ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ЖИТКОВИЦА (1)

[Volcae]

               Предраг Мирковић, Клење са околним селима : Душманић, Зеленик, Вуковић, Житковица, Мрчковац, Миљевић : (хроника) / Предраг Мирковић. - Клење : Српска православна црквена општина, 1999, стр. 261-277.

ЖИТКОВИЦА

              ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

              Село се атари Кудрешом на северу, Снеготином на истоку, Мрчковцем, Клењем и Рабровом на западу, а Душманићем и Зелеником на југу. Има укуино 440 хектара земље, углавном на брдовитом терену. Кроз село протиче поток Житковачка река, који извире испод оближњег Црног врха, код села Снеготина, а улива се у Туманску реку. Поток пре лета обавезно пресушује. Недалеко од села је и поточић Селиште, чији извор на Црном врху, а улива се у Житковачку реку.
              Житковица је богата изворима. На Утрини су, удаљени 50-так метара један од другог, Браилов и Милошев извор. Први је засут земљом, а дргу је уредио учитељ Светомир са својим ђацима и сада је то чесма са питком водом. У близини извире и поток Добра вода, који протиче кроз Клење улива се у Пек. Крај Добре воде је Милојков извор, а ниже њега Трајин извор. Постоји и Трајков извор крај друма Зеленик-Голубац.
              Село има 65 кућа са нешто више од 300 становника. Скоро из сваке куће по неко ради у иностранству, или су то читаве породице. Они што живе у селу баве се земљорадњом и сточарством. Гаје се углавном свиње и краве, док оваца, којих је некада било овде много, сада готово и да нема јер нема ко да их чува.
              Становништво у потпуности чине Власи, који знају српски језик, али међусобно редовно говоре влашки, посебно старији. Занимљиво међутим, да девојке и момци кад удајом или женидбом оду у српску КУЋУ настављају да говоре само српским језиком и своју децу не уче да говоре влашки.
              Жене у Житковици носиле су све до половине XIX века током ЗИМЕ зубуне, дуге хаљине од сукна, а преко лета тежињаве кошуље шукуре. Припасивале су само кецељу спреда, док задњу кецељу, опрег, нису носиле. Мушкарци су се облачили у сукнена одела с обавезним јагњећом шубарама, које многи нису скидали ни преко лета. Данас се тако облаче још само стари људи.

              СЕЛО ИЗ ДОБА КНЕЗА ЛАЗАРА

              Житковица се први пут помиње у Повељи кнеза Лазара 1381. године. Он је тада поклања свом управо подигнутом манастиру Раваници, заједно са Љубињем, Камијевом, Куманима, Крушевицом, Гудрешима [стр. 261] Војиловом и неколико села која данас не постоје, а била су у овом крају.
              Као многа наша села и Житковица је добила име по особинама терена на којем је настала. Названа је по житком земљишту, натопљеном водом што се слива с околних брда у време топљења снега, или великих киша. На сличан начин настала су имена села Баре и Барич (по барама крај којих су ова села створена), Глибовац код Смедеревске Паланке (по блату или глибу), Слатина (по слатинастом земљишту), Стрмостен (по стрмим стенама крај њега)... Имена свих ових села, па и нашег, су српског порекла, што значи да су их основали Срби.
              Ако је Житковица постојала у време кнеза Лазара, онда значи да спада у веома стара српска села, настала најкасније у XII или XIII веку. У време кад га Кнез Лазар поклања свом манастиру, село је морало бити једно од већих и богатијих, јер га је Кнез даровао својој гробној цркви. Задатак старих Житковчана био је да одлазе у манастир за време већих пољопривредних радова (сетве, жетве, кошења) и помажу тамошњем братству да их на време обави. Можда би било добро да данашњи Житковчани, после толико векова, обнове везу села с манастиром Раваницом, бар тако што ће можда једном годишње одлазити у манастир и дати му неку помоћ, па макар и симболике ради. Или би још боље било да то учине сва некадашња села манастира Раванице, на која је кнез Лазар рачунао кад их је поклонио својој гробној цркви. А његове мошти су, после много векова лутања (манастир Врдник на Фрушкој Гори, Саборна црква у Београду) коначно стигле у Раваницу, где ће остати заувек.
              Кад село поново налазимо у писаним изворима 1467. године, оно има 15 кућа. Судећи по именима домаћина све су то били Срби: Петко, кнез, Бокчил, Влкашинов син, Милија, Радоњин син, Радован, Пријездин син, Милко Арнаут, Радован, Милков син, Рајич, Бранивојев син, Боја, Вукадинов син, Никола, Братимилов син, Џурко, Дабиживљев син, Богосав, његов брат, Радоња, његов брат, Степан, његов брат, Никола, дошлац и Куренко, син Влкашинов.²
              Тадањи Житковчани гајили су пшеницу, јечам, зоб, просо и поврће. Имали су пчеле и на име десетка од меда плаћали Турцима 35 аспри. Свака кућа неговала је виноград, а у селу је био и виноград једног од турских званичника, вероватно из Голупца. У шумама уоколо, пуним храстова, гајили су свиње и за њих плаћали 21 аспру пореза. [Стр. 262]
              После тог турског пописа из 1467. године Житковица се не помиње све до почетка XIX века. Нема је ни 1733-1735. када се помињу готово сва печка села, а ни 1784. када овуда пролазе аустријски шпијуни и пишу о селима овог краја. Највероватније да је село опустело у првој половини XVII века, када и многа друга печка села, а да је обновљено крајем XVIII и почетком XIX столећа.
              Житковицу су обновили досељеници из села Бошњака,⁴ које се налази у близини Турн Северина. Бошњак је био насељен Србима из Босне, по којима је и добио име. По босанским Србима добила су имена и многа наша села, као Бошњак код Петровца на Млави, Бошњане код Раче Крагујевачке и др. Срби у румунском Бошњаку су се временом повлашили, али су сачували старе српске обичаје и српска лична имена. Такве их и затичемо у Житковици на почетку XIX века. Нешто касније њима су се придружиле и породице Адама Николиног и Траила Новаковог, код којих нема српских народних имена, што допушта могућност да су биле румунског порекла. Али, досељеници из Бошњака били су јамачно Срби. Њихова имена почетком XIX века била су: Миљко, Милун, Радосав, Благоје, Ћирко, Стојан, Степа, Живко.⁵ Поменути Степа имао је тада 74 године, што значи да није рођен у Житковици, већ у Бошњаку, где му је живео и отац Стојан, који, очигледно, није био Румун, а рођен је око 1737. године, можда негде у Босни. Из Бошњака су дошле две породице српског порекла, светоранђеловци, а затим светониколци.
              На основу пописа становништва, обављеног 1863. године ми данас можемо остварити потпун увид у имовно стање сваког домаћинства оног времена у свим местима Србије, па и у Житковици. Знамо, такође, како се звао сваки домаћин куће, како његова жена, синови, снахе, унуци и колико су година тада имали. У Житковици је онда било 29 кућа, а најимућнији домаћини били су: Мата Мијуцин, Јанко Адамовић, Илија Јовановић, Глиша Миљковић, Јанко Траиловић, Милутин Ћирковић и браћа му Богосав и Милосав, Марјан Живковић и Јова Живковић.⁶
              Ондашњи Житковчани нису се бавили много виноградарством као њихови суседи. Највећи виноград имао је Мата Мијуцин (2,5 мотике или 20 ари). Сви остали, сем Јанка Стојановића (1,5 мотика) имали су винограде од 1 мотике, па и мање. Но, у Житковици онда није било куће која није имала браник, што значи да су гајили стоку, пре свега свиње, и [стр. 263] жирили их у браиицима. Браник Петка Василијевића имао је површину од 7 дана (1 дан - 29 ари), колико и браник његовог брата Мике, док је Марјан Живковић имао браник од 10 дана. Житковчани су усто били и добри ратари, јер су имали доста ораће земље. Посебно су се истицали Мата Мијуцин (10 дана орања), Илија Јовановић (10 дана), Марјан Живковић (10), Глиша Миљковић (9), Јанко Траиловић ( 8 ). Ливаду је ретко ко имао, сем општине житковичке чија је површина износила 4 дана.⁷
              За обраду толике земље требало је доста пољопривредног алата, па у Житковици тада налазимо ковача Милоша Станисавића, који се тек био оженио и дошао овде да отвори ковачницу.

              НАПРЕДАК У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА

              Село је почело озбиљније да напредује после II св. рата, тачније 1954. године када је овде отворена основна школа. Житковички ђаци су пре тога учили у Војилову, затим у Зеленику, па у Кудрешу и онда у Снеготину. Но, ма коју школу да су похађали чекао их је напоран пут, најчешће блато и снежни сметови. Само у Снеготин су путовали 15 година, од 1939. до 1954.
              Први учитељ житковичке школе, Светомир Симић, био је родом из овог села. Завршио је учитељску школу у Јагодини 1944. године, а овде је провео као учитељ готово цео радни век, од 1954. до 1983. године. Сада живи у својој кући у селу као пензионер и узгред се бави пољопривредом.
              Напредак Житковице везан је за име овог вредног учитеља. Светомир је учествовао у свим догађајима значајним за село у другој половини овог века. Уз његову помоћ Житковица је добила електричну струју 1958. године, успостављена је аутобуска линија 1974. између села и Голупца, изграђен је водовод и уве- дена трофазна струја 1977, успостављена је телефонска линија и уведени [стр. 264] први телефони 1981, асфалтираие су улице у селу 1983, подигнут је споменик палим у ратовима 1912-1918. и изгинулим припадницима НОВ, асфалтиран је пут од Житковице до Снеготина 1986, подигнут је дом културе у којем су још школа и продавница 1986. Учитељ Светомир је, наравно, све то постигао с људима у селу спремним да допринесу да се оно извуче из заосталости на коју је било осуђено, пре свега својим географским положајем, по страни свих важнијих путева.
              После учитеља Светомира дошла је учитељица Гривна Трифуновић. Претходно је радила у Клењу, а затим је отишла у Голубац. Овде је учитељевала од 1983. до 1987. Гривну је наследила учитељица Радинка Костић, а њу Љиљана Милорадовић, рођена у Пожаревцу, где је завршила и учитељску школу. Дошла 1992. године, она је и сада учитељица у Житковици.

[Volcae]

               ИЗГИНУЛИ У РАТОВИМА 1912-1918

              Симеон Васиљевић, умро код куће од тифуса 1915.
              Аврам Ј. Глишић, умро у нишкој болници 1918.
              Богдан Ј. Глишић, умро у ропству у Бугарској 1916.
              Живан Ж. Глишић, погинуо на Црној реци 1916.
              Петаи Ж. Глишић, умро у лесковачкој болници 1918. [Стр. 265]
              Станоје Ђорђевић, умро од шпанске грознице 1918.
              Макуљ Дамљановић, погинуо на Црној реци 1916.
              Ђорђе Т. Јанковић, умро као војник код куће од тифуса 1915.
              Калин Т. Јанковић, умро у ропству у Аустрији 1915.
              Рајко М. Јанковић, умро у ропству у Аустрији 1915.
              Сима Ј. Јанковић, погинуо код Смедеревске Паланке 1915.
              Трифун Ј. Јанковић, нестао у повлачењу кроз Албанију 1915.
              Јеремија С. Јовић, умро у ропству у Аустрији 1915.
              Тома И. Јовић, умро као војник код куће од тифуса 1917.
              Мита Марјановић, погинуо на Мачковом камену 1914.
              Стојимир Ђ. Мартиновић, умро у ваљевској болници 1915.
              Анђелко И. Павловић, нестао при повлачењу кроз Албанију 1915.
              Петко И. Павловић, умро у ропству у Аустрији 1917.
              Риста М. Павловић, нестао при повлачењу кроз Албанију 1915.
              Ђорђе М. Пантић, умро код куће од рана 1915.
              Живко Пантић, погинуо код Смедерева 1915.
              Стеван М. Пантић, погинуо на Мачковом камену 1914.
              Богдан С. Пауновић, умро у селу Липе код Смедерева 1918.
              Радојко Ј. Петковић, умро у Француској од рана 1918.
              Ђорђе Радуловић , нестао при повлачењу кроз Албанију 1916.
              Вујица Ј. Томић, погинуо на Мачковом камену 1914.
              Иван Томић, умро на острву Виду 1916.
              Страдало укупно 28 Житковчана.⁸

              СТРАДАЛИ У II СВ. РАТУ

              Житковица је готово током целог рата била под четничком кон- тролом те отворених сукоба није било, па ни погинулих.
              Погибија Житковчана је дошла на крају рата, после мобилизације у НОВЈ, а у борбама у Босни у којима је страдало 11 људи.⁹
              Погинули су:

              Чедомир Мартиновић        Станиша Марковић
              Александар Мартиновић   Драгомир Јенић
              Стаменко Јевремовић       Борисав Ђорђевић
              Борисав Јевремовић         Вићентије Јовановић
              Стојадин Матић                Владимир Николић
               Војислав Анђелковић

[Volcae]

               ФАМИЛИЈЕ

              СВЕТОРАНЂЕЛОВЦИ

              Светоранђеловци , досељени из села Бошњака код Турн Северина у Румунији, једна су фамилија. Они потичу од Манојла Стојановог, рођеног око 1735. године и његовог брата Степе (1740). У Житковицу су стигли око 1780. године. Судећи по њиховим именима, затим по имену села из којег су дошли, као и по слави Св. Аранђелу, они су били Срби. Њихови потомци су се повлашили, али су се углавном све време држали српских народних имена и оних календарских које су Срби најчешће узимали, задржавајући притом и многе српске обичаје. Њима се касније придружио и рођак Стојан, који се доселио из Бошњака са сином Анђелком 1848. године, у време Мађарске буне. Бошњак су основали Срби из Босне, као што су основали и низ села са истим или сличним именима широм Србије.
               Манојло и Степа су се настанили према зеленичком атару, у потесу који се данас зове Селиште. Ту су ископали бурдеље и у њима једно време живели, а потом су подигли куће. Они су обновили Житковицу и као први досељеници заузели најбољу земљу. У околним селима Зеленику, Вуковићу и Клењу сачувано је сећање на њих као добре сточаре и коњанике. Овце су гонили на пашу јашући на коњима, али су притом правили велике штете у пољу услед чега су се стално сукобљавали с првим суседима Зеленичанима. Због тих сукоба морали су на крају да напусте Селиште и да се преместе ту где је село данас.
               Манојло је имао сина Николу (рођен око 1760. године), који се поми- ње још 1824. у тефтеру чибучком као Никола Манојлов, а бележи се као власник 245 оваца и коза. Толико данас нема цела Житковица.
               Никола је имао синове Живка (1791), Ћирка (1797) и Миљка (1804).
               Живкови су били Марјан (1812) и Макса (без деце). Марјанови потом- ци презивају се Марјановићи, Томићи и Мартиновићи. Живкова друга жена довела је из Дољашнице сина Јову Смиљанића и по њему су Јовићи.
               Ћирко је имао сина Богосава (1837), а њихови су данас Ћирковићи и Богосављевићи.
               Миљков је био Глиша (1825) и по њему је презиме Глишић.
               Потомци Манојловог брата Степе презивају се данас Илићи.
               Николин синовац Стојан, који је дошао са сином Анђелком из
               Бошњака крајем прве половине XIX века, има потомке с презименом Анђелковић, односно Симић.
               Живко је, како смо већ рекли, имао сина Марјана и пасторка Јована, доведеног из Дољашнице, којем је оставио део своје имовине. Јован је за узврат променио презиме у Живковић.
               Марјанови су били: Тома (1833) и Мартин (1838). По њима су презимена Марјановић, Томић и Мартиновић.
               Јованови носе презиме Јовић.

              МАРЈАНОВИЋИ И ТОМИЋИ

              Тома је имао сина Петра, а Петар Миту, Вујицу (погинуо на Мачковом камену 1914.), Милутина (погинуо на Црној реци 1916), Светомира (у кући у Дворишту), Милосава и Ристу.
               Митини носе презиме Марјановић. Митин син био је Влајко, Влајков Коста, Костин Благоје, а Благојев Дејан, који има дете Марију. Милосав је имао Славка и Лалка. Славко, запамћен као Цала, трагично је завршио живот. Убио га је пољски чувар кад је крај пута покушао да набере крушке. За њим су остали синови Драгомир и Витомир. Драгомиров син Ратомир има Зорана, Горана и Николу. Зоран има мушко дете, а Горан Дениса и Дарка. Витомир има сина Синишу, а Синиша Андреју, Слађана и Бастијана. Лалка су убили Немци 1941. године. Био је келнер у хотелу "Москва" у Београду. Кад скојевци убију неког Немца, он буде узет за таоца и стрељан. Није имао деце. Риста је имао сина Витомира (био поли- цајац у Пожаревцу), а Витомир два сина.

              МАРТИНОВИЋИ

              Потомци су млађег Марјановог сина Мартина. Мартин је имао Ђорђа, Стојну и Љубицу. Кад Ђорђе умре као дечак родитељи доведу Стојни у кућу Ђорђа из Снеготина, а Љубица се уда у Турију. Ђорђе узме презиме Мартиновић. Имао је шест синова: Ивка, Стојимира, Милију, Милутина, Вујицу и Павла. Ивко је био солунац. Његов син Десимир одселио се у Белу Цркву банатску и тамо има Властимира, Николу, Вељу и Владу. Стојимир је умро од тифуса у ваљевској болници као војник 1915. године. Његов син Душан имао је Властимира, а Властимир Верицу, која је довела у кућу Зорана из Прокупља. Имају децу Филипа и Ану. Милија је имао Милана и Александра. Милан има сина Мићу, а Мића Миломира. [Стр. 268]
               Александар има три кћери и све су у кућама својих мужева. Вујица и Павле нису имали деце.

              ЈОВИЋИ

              Презиме је по Живковом пасторку Јови (1823).
               Јовини су били: Милош (1845), Стојан (1853) и Стеван (1860). Милоша је, како се памти, отац отуђио по женидби с другом женом, која му је довела још троје деце. Но, он се брзо избавио из сиромаштва, захваљујући вредном и истрајном раду. Учествовао је у рату с Турцима 1876. године и био каплар. Причао је касније својим унуцима како се борио раме уз раме с Русима (један од њихових команданата пуковник Рајевски погинуо је у том крвавом боју, а писац Лав Толстој описао га је као Вронског у свом чувеном роману "Ана Карењина"). Казивао је како се у том боју много гинуло на обема странама. Милош је имао Миладина, Вујицу и Тому, Прва двојица су умрли кад им је било 15-16 година и то исте ноћи. Тома је имао кћер Спасенију. Она се удала у Богосављевиће.
               Стојан је имао шест синова: Влајка, Тому, Грују, Михаила, Стајка (био у кући у Снеготину, нема потомке) и Настаса. Влајко, Тома и Груја нису имали деце, а Настас је имао сина Станимира, али је он био без порода. Михаило је имао Драгослава, а Драгослав има Јову (у кући у Дољашници, има сина) и Богосава, који има једну кћер.
               Стеванови су били Стојан и Риста (погинуо у I св. рату, а био је момак). Стојан је имао Милана, а Милан има Миланчета, који живи у Бечу. Има два сина и две кћери.

              ЋИРКОВИ ПОТОМЦИ

              Ћирко је био један од најугледнијих људи у селу и околини у време владавине кнеза Милоша. Налазимо га као сеоског кмета 1831. године. Био је веома добар домаћин, посебно познат по великим и лепим браницима.
               Ћиркови синови су били Богосав и Милосав. Старо презиме Ћирковић задржали су Милосављеви потомци, док се Богосављеви презивају по њему. [Стр. 269]

              ЋИРКОВИЋИ И БОГОСАВЉЕВИЋИ

              Милосав је имао Стојана и Вујицу. Стојћнов је Драгутин, Драгутинов Милутин, МилутИнов Светислав, а Светислављева Живодарка (умрла је) која је довела у кућу Манојла из Раденке. Имају сина Велибора. Вујица је имао Љубомира и Светомира, који није имао деце. Љубомиров је Драгомир, а Драгомиров Миодраг, чији су Небојша, Саша и Ненад.
               Богосав је имао Милорада и Јеремију, запамћеног као Браило.
               Милорадови су били ЈБубомир и Љубисав, који је имао три кћери и све су се поудавале и отишле. Љубомиров син Михаило има Десимира и Љупчета. Десимир је у жениној кући у Пожежену (Милорадовићи) где има једну кћер. С првом женом имао је у Житковици сина Владимира, који се удавио у Сави. Иза њега су остали синови Малиша и Миша. Љупче има Драгана и Зорана (погинуо под трактором несрећним случајем као дечак од 15 година око 1985. године). Драган има сина Марка, ученика основне школе.
               Јеремија-Браило имао је Миљка, Раицу и Стојиљка. Миљков син Добромир умро је за време I св. рата. Раица је имао Перу и Милана. Обојица су отишли у куће својих жена у Дворишту, где имају потомке (Богосављевићи). Стојиљков син Властимир погинуо је под трактором несрећним случајем око 1977. године. Иза њега остао је син Велизар, који има Драгољуба и Иву. Драгољуб има близанце Ненада и Ивана. Ученици су основне школе.

              МИЉКОВИ ПОТОМЦИ

              ГЛИШИЋИ

              Миљко је био најмлађи Николин син. Спадао је у имућније људе у селу. Умро је 50-тих година XIX века. па је домаћинство преузео његов син Глиша, рођен 1825. године. Са женом Мадом имао је Јеврема (1847) и Живојина (1850), који је умро млад.
               Јевремови синови били су Милован, Бога (умро у ропству у Бугарској у I св. рату), Аврам (умро у нишкој болници 1918.) и Стојан.
               Милован је имао Богдана, а Богдан Стаменка и Бору. Обојица су погинули у Босни као припадници НОВ. Бора није био ожењен, а иза Стаменка је остао син Момчило. Момчилов је Жарко, који има три мале кћери. Презивају се Јеремићи. [Стр. 260]
               Богин син Богица није имао деце па је посинио Милана из Дворишта. Милан има Богољуба, а Богољуб Ивицу.
               Аврам је имао Душана, који је био без деце и Александра, чији син Чеда има Милета (живи у Пожаревцу).
               Стојанов син Голуб умро је као момак, а Ђорђе има Душана, чија је јединица Гордана узела у кућу Вељу Михајловића. Имају сина Слободана, страсног ловца.

              СТЕПАНОВИ ПОТОМЦИ

              Потичу од Стојановог млађег сина Степе. Степа је имао Петра (1795), Петар Јована (1827), Јован Павла (1853), а Павле кћер Војку која је довела у кућу Илију из Чешљеве Баре (његови преци су се као Срби доселили са Косова).
               Војка и Илија имали су четири сина: Петка, Миту, Анђелка и Вељка. Петко, презивао се Павловић, умро је 1917. године у логору у Бечу као заробљени српски војник. Синови су му били Иван и Милета. Иван нема потомке, а Милета је имао Стојана, Светислава и Драгољуба, који нам је дао податке о овој фамилији. Стојанов је Стеван, а Стеванов Бобан. Светислављеви су Светомир и Селимир. Светомир има Горана и Драгана. Обојица имају по једно дете именом Бојан. Селимиров син зове се Томас. Драгољуб је у кући Пантић. Други Илијин син Мита није имао деце па је посинио Новицу, сина своје кћери Марије. Новичин је Димитрије (без деце), који је посинио Жику Јовановића. Жика има једну кћер. Анђелко је страдао при преласку преко Албаније 1915. године. Он је имао кћер Никосаву, која је узела у кућу Настаса Јовића. Њихов јединац Станимир умро је као ђак. Најмлађи Илијин син Вељко био је у жениној кући у Нересници.

              ПОТОМЦИ АНЂЕЛКА СТОЈАНОВОГ

              Припадају фамилији светоранђеловаца, мада су се доселили из Бошњака пола века касније. Доселио се Николин синовац Стојан, рођен 1815. године, са сином Анђелком, по којем су се његови потомци дуго презивали Анђелковићи. Стојан је добио део земље од сеоске утрине а део купио. [Стр. 271]

              АНЂЕЛКОВИЋИ И СИМИЋИ

              Анђелко, рођен 1837. године, имао је сина Симеона-Симу (1853) и од њега потиче презиме Симић.
               Сима је имао Гицу, Николу и Милована. Гица је био борац на Једрену. Његов је Милорад, а Милорадови Војислав (погинуо 1945. у Херцеговини, недалеко од Коњица, као војник НОВ, а био је момак) и Светомир. Светомир је 40 година био учитељ, а од тога 29 година у Житковици. Његовом заслугом овде је отворена школа, која и данас постоји. Да је само то урадио било би довољно да га памте будућа покољења. Но, он је урадио много више. Све што је учињено за опште добро села у последњих пола века везано је за његово име. Учитељ Светомир је сада у пен- зији у живи на свом имању у Житковици. Има сина Љубишу, који ради у Бечу са женом Душанком. Они имају две кћери, ученице: Лидију и Силозију.
               Никола је имао кћер Милицу, која је довела у кућу Десимира Богосављевића. Њихов син Владимир има Малишу и Мишу.
               Милован је имао Љубисава, Љубисав Радована, Радован има Милета, а Миле Срећка.
               Овој фамилији припадају и Јанковићи, који воде порекло од Јанка, блиског Анђелковог рођака. Јанко је имао синове Јену и Траила. Јенина кћи Сибинка довела је у кућу Станојла Ђорђевића из Снеготина, чији се потомци презивају Ђорђевићи. Његови су Војислав и Александар. Војислав има само кћер Бранку удату у Глишиће, а Александар Томислава. Томислав има Дејана и Сузану. Траило је имао сина Ђорђа (разболео се у I св. рату од тифуса, дошао кући и умро 1915.). Имао је синове Станојла, Петра и Ивана. Потомке има само Станојло. Син му је Томислав, који има Милета, а Миле Ненада.
               Чланови ове фамилије познати су као Фрунзани. [Стр. 272]

              МАРКОВИЋИ

              Њихов предак Панта Ивков доселио се такође из села Бошњака код Турн Северина, али око 1836. године и настанио се уз Манојлове потомке. С обзиром на то да је имао исту славу као и они. Св. Аранђела и да је дошао из истог села, сматрамо да је био у ближем сродству с њима, мада се о томе данас ништа у овој фамилији не зна, нити се уз помоћ постојећих архивских докумената то може решити.
               Панта је рођен 1813, а 1863. године већ је био један од бољих домаћина у селу. Имао је синове Илију (1843) и Марка (1846).
               Илија је имао само сина Јову, кога су звали Говедар. Био је, кажу, врло снажан човек. Напустио је Житковицу као момак и отишао у село Аљудово. Тамо се оженио и остао. Своју имовину у Житковици је продао и није више долазио, нити се о њему и његовим потомцима ишта зна.
               Маркови, а по њему је презиме Марковић, били су: Милан, Павле, Стеван и Драгутин.
               Милан је био у жениној кући у Дворишту, где је имао две кћери.
               Павлов син Стојадин имао је Станишу, који је погинуо на Костајници као војник НОВ 1945. године, а био је момак, и Славољуба.
               Славољубови су Живорад (у жениној кући у Мустапићу, има једну кћер) и Сава, који има једно мушко дете.
               Стеванови су били Новак и Живојин. Новак данас нема потомке, а Живојинова кћи Живадинка ради у Паризу.
               Драгутинов је био Милан, који није имао деце.

              РАДУЛОВИЋИ

              Према сачуваном сећању дошли су из Бошњака у Румунији, одакле и светоранђеловци (Ћирковићи, Богосављевићи, Марјановићи, Томићи и др.) Судећи по слави Св. Николу Радуловићи нису с њима у крвном сродству, али су вероватно били с њима у пријатељским односима кад су се заједно доселили у Житковицу. Имена далеких предака Радуловића, срп- ско село из којег су дошли и слава Св. Никола упућују на њихово сриско порекло.
               Најстарији познати предак ове фамилије Никола, рођен око 1765. године, имао је синове Јована (1785) и Ђорђа (1804). Јован је био домаћин куће 1824. године и има тада 47 оваца. Ђорђе се већ 1827. године оделио [стр. 273] од брата и од њега добио 7 оваца.
               Јован је имао сина Мику (1838), а овај кћери Злату и Ружу којима се губи траг.
               Ђорђев је био Радул (1833) по којем је ово презиме, а који је имао синове Дрику (1853) и Јову.
               Дрикини су били Илија и Ђорђе (погинуо у Албанији у јануару 1816. године). Илија је имао Никодија и Петра. Никодије је у жениној кући у Мустапићу (има сина), а Петар живи у Житковици и има сина Мирка, а овај дете Игора. Иза Ђорђа је остала кћи Дамјанка, која је довела у кућу Милутина Редића из Вуковића. Они имају Илију, а Илија Драгишу и Драгослава. Драгишин је мали Александар, а Драгослављеви Данијел и Дејан, такође деца.
               Јованови су били Милутин, Добросав, Светозар и Вићентије (умро у 17. години).
               Милутин је имао Радојицу и близанце Светомира и Велимира (посињен у Вуковићу где има сина Божидара). Радојица има Драгана, а Драган Ненада, док су Светомирови Милија и Маило. Први нема деце, а други има сина Ненада.
               Добросав има кћер Иконију, која је довела у кућу Божидара Спасојевића из Дворишта. Њихов је Бранислав, а Бранислављев Круниша.
               Светозар има Витомира, који нам је дао део података о овој фамили- ји. Он има Станишу и Радишу. Станишин је Ненад, а Радишини су Синиша и Саша.

[Volcae]

               ДАМЈАНОВИЋИ

               То је друга фамилија по реду досељавања. У Житковицу је дошао око Првог устанка Никола, како неки кажу родом из Бошњака у Румунији, одакле су стигле и фамилије светоранђеловаца и светониколаца. Имао је тада око 40 година. Никола је убрзо по досељавању умро, па је брига о домаћинству преузео његов син Адам, рођен 1791. године. Адам је имао Митру (1809), а Митар Дамјана (1829), по којем се презивају његови потомци.
               Судећи по именима предака ове фамилије, по слави Св. Никола, као и по селу из којег су дошли, сматрамо да су Дамјановићи српског корена.
               Дамјан је имао две кћери Стану и Мирјану. Обе су довеле мужеве у своје куће. Стана је довела Стевана Ивковића из Клења (фамилија [стр. 274] Крајцарићи), а Мирјаиа Стојана из Забреге, који је узео презиме Дамјановић.
               Станин и Стеванов био је Милета (1894), а Милетини Милан и Душан. Милан има сина Брану, а Брана Милисава-Мију, који живи у Голупцу и има једну кћер. Душан има кћер Розинку, а она је довела у кућу Станишу Радуљевића. Њихов син Ненад има једно женско дете.
               Мирјанини и Стојанови били су Стеван и Макуљ. Стеван је имао Цветка и Тикомира. Тикомир је имао Душана, чији су били Миланче и Миле. Миланче има два женска детета. Макуљ је погинуо на Црној реци испод Велеса у српско-турском рату 1912. године. Према казивању Михаила Богосављевића кад су пошли у рат његов деда Милорад Ћирковић и Макуљ, купили су штављену кожу за опанке у Голупцу, које је Макуљ направио. Тако обувени и обучени у своја сукнена одела кренули су пешице у Александровац пожаревачки, где је било зборно место. Иза Макуља су остали Божидар (без деце) и Максим. Максимов јединац Богдан умро је као дечак.

               ПАНТИЋИ-НИКОЛИЋИ

               Потичу од Панте из Вуковића, који је дошао у кућу Ружи, кћери Пауна Адамовића 1863. године. Панта је тада имао 16. а Ружа 17. година. Она је имала три млађе сестре које су се касније поудавале.
               Пантини и Ружини били су Никола и Живко (погинуо у борби код Смедерева 1915. године).
               Никола је имао Ђорђа (умро код куће од рана задобијених у рату 1915. године), Милана и Јанка. Ђорђе је имао Љубисава и Владимира (погинуо у Босни као војник НОВ). ЈБубисављеви су Раде и Драгиша. Радетов је Драги који има две кћери (живе и раде у Швајцарској), а Драгишини су Владан и Драган. Оба Владимирова сина отишла су у куће својих жена: Драги у Клење, а Десимир у Зеленик. Милан је имао сина Стевана (погинуо на Мачковом камену 1914.). Јанкова кћи Крстина довела је у кућу Драгољуба Илића. Њихови су Милосав и Живорад. Милосав је имао само кћер Дивну, удату у Јениће, а Живорад је у жениној кући у Снеготину.
               Живко је имао сина Драгољуба, али је он као момак страдао у Житковици, у време Балканских ратова.
               Неки од чланова ове фамилије носе старо презиме Пантић, а неки се [стр. 275] презивају по Пантииом сину Николи.
               Славе Св. Николу.

               МИТРОВИЋИ

               Предак Митар дошао је крајем XIX века из Румуније, из села Сикијавице на Дунаву. Био је мало погрбљен па су га прозвали Митар Кокошато. Рођен је око 1860. године.
               Митар је имао Миладина и Адама-Дему. Миладинов син Милан није имао деце. Адам је имао Станојла и Добросава. Станојлови су били Велимир, Стојан и Властимир. Велимир је радио у Ваљеву где је и умро. Тамо има сина Бобана. Потпуно су се одселили из Житковице. Стојан је имао три кћери, од којих је најстарија Славка узела у кућу Мигоду Јовића. Имају сина Бобана. Властимиров син Данило потпуковник је Југословенске војске и живи у Београду. Има сина Ивицу и кћер Данијелу.
               Славе Св. Николу.

               МИЈАИЛОВИЋИ И ЈОВАНОВИЋИ

               Потичу од баба Нуце, рођене око 1820. године. Она није имала браћу па је прво довела у кућу Мијуцу Јанковића - Пицана, а кад је он умро довела је Јанка Барнића из Ракове Баре (Барнићи су пореклом Срби са Косова).
               С Мијуцом је Нуца имала сина Мијаила, по којем је и презиме Мијаиловић, а са Јанком Стојимира и Илију, који је умро 1878. године. Њихови потомци презивају се Јовановићи.
               Мијуцини су били Милан, Марјан, Јанко и Јова. Милан је имао кћер Даницу која је довела у кућу Михаила Јовановића из Мустапића (Јовановићи су пореклом Срби из околине Власотинаца). Они имају Војислава и Велимира. Војислав има Душана и Исаила, од којих први има две кћери а други једну кћер и сина Синишу. Велимиров је Ратомир а Ратомирова Слађана. Марјан је имао кћер Синђелију, удату за Милорада Анђелковића. Јова је имао Михаила, Михаило Добромира, а Добромир Вељу чији су Слободан и Милена.
               Стојимир није имао деце. Илија је имао Калина, Калин Јована, по [стр. 276] којем је ово презиме. Јоваи има Александра и Радована (у Зеленику у кући). Александров је Драгољуб а његове Љубина и Јасмина.
               Славе Св. Аранђела.

               ЈОВАНОВИЋИ

               Доселили су се у четвртој деценији XIX века из Румуније. У Житковицу је стигао Митар, рођен 1801. године, са сином Илијом Нису имали типична румунска имена ни тада ни касније.
               Митар је имао сина Јову, а Јова Кузмана (1870) и Трају (1880) . Кузманов је био Тома, а Томине Стојана и Љубица. Стојана је удата за Андру Ђорђевића, а Љубица у Дворишту. Траја је имао Војислава и Драгутина. Војислав је у Кудрешу код стрица, где има две кћери, а Драгутин има сина Радомира. Радомирови су Жика и Мирослав. Жика има дете Марину.
               Славе Петковицу.

               ПАВЛОВИЋИ

               Потичу од Павла, рођеног око 1850. године. Он је био један од првих војника српске регуларне војске због чега су га, како је запамћено, звали Првуљ. Име његовог оца није сачувано у сећању, тако да је трагање за именима далеких предака ове фамилије немогуће.
               Павле је имао Милојка, Ђорђа, Ивана и још једног сина чије име није запамћено. Милојко, иначе солунски ратник као и брат му Ђорђе, имао је Петра и Александра (без деце). Петрова кћи Јованка удата је за Светислава Илића. Ђорђе је погинуо на солунском фронту, а сахрањен је на Зејтинлику. Његови су Александар и Момир (без деце). Александрови су Живојин, Михаило и Манојло (умро као дечак). Живојин има Грујицу, а Грујица Слободана и Златка. Михаилов син Бора је цариник у В. Градишту, где има сина Александра, ученика гимназије и Јелену, студента журналистике.10
               Славе Св. Николу. [Стр. 277]


Обрадио у ПиСАР-у: П. Дурлић