Власи, Валаси, изворни назив (ендоним): Români, је архаични назив који су странци користили за Румуне, у правом смислу те речи становник Влашке (данас: Мунтенија >>Велика Влашка<< и Олтенија >>Мала Влашка<<). Као изворни назив служи за Румуне јужно од Дунава: Мегленорумуне у грчко-македонском пограничном делу надомак Ђевђелије, спорадично за Истрорумуне на истарском полуострву и за Аромуне.
Овај назив је код Германа означавао најпре Келте па затим и Романе; потом је преузет од Словена, од којих су га касније преузели Мађари, Грци и Албанци најпре као уопштену ознаку за Романе, касније претежно као назив за Румуне. Поред овог етничког значења, Власима су, између 15. и 18. столећа означавани >>пастири<< и >>православни хришћани<<.
Научни кругови су током 18. и 19. столећа разликовали Влахе као свеопшти назив за Румуне или >>Дакорумуне<< и Влахе као ознаку за >>Аромуне<< или >>Јужнодунавске Румуне<<. Као још увек нерешени политичко-национално питање стоји питање јесу ли Румуни на простору данашње Румуније аутохтони (>>Теорија континуитета<<) или су Румуни као народ настали јужно од Дунава да би касниом миграцијом на север населили просторе на коме данас живе.
Најјача спона између влашке и пастирске културе уочава се код Аромуна које њихови суседи називају Власима. Поред свог номадског начина живота, ови Власи су између 10. и 13. века успели да образују своје државе. Успостављањем латинског царства 1204. године, каснијом анексијом од стране Срба и ширењем Османског царства (од 1393. године) ове државе су нестале. У 18. столећу су Аромунске насеобине биле веома важан трговински партнер Аустријанцима и Италијанима. Аромунско питање је имало посебну улогу крајем 19. и почетком 20. века, нарочито приликом консолидовања јужноевропских држава, пре свега Македоније.
Текст испод слике:
Коњска запрега у Трансилванији. Око 70% становништва Трансилваније су Румуни, које су у прошлости звали Власима.
