Предраг Мирковић,
Клење са околним селима : Душманић, Зеленик, Вуковић, Житковица, Мрчковац, Миљевић : (хроника) / Предраг Мирковић. - Клење : Српска православна црквена општина, 1999, стр. 261-277.
ЖИТКОВИЦА
ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ
Село се атари Кудрешом на северу, Снеготином на истоку, Мрчковцем, Клењем и Рабровом на западу, а Душманићем и Зелеником на југу. Има укуино 440 хектара земље, углавном на брдовитом терену. Кроз село протиче поток Житковачка река, који извире испод оближњег Црног врха, код села Снеготина, а улива се у Туманску реку. Поток пре лета обавезно пресушује. Недалеко од села је и поточић Селиште, чији извор на Црном врху, а улива се у Житковачку реку.
Житковица је богата изворима. На Утрини су, удаљени 50-так метара један од другог, Браилов и Милошев извор. Први је засут земљом, а дргу је уредио учитељ Светомир са својим ђацима и сада је то чесма са питком водом. У близини извире и поток Добра вода, који протиче кроз Клење улива се у Пек. Крај Добре воде је Милојков извор, а ниже њега Трајин извор. Постоји и Трајков извор крај друма Зеленик-Голубац.
Село има 65 кућа са нешто више од 300 становника. Скоро из сваке куће по неко ради у иностранству, или су то читаве породице. Они што живе у селу баве се земљорадњом и сточарством. Гаје се углавном свиње и краве, док оваца, којих је некада било овде много, сада готово и да нема јер нема ко да их чува.
Становништво у потпуности чине Власи, који знају српски језик, али међусобно редовно говоре влашки, посебно старији. Занимљиво међутим, да девојке и момци кад удајом или женидбом оду у српску КУЋУ настављају да говоре само српским језиком и своју децу не уче да говоре влашки.
Жене у Житковици носиле су све до половине XIX века током ЗИМЕ зубуне, дуге хаљине од сукна, а преко лета тежињаве кошуље шукуре. Припасивале су само кецељу спреда, док задњу кецељу, опрег, нису носиле. Мушкарци су се облачили у сукнена одела с обавезним јагњећом шубарама, које многи нису скидали ни преко лета. Данас се тако облаче још само стари људи.
СЕЛО ИЗ ДОБА КНЕЗА ЛАЗАРА
Житковица се први пут помиње у Повељи кнеза Лазара 1381. године. Он је тада поклања свом управо подигнутом манастиру Раваници, заједно са Љубињем, Камијевом, Куманима, Крушевицом, Гудрешима [стр. 261] Војиловом и неколико села која данас не постоје, а била су у овом крају.
Као многа наша села и Житковица је добила име по особинама терена на којем је настала. Названа је по житком земљишту, натопљеном водом што се слива с околних брда у време топљења снега, или великих киша. На сличан начин настала су имена села Баре и Барич (по барама крај којих су ова села створена), Глибовац код Смедеревске Паланке (по блату или глибу), Слатина (по слатинастом земљишту), Стрмостен (по стрмим стенама крај њега)... Имена свих ових села, па и нашег, су српског порекла, што значи да су их основали Срби.
Ако је Житковица постојала у време кнеза Лазара, онда значи да спада у веома стара српска села, настала најкасније у XII или XIII веку. У време кад га Кнез Лазар поклања свом манастиру, село је морало бити једно од већих и богатијих, јер га је Кнез даровао својој гробној цркви. Задатак старих Житковчана био је да одлазе у манастир за време већих пољопривредних радова (сетве, жетве, кошења) и помажу тамошњем братству да их на време обави. Можда би било добро да данашњи Житковчани, после толико векова, обнове везу села с манастиром Раваницом, бар тако што ће можда једном годишње одлазити у манастир и дати му неку помоћ, па макар и симболике ради. Или би још боље било да то учине сва некадашња села манастира Раванице, на која је кнез Лазар рачунао кад их је поклонио својој гробној цркви. А његове мошти су, после много векова лутања (манастир Врдник на Фрушкој Гори, Саборна црква у Београду) коначно стигле у Раваницу, где ће остати заувек.
Кад село поново налазимо у писаним изворима 1467. године, оно има 15 кућа. Судећи по именима домаћина све су то били Срби: Петко, кнез, Бокчил, Влкашинов син, Милија, Радоњин син, Радован, Пријездин син, Милко Арнаут, Радован, Милков син, Рајич, Бранивојев син, Боја, Вукадинов син, Никола, Братимилов син, Џурко, Дабиживљев син, Богосав, његов брат, Радоња, његов брат, Степан, његов брат, Никола, дошлац и Куренко, син Влкашинов.
2 Тадањи Житковчани гајили су пшеницу, јечам, зоб, просо и поврће. Имали су пчеле и на име десетка од меда плаћали Турцима 35 аспри. Свака кућа неговала је виноград, а у селу је био и виноград једног од турских званичника, вероватно из Голупца. У шумама уоколо, пуним храстова, гајили су свиње и за њих плаћали 21 аспру пореза. [Стр. 262]
После тог турског пописа из 1467. године Житковица се не помиње све до почетка XIX века. Нема је ни 1733-1735. када се помињу готово сва печка села, а ни 1784. када овуда пролазе аустријски шпијуни и пишу о селима овог краја. Највероватније да је село опустело у првој половини XVII века, када и многа друга печка села, а да је обновљено крајем XVIII и почетком XIX столећа.
Житковицу су обновили досељеници из села Бошњака,
4 које се налази у близини Турн Северина. Бошњак је био насељен Србима из Босне, по којима је и добио име. По босанским Србима добила су имена и многа наша села, као Бошњак код Петровца на Млави, Бошњане код Раче Крагујевачке и др. Срби у румунском Бошњаку су се временом повлашили, али су сачували старе српске обичаје и српска лична имена. Такве их и затичемо у Житковици на почетку XIX века. Нешто касније њима су се придружиле и породице Адама Николиног и Траила Новаковог, код којих нема српских народних имена, што допушта могућност да су биле румунског порекла. Али, досељеници из Бошњака били су јамачно Срби. Њихова имена почетком XIX века била су: Миљко, Милун, Радосав, Благоје, Ћирко, Стојан, Степа, Живко.
5 Поменути Степа имао је тада 74 године, што значи да није рођен у Житковици, већ у Бошњаку, где му је живео и отац Стојан, који, очигледно, није био Румун, а рођен је око 1737. године, можда негде у Босни. Из Бошњака су дошле две породице српског порекла, светоранђеловци, а затим светониколци.
На основу пописа становништва, обављеног 1863. године ми данас можемо остварити потпун увид у имовно стање сваког домаћинства оног времена у свим местима Србије, па и у Житковици. Знамо, такође, како се звао сваки домаћин куће, како његова жена, синови, снахе, унуци и колико су година тада имали. У Житковици је онда било 29 кућа, а најимућнији домаћини били су: Мата Мијуцин, Јанко Адамовић, Илија Јовановић, Глиша Миљковић, Јанко Траиловић, Милутин Ћирковић и браћа му Богосав и Милосав, Марјан Живковић и Јова Живковић.
6 Ондашњи Житковчани нису се бавили много виноградарством као њихови суседи. Највећи виноград имао је Мата Мијуцин (2,5 мотике или 20 ари). Сви остали, сем Јанка Стојановића (1,5 мотика) имали су винограде од 1 мотике, па и мање. Но, у Житковици онда није било куће која није имала браник, што значи да су гајили стоку, пре свега свиње, и [стр. 263] жирили их у браиицима. Браник Петка Василијевића имао је површину од 7 дана (1 дан - 29 ари), колико и браник његовог брата Мике, док је Марјан Живковић имао браник од 10 дана. Житковчани су усто били и добри ратари, јер су имали доста ораће земље. Посебно су се истицали Мата Мијуцин (10 дана орања), Илија Јовановић (10 дана), Марјан Живковић (10), Глиша Миљковић (9), Јанко Траиловић ( 8 ). Ливаду је ретко ко имао, сем општине житковичке чија је површина износила 4 дана.
7 За обраду толике земље требало је доста пољопривредног алата, па у Житковици тада налазимо ковача Милоша Станисавића, који се тек био оженио и дошао овде да отвори ковачницу.
НАПРЕДАК У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА
Село је почело озбиљније да напредује после II св. рата, тачније 1954. године када је овде отворена основна школа. Житковички ђаци су пре тога учили у Војилову, затим у Зеленику, па у Кудрешу и онда у Снеготину. Но, ма коју школу да су похађали чекао их је напоран пут, најчешће блато и снежни сметови. Само у Снеготин су путовали 15 година, од 1939. до 1954.
Први учитељ житковичке школе, Светомир Симић, био је родом из овог села. Завршио је учитељску школу у Јагодини 1944. године, а овде је провео као учитељ готово цео радни век, од 1954. до 1983. године. Сада живи у својој кући у селу као пензионер и узгред се бави пољопривредом.
Напредак Житковице везан је за име овог вредног учитеља. Светомир је учествовао у свим догађајима значајним за село у другој половини овог века. Уз његову помоћ Житковица је добила електричну струју 1958. године, успостављена је аутобуска линија 1974. између села и Голупца, изграђен је водовод и уве- дена трофазна струја 1977, успостављена је телефонска линија и уведени [стр. 264] први телефони 1981, асфалтираие су улице у селу 1983, подигнут је споменик палим у ратовима 1912-1918. и изгинулим припадницима НОВ, асфалтиран је пут од Житковице до Снеготина 1986, подигнут је дом културе у којем су још школа и продавница 1986. Учитељ Светомир је, наравно, све то постигао с људима у селу спремним да допринесу да се оно извуче из заосталости на коју је било осуђено, пре свега својим географским положајем, по страни свих важнијих путева.
После учитеља Светомира дошла је учитељица Гривна Трифуновић. Претходно је радила у Клењу, а затим је отишла у Голубац. Овде је учитељевала од 1983. до 1987. Гривну је наследила учитељица Радинка Костић, а њу Љиљана Милорадовић, рођена у Пожаревцу, где је завршила и учитељску школу. Дошла 1992. године, она је и сада учитељица у Житковици.