћаскегау), енлески романописац. Посебно познат по делу Вашар таштине.
5 Едвард Булвер-Литон, први барон од Литона (1803-1873, Edward BulwerLytton, lst Baron Lytton), енглеки романописац, песник и политичар. Занони је роман Булвер-Литона из 1842, пун окултних елемената за које се БулверЛитон занимао, са главним ликом Занонијем који припада розенкројцерима.
6 У питању је Марија Вилхелмина Фридерика Јелисавета/Елизабета од Насау-Вејлбурга (1825-1902, Marie VVilhelmine Friederike Elisabeth of NassauWeilburg) која ce удала за Хермана, кнеза од Вида. Вид је грофовија у рајнском палатинату, на ушћу реке Вида у Рајну.
7 Елена Бибеско (t 1902, Helene Bibesco, на румунском Bibescu). У Паризу је имала чувени салон у коме су се окупљале водеће личности француског културног живота као што су Шарл Гуно, Клод Дебиси, Анатол Франс и Марсел Пруст. Њен син Антоан, или Антон Бибеску (1878-1951) оженио се 1919. кћерком британском премијера Есквита, Елизабетом Есквит.
8 Сарка Карађорђевић, била је супруга Тјорђа Карађорђевића (1827-1884), сина Алексе Карађорђевића (1801-1830), а унука Карађорђевог. [стр. 73]
