Pavle Ivić - Srpski narod i njegov jezik (1)

[Vlad]

             Биографија преузета са:
             http://www.sanu.ac.yu/ciril/Novosti/Ivic.htm

             

             П А В Л Е    И В И Ћ
             1. децембар 1924 – 19. септембар 1999.    

             Један од најистакнутијих чланова Српске академије наука и уметности од њеног оснивања до данас, отишао је заувек, оставивши за собом велико дело. Павле Ивић, лингвиста, постао је научник таквог међународног угледа какви су били неки наши најчувенији представници из области природно-математичких и техничких наука, а познато је да су сфере друштвених наука, тзв. хуманиора, углавном ограниченије када је у питању светска научничка репутација.
             Павле Ивић је постао још 1973. године почасни инострани члан Америчке академије уметности и наука, и исте године почасни члан Лингвистичког друштва Америке; нешто касније додељен му је почасни докторат Државног универзитета у Колумбусу (Охајо, САД). Тешко је навести где је све држао предавања о србистичким, славистичким и општелингвистичким темама. Ево само неких центара: Сиетл, Лос Анђелес, Санта Барбара, Беркли, Станфорд, Урбани, Блумингтон, Колумбус, Ан Арбор (у САД); Мелбурн, Москва, Амстердам, Лајден, Марбург, Минхен, Цирих, Инсбрук, Клагенфурт, Грац, Беч, Будимпешта, Ерланген, Вирцбург, Минстер. Учествовао је са рефератима на славистичким конгресима и сличним скуповима, поред неких од набројаних градова, још у Кијеву, Софији, Талину, у Еванстону, Чикагу, Сиднеју, Голвеју (Ирска), Лондону, Паризу, Гетингену, као и на многобројним научним састанцима широм пређашње Југославије. Циклусе својих предавања држао је у Упсали, у Токију. Говорио је близу десет страних језика.
             Разумљиво, све то донело му је чланство у овдашњим и у иностраним научним установама највишег ранга, тако да је био члан Америчке, Норвешке, Словеначке, Аустријске, Македонске и Руске академије наука.
             Павла Ивића су у нашој средини с правом назвали директним наследником Александра Белића; или – како је речено после његове смрти – док је Ђура Даничић у науци о српском језику обележио другу половину деветнаестог века, Белић прву половину двадесетог, Павле Ивић је у том смислу стајао на челу наше науке у другој половини двадесетог века.
             Епоха у којој је радио већ је увелико испољавала разуђивање у доменима свих научних делатности, видљиве специјализације. По томе се и разликују интелектуалне епохе, свака следећа од претходне. Ивић се врхунски усредсређено и педантно посветио неколиким гранама српске филологије: на првом месту историји језика, дијалектологији, ономастици и акцентологији уз разумљиво често синтетизовање достигнутих резултата, а уз повремено заузимање и за друге тематике. Многе од раније заораних бразда доводио је до беспрекорне обрађености и целовитости, при томе значајно модернизујући методе, мада модернизацију никад није некритично прихватао.
             Главни домет свих Ивићевих студија из српске језичке историје, укључујући ту и сазнања о акценатској еволуцији – јесте приказ језика и његове писмености синхроно повезан са подацима о одговарајућим историјским, културолошким, књижевним, миграционим и другим токовима у животу нашег народа. Овим се такав лингвистички подухват високо уздиже изнад изолованог приказивања саме историје језика. Није овде прилика да се наводе његови радови ни из области дијалектологије; треба нагласити да је он био не само аутор, већ и коаутор и консултант у великом броју дијалектолошких пројеката, чиме је увео у проблематику многе млађе сараднике. Остаће упамћен као један од најистакнутијих светских теоретичара у области лингвистичке географије. О заслугама у вези с ономастичким истраживањима такође би се могло врло много говорити; можда је најзначајније то да је његовим личним трудом и под његовим руководством у потпуности обављен ономастички попис свих релевантних појединости на територијама Косова и Метохије.
             Велики део научног рада Павла Ивића био је, тако рећи, уоквирен управо присуством у нашој Академији. Још пре дипломирања постављен је за стипендисту Института за српски језик. Ту је краће време радио као асистент на обради великог Речника, чији је стални рецензент био и у каснијим годинама, до краја живота. На подручјима Академијиних делатности (поставши њен дописни члан 1972.г. и редовни 1978.г.) био је главни уредник Српског дијалектолошког зборника, Ономатолошких прилога, затим председник Фонда за научна истраживања САНУ, потпредседник Одбора за проучавање Косова, председник Одбора за етимолошки речник, члан Хиландарског одбора, Одбора Белићеве задужбине, Одбора за историју Срба у Хрватској, Старословенског одбора. Од стране Српске академије делегиран је у већи број организационих одбора разних ванакадемијских активности, а тако и у Савет за језик Радио-телевизије Београда, где је постао и његов председник.
             Све такве дужности Ивићеве не могу да се наброје, али се не сме превидети многократно учешће у међуакадемијским, међународним и другим професионалним телима где је бивао прихватан управо као угледни члан наше угледне институције. Учествовао је у међуакадемијским Одборима за лексикографију и лексикологију, за ономастику, у Одбору за проучавање словенских језика, за проучавање ортографских и ортоепских питања, у Одбору организације Треће међународне хиландарске конференције. Бирали су га у разна почасна чланства и задужења – у Матицу српску, Вукову задужбину, у Српску књижевну задругу, у Удружење књижевника Србије, у Друштво српско-­јеврејског пријатељства. Био је члан многих редакција лингвистичких часописа у нашој земљи и у иностранству. И даље – деловао је као потпредседник и председник Лингвистичког друштва Европе, следећих година је изабран за потпредседника Асоцијације дијалектолога Европе, и исто тако за потпредседника Друштва за Европски лингвистички атлас. Био је члан Сталног међународног комитета лингвиста, Париског лингвистичког друштва, Европског удружења културе.
             У једном историјски веома тегобном времену основао је Српски сабор, који се бринуо за истину о Србима на оцепљеној територији, након разбијања раније Југославије...
             Током активног службовања радио је као универзитетски професор у Новом Саду и у Београду.
             Библиографија Павла Ивића, приближно рачуната, износи преко шест стотина јединица, убрајајући ту, како опсежне студије и неколико књига, тако и мање чланке, приказе, реферате са научних скупова, штампане дискусије, популарне прилоге у публицистици, понеке полемике и интервјуе. Известан број библиографских наслова указује на коауторски рад. Око сто двадесет већих или мањих текстова објављено му је у иностранству.
             Издају се Ивићева целокупна дела, од којих је досад изишло шест књига.
             Павле Ивић је био одмерен, углађен, господствен. Одликовао се општом културом, разумевањем за много тога што је било и ван његове професије. Волео је природу, планинарење. Његова стручност, највише по вредности и домету, није се у општењу с другим људима примећивала; не бисмо то назвали скромношћу, јер и сама скромност зна понекад да буде намештена, усиљено симпатична – а код њега је све представљало савршено природно понашање. Супремно владање оним чиме је у животу овладао, тако се сливало с његовом личношћу, да је то изгледало готово као извесна равнодушност према титулама и признањима.
             Уз велике организаторске способности он је омогућавао усавршавање следећим поколењима и поклоницима србистике или лингвистике уопште, указивао им на даље путеве којима треба да иду. Надајмо се да ће они који су упознали Ивића и прихватили избор таквог свог делања наставити да цизелирају одговарајуће проблеме.
             Павле Ивић је имао још доста планова, он није ни издалека завршио све што је замислио. Још задуго незаменљив и непоновљив, отишао је заувек, готово изненада, до последњих дана загледан у потребе просветног, научног, општекултурног и националног хода свога народа према наступајућој историји.

[Vlad]

             [Уводна напомена: већа подвлачења у тексту: Vlad, уредник Форума, приређивач текста]
             [...]
             [Стр. 22]Не треба, с друге стране, потцењивати ни значај једном створене дијалекатске пукотине као чиниоца који одређује даља збивања. У нашем. случају извесни кудикамо новији иновациони таласи, на пример губљење сугласника х у већини српских крајева у XVII и XVIII веку, зауставили су се на већ постојећој линији. То је и природно: различите околности у већ створеним језичким системима детерминирају дивергентне путеве даље еволуције, а свакако није без значаја ни свеет у масама о дијалекатској различитости која поставља психолошку брану према иновацијама које допиру из предела с оне стране међе.
             Нигде на јужнослосвенском тлу нема тако густог снопа тако старих и тако значајних изоглоса као што је овај о којем овде расправљамо. Штавише, нема тако дубоке језичке пукотине ни у севернословенеком свету, ако изузмемо линију која раздваја Западае од Источних Словена (конкретно, Пољаке и Словаке од Белоруса и Украјинаца). Откуда толика пукотина, како је она настала? Ово питање заоштрава се на нов начин сад кад знамо да је недовољна хипотеза о паралелном наступању ка југу двеју одвојених скупина Словена. Потребно је прецизирати шта је могло изазвати вишевековни прекид контакта након доласка у нову постојбину, и то баш дуж дате линије. Наравно, најједноставније би било прогласити одговорним географски рељеф, али то би било и најмање реалистично, Брда и планина има готово посвуда по Балкану, па чак и знатно виших и непроходнијих од оних чијим се падинама креће наша линија која, уосталом, на доста места пресеца и долине. Не могу нам помоћи ни политичке поделе у прошлости, а међу њима ни границе између Србије и Бугарске. Те су се границе у средњем веку пречесто мењале да би могле допринети стварању оштре језичке међе на било којем одређеном месту, а осим тога налазиле су се увек осетно западније од северне половине наше линије. Чак ни највећа експанзија немањићке државе или Деспотовине није захватила тимочки слив, а ни горње Понишавље. Али како онда објасниги чудну концентрацију изоглоса на прилично неочекиваном месту?
             Пођимо ипак од оног што се потврђује као извесно: после насељавања обеју грана Јужних Словена на Балкан, између њих задуто није било приснијег контакта. Из тог би произлазило да су припадници једне и друге гране, прешавши Дунав западно и источно од Ђердапа, захватили испрва углавном речне долине и равнице, остављајући планинске амбијенте за каснију експанзију која је вероватно уследила тек онда кад се словенски живаљ по долинама толико намножио да се појавио популациони вишак, и кад су Словени били већ довољно прилагођени поднебљу и балканском начину сточарења. Смемо ли из овога закључити да су висински предели на размеђу двеју грана Јужних Словена стајали безљудни читавих неколико векова? Свакако не. Словени нису затекли Балканско полуострво ненасељено, а нису могли ни истребити староседеоце без остатка. Искуство не само тих најстаријих времена него и много новијих, потврђује да се у случајевима велике колективне опасности свет слива у збегове, и то двојаке: или иза тврђавских зидова, или у неприступачне шуме и гудуре. На там странама треба да тражимо континуитет егзистенције наших предсловенских предака, чији је удео у нашем биолошком пореклу врло знатан, можда чак и већи од словенског.
             Поуздана историјска сведочанства доказују да су данашње земље српскохрватског језика у касно античко доба све улазиле у састав зоне латинског језика која је покривала половину Римске империје. Граница између области латинског и грчког језика протезала се од Јадранског мора у Албанији, па јужно од Скопља и кроз околину Ћустенддла и Софије на планину Балкан и даље ка црноморском приморју. Наравно, латински је у нашим земљама био сразмерно скорашњи уљез, али је ипак за неколико столећа од римскот освајања до словенске најезде стигао да прекрије старији језички слој — трачки у источној половини Србије, а илирски западно одатле. Нема доказа да је игде илирски или трачки живаљ у садашњим српскохрватским крајевима доживео да дође у непосредан додир са Словенима; нема дакле ни илирских или трачких речи за које бисмо могли рећи да су преузете изравно из једног од тих језика у српскохрватски (уз све ово треба ставити извесну ограду у вези с Албанцима и њиховим језиком, о чему ће још бити речи). Брза романизација староседелаца показује огроман престаж римске цивилизације међу варварима у покореним провинцијама; ако се замислимо у релацијама поређења, остаћемо под импресијом дубине извршеног утицаја, бескрајцо далекосежнијег од свега што је забележено доцније у временима турске или аустријске владавине. Наравно, ту не треба потценити ни улогу колониста досељених из разних крајева простране империје, нарочито легионара распоређених на дунавском „лимесу", утврђеној и добро запоседнутој пограничној зони.
             Када је катаклизма словенске инвазије угрозила опстанак затеченог становништва, један његов део је нашао уточиште у утврђеним приморским градовима, док су се други повукли у шуме. Штури историјски извори не садрже појединости о трагедији коју је носила таква промена начина живота, али наша машта лако може помоћи да схватимо шта је значило напустити уређене градове и села, животни стил у којем су често имали своје место и писменост, и театар и водовод и купатило, и покушати се привићи на номадско овчарење по тешко проходним брдима, наравна уз повратак примитивизму и потпуној неписмености. Али упркос свему потомци тих становника шумских збегова успели су да преживе; очито је да у том амбијенту треба тражити зачетак румунског народа, као што је опет у градовима дуж јадранске обале формиран један други етникум, лингвистички обележен далматским језиком (на који ће се ово наше разлагање још једном вратити).
             У самој ствари, питање првобитне постојбине Румуна спада у спорне проблеме историјске и језичке науке. Јасно је толико да су Румуни потомци романизованог становништва које је преживело словенску инвазију, и то у неком региону који није одвећ простран, јер се све расуте гране румунског етникума у односу на друге романске језике одликују врло изразитим заједдичким језичким особинама које су могле настати само у тесној заједници. Међутим није сасвим извесно које је то подручје било колевка румунског народа. На први поглед изгледа сасвим логично да је то била сама Румунија. Такво мишљење, уосталом, постоји и у науци, нарочито међу румунским истраживачима, Па ипак, том се схватању супротставља аргумент да су Римљани владали Дакијом сразмерно кратко, око 165 година (106—271. наше ере), док су данашња Србија и Бугарска провеле више од пет столећа под, римском владавином, што је давало далеко бољу могућност за потпунију ромаиизацију. Нарочито је ком-пактан морао бити живаљ латинског језика у лимесу дуж Дунава, после губитка Дакије. Врло су богата сведочанства о постојању многобројних римских градова и тврђава у тој области, од Београда па све до Добруџе. С друге стране, није вероватно да је Дакија икада била темељито романизирана, а ни да је становништво латинског језика, уколико га је баш у њој, остало тамо и после повлачења легија на јужну страну Дунава 271. године. Због свега тога већина нерумунских испитивача склона је томе да порекло Румуна тражи у римској провинцији Мезији која је захватала поред осталог источну Србију и северну Бугарску.

[Vlad]

             Чињеница да Румуни стварно живе у Дакији, а не у Мезији, ту не долази у обзир као противаргумент. Наиме сви подаци потврђују да су Румуни испрва били искључиво номадски пастири, ванредно покретљиви и спремни на миграције у удаљене крајеве. Већ у X веку историјски извори затичу велику скупину Влаха у данашњој Тесалији у Грчкој, средњовековне рашке повеље препуне су помена о влашким сточарима, у XVI веку они стижу и на Крк и у Истру, а у Карпатима њихови крајњи изданци допрли су до северне Словачке, јужне Пољске и северне Моравске. Стога је природно претпоставити да се после словенског освајања земаља јужно од Дунава један део затечених Романа лако могао пребацити на север преко велике реке, другим речима да је донекле дошло до рокаде између освајача који су надирали на југ и побеђених којима је пут спасења понекад водио баш у пределе непосредно1 пре тота напуштене од освајача.
             Још двадесетих година овог века изашао је холандски слависта ван Вејк (van Wijk) с теоријом о томе да су у раном средњем веку Срби од Бугара били одвојени појасом у којем је живело румунско становништво. Тек доцније, кад су Румуни делом одлутали у друге крајеве, а делом подлегли асимилацији, дошле су у непосредан додир западна и источна грана Јужних Словена. Ово гледање савршена хармонира са налазима лингвистичке географије која је, као што смо видели, констатовала (тек много после ван Вејка) веома јаку концентрацију изоглоса дуж демаркационе линије између двају великих блокова јужнословенског етникума. Језичка пукотина зато и јесте дубока што су се обе стране обликовале посебно, па су тек накнадно, већ изразито издиференциране, дошле у географски додир.
             И поред све уверљивости хипотезе коју смо испричали, она се може примити само са понеким допунама и оградама. Прва од њих тицала би се могућности да је у несловенском међупростору који је раздвајао две групе Словена било и албанског живља, а не само румунског. У ствари, и питање колевке албанског народа спада у клупко контроверзних проблема етноисторије Балкана, додуше тек у последњим деценијама (док се о  старој  постојбини Румуна дискутује већчитав век). Показало се, наиме, да албански језик ни у којем случају није продужење старог илирског језика који се пре римског освајања говорио у данашњој Албанији (и у већем делу Југославије). Једноставно, особине албанског језика у оштрој су противности с оним што се зна о старом илирском. Уз то се испоставило да је у албанском сва терминологија везана за море и поморство секундарна, позајмљена из других језика. Чак и реч за рибу је преузета из латинског, док албански назив весла потиче од словенског лопата. Ствари не би могле стајати овако да је стара постојбина Албанаца била крај морске обале; у том случају они би одраније имали аутохтоних речи бар за тако елементарне појмове неодвојиве од живота у приморју. Уосталом, и сва друга сведочанства говоре да су Албанци у ранијем средњем веку били пастири и живели истим начином живота и под сличним друштвеним и цивилизационим околностима као Румуни. А то значи да су, као и Румуни, били типични континенталци, Научнике је импресионирала и појава да у самој Албанији нема сигурних трагова о томе да је античка топонимија била директно наслеђена у албански језик, без словенског посредства, док с друге стране постоје индиције да су имена као Ниш, Штип, Шар и Охрид дошла Словенима тек из албанских уста. Карактеристично је и то да у романским елементима албанскот језика има много специфичних спона са румунским, а да су у оба језика присутни многи изрази из пастирске терминологије који очигледно воде порекло из неког старог предримског балканског језика (наравно, ми имамо све разлоге да претпоставимо да је у предримско доба у планинама Балканског полуострва практикована углавном иста врста овчарског сточарења коју је забележио средњи век и која је местимично трајала све до близу наших дана). По свој прилици, језик у којем су настали, ови изрази био је у ствари предак албанског језика, из којег су Румуни преузели изразе посебно везане за балкански стил овчарства (или су, можда још вероватније, преци Румуна примајући латински језик задржали из свог ранијег језика управо оне изразе који су били најприснији њиховом начину живота и за које у латинском можда није ни било добрих еквивалената).
             Остаје да се реши који је језик то могао бити. Данас у науци преовлађује мишљење да се ради о трачком језику; доказана је извесна општа сличност између албанског и трачког чија је физиономија реконструисана по доста шкртим остацима у античким натписима и записима. Пронађена су штавише и нека конкретна подударања у појединостима. То, додуше, није много, и чак није довољно да нас сасвим убеди, али засад нема бољег кандидата од трачког језика, Ако имамо у виду да је област тог језика осим данашње Бугарске (па и Румуније) запремала и источну Србију, остаће нам као највероватније место старе постојбине Албанаца источна Србија, дакле опет предели који су у раном средњем веку могли сачињавати онај међупростор између двеју грана Јужних Словена.
             Ако је тачно све што смо овде претпоставили, доцнији развој је морао комбиновати два три процеса: постепену емиграцију румунског и албанског живља из простора о којем је реч, продирање у тај простор словенских насељеника, и то оних западне гране, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изузетком дела Румуна у североисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области). Непознате су нам историјске околности које су условиле да баш припадници западне групе, а не они истсчне, заузму међу простор. Није вероватно да је ту одлучно било ширење немањићке државе ка југоистоку. Ради се о пастирским кретањима у још старијем периоду, а осим тога већ смо утврдили да је на сектору од Дунава до подручја југозападно од Софије позиција нашег снопа изотлоса знатно источнија од крајњих међа средњовековне Србије у доба њене најјаче експанзије. Ово, наравно, не искључује шансу да је на северним прилазима Македонији извесну улоту могло одиграти српско продирање у XIII веку и српска владавина у XIV веку. Исто тако ово не значи да није било и друкчијих насељеника. Име једног села јужно од Пирота (Љуберажда) и групице од по неколико топонима у врањском и призренском крају одају трагове источнојужнословенског насељавања, и то, судећи по архаичној формацији ових топонима, веома старог датума. Говор тих места и предела данас се не издаваја из дијалекта околине; јасно је да је западнојужнословенски језички слој током доцнијег развоја сасвим превладао. У неким именима насеља (Драгобужде и Тибужде код Врања, Побужје код Скопља), огледа се необична комбинација двеју јужнословенских грана: вокал у у тим примерима могао се развити салда путем западнојужно-словенског гласовног развоја, а група жд (одн. консонант ж) сведочи о развоју у источнојужнословенском смислу. Дијалеката с овако комбинованим особинама данас нема, ни на том терену ни другде.
             Уверљивост теорије о дугом задржавању несловенске тампонске области између двеју грана Јужних Словена зависи, наравно, највише од тога колико има стварних трагова албанског и румунског етникума у том простору. Ту би три врсте сведочанстава биле од највеће вредности: директни помени Влаха или Арбанаса у средњовековним текстовима, трагови њихових језика у топонимији и најзад такви трагови у данашњим дијалектима. У погледу првог извора поседујемо делимичне информације: многе старе српске повеље помињу Влахе, па и Арбанасе, углавном као планинске сточаре са посебним друштвеним статусом. Ови помени, међутим, не покривају целу територију о којој је реч, већ углавном само њене западније пределе, али ништа друго не бисмо ни могли очекивати: за остале делове те области једноставно не поседујемо повеље. С друге стране Власи и Арбанаси помињу се у средњем веку и у крајевима западно од зоне о којој је реч. Засад недостају студије које би прецизније изнеле на видело све што би се на основу расположивог материјала могло рећи о средњовековној распрострањености тих народа (додуше, у погледу Албанаца јасно је толико да подручје њиховог присуства у XIV—XV в. није било веће него мање од данашњег). Међутим топонимија источне Србије пружа обилате податке. Имена као Бербатово, Букуровац, Бучум, Валуниш, Корбевац, Маржини, Мерџелат, Сврљиг, Сурдулица, Тумба, Џепа и многа друга румунског су порекла. Досад ни овде није обављено подробно прикупљање и анализа материјала, али је јасно да ће то представљати захвалан задатак за будуће истраживаче. Уосталом и на бугарској страни границе, на пример у софијском крају, знатан је удео румунског елемента у топонимији оличен у именима као Банаиз, Банишора, Бов, Вакарел, Гавнос, Пасарел, Урсул. С друге стране, у многим нашим крајевима, пре свега планинским, има такође румунских трагова у топонимији, али нигде у толикој мери као у источној Србији (овде, наравно, није реч о североисточном углу Србије где се и данас делимично говори влашки, него с долини Јужне Мораве и областима источно одатле). Што се тиче албанских елемената у топонимији, њих је наравно много у косовско-метохијској области и њеном непосредном суседству, али за пределе даље ка истоку и североистоку нема сигурних података (ако изузмемо већ поменуто тумачење данашњег гласовнот лика античких назива Ниш и Штип). Сами дијалекти не садрже нарочито много румунских или албанских елемената у речничком благу — судећи бар по ономе што се досад зна, јер детаљна испитавања нису вршена — али су зата пуни такозваних балканизама, структуралних особина какве се иначе не налазе у српскохрватском језику, али их има у румунском, албанском, навогрчком, бугарском и македонском. Овамо спадају драстично смањење броја падежа, не-познавање инфинитива, удвајање личних заменица (мене ме види), компаратив типа по млад и скраћење свих дугих акцената.
             Још почетком овог века Александар Белић је, утврдивши чисто српску основицу дијалеката у овом простору, које је он назвао призренско-тимочким, објаснио балканизме у њима као траг румунскаг супстрата. То објашњење и данас изгледа веродостојно, уз резерву да је и суседство бугарских и македонских говора могло такађс допринети истом исходу. Новину у размаграње овог проблема унела су сразмерно недавна истраживања српских говора у Банату дуж румунске границе и на самој румунској територији. Показало се да тамо такорећи пред нашим очима настају балканизми под непосредним дествсм румунског окружења, што повећава вероватноћу да је утицај истог језика некада одиграа исту улогу и у призренско-тимочким пределима.
             На завршетку ове дигресије о питању некадашњег несловенског појаса између двеју грана Јужних Словена можемо закључити да је такав појас по свој прилици заиста постојао и да је то доиринело узајамној изолацији тих двеју грана.[Стр. 30]

[Vlad]

             [...]
             [Стр. 79]
             Са турским освајањем и почетком великих миграција хронолошки се удружује још један крупан догађај у етничкој историји наших земаља: нестанак влашког становништва из српских планина. Нема сумње, још и пре Турака Власи су се постепено језички посрбљивали, али долазак Турака је тај процес привео брзом завршетку. Турски правни систем није обезбедио онакву друштвену изолацију Влаха каква је постојала дотад, а миграције су ставиле у покрет Влахе заједно с осталом рајом, и чак можда још више, будући да су Власи због свог пастирског начина живота били најпокретљивији. У мешавини која је настала румунском говору се губи траг свуда сем на крајњем северозападу: на Велебиту, на отоку Крку, у Истри, чак око Трста У Хрватску су Власи пристизали почев од XIV века, сељакајући се дуж динарских гребена у потрази за испашом, а касније и у настојању да измакну Турцима. Током следећих векова ти су се Власи, већ увелико покатоличени, и језички похрватили с јединим изузетком оних у два истарска села која су данас драгоцена за лингвисте као последњи сачувани резерват некада многобројне западне гране румунског језичког стабла. Нестанак етничких Влаха у највећем делу наших крајева омогућио је да назив Влах (односно влах) добије нова значења. Тим именом почели су у многим крајевима називати пастире, поготову оне са посебним колективним правним статусом. Наравно, ти су пастири добрим делом стварно били потомци Влаха. У Хрватској, где су српски насељеници који су се тамо појавили у XVI веку најчешће били сточари, име Влах пренело се даље на Србе. На некадашње присуство Влаха у многим нашим крајевима подсећају географски називи, нарочито имена планина, таква као Дурмитор, Виситор или Романија.
             Иако се догодио поткрај XV века, тихи нестанак дубравачког романског (далматског) дијалекта не стоји у узрочној вези ни с турским освајањем ни с почетком великих миграција. Вишевековна инфилтрација Словена из околине постепено је учвршћивала присуство српскохрватског језика међу зидинама Дубровника, испрва претежно код пучана, а затим све више и у кругу племства. Стално освежаван приливом дошљака, словенски елемент се показао снажнијим од аутохтоног романског којем појачање није могло доћи ниоткуда (додуше, Дубровчани онога времена најчешће су знали италијански, али то је језик веома различит од локалног далматског говора). Помала поражава чињеница да горди дубровачки патрицији нису на сопственом језику оставили историји ниједног текста. У ствари, они тим језиком никада нису писали: језици администрације, преписке и учености били су по традицији латински и италијански, осим што се у преписци рано појавио и српскохрватски. Дубровачки дијалекат нашег језика је огранак источнохерцеговачког дијалекта његове најближе околине. Формиран у доба кад је дубровачка околина припадала српској држави, тај је говорни тип ипак стекао помало особен лик усвајајући католичку црквену (па донекле и уопште културну) лексику и прихватајући поједине секундарне иновације које су се шириле из чакавских крајева путевима поморских комуникација.
             Већ смо имали прилику да констатујемо да се далматски романски сачувао у граду Крку све до поткрај XIX века, а да се у међувремену венецијански дијалекат италијанског језика раширио, фаворизован приликама под млетачком, као и доцније под аустријском владавином, у многим нашим приморским крајевима, пре свега у градским насељима од Истре преко Ријеке и кварнерских отока до Далмације. Доцнији догађаји - полет хрватске националне свести од краја XIX века, исход првог и нарочито другог светског рата и исељавање великог дела Италијана — окренули су еволуцију у супротном правцу. Па ипак, трагови романског присуства јасно су уочљиви у скоро свим српскохрватским говорима дуж јадранске обале од Истре до Бара. Мноштву позајмљених речи придружиле су се промене у самој језичкој структури извршене под утицајем романских модела. Списак тих феномена, обично званих далматинизмима, обухвата особине познате практично свуда крај Јадрана, такве као што је изговор крајњег -м као -н (видин, са сестрон) и појаве расејане ту и тамо, углавном по пунктовима где је романски угицај био сразмерно најјачи, такве као замењивање љ са ј (јут, боје = боље) и неразликовање ч, ж, ш од ц, з, с (цисто, слузис). На јадранским отоцима је трансформација словенских говора под романским утицајем била понајјача. Ту је на много места ишчезло и вокално р, те се говори парст место прст, а дуги вокали су често претварани у дифтонге (пиет, руог место пет, рог, па и Моате или Муате место Мате). И у отпадању крајњег -л у облицима као писа од писал, би од бил огледа се дејство романских правила о гласовној структури речи. Тако се догодило да је чакавска дијалекатска област поред старе попречне подељеноети која је углавном супротставила северозападније крајеве југоисточнијима, стекла и нову, уздужну у којој се степенасто диференцирају најинтензивније романизирани острвски (и делимично истарски) говори према нешто мање измењеним обалским говорима на копну и најзад говорима у унутрашњости континента, поштеђеним од романског структуралног утицаја.
             Путеви којима су романизми улазили у приморске говоре били су разноврсни. На самом почетку историје тих говора стоји славизирање затечених Романа свугде сем у неколико градова, а затим лагана асимилација и тих остатака током дугих векова.           
             Етничка асимилација увек је снажан канал језичког утицаја. Она у круг људи који говоре једним језиком уводи живаљ чији је матерњи језик други; тај ће живаљ у новоприхваћени језик неизбежна уносити особине  матерњег  као што то бива, према искуству свих нас, и онда кад људи уче неки страни језик, упркос напору наставника да тако не буде. Али, док су се једни Романи претапали у Словене, други су остајали и даље ту и чак често добивали појачање усељавањем и италијанизацијом под млетачком и затим аустријском владавином. Свакодневни контакт са тим Романима, који су често уживали престиж моћнијих, богатијих или културнијих, пружао је безброј могућности за усвајање њихових језичких особина — од романских назива појединих предмета који су чинили део цивилизације свога времена, па до њиховог начина изговора српскохрватског језика. Слично је деловало и поморство које је наше приморце водило на млетачке галије и у италијанске луке, и уопште у пристаништа широм медитеранског простора, где је италијански вековима био језик споразумевања међу народима.
             Осим промена инспирисаних спољашњим утицајима у муслиманском кругу и у јадранском појасу, било је и других крупнијих иновација које су захватиле српскохрватске говоре у току последњих неколико векова. Свим тим иновационим процесима заједничко је једно: они нису обухватшш целокупно подручје нашег језика (последња промена која је покрила цело то подручје догодила се око XV века; то је био нестанак двојине, посебне граматичке форме којом су обележавана два предмета или бића, за разлику од множине која у таквом случају означава више од две јединице). Неке од ових аутохтоно насталих језичких новина већ смо помињали; овде ћемо набројати још три, значајне истовремено по домашају у језичком систему и по захваћеној територији. У групама састављеним од сугласника и гласа Ј догодало се тако-звано ново јотовање (прутје је постало пруће, робје се претворило у робље), готово свуда у штокавској области, а знатно мање у кајкавској и чакавској. У дативу, инструменталу и локатаву множине место старих облика као женам (дат.) »женами (инстр.) и женах (лок.) појавили су се изједначени облици за сва ова три падежа (женама у већини штокавских говора, женам у једном ареалу на западу штокавског подручја и у делу чакавских говора). И најзад, стари облици имперфекта (чињах, говораше) ишчезли су из употребе у северозападној половини нашег језичког подручја. Њих више нема у кајкавским дијалектима ни у огромној већини чакавских па ни у целом северном појасу штокавштине, као ни у појединим штокавским говорима на западу. За имперфектом је пошао и асрист, додуше у знатно ужем ареалу који се ограничава на кајкавске и чакавске говоре и понеки штокавски на западу. Тако је створена дијалекатска слика која је дочекала двадесети век, да се у њему сукоби са модерним развојем који угрожава дијалекте у самом њиховом корену.[Стр. 82]

             Извор:                               
             Павле Ивић - СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК
             Београд, 1971,  стр. 22-30, 79-82.
             /Извод и сажетак сачинио Vlad, ур. Форума/.

[virgil]

"С друге стране, није вероватно да је Дакија икада била темељито романизирана, а ни да је становништво латинског језика, уколико га је баш у њој, остало тамо и после повлачења легија на јужну страну Дунава 271. године. Због свега тога већина нерумунских испитивача склона је томе да порекло Румуна тражи у римској провинцији Мезији која је захватала поред осталог источну Србију и северну Бугарску."

Problemcic sa teorijom o vlaskom odnosno rumunskom nastanku (samo) na desnoj strani Dunava i docnijoj masovnoj migraciji u danasnju Rumuniju:

kako to da se u kasnom srednjem (jedanaestom do trinaestom) veku oko milion ljudi presele bez ikakve beleske od strane istovremenih  letopisaca? U poredjenju, raznorazna srednjovekovna kretanja manjih brojeva Avara, Srba, Hrvata, Bugara, Kumana, Pecenega, Tatara, itd bila su zabelezena.

Teorija o masovnoj seobi Rumuna iz delova danasnje Srbije, Bugarske, Makedonije i cak Albanije u danasnju Rumuniju prvi put se spominje tek u drugoj polovini devetnaestog veka (Robert Roesler u Rumänische Studien, Lepzig, 1871).

[Volcae]

Pavle Ivić - Srpski narod i njegov jezik, Beograd, SKZ, 1986
http://www.archive.org/stream/SrpskiNarodINjegovJezik/PavleIvic-SrpskiNarodINjegovJezik#page/n0/mode/1up
http://www.archive.org/download/SrpskiNarodINjegovJezik/PavleIvic-SrpskiNarodINjegovJezik.pdf

[caslav]

Meni su sve ove čiwenice dobro poznate. Dubrovački romanski (južno dalmat(in)ski) se raspao zato što je kopneni deo grada zaposednut od Slovena koji su prodirali u celom zaleđu. Drugi deo grada, na ostrvcetu se zvao Raguza i njegovi žiteqi (romani) su kopnenu vezu sa obalom imali preko tanke prevlake. Sloveni će zasuti more s jedne i druge strane prevlake i stvoriće jedinstveno kopno šireći se po wemu i brojčano i ekonomski od dva grada, Dubrave i Raguze stvorivši jedan. E sad u istoriji dolazi do velikog procvata, promena vladavine, sjajnog veka samostalnosti, svetionika balkanskih kultura i tradicija... E, kad nestade jedan jezik? Kad najednom umuče? Ima li tekstova? Tragova? Jesu li imali dva NS-a? Jesu li bar imali svoj- jedan ali vredan? Jesu li imali pametnih, darovitih, spremnih? Jesu li imali bar forum na kome bi mogli jedan drugog da spopadaju? Ne zna se- al se da videti.