Предлог да Власи пишу ћирилицом ни у ком случају не доводи у питање могућност да латиница треба да буде паралелно писмо за писање на влашком језику. Док обрнуто је са пропагаторима латинице –они оспоравају ћирилицу. Неким људима и даље из подсвести делује комунистичка пропаганда: “Пролетери свих земаља, уједините се.“ Међутим, уместо радничког интернационализма залажу се за романски интернационализам, уз тврдњу да је то остварљиво заједничком применом латинице. Ради веродостојности својих аргумената, прећуткују да латиницом пишу германски и неки други народи. Такође, примену неког писма доводе у раван генетског порекла, што лингвистичка наука нигде и никада не доказује.
Зачуђујуће је како се олако срозава научни рејтинг и негира лингвистичка истина која каже да је писменост општецивилизацијска тековина која своје почетке има у далекој прошлости, а да су словни знаци кроз историју прихватани и преношени међу људским заједницама и културама. Чим се указала шанса да Власи отпочну са коришћењем ћирилице за записивање свог матерњег језика, подигла се хајка да се то спречи, тврдњама да је ово србизација Влаха. Солисти из оркестра: „Да се Власи не досете“, загудили су: „Србизација, србизација“. Не кажу камо прихватање неког словног записиавња може да буде србизација. Заборавило се, или се намерно жели да други забораве, да су словни знаци средство –алатка за записивање речи неког језика, а никако не представљају тај језик. Индијанац Секвоја, за обележавање неких слогова у свом језику користио је и бројеве. Изазвао је опште дивљење лингвиста, мада је био неписмен.
Извртањем чињеница, негатори ћирилице –зар заслужују полемику по овом питању?
Зачетнике ћирилице, Солунску браћу, које је ромејски цар послао у мисију ширења хришћанства, неки народи присвајају као своје. Македонци тврде да су њихови а и Бугари. Грци износе чињенице да су Браћа писала на грчком језику а Ћирило се претходно звао Константин, па да су према томе били Грци. Ни Рим их се не одриче. Проглашавају их за свеце. Историјске су чињенице да су Браћа Ромеји и да потичу са подручја Солуна и Тесалије, која се у њихово време називала Валахија. Сходно томе, Власи као наследници ромејског назива и поседници имена Румйн, имају право да се равноправно надмећу са другима за ромејско наследство –ћирилицу. Ако нису уверљиви лингвистички разлози, ето упечатљивог разлога зашто Власи треба да пишу ћирилицом.
Солунска браћа Ћирило и Методије потичу из Валахије. Ћирилица својим пореклом потиче из Валахије, што значи да је ћирилица влашко писмо. Односно, ако се латиница рекламира као знак романитета и римске цивилизације, онда ћирилица заслужује да се надмеће и да претендује на цивилизацијско наслеђе Источног римског царства –Ромејског царства, с обзиром да је настала (потиче) и дефинитивно уобличена на тлу тог царства. Ћирилица је ромејско наследство, то је духовно наследство Источног римског царства.
Простор на коме живе Власи и након поделе римског царства на Западно и Источно, остао је под утицајем Источног (Ромејског) царства у периоду од преко хиљаду година, што значи да поједине тврдње да влашки културни простор спада у римски домен утицаја, представља извртање историјских чињеница. Са простора Источног (Ромејског) царства потиче и цар Константин Велики. Да ли га неко у савремено доба оспорава као великана хришћанске цивилизације? Или, ипак, то чине они који оспоравају ћирилицу.
Посматрајући чињенице на овакав начин, произилази да је ћирилица виши облик словног записивања, настао сублимацијом на основама грчког и латинског писма. ( Ако они тврде да је латиница супериорна, зашто ми не бисмо доказали да је ћирилица боља? Вредност оваквих аргумената налази се у истој равни спекулација.)
Латинично писање на влашком
Намерно или ненамерно, постоји тенденција да се у расправама о записивању влашког језика заступа став који више брине како ће написани текст прочитати сродни романски народи, а мање води рачуна да то успе Валсима. Писање ромâнском латиницом или системом дијакритичког записивања са дијалекталним читањем, тежи ка интернационалном знаковном систему, који је сам себи циљ: да буде универзалан на подручју романичких језика. То је грандиозан подухват, и вероватно ће се у будућности остварити, али да ли треба Власи да буду жртве таквог подухвата? Жртвовати Влахе (уосталом као што се то увек и чинило) да би се показала остварљивост таквих замисли?! Таквим приступом и настојањем, Власи који су у реалности неписмени за свој матерњи језик, подвргли би се експерименту да се служе универзалном латиницом, мада би то за њих био најтежи пут описмењавања. Описмењавање које би се извршило са, за њих, непознатим словним знацима, граматичким правилима и етимолошким правописом, да ли је могуће? То би био значајан изазов чак и за писмене и образоване на латиничној традицији, а камоли за Влахе, који баштине ћирилицу као своју одвајкада, односно, од времена када је влашка реч исписана словима. Орачима и копачима, пастирима и говедарима, била би латиница немушта за откривање ризнице влашких речи, која се једино код њих налази.
Треба се запитати: Прихватање и употреба латинице, ромâнске или по APHI конвенцији, којим Власима би одговарала? Да ли свима или само појединачним групама?
Деци која полазе у школу, ни најмањи проблем неће представљати начин и писмо са којим ће писати, јер они тек уче и учитељ ће их томе и научити. Може то бити латиница која се спелује на енглеском, немачка латиница, ромâнска, па чак и турска. Деци неће представљати проблем да је науче и користе.
Ромâнска латиница, а са њом и модернизовани франкофонски влашки језик, најпотребнији је школској омладини која планира школовање у Ромâнији, како би им се олакшало учење ромâнскког књижевног језика, за који им је према важећем стању потребна једна година дана припремног учења истог.
Осталој влашкој популацији која би желела да користи свој језик у писменој форми, ниједна опција писања, сем ћириличне, не олакшава описмењавање. Сваки облик записивања латиницом за њих је безвредан и неупотрбљив, јер већина Влаха знају само ћирилицу коју су научили у школском систему Србије, и фонетски начин писања и читања.
Тврдити да је латинично писмо својствено романским народима, а да је ћирилица словенско писмо, толико је површно и неутемљено да ствара утисак да се писменост доводи у раван генетске категорије. Писмо –начин записивања тумачи као генетску припадност неком народу? Тврдња да је ћирилица словенско писмо прећуткује (намерно?) да су Пољаци, Чеси, Словенци, Хрвати, такође Словени, а не пишу ћирилицом, већ латиницом. Према томе, народи пишу оном азбуком или алфабетом који су у датим историјским околностима прихватили и научили, а не према генетском пореклу.
Не морају Власи постати врхунски познаваоци лингвистичких система записивања. Њима је сврсисходније да користећи оно што већ имају и знају, употребе за записивање своје духовне заоставштине. Уосталом, као што су то већ учинили Јанко Симеуновић, др Драгослав Девић и други записивачи.
