Гласник Српског географског друштва, свеска 5, Београд, 1921, стр. 293-294
Dr. G. Weigand :
Rumänen und Aromunen in Bulgarien. Mit 16 Bildern und einer Karte. Leipzig, 1907. 8°. Стр. 104.
Вајганд је путовао по Бугарској у намери да проучи језик тамошњих, Румуна и Цинцара. Као осведочени пријатељ бугарског народа био је свуда по Бугарској врло љубазно, чак и свечано, дочекиван и испраћан. Јамачно да би се одужио за тако особиту пажњу, описао је у првим главама своје књиге пут и све што је било са њим у вези. Уосталом има у томе путопису и доста занимљивих посматрања од општијег значаја и корисних података о народном животу и особинама Румуна и Цинцара у Бугарској.
Румуна има по Вајганду око 86.000 у Бугарској, највише у видинском крају (40000), затим у врачанском, плевенском и рушчушком, а најмање их је у јужној Бугарској. Уопште су новији досељеници из Румуније, поглавито од тридесетих година 19. века на овамо, а досељавају се непрестано и сад. Вајганд набраја редом по окрузима и срезовима сва румунска насеља у Бугарској, са бројем становника. - Вредно је пажње, да има доста старих румунских топографских имена по Бугарској. Јиречков списак тих имена Вајганд допуњава и у неколико мења. Највећи је број таквих имена за села и за брда у широј околини Софије и код Тетевена. По карактеру њихову Вајганд утврђује као поуздано, да су она пореклом из неког дијалекта, који је стајао ближе румунском него цинцарском, а романски становници, који су тим дијелектом говорили, били су свакако они Власи, који се под тим именом помињу међу устаницима за владе царева Петра и Асена (12. и 13. в.).
Цинцари су, по Вајгандовим испитивањима, једни настањени по многим бугарским варошима, највише у Софији (на 2000) и знатним
- 293 -
делом побугарени, а други живе као номадски пастири на северном Доспаду, западној Родопи и Рили. Вајганд набраја сва њихова сточарска насеља и још им додаје и цинцарска, опет сточарска, села у Пирину, у планини Малешу, у Осогову и у околини Кочана и Кратова. Оних првих има 3000, а ових других 9100 душа. Осим ових сточара, који још добро држе свој језик, тешко да ће имати по Бугарској још на 4000 Цинцара, који говоре својим језиком. Сви су Цинцари у Бугарској новији досељеници, од времена Али-паше Јањинског. У засебним одељцима Вајганд описује живот и ношњу тамошњих цинцарских сточара.
Остатак књиге чини грађа и разматрања
о језику: поређење цинцарског са румунским; особине румунскога у Бугарској; цинцарске песме. На крају је списак месних имена, поменутих у књизи, и картица, на којој су означена стара румунска (влашка) имена око Софије.
Ј. Ердељановић.- 294 -
