ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: МАНАСТИРИЦА

[Volcae]

         Љубомир Јовановић                
        МЛАВА                                                                                                                  
        "СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК", V, Београд, 1903, стр. 424-426.

МАНАСТИРИЦА¹).

        Положај села. - Село се налази на стеновитом окомку, који завршује диванску зараван. Куће су сеоске с десне стране Бобрешке Реке, која у многим кривинама тече поред села. Само су три куће на левој старни реке. Куће су све на стеновитој подлози.
        Бобрешка Река је врло бујна и чини велике штете, зато су куће све измештене на брдо, где им не може никаква квара нанети.
        У селу има 7-8 извора, са којих сељаци пију виду. Поред извора има и бунара. Село би пре могло постојати без бунара него без извора.
        Земље и шуме. - Земља за рад је ван села, а тако и шуме Шума је до 1872. године  било много више, управо то беше наставак Мајданске Шуме, али те године шума би сатрвена, јер сељаци хтедоше да подижу винограде. Ну, ово бече само обмана власти, од које су тражили допуст да посеку шуму. Шума је од цера и границе.
        Тип села. - Манастирици је збијено село, али без икаква реда и правилности Нема ниједнога главнијег пута, већ су све улице тесне. Једино је знатније и пространије место око кафане, где се налази неколико дућана и две школе. Поред села тече Бобрешка река, која извире више села и има два крака: Бобрешки
____________________
        ¹) По извештају г. Драг. Ф. Глишића, учитеља.

- 424 -

Кокошињи Поток. Ови се стају више села, па пошто прођу кроз село, приме ипод саме школе Чапљин Поток, а одатле за ½ часа испод села Боврешка се Река улије у Витовницу.
        Салаши. - Салаша има до 182. Има људи, који имају и по два салаша. Најудаљенији су салаши за 2 сата хода од села а најближи 15 мин.
        Приче о имену села. - Прича се да је село добило име по развалинама неке цркве, која се баш уз само село на једном заравњу находи, а чије су зидови и данас још добро очувани. Ништа се даље о овој рушевини не зна.
        О постанку села. - О постанку села прича се како је неки Новак из Села Рановца нашао у једном грму неке пчеле и одсекао грм., да их повади, али га спахија ухвати на делу и примора да остане ту, да чува пчеле. "Он остане, сагради кућу и почне да ради земљу. Кад се већ прилично био окућио, почну к њему придолазити поједине породице из црноречног и крајинског округа и из Аустрије и тако постане село на данашњем месту. Доцније пређоше овамо и сељаци из околних некадашњих села око Манастирице, од којих сада постоје селишта: Белобрешка, Дивљачка и селиште у Кључу, и село постане доста велико. После су долазиле и остале породице, а последњи дођоше Ристовићи из Бјелог Поља у новопазарском санџаку, и то као лончари и настанише се на месту, где је данашња женска школа. Сад више не раде тај занат.
        Како је при досељавању било и влашког елемента, то су у току времена Срби подлегли утицају влашког елемента, највише женидбом са Влахињама, и тако су се повлашили и сад говоре влашки. Најлепши пример су за ово млађи из Ристовића породице, који не знају српскога језика, али кад се наљуте они ће рећи: "Ама, знаш ли ти, да сам ја Арнаутин са Косова?"
        Селиште и развалине. - У околини Манастирице има пуно остатака ранијег живота и културе. Ту долазе на првом месту селишта, којих има три и то су:
        Белобрешка. Ово се селиште налази 30 минута источно од данашњег села. Прича се да је овде некада било село, које је Бобрешка Река плавила, па су се стога становници раселили, и то једни у Манастирицу, а други су отишли преко Дунава и према Великом Градишту, основали село, а дали му исто име Белобрешка. О тој селидби ево шта се прича: "У село Белобрешки ожени се неки момак и узме врло лепу младу. Девер за-

- 425 -

милује младу, па како је по старинском обичај прве ноћи девер спавао са младом, овај је осрамоти. За овај грех Бог пусти изненада на Црном Врху кишу од које надође Бобрешка Река, те подави и сватове и девера и младу и све што дохвати. Они што осташе у животу, нађу доцније лешеве, где их је вода избацила и све их сахране у једну раку".  И данас показују сељаци једну хумку, где су ови сватови сахрањени. После ове срамоте Белобрежани се раселе, као што рекосмо.
        Дрго селиште налзи се испод села у Кључу. Ово је био, по свој прилици, прњавор манстира, који је сада у рушевинама. Ово доказује и пут, који је са овога места водио у манастир. То се село преселило у Манастирицу, по свој прилици, да би им остало више земље за обраду.
        Треће селиште Дивљачка. Сељаци причају да је давно некад, било на овом месту село горњег имена. Ово се селиште налзи на ушћу Бобрешке у Витовницу испод саме планине. О њему причају да је то било латинско село, а за развалине од цркве причају да је била латинска црква. Да је ово збиља могло бити какво римско насеље тврде: рбине од посуђа друкчијег састава од данашњег, разне ствари од бакра и туча; новци, који су с једне старне издубени.; гробље, које је окренуто истоку.
        Рушевине цркве, коју сељаци зову Латинска Црква, биће по свој прилици, из доцнијег времена, јер и по спољаном облику и по очуваним платнима црква ова личи на источно-православну из доба Јеремије од Голупца. Цркву је ову пронашао неки човек, тражећи две козе, што је био изгубио.
        Осим селишта, у потоку Липовцу находе се и многе згуре. Осим тога, у Липовцу се налазе и два рударска окна и то једно у Липовцу, а друго код салаша Пауна Микуљевића.
        Занимање становништва. - Становци се баве више земљорадњом него сточарством. Од стоке највише негују овце и свиње, а много мање коње и говеда. Земљу обрађују доста добро и то већином раде са коњима. Има сељака и мајстора - кожухара.

- 426 -

Обрадио у ПиСАР-у: П. Дурлић