Црквене прилике у Тимочкој крајини у XVIII и XIX веку

[Volcae]

[...]
          Румунски се свештеници помињу у о протопрезвитариатима: негогинском, кладовском и милановачком. Многи румунски свештеници нису ни речи српске знали, чак ни после прогласа српске црквене аутономије у Србији 1834 године. Бивало је случајева да су у северо источној Србији рукополагани за свештенике Румуни, који ни мало нису могли да служе у цркви на словенском језику. Тако је 1 јула 1834 године дао тимочки епископ Доситеј Новаковић Синђелију Јефтимију Стојановићу - Поповићу, чији су преци такође били румунски свештеннци, поставише га за свештеника у српском селу Кобишници у коме се селу и данас влашки говор чује. Као и остали румунски свештеници тако и Јефтимије све до своје смрти служио је службу божју искључиво на румунском језику. [Стр. 344] [...]
          Пре ослобођења нових крајево с. и. Србије (1834 год), под Кнезом Милошем многи су Румуни добегавали у Србију из "Тимока и Црне реке" зa чије се је владе такође маса Румуна доселила у Србију из Баната. Напомињемо да је Румуна из Баната тада много више било него оних, који су се доселили из Влашке.
          Одмах у почетку свог доселења, Румуни на земљишту Србије у свему су били изједначени са Србима. Српско законодавство важило је како за Србе тако и за Румуне подједнако. Никаква разлика није се правила између једних и других. Значајно је да досељени Румуни нигде у с. и. Србији нису оснивали своја засебна насеља, већ су се свуда настањивали у чисто српским селима. То је припомогло да су женидбом и удадбом многе српске породице повлашене.
          Овако је стпњс српске цркве у с. и. Србији и свештенства њенога трајало кроз цео XVIII век, али je румунских свештеника у с. и. Србији било и у XIX веку, све дотле је српска црква била раније подчињена грчким владикама и митрополитима.
          Чим је српска црква добила своју аутономију, кад је митрополит Петар дошао на чело српске црквене хијерархије и кад је била отворена беогридска Богословија, која је почела спремати младе српске свештенике, румунских је свештеника као год и неуких српских снештеника ишчезло и на њихове парохије дошли су млади школовани српски свештеници. А старе румунске књиге пошто су своју улогу свршиле, биле су повучене из употребе и склоњене у Народној библиотеци у Београду где се оне и данас налазе. [Стр. 345][...]

 
Ђокић, Јован. Кроз насеља с. и. Србије, Баната и суседних крајева: историска етнографска опажања, Београд, 1934, стр. 344-345.
Обрадио у ПиСАР-у: П. Дурлић

[Volcae]

[...]
        Preoţi români sunt menţionaţi în protopopiatele de: Nigotin, Cladova şi Milanovăţ. Mulţi dintre ei nu au ştiut niciun cuvânt sârbesc, chiar nici după proclamarea autonomiei bisericeşti în Serbia în anul 1834 . Au fost şi cazuri că preoţi hierotoniţi în Serbia de nord-est erau români care nu au putut să slujească deloc în limba slavă. Astfel, pe 1. iulie 1834.  episcopul sârb al Timocului, Dositei Novacovici, l-a hierotonit pe Eftimie Stoianovici- Popovici, strămoşii lui fiind tot preoţii români,  numindu-l preot în satul sârbesc Cobişniţa în care încă se aude vorba vlahă.  Asemenea celorlalţi preoţi români, şi Eftimie a slujit în limba română, până la moartea sa.  [Pag. 344][...]
        Înainte de eliberare a părţilor noi ale serbiei în 1834, a Timocului şi a Timocului Negru, mulţi români  au fugit în serbia sub Miloş Obrenovici.  La fel, mulţi au venit din Banat. Menţionăm că pe atunci erau mai mulţi veniţi din banat decât din Valahia.
         Imediat dupî venirea sa,  românii su fost trataţi egal cu sârbii. Legislaţia sârbă a fost valabilă şi pentru sârbi şi pentru români. Nu s-a făcut nicio diferenţă printre ei. Este important că românii veniţi nu au înfiinţat satele sale, ci s-au locuit în satele sârbeşti. Astfel, prin casatorii mixte, multe familii sârbe s-u valahizat.
         O astfel de stare a bisericii sârbe şi a preoţimii sale a durat prin secolul XVIII, însă, preoţii romţni au existat şi în secolul XIX, tot timpul până biserică sârbă era supusă episcopilor şi mitropoliţilor greci.
         Imediat biserica sârbă a capătat autonomie, şi mitropolitul Petar a venit la fruntea hierarhiei bisericeşti sârbe, şi după ce a fost înfiinţată şcoală de teologie în belgrad, care a început să pregătească tineri preoţi sârbi, preoţi români şi preoţi sârbi needucaţi au dispărut; în parohiile lor au venit tineri preoţi sârbi, educaţi. Cărţile vechi româneşti, care şi-au terminat rolul său, au fost retrase din folosinţă şi ascunse în Biblioteca populară din Belgrad, unde şi astăzi se află.  [Pag. 345][...]

Giochici, Iovan. Prin localităţile Serbiei de nord-est, Banatului şi zonelor învecinate: observările istorice şi etnografice, Belgrad, 1934, pag. 344-345.
Traducere din limba sârbă Christian Wagner Ruţanu