Слика у већој резолуцији (1.710 × 1.371 пиксел, величина фајла: 15,87 MB, МИМЕ тип: application/pdf)
извор: Балканско полуострво и Јужнословенске земље, књ. I, Јован Цвијић, Београд, 1922
_____________________________________________________________________________________________
Географски лик Србије у доба Првог устанка,
посебна издања Српског географског друштва,
свеска 32, Београд, 1954, стр. 42-45; 50-51.
Боривоје М. Дробњаковић
СТАНОВНИШТВО У СРБИЈИ
ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ УСТАНКА
*
За етнички састав становништва устаничке Србије од највећег су значаја била досељавања од последњих десетина XVIII па до пред крај прве половине XIX века, нарочито она која су настала после Првог устанка, када се населило и највише становника. Да је устаничка Србија била слабо насељена и да су глвну масу њеног становништва чинили досељеници, који су највећим делом дошли у то време, има сигурних доказа. Ако упоредимо податке само из
42
две области устаничке Србије, видећемо да се становништво, и то само у неким селима у међувремену од 1732 до 1818 године, удвостручило. Тако, на пример, девет села у Смедеревском подунављу 1732 године имала су свега 252 куће, док су та иста села 1818 године имала 592 куће. 34) У десет села крагујевачке Јасенице, која су 1735 године имала 301 кућу, године 1818 имала су 612 кућа.35) Ово потврђују и чињенице до којих се дошло детаљним проучавањем порекла породица у врло великом броју села устаничке Србије. На основу података о пореклу шумадинског становништва у селима београдске околине,36) Космаја,37) Јасенице,38)Шумадиске Колубаре,39) Смедеревског Подунавља и Јасенице,40) Лепенице,41) Груже,42) и Качера,43) установљено је да је од 10.430 породица чије је порекло испитано, само 519, односно 4,9% стариначких а 607, односно 5,7% породица је непознатог порекла. Остале породице ― 9304 на броју или 89,2% од укупног броја породица ― досељене су.44) У шумадиске области највише је становништва до-
шло за време Устанка. У околини Београда млађа су села постала насељавањем досељеника из почетка XIX века, које је Карађорђе доводи из ослобођених крајева „да би тамо очистио линију ратним својим операцијама, а овде да заузму пусте земљекоје су остале иза Турака”.45) Исти је случај у Космају, Јасеници, Шумадиској Колубари и Качеру. После 1804 године у Шумадиску Колубару населило се највише породица из околине Сјенице, Новог Пазара, са Лима и Таре и из Босанског Подриња.46) У Јасеници је најјача динарска струја која је полазила од Сјенице, Новог Пазара, Нове Вароши, Пештери и Бихора и идући преко Јавора и Кокиног Брода населила Стари Влах, Драгачево, шумадиске пределе (Качер, Гружу и Јасеницу) и допрла до београдских села. Њихово насељавање трајало је најдуже, најјаче је било за време Устанка, нарочито око 1809 године, а завршило се око 1815 године.47) У Лепеницу се у времену од Кочине крајине до 1803 године доселила 321 породица а од 1804 до 1809, односно 1815 године, 571 породица, што чини четвртину од укупног броја породица.48) У Качеру је више од половине досељеника дошло од друге половине XVIII века до Првог устанка.49)
Овакво стање није било само у шумадиским областима уже устаничке Србије, него и у осталим њеним крајевима. У Колубари и Подгорини преко 93% су досељеници, од који је више од половине дошло у XIX веку.50) Исти је случај у Поцерини.50а) У Тамнави има преко 96% досељених породица, од којих је 10% насељено до краја XVII века, толико исто у првој половини XVIII века, док је у другој половини XVIII и у XIX веку до 1827 године дошла
43
551 породица, односно 37,4%, а после 1827 године 605 породица, односно 47,5%.51) После исељавања у Аустрију и Угарску, која су била најинтензивнија у току XV и XVI века и трајала до почетка XIX века, у Рађевини и Јадру најјаче је насељавање вршено крајем XVIII и у XIX веку.52)
Ако пођемо даље, видећемо да су прилике исте. У Соколској нахији готово је целокупно становништво досељено и то у мањем броју у XVII и XVIII веку, а много више за време Првог и Другог устанка.53) Од 335 златиборских породица само су 14 стариначке а остале су досељене, и то највише у првој половини XIX века, а нарочито 1833 и 1834 године, када је кнез Милош Златибору прикључио 12 села Карађорђеве Србије.54) У Ужичкој Црној Гори преко 80% од укупног броја породица досељене су, и од њих око 33% у току XVII и у првој половини XVIII века, док се 47% населило од друге половине XVIII и у првој половини XIX века.55) Слично је у Горњем Драгаче-
ву, где је од 190 породица 150 досељено, и то током XVIII века и раније 54; у XIX веку досељено је 96 породица, од којих у време Карађорђевог устанка 38, а после тог времена 58.56) У Доњем Драгачеву од 273 породице 40 је стариначких и непознатог порекла, 70 је досељено у току друге половине XVIII века и у XIX веку до Првог устанка; за време Првог устанка доселило се 40 породица, за време Другог устанка и доцније до 1844 године 68 породица, а после тога још 55 породица.57) У селима око Чачка и Љубића од 249 породица 53 су стариначке и досељене у XVIII веку, у току Првог устанка до 1813 дошло је 80 породица, а после Другог устанка 116 породица.58)
У пределима устаничке Србије јужно од Шумадије, у Левчу, Темнићу и Белици, најјаче насељавање било је после Кочине крајине и за време оба устанка. У Темнићу, где има око 88% досељеника, највише их је дошло у току Првог и Другог устанка; и у Белици нови досељеници долазе у готово опустела села пред крај XVIII века и за време Устанка.59)
Прелазећи на десну обалу Мораве, идући према Тимоку, наилазимо на сличну ситуацију. У пределу Бањи, који је двапут прелазио из српских у турске руке (1809―1810 и 1813―1833), од 575 породица 496 су досељене, и то највише у првој половини XIX века.60) У Ресави где су од 615 породица 434 досељене, интензивније насељавање било је нарочито између Првог и Другог устанка,61) док је Пожаревачком Поморављу од 928 породица само 46 стариначких, а остале су досељене и то до краја XVII века 31 породица, у првој половини XVIII века 55, у другој половини XVIII века 132, за време Првог устанка 342, а после Другог ус-
44
танка 322.62) Ако идемо даље, прилике нису промењене. У Млаву су се до друге половине XVIII века доселиле 164 породице, од друге половине XVIII века и за време Првог устанка до 1815 године 149, а после тог времена још 120.63) Најзад, у Неготинској Крајини и Кључу од 2075 породица само су 29, односно 1,4% стариначке, док досељених породица има 2046, односно 98,6%.64) У тимочким селима поред старијих досељеника из краја XVII и XVIII века има и новијих из XIX века, нарочито из времена после 1833 године, када је овај крај ослобођен и прикључен Србији.65)
45
______________________________
34) Б. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница.
Насеља 19 (1925), с. 218, 219.
35) Б. Дробњаковић, Јасеница. Насеља 13 (1923), с. 230, 231.
36) Р. Николић, Околина Београда. Насеља 2 (1903), с. 974 и д.
37) Б. Дробњаковић, Космај. Насеља 26 (1930), с. 30 и д.
38) Б. Дробњаковић, Јасеница. Насеља 13 (1923), с. 248 и д.
39) П. Ж. Петровић, Шумадиска Колубара. Насеља 31 (1948), с. 54 и д.
40) Б. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница.
Насеља 19 (1925), с. 255
41) Т. Радивојевић, Лепеница. Насеља 7 (1911) и Ј. Цвијић,
Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице.
Насеља 12 (1922), с. 93
42) М. Драгић, Гружа. Насеља 10 (1921), с. 195 и д.
43) М. Ракић, Качер. Насеља 3 (1905), с. 771 и д.
44) Види и B. Drobnjaković, Sur la composition etnique de la
population de la Šumadija... Beograd 1932, 201.
45) Р. Николић, пом. дело, с. 954.
46) П. Ж. Петровић, пом. дело, с. 49 и д.
47) Б. Дробњаковић, Јасеница. Насеља 13, с. 249.
48) Т. Радивојевић, пом. дело, с. 171.
49) М. Ракић, пом. дело, с. 771 и д.
50) Љ. Павловић, Колубара и Подгорина. Насеља 4 (1907), с. 482 и д.
50а) По усменом саопштењу професора В. Радовановића.
51) Љ. Павловић, Антропетогеографија Ваљевске Тамнаве. Насеља 8 (1912), с. 507 и д.
52) Б. Милојевић, Рађевина и Јадар. Насеља 9 (1913), с. 678 и д.
53) Љ. Павловић, Соколска Нахија. Насеља 26 (1930), с. 347 и д.
54) Љ. Мићић, Златибор. Насеља 19 (1925), с. 440 и д.
55) Љ. Павловић, Ужичка Црна Гора. Насеља 19 (1925), с. 34
56) К. Јовановић, Горње Драгачево. Насеља 5 (1908), с. 357 и д.
57) Ј. Ердељановић, Доње Драгаћево. Насеља 1 (1902), с. 85 и д.
58) Р. Илић, О Љубићским селима. Насеља 2 (1903), с. 30 и д.
59) Т. Бушетић, пом. дело, с. 481 и д.; С. Мијатовић, Темнић. Насеља 3
(1905), с. 274 и д.; С. Мијатовић, Белица. Насеља 30 (1948), с. 40 и д.
60) П. Јовановић, Бања. Насеља 17 (1924), с. 135 и д.
61) С. Мијатовић, Ресава. Насеља 26 (1930), с. 162 и д.
62) М. Миладиновић, Пожаревачка Морава. Насеља 25 (1928), с. 28 и д.
63) Љ. Јовановић. Млава. Насеља 2 (1903), с. 287 и д.
64) К. Јовановић, Неготинска Крајина и Кључ. Насеља 29 (1940), с. 71 и д.
65) М. Станојевић, Тимок. Насеља 29 (1940), с. 426.
50-51
