ВЛАОЉИЦА— Љ. Б. KИЋИ -ГРАМАТИКА

[ljubisa.b.kici]

КРАТАК КУРС ГРАМАТИКЕ ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА

  У говору Влаха уочавају се три језичке варијанте: поречка у сливу Поречке реке, горњег Пека и Црног Тимока; царанска на подручју Неготинске крајине, Кладова и Кључа; унгурјанска (Хомоље, Ресава, Звижд, Стиг, и околина Голупца). Посебна специфичност постоји у буфанској верзији којом се говори у Мајданпеку.
   Разматрајући и анализирајући међусобни утицај српског и влашког језика уочава се да је конструкција реченица код оба језика слична, а тумачење појединих појмова је адекватно, сем код неких описних појмова где постоје различити приступи описног казивања (склони се – дєће йнлєтурј, рукује се – дє мйна).
   Гласовна фонетика у влашком језику адекватна је српском језику са извесним одступањима. Самогласници су као и у српском: (а, е, и, о, у) са још два допунска мукла самогласника: (є, й) који су по изговору адекватни руском: (тврдо е, тврдо и); односно муклим самогласницима (є, й) немачког језика. Сугласници су истоветни и у српском и у влашком језику с тим да у поречко-унгурјанској верзији не постоје сугласници: (х, ч, џ) али се зато користе (ʤ, ѫ, ҹ) који не постоје у српском језику а ни у румунском језику. Сугласник (ʤ) постоји у македонском језику, што је вероватно последица утицаја језика Влаха Цинцара. Сугласник (слово х) који не постоји у изворном влашком језику, прихваћен је и уврштен у влахољицу због писања савремених израза који потичу од грчког или латинског корена, односно од речи из српског, романских или германских језика. Томе се не треба чудити, јер до појаве Вуковог правописа у народном говору  нису коришћени гласови (х, ј) али касније писање је постало незамисливо без њих. Међутим, не треба инсистирати на прихватању гласа (х) јер у изворном влашком изговору он се изоставља или замењује гласом (словом) ј, к .
Сугласник (н) испред (б, п) мења се у (м): йнб - ймб; йнп - ймп.
  Сугласници (л, н) испред меких самогласника (е, и) без изузетака прелазе у (љ, њ); уколико исти треба да остану непромењени иза њих се пише (є, й). Исто важи за ( д, т ): испред (е, и) прелазе: д -ђ;        т -ћ; а не мњају се испред (є, й).
    При глаголским променама или променама имеаница из једнине у множину врше се палатализације испред меких самогласника (е, и)
г - ѫ : боруга - боруѫиљи,  ругу- руѫи, фагу - фаѫи;
д - ђ : ард - арђе, кад - кађе, принд - принђе, дуда - дуђиљи;
к - ҹ : вака - ваҹиљи, порку - порҹи, фак - фаҹе, аку - аҹиљи;
т - ћ : бурта - бурћиљи, турта - турћиљи.
    или када су испред муклих самогласника ( є, й ):
д - ʤ : дуда - дуʤйљи;
т - ц :  бурта - бурцйљи, турта - турцйљи;
ћ - ц : ђинћиљи - ђинцй, паринћиљи - паринцй.
Иза сугласника: (ʤ, ж, з, с, ц, ш) не пишу се меки самогласници(е, и) већ (є, й); а иза (ђ, ѫ, љ, њ, ћ, ҹ) не пишу се мукли (є, й) већ (е, и).
   Уколико има одступања од поменутих правила, то је у речима туђицама које нису претрпеле гласовне промене сходно влашкој фонетици, или код присвојне заменице: ај ти; и слично.
  У царанској варијанти слично као и у румунском језику, не употребљавају се сугласници (ʤ, ҹ) већ се уместо њих користе (з, ћ); такође (л, н) испред меких самогласника (е, и) не палатализују, нити (д) прелези у  (ђ).
    У унгурјанској варијанти чешћа је употреба муклих самогласника (є, й) тако да нема преласка (д) у (ђ) а уместо речце пила користи се пйрла.
   Главне врсте речи у влашком језику су: именице, заменице, придеви, глаголи и бројеви.

ИМЕНИЦЕ
    У влашком језику постоје именице женског и мушког рода. Именице средњег рода не постоје. Исто правило важи и за заменице.
Именице женског рода завршавају се наставком (а): апа, мйна, пйња
Именице мушког рода углавном се завршавају наставком (у): ардоу, боу, љемну, мошу; наставком (иљи): ђинћиљи, кйњиљи, лапћиљи; изузев ређих случајева где је завршетак (а): тата, тајка, најка, бурћа.
   Pluralia ŧanŧum: кријри - мозак   
Деминутив се добија:
За именице женског рода када се на корен речи додају наставци:

-єлуша - пурҹ-аоа - пурҹ-елуша, сйнҹ-аоа - сйнҹ-елуша;
-йца - уш-а - уш-йца;
-рика -  припито-арја - припито-рика, фло-арја - фло-рика;
-риҹика -  фло-арја - фло-риҹика, сфо-ара - сфо-риҹика;
-ица -  пујк-а - пујк-ица, дунг-а - дунг-ица, мум-а - мум-ица;
-уца -  вак-а - ваку-ца, варг-а - варг-уца, мйндр-а - мйндр-уца;
-шоара - вак-а - вак-шоара, клак-а - клак-шоара.

За именице мушког рода додавањем наставка на корен речи:
-ашу -  копил-у - копил-ашу;
-єлу -  кокош-у - кокош-єлу, огаш-у - огаш-єлу;
-йшору - мйц-у - мйц-йшору, стурʤ-у - стурʤ-йшору;
-ицу -  пуј-у - пуј-ицу;
-ишору -   пуј-у - пуј-ишору,  лапћи-љи - лапћ-ишору.

Или додавањем наставка на целу именицу:
-љецу - мошу - мошуљецу, ступу- ступуљецу, нашу- нашуљецу
-цу -  нашу - нашуцу,  огашу - огашуцу,  капу - капуцу;
-шору - боу - боушору.

Аугментатив се добија:
За именице женског рода када се на корен речи додају наставци:
-оћина -  карња - карноћина, вака - вакоћина
-ушйна - пјеља - пјелушйна.

За именице мушког рода додавањем наставка на корен речи:
- ану - копил-у - копил-ану,
-оману - уоц-у - оц-оману,
-оћиу - луп-у - луп-оћиу.

ЗАМЕНИЦЕ
Личне:
Једнина            Множина
јеу, јо -- ја              ној – ми
ту – ти                     вој – ви
јел – он,  ја – она     јеј(и), ји – они,  јеље – оне

Повратна заменица у влашком језику користи се за сва лица
Једнина:            Множина:
ма                 ње
ћи                 ва
сє – се          сє – се
Показне:
Једнина                                     Множина
єста – овај;     аста – ова                  єшћа – ови;    ашћа – ове
єла – тај, онај;   аја – та, она            єја – ти, они;   аља – те, оне
атйта – толико, толики; толика       атйца – толики;  атйћа – толике

Присвојне: Једнина                             
ал мјеу – мој      а мја – моја         ај ми – моји       а љи мјеље – моје
ал тјеу – твој      а тја – твоја         ај ти – твоји       а љи тјеље – твоје
ал луј – његов     а луј – његова         ал ји – њен      а ји – њена
ај луј – његови    а љи луј – његове    ај ји – њени    а љи ји – њене
Множина
ал ностру – наш; а ноастрє – наша; ај ноштри – наши, а ноаштре – наше
ал востру – ваш;  а воастрє – ваша; ај воштри – ваши,  а љи воштре –ваше
ал лор – њихов,   а лор – њихове;    ај лор – њихови      а љи лор – њихове

Односно-упитне:                 Неодређене:     
карје – ко, који                      ҹињива – неко   
кйт – колико                          ҹова – нешто       
ҹе – шта                                   а кујва – нечији
ал куј – чији, а куј – чија        а лу ҹињива – нечији
ај куј – чији,  а љи куј – чије         

Одричне:
њима – нико
њимика – ништа
Опште:
тотнат – свако
тотнатє – свака

ПОРЕЂЕЊЕ  ПРИДЕВА
Позитив
бун – добар
фрумос – леп       
мик – мали

Компаратив
мйјбун – бољи
мйјфрумос – лепши
мйјмик – мањи

Суперлатив
алмйјбун – најбољи
алмйјфрумос – најлепши
алмйјмик – најмањи

ПОМОЋНИ ГЛАГОЛИ
Јесам:
сйнт – јесам  ам – сам    сйнћем – јесмо    ам – смо
јешћ – јеси    ај – си       сйнћец – јесте       ац – сте
је – јесте        а – је          сйнт – јесу            а – су
Нисам:
нусйнт – нисам  нам – нисам    нусйнћем – нисмо  нам – нисмо
нујешћ – ниси    нај – ниси       нусйнћец – нисте   нац – нисте
нује  –  није        на – није         нусйнт  –  нису       на – нису

БРОЈЕВИ  (НУМАРАЛА)
Основни                                  Редни                                     
уну – један,  уна – једна          алђинтйј – први, ађинтйј – прва
дој – два,      доуо – две           алђидој – други,  ађидоуо – друга
триј – три                                  алђитриј – трећи
патру – четири                          алђипатру – четврти
ҹинҹ – пет                                 алђиҹинҹ – пети
шасє – шест                               алђишасє – шести
шапће – седам                           алђишапће – седми
опт – осам                                 алђиопт – осми
ноуо – девет                               алђиноуо – девети
ʤєҹе – десет                             алђиʤєҹе – десети
унспрјеҹе – једанаeст                алђиунспрјеҹе – једанаести
дојспрјеҹе – дванаeст                алђидојспрјеҹе – дванаести
тријспрјеҹе – тринаeст              алђитријспрјеҹе – тринаести
патруспрјеҹе – четрнаeст          алђипатруспрјеҹе – четрнаести
ҹинспрјеҹе – петнаeст               алђиҹинспрјеҹе – петнаести
шајспрјеҹе – шеснаeст               алђишајспрјеҹе – шеснаести
шапћеспрјеҹе – седамнаeст       алђишапћеспрјеҹе – седамнаести
оптспрјеҹе – осамнаeст              алђиоптспрјеҹе – осамнаести
ноуоспрјеҹе – деветнаeст           алђиноуоспрјеҹе – деветнаести
доуоʤєҹ – двадесет                   алђидоуоʤєҹ – двадесети
доуоʤєҹ шй уну – двадесет један     алђидоуоʤєҹ шй уну – двадесетпрви
тријʤєҹ – тридесет                   алђитријʤєҹ – тридесети
патруʤєҹ – четридесет             алђипатруʤєҹ – четридесети
ҹинʤєҹ – педесет                      алђиҹинʤєҹ – педесети
шајʤєҹ – шесдесет                   алђишајʤєҹ – шесдесети
шапћеʤєҹ – седамдесет           алђишапћеʤєҹ – седамдесети
обʤєҹ – осамдесет                    алђиобʤєҹ – осамдесети
ноуоʤєҹ – деведесет                алђиноуоʤєҹ – деведесети
сута – сто, стотина                     алђисута – стоти     
мија – хиљада                             алђимија – хиљадити


ВЛАОЉИЦА трєбє сй шћије – уому карје врја сй скрије.

Неко је кроз шалу рекао: "За текст написан влахољицом Власима је потребно пет минута да науче да га прочитају. Једна минута да погледају текст, још једна минута да га прочитају, и додатних три минута да се чудом начуде како су брзо и успешно савладали читање на влашком језику."

аА   Єє  бБ   вВ   гГ   дД   ʤДз   ђЂ   еЕ   ѫѪ   жЖ
зЗ    йЙ    иИ   јЈ    кК    лЛ   љЉ   мМ   нН   њЊ   оО
пП   рР   сС  тТ   ћЋ   уУ  фФ   хХ   цЦ  шШ  ҹ Ҹ

єЄ            галбинє (жута), албє (бела),  бунє (добра)
ʤ Дз  (ʤ = дз)     ауʤ (чуј),  вјеʤ (види),  ʤама (чорба)
ѫѪ  (ѫ = жј)  ѫејту (прст),  фуѫ (бежи),  ѫемје (стење)
йЙ            йнтрјег (цео),  йнаинће (напред),  мйна (рука)
ҹҸ  (ҹ = шј)  ҹоака (брдо),  ҹерју (небо),  ҹара (восак)

  Ukoliko postoji poteškoća u očitavanju pojedinih slova vlaholjice potrebno je ugraditi font Roman Cyrillic koji se preuzima sa: http://www.findthatfile.com/search-3870590-hZIP/winrar-winzip-download-romancyrillicstd-zip.htm.
     Postupak ugradnje: (My Computer/Windows XP (C: )/Windows/Fonts/ RomanCyrillic_Std)
У фонту Roman Cyrillic већ постоје сва слова која се примењују у влахољици, преостаје једино да их прихватимо и користимо, међутим, ако нећемо, показаће се да то није први пут да Власи пропуштају воз чекајући да им неко нареди укрцавање.

Основне поставке влахољице концепирине су октобра, новембра месеца 1996. године а облик новоприхаћених слова еволуирао је и дотериван поступно. Влахољица представља ћирилицу из које су изостављена слова за гласове којих нема у поречко-хомољској верзији влашког језика, (то су: ч, џ ) а придодата су слова за гласове којих нема у српском а има их у влашком (то су: є, й, ʤ, ѫ, ҹ). Употреба влахољице – влашке ћирилице, уз коришћење Вуковог непревазиђеног правописа, за Влахе је најбоље решење јер они користе и ћирилицу и сјајни Вуков правопис, те немају потребу да уче туђи правопис и азбуку. Мукли самогласници є, й по свом изговору су адекватни руском тврдо е, тврдо и, односно муклим самогласницима ë, ü у немачком језику. Због уважавања примедби да влахољица треба да има само ћирилична слова, из руске и ромâнске азбуке преузето је: є, й, ʤ, ѫ. Слово ҹ замишљено је као пресликано (као у огледалу) слово ћ, тако да ће се у царанској верзији лако користити као ћ а у поречкој верзији показаће да је то ҹ = шј. Међутим, с обзиром да у фонду компјтерских фонтова нема таквог знака, одабрано је слично решење ҹ
Супротно тврдњи да Власи без прихватања рoмâнског алфабета не могу у писменој форми изражавати свој говор, влахољица ће показати да Власи не морају постати Рoмâни, како би тек онда научили читати и писати на свом матерњем језику.

ШТАМПАНО ВЛАХОЉИЦОМ
2003. године: АЛБИНА – влашке приповетке
2004. године: ВОРБАРЈУ – влашко-српски речник (са око седам хиљада речи)
2005. године: МАРИЈА – влашке песме
2006. године: ЈЕВАНГЕЉА СФЙНТЄ – превод Новог завета на влашки језик
2010. године: МАРИЈА – влашке песме (допуњено издање)
Аутор Љубиша лу Божа Кићи

[Volcae]

КРАТАК КУРС ГРАМАТИКЕ ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА

Сугласници су истоветни и у српском и у влашком језику с тим да у поречко-унгурјанској верзији не постоје сугласници: (х, ч, џ) али се зато користе (ʤ, ѫ, ҹ) који не постоје у српском језику а ни у румунском језику.

  У царанској варијанти слично као и у румунском језику, не употребљавају се сугласници (ʤ, ҹ) већ се уместо њих користе (з, ћ); такође (л, н) испред меких самогласника (е, и) не палатализују, нити (д) прелези у  (ђ).
 

Нису сви сугласници истоветни српском језику нпр. влашко ć и đ није истоветно са српским ć и đ ово исто важи и за велики број меких сугласника који су присутни у румунским наречјима којима говоре Власи а који у српском језику непостоје, даље ʤ, ѫ, ҹ постоје и у румунским дијалектима у Румунији ḑ, ź, ś

У царанској варијанти ʤ (ḑ) није глас типичан за царане мада постоји нпр. у једној речи ḑân (звоно) и ḑârăĭe (звони) али безобзира на те две речи то није царански глас, управу сте.
У царанској варијанти уместо ʤ, ҹ користи се као и у румунском књижевном гласови z, ce/ci, док (л, н) испред самогласника (е, и) палатализују у ľ, ń (љ, њ), исто тако (д, т) испред самогласника (е, и) палатизују у ď, ť то су гласови који су присутни и у другим румунским дијалектима у Трансилванији а постоје и у чешком језику где се записују као Ď,ď и Ť,ť.