ЦВИЈИЋ О ВЛАСИМА (1)

[Paun]

            Јован Цвијић, Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, у: исти, Антропогеографски и еетнографски списи, Сабрана дела, књига 4 (том I), Београд, 1987

             Трећа глава
             ПОСЛЕДИЦЕ МИГРАЦИЈА
             Асимилација романизованог становништва
             Метанастазичке групе у Србији
             [...]

             У источној Србији, на Северу од Ртња, у сливовима Црне Реке, главног Тимока, Пека и Млаве има врло мало старинаца, потомака средњевековног тимочкобраничевског становништва. И колико их има, махом су се у турско доба сељакали из слива једне у слив друге реке или су прелазили Дунав и опет [стр. 177] се враћали; нарочито их има доста који кажу да су дошли из Баната и јужне Русије (и ове зову кашто Московима). Било је једно доба, изгледа нарочито друга половина XVII века, када су ови крајеви били скоро опустели, и данашње становништво је у огромној већини досељено крајем XVII и у XVIII веку, и доцније. То је тако знатан прекид био да ново становништво једва што зна о старијем и његова гробља назива незнаним гробљима. Старо је становништво било српско, јер је сва старија номенклатура српска и у крајевима где сада Власи превлађују. У готово опустеле котлине северно од Ртња најпре су дошли Косовци и насељавали се где су хтели, и дуго су били више сточарско но земљорадничко становништво. Њихови потомци су главно српско становништво зајечарске околине (велика села: Рготина, Вражогрнци, Звездан, Бела Река итд.), Хомоља, Ресаве, Звижда итд. Остало је до сад необјашњено зашто се неке породице у Хомољу и Млави, и српске и румунске, зову Јелинима¹ Од досељеника динарске струје овде има највише Сјеничана и Црногораца, врло ретко Херцеговаца, и то мање групе, које су растурене од Кривога Вира и Јабланице под Ртњем до помињатог Петрова Села на Мирочу. Сјеничане често зову Арнаутима, и отуда овде има арнаутских мала и назвања Арнаут (као Арнаута, река код Бољевца). Са шопском струјом је дошло становништво чак од Тетевена, затим од Лом-Паланке и Белограџика, али по правилу није ишло даље на Север од околине Зајечара; има их у овој вароши и у селима Великом Извена, затим од Лом-Паланке и Белограџика, али по правилу није ишло даље на Север од околине Зајечара; има их у овој вароши и у селима Великом Извору, Вратарници и у мањој мери и у Заграђи и Грљану. Највећи део влашког становништва доселио се после Косоваца из Алмаша у Банату и из Ердеља, и они се зову Унгуреани, док се досељеници из Румуније зову Царани; то су забележили још Милићевић, Д. Јовановић и Карић.² Унгуреани су се насељавали поглавито на Западу од Кучаја и Поречке Реке, а Царани на Истоку по тимочкој Крајини, али су се доцније, услед безбројних унутрашњих сељакања јако измешали.
             Збила су се разноврсна укрштања између становништва ових разних струја досељавања; осим тога су се Власи претапали у Србе, а Срби у Влахе. Једни су на друге утицали. Услед тога се, северно од Ртња формирала нарочита етничка група, у којој истина има регионалних разноврсности, али је као целина у многоме друкчија од становништва јужно од Ртња.
             Више је старинаца јужно од Ртња у котлини Соко-Бање и у областима Голаку, Сврљигу, Заглавку до Сврљишких Планина и Бабине Главе, као у осталом и јужно од ове пречаге; и све их је више што се пррхближујемо шопској области око Старе Планине или источног Балкана, и у Србији и у Бугарској. Међу досељеницима превлађују Торлаци из пиротског и трнског краја (Знепоља), затим из Загорја на источној страни Старе Планине и други. Како је по Старој Планини било доста хајдука у турско доба, они су се за време Првог Устанка и владе Књаза Милоша смиривали и насељавали, и за доста села, тврде становници, да су их основали хајдуци. Осим шопских досељеника има и јужно од Ртња Косоваца, затим истога динарског становништва као северно [стр. 178] од Ртња, и доста емиграната тимочкобраничевске струје, њеног старог становништва.

             -----------
             ¹ Тих. Р. Ђорђевић их је забележио у Јошаници (Економија и еволуција насеља. Гласник Српског Географског Друштва, свеска 1, с. 27. Београд) а А. Лазић је нашао ,,Јелине" још и у Крепољину, Суводолу и Сигама, такође у Хомољу. Љ. Јовановић (Насеља II с. 363 и 380) помиње ,,Јелинце" у Млави, у селима Каменову и М. Лаолу, чија се једна мала зове ,,Јелинска".
             ² Милићевић у Кнежевини Србији, Карић у Србији, Д. Јовановић у расправи о Црној Реци, Гласник Српског Ученог Друштва књ. 54;

[Paun]

             Смене становништва и етнички процеси у Далмацији. — Снажне миграције динарскобалканског становништва у Далмацију изазвале су овде дубоке и разноврсне етничке процесе, од којих ћемо најважније у главним потезима разматрати.
             1. Значај динарских мирација за словенизирање јадранског приморја. — Као што постоје знатне разлике између јадранског приморја и његовог залеђа у погледу климе, вегетације и начина живота, тако је између њих, од почетка историјских времена, постојао етнографски и културни антагонизам; народи високе цивилизације насељавали су се уз обале (Грци, Римљани, Млечићи), а у залеђу су становала патријархална племена (Илири и СрбоХрвати). Тај се антагонизам почео губити, и етнографски је први пут изједначено становништво приморја и загорја почевши од великих динарскобалканских миграција у Далмацију, у турско и млетачко доба.
             Супротност је постојала измеђи Јелина, који су у IV веку пре Христа колонизирали нека острва и обале (Корчулу — Согсуга nigra, тако названа због густих шума, Вис — Issa, Хвар — Pharos, Трогир — Tragurion, Стобреч код Сплита — Epetion итд.) и илирских племена. Заоштрила се у римско доба. Римљани су се населили дуж целе обале, од Маће до Раше, у градовима и утврђеним местима, од којих главни град Салона (Солин код Сплита); уз Римљане се дуго времена одржало мање више романизовано грчко становништво. Постојале су врло знатне и етнографске и културне разлике између ових римских грађана и Илира, Авара и Словена залеђа.
             При инвазији Словена римско се становништво повукло у градове, у друга утврђена места и на острва. Одржали су се и доцније до краја Средњега Века, и као што је поменуто, звали Романи, Латини, Далмати. Кад су Млечићи заузели Далмацију, Романи су се асимиловали са млатачким Италијанима, досељеним племством, трговцима, занатлијама и чиновницима. Док су и ранији Романи, услед веза са словенским залеђем, услед примања нових грађана и услед мешовитих бракова, физички пословењивани, тај се процес много живље развио после динарских миграција.
             Тек су ове јаке миграције и многобројно и снажно динарско становништво могли променити етнографски карактер далматинског приморја, нарочито градова. Динарски досељеници су се за време целе млетачке владавине у масама насељавали по градовима, нарочито пред навалом Турака, а и због економских узрока. Услед тога је наступио у једном времену моменат етнографске засићености, кад романско становништво није више могло асимиловати досељене Словене; нови досељеници су се одржали као Словени; стари, у неколико италијанизовани, почели су се враћати словенству. Смисао етнобиолошког процеса се мења: место ранијег италијанизирања Словена, наступило је консервирање Словена и чак словенизирање Италијана. Тај критични тренутак засићености наступио је, изгледа, првих десетина XIX века. Од тог је момента могло почети културно и национално буђење словенства у Далмацији. Као што је познато, настало је око шесетих година XIX века. Културно буђење је дакле последица етничког и етнобиолошког процеса, који се развио због оних снажних динарских миграција; културно је буђење или препорођај било изазвано живом народном снагом и, тако је настало словенизирање далматинских градова, најзначајнији етнографски процес, који је последњих векова извршен у нашем народу. Овоме треба додати да су неке вароши за време навале [стр. 179] Турака биле сасвим или делимично опустеле; и, кад су Млечићи из њих истерали Турке, населили су се у њима српскохрватски досељеници, на пример у Макарској, Сињу, Книну, Дрнишу, Скрадину и у знатном делу Шибеника (осим краја Доца, у коме су чакавци).
             2. Асимилација романизованих Илира и појмови Морлак и Влах. Тиме је у главном нестало вековне етнографске разлике између становништва залеђа и приморја, али су се овде, у градовима, одржале групе млетачког становништва и романизованих Словена, више цивилизације. Јамачно од латинског становништва потиче име Морлак (Morlacco или Murlacco), по смислу у главноме једнако са словенским назвањем Влах.
             Тим је именом у почетку означавано романизовано илирско становништво које је живело у пола или више славизирано у залеђу далматинског приморја, поглавито у планинским пределима, почевши од Велебита преко Дрине, Козјака, Мосора, Биокова, И даље идући на ЈИ до у Црну Гору. Део Велебита звали су Млечићи још у XVI веку Montagna della Murlacca, данас тако зову само још морлачки канал између Велебита и острва Пага, Раба и Крка. По Јиречеку су ови Морлаци или Власи у XVI веку бар делимице говорили романски; у XVII веку су Морлаци Карста и Далмације говорили и српскохрватски и романски. ¹ Они су потпуно пословењени, изузевши две мале пресељене групе: једну око села Жејана у северној, другу око села Шушњевице близу Чепићког Језера у јужној Истри, где им жене још говоре и влашки. И кад је услед асимилације нестало правих Морлака, романско становништво градова је називало Морлацима све сеоско словенско становништво, гледајући на њега са висине и причајући о његовим свирепостима, и дивљаштву језиве приче. Словенски досељеници у градовима, усвојивши млетачку цивилизацију и талијански језик и желећи се издвојити од сеоске масе, називали су је такође Морлацима и Власима.
             И збиља је и даље постојала она велика супротност између патријархалног живота залеђа и високе цивилизације далматинских градова: на краћем одстојању није било нигде у Европи веће културне противности Једном сам изашавши из цркве Св. Ивана у Трогиру, пред њеним сјајним вратима, са скулптурним детаљима каквих ретко има и у Италији, затекао више Загораца, и међу њима старца Длаку из села Лабина (неколико км. на Северу од Трогира); он још плете косу у перчин, на глави му црвена загорска капица, оперважена црним везом, са грубом пастирском кабаницом, црвеним џемаданом са пуцетима, а за појасом нож белокорац и мала пушка. Грађани, чије се традиције везују за ове сјајне грађевине и скулптуре, желели су да се издвоје од оваквих патријархалних сељака. Али кад је наступио процес етнографске засићености, онда су и по градовима, нарочито по њиховим предграђима, почели превлађивати овакви ,,Власи". У Шибенику су толико превладали да се и на ,,риви" виде готово једино врло високи и јако развијени динарски људи, са црвеним капама и огрнути кабаницама, како шетају полако и с природним достојанством, врло слични Црногорцима. Од тога је момента име Влах или Морлак у ствари изгубило старо значење. Сада Сплићани и Трогирани хоће да назову Влахом и прве околне сељаке из Солинског Поља и Сегета, а ови тако називају оне од Клиса и тако даље према залеђу; тако је и у осталој Далмацији. Нико не прима назив Влах или Морлак и преноси га све даље на Исток према копну. Називи Влах и Морлак немају више оно сигурно старо значење.
             Осим овога, далматински католици су до скора православне називали Власима, а и сада се то чује, поред назива ркаћ и ришћанин.

             ------------
             ¹ Die Romanen in den Stadten Dalmatiens. II c. 38. Denkschriften d. Kais. Akad.. d. Wiss. Wien. Bd. XLIX. 1904. [стр. 180]

[Paun]

             3. Смена старог становништва динарско-балканским досељеницима. — У једној претходној глави и на приложеној карти су представљене оне многобројне миграционе струје динарско-балканског становништва које су се кретале у Далмацију; према новим проматрањима оне су још многобројније, али би се ове могле представити само на карти великога размера. Сви су морали прелазити из Босне и Херцеговине, али то нису били само Босанци и Херцеговци, већ знатним делом Рашани и Црногорци, који су се спуштали у Босну, неки ту остајали, а други ишли у приморје. Знају се и датуми већих сеоба; они су и забележени у делима Јиречека,¹ Шишића,² Милаша³ и Дедијера;⁴ много више детаља има у публикацијама фрањеваца.⁵ Прве сеобе из динарског залеђа у Далмацију почеле су још при крају XII века, али најмногобројније и најважније десиле су се у млетачко и турско доба и обухватиле су готово цело становништво високих динарских крајева; престале су тек крајем XVII века. Православне су често доводили Турци да им земљу обрађују; прелазили су и сами у групама и појединачно на млетачку територију. Католике су преводили поглавито фрањевци. Знатне групе досељеног динарскобалканског становништва прелазиле су на далматинска острва, где се неке и сада по дијалекту, ношњи, особинама одвајају од осталог становништва, као на острву Олибу код Задра, на Брачу (штокавска насеља: Свети Мартин, Селца, у неколико и Повље), на источном крају Хвара (Сућурје и у неколико Богомоље).
             Али тек проучавањем становништва на лицу места, испитивач осети факт од дрвокласне важности, да je у Далмацији, готово сасвим иестало средњевековног словенског становништва и да je оно за време турских инвазија и млетачке владавине замењено новим динарским становништвом или се у њега претопило. Већи део средњевековног становништва Далмације иселио се у посавску Хрватску и Славонију, и даље по панонском басену, на острва Јадранскога Мора, много више у Италију него што би то изгледало по оној малој колонији у Живој Води (Acquaviva) у провинцији Campobasso, где су се по М. Решетару6 доселили при крају XV века из Приморја између Цетине и Неретве; било je и враћања у Босну и западну Херцеговину. У колико je y копненој Далмацији остало старог становништва, оно je прекриљено поменутим досељеницима, али им je на више места наметнуло извесне особине чакавског дијалекта; осим тога, и доцније, после завршених главних сеоба, многи су од православних досељеника примали католичку веру, врло мало унијатску. Главни je дакле процес; смена средњевековног становништва, које се у Далмацији населило за време сеобе народа, новим динарско-балканским становништвом, које се ту доселило у млетачко и турско доба; уз то је ишло преобраћање православсних у католике, и тако етничко изједанчавање становништва ових двеју конфесија, у колико је међу њима било етничких разлика.

             ¹ С. Jireček. Geschichte d. Serben II Bd, I Hälfte. Gotha 1918 c. 280.
             ² Ferdo Šišić. Pregled povijesti hrvatskoga naroda. Prva knjiga, Zagreb 1920. — Geschichte der Kroaten. Zagreb 1917.
             ³ Епископ Милаш. Православна Далмација. Нови Сад 1901. — Милаш. Списи о историји православне цркве у далматинско-истарском владичанству. Књ. I. Задар 1899.
             ⁴ Јевто Дедијер. Херцеговина, Насеља VI, с. 162. и даље.
             ⁵ На пр. у књизи Stipana Zlatovića: Franovci države presv. odkupitelja i hrvatski puk u Dalmatiji. Zagreb 1888; затим Fra Mije Venceslava Batinića. Djelovanje Franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka. Svezak I—III. Zagreb 1883 и 1887.
             ⁶ Die Serbokroatisehen Kolonien Süditaliens. Schriften der Balkankommission d. Kais. Akad., linguist. Abt. IX (1901). Wien. [стр. 181]

             [...]

[Paun]

             РАСПОРЕД БАЛКАНСКИХ НАРОДА
             [...]
             Граница између Румуна, Срба и Бугара

             И ако je Дунав добра граница, Срба и Бугара има на левој страни Дунава, у Банату и у Влашкој, а знатно више има Румуна на десној страни Дунава. Срба има помешаних с Власима у источном Банату, затим католичких Срба или Крашована, око Крашове у источном Банату; даље има једна чисто српска оаза у. северном Банату, где има и два села бугарска; напослетку Срба има у Влашкој у Турни Северину и западно од Крајове. У Влашкој има више словенских оаза, које сам по Вајгандовој карти означио као бугарске; али судећи по делу И. Барбулеска, изгледа да су бар неке од њих српске.
             Међутим влашких оаза има у данашњој Бугарској, на десној страни Дунава, од Свиштова до српске границе, и њих сам означио по Флоринскоме и Вајганду. У Србији има област измешаног српског и румунског стаовништва у којој има Влаха по званичној статистици од 1900 г. 86.305 душа. Пошто нема српске статистике по селима, ja сам ову мешовиту област ограничио према своме познавању; скоро сви поред влашког говоре и српски.
             Јако мешовито становништво Добруџе, у коме ипак превлађују Румуни, Бугари и Татари, обележио сам поглавито по картама Weiganda и Флоринскога, а немачке колоније по чланку и карти В. Schwarza. [Стр. 207]

             ЕТНИЧКЕ ПРОМЕНЕ И МИГРАЦИЈЕ
             [...]
             Турска инвазија и јужне миграције

             Врло рано су почели византијски цареви доводити Турке из Мале Азије као најамнике и насељавати их по Тракији и источној Македонији. Од друге половине XIV века почињу турска освајања на Балканском Полуострву, брзо напредују у правцу с Југа на Север, и покоривши цело Полуострво затим Угарску Турци допиру 1683 г. до Беча. Пред том турском инвазијом, после ње и за време ратова Турске с Аустријом, Пољском и Русијом крећу се велике народне масе с Југа на Север, настају дакле нове миграције, чији je правац супротан правцу средњевековних миграција, У исто време настаје процес исламизирања, који je саевим слабо захватио Грке и Аромуне, у већој мери Србе (поглавито у Босни с Херцеговином и Санџаку, нарочито племство и богумиле) и Бугаре, а највише Арбанасе. Народи без значајнијих историјских традиција стављају се у турску службу и постају поред Османлија главна потпора Турака. Такви су на првом месту Арбанаси. Име Арнаут je више застрашавало и било омрзнутије од имена Турчин, јер су Арбанаси били главни извршиоци насиља и свирепства, док се међу Турцима увек налазило бољих типова, људи од поштења и милосрђа.
             Поред народних миграција, према Северу, као главног настају још три етничка процеса. Скоро у свима варошима Балканскога Полуострва настане се Турци (Османлије и турцизирани Словени) и Арбанаси и превладају у њима. Даље, привилегисани Арбанаси, који се осећају као прави господари, уз то физички јако племе, које се знатно множи, становници оскудних планинских крајева, потпуно заражених крвном осветом, узму се разливати по долинама [Стр. 218] и равиицама и нарочито ширити према СИ. и И.; продру у оазама до Вардара; поарбанаше скадарску област до Призрена; тада су Арбанаси продрли у масама у Љуму и ђаковичку околину, које су по испитивању Ј. Томића још у XVII веку имале већину српског становништва; преко Метохије и Косова продрли су на СИ све до Лесковца, а преко скопске Црне Горе у мањим оазама до Куманова; као што је поменуто удаљили су се од своје праве етничке области преко 200 km; изгледа да је ова арнаутска поплава највише напредовала у XVII, XVIII и првој половини XIX века. Поглавито у овом времену је извршен у области од Скадра до Јужне Мораве трећи од горњих процеса, исламизирање и албанизирање Срба, у огромним размерама и изгледа брзо; као да је српско становништво под анархијом и вековном бедом било сасвим попустило. Ја сам те оазе албанизираних Срба обележио на етнографској карти према подацима Јастребова и својим обавештењима, затим западно од Ђаковице употребљујући поменуте Лежанове податке. Али, као да је албанизовања било више но што ми сада знамо, и ја сам за време штампања овога рада био изненађен кад се доказало да је и Љума још у XVII веку имала већину српског православног становништва, љута ЈБума, о којој се мислило да је она бар претежно арбанашка.
             Да се вратимо главном етничком процесу турских времена, миграцијама Срба и Бугара с Југа на Север.
             Српске миграције се нису зауставиле на обалама Саве и Дунава. Истина, и раније је на левој обали ових река било словенског становништва, још од сеобе народа; и под Немањићима су Срби тамо прелазили; али главне српске сеобе настају од краја XV века. Угарски краљ Матија каже у једноме писму од 12. Јануара 1483 год. да је за последње четири године прешло у Угарску 200.000 Срба, вероватно са оних 50.000 Срба, о којима се зна да су око 1481 г. иселили се из крушевачке области у Угарску. Сеобе се настављају и кроз XVI век. Али највећа сеоба, о којој имамо тако много трагова у писаним изворима и још више у народном памћењу, била је 1690 г. под патријархом Арсенијем II, када се, и доцније, преселило у Угарску многобројно српско становништво из свих области пећске патријаршије, а нарочито из Метохије, Косова и западне Србије; многи крајеви последње земље били су после те сеобе готово опустели. Слична, али много незнатнија сеоба поновила се у XVIII веку под патријархом Арсенијем IV. У исто време са овим сеобама вршило се исељавање Срба из Босне и Херцеговине у Далмацију (Буковица, Равни Котари, книнска околина, Макарска, где су покатоличени и т д.), у Хрватску (нарочито у Лику и карловачку област до српских Моравица, Жумберка, где су поунијаћени, и Бојанаца у Крањској), у Славонију, Срем и Угарску. Српски народ се селио из Турске у Хришћенску Аустрију и тиме је у турско доба знатно проширена српска етнографска област према Северу и СЗу; док је сужена на граници према Арбанасима; даље су те сеобе биле од великог значаја за географско распрострањење многих етнографских особина, говорних одлика и народних традиција, и од великих политичких последица.
             Незнатније су биле миграције на источном делу, на бугарском земљишту, нарочито спољне миграције. Бугарска је потпала под Турке раније но Србија, и Турци су се почели још при крају XIV века насељавати у источном делу данашње Бугарске и у Тракији, дакле областима које су у близини Једрена, у којима се осећају јаки утицаји степске климе, налик на климу малоазијских турских области. Међутим, у западној Бугарској Турци су се ретко насељавали и готово једино по варошима. Изгледа да је још и у XV веку у источној Бугарској било многобројније бугарско но турско становништво. Али у XVI, XVII и [Стр. 219] XVIII веку Турци су се и даље досељавали, бугарско je становништво већим делом исламизирано а нешто се иселило тако да je y почетку XIX века источна Бугарска била у главноме турска етнографска област. Само се овде онде задржало старог бугарског становништва које се назива Херцоји. Као да и међу самим Турцима има прастарог турског становништва, нарочито у Дели Орману, које je ту било од старине, није дакле досељено из Мале Азије. Осим у источној Бугарској и Тракији, Турци су се у ово време насељавали и у Македонији, нарочито дуж леве стране Вардара; тада je насељена из Мале Азије, поглавито, из околине Коније, кајларска турска оаза, на Југу од Островског Језера.
             И поред овако многобројног турског досељавања и знатног исламизирања које се вршило и у источној Македонији (отуда тамо оне велике масе Помака) Бугари су се све до почетка ратова Русије и Турске, мало исељавали из Бугарске и Тракије; они су се повлачили у планинске крајеве, нарочито у Балкан и премештали се из једног вилајета у други, према бољим и лошијим приликама које су тамо владале.
             Спољне бугарске миграције су незнатне и крећу се такође према Северу у Банат, Румунију, Бесарабију, јужну Русију и Добруџу. Око 1730 г. иселило се изгледа 22.000 Бугара из околине Никопоља у темишварски Банат. Од 1752— 54 г. пресељено je 620 бугарских породица у херсонску губернију, и пресељавање се у малим размерама наставило до краја XVIII века. Између 1801 и 1812 настају нова исељавања, затим за време рускотурског рата 1828—29 г. и то у Бесарабију, Добруџу, јужну Русију и Румунију. Али већ за време рускотурског рата 1828 и 1829, а нарочито после рата од 1878 г. многи одсељени Бугари из Бесарабије и јужне Русије вратили су се у Бугарску. Услед у неколико сређенијих прилика, Бугари се тада настањивали и по једренском вилајету.
             После ослобођења Бугарске од 1878 настају два главна процеса: исељавање у масама Турака из источне Бугарске у једренски вилајет и Македонију и досељавање Бугара из једренског вилајета и македонских Словена у Бугарску. По тврђењу једног бугарског писца има само у Софији на 10.000 досељеника из Македоније. Осим Турака исељавали су се из Бугарске и Грци, и то из црно морске приморске области и Источне Румелије, нарочито последњих деценија услед познатих догађаја.
             Друкчији су процеси настали у осталом грчком народу после турске инвазије. У току векова асимилирали су Грци словенске и арбанашке елементе и наметнули тој новој народној творевини грчки језик и грчку лсихологију. Даље су се Грци одржали у приморју Македоније и Тракије. Напослетку су учинили један знатан корак напред. Дуго времена je православна црква у Турској била грчка, као и сва црквена организација. Даље Грци су били најкултурнији хришћански елеменат на Балканском Полуострву, носиоци византијске цивилизације. Напослетку Грци су били главни трговци од Дунава до Егејског Мора; вароши су биле поглавито под грчким утицајем, грчки језик je био језик трговачких отмених хришћанских кругова. Услед тих великих и разноврсних грчких утицаја изгледало je нарочито крајем XVIII века да се могу народи у централном делу Балканског Полуострва са свим грцизирати, на првом месту македонски Словени. Али je већ почетком XIX века настао српски покрет на Балканском Полуострву којим je грцизирање на знатном простору обустављено. Оно je сасвим сузбијено оснивањем бугарског егзархата 1871 год., под који je брзо потпала већина македонских Словена. Међутим, као што je раније поменуто, Грци су успели асимилирати многе Аромуне и многе православне Тоске јужне Арбаније. Даље се на Словенима јужне Македоније још осећа знатан утицај грчке цркве и грчке цивилизације. [Стр. 220]

[Paun]

             3. Концентричне миграционе струје и нов етнички састав Србије

             После сеобе, нарочито оне крајем XVII века, Србија je била скоро опустела, највише западна Србија. Ова, и иначе шумовита земља зарасла je била у шуме и лугове. Насеља су била ретка и мала. Али се у њој за време привремених аустријских окупација почну заустављати миграционе струје, које су долазиле с Југа и са Запада, не прелазећи дакле више Саву и Дунав или ретко. Насељавање Србије се наставља и особито ојача од устанка 1804 г. У једину слободну земљу Балканског Полуострва нагрне словенско становништво са свих страна, и тај процес насељавања настављао се до наших дана. Србија je добила ново и и најразноврсније српско и балканско становништво. Старинци и стари досељеници (којима се не зна порекло) ретко су расути по земљи и не чине ни 1/10 њеног становништва. Нови досељеници припадају овим миграционим струјама:
             Најјача je динарска миграциона струја, која долази са 3. и ЈЗ., с најбржим и најјачим млазом од Сјенице и Новог Пазара, затим из Херцеговине, нарочито данашње црногорске Херцеговине, са црногорских Брда и остале Црне Горе, из Босне (особито важни Осаћани и Крајишници) и из Далмације. Tora je noрекла становништво Србије до брда на левој страни Мораве, али слаби млазеви ове струје слазе и у долину Мораве и допиру у источну Србију, готово до бугарске границе.
             Мало слабија je косовскожупска струја (Скадрани, становништво Метохије с Призреном, Косова, Топлице, и Жупе), која преливајући Жупу (крушевачку) тече кроз Темнић, Левач, Белицу, Ресаву и главну Мораву све до Смедерева, а кроз Топлицу према Јужној Морави, нарочито између Врања и Лесковца (област Клисуре).
             Од већег je значаја и горњовардарска или скопскодебарска струја (поред ових области и Тетово, Пореч, Куманово, Кратово итд.), која се разлива по главито долинама Јужне и Велике Мораве залазећи у долине њихових притока. С њом je y вези слабија македонска струја (крајеви јужно од горњих), уз коју иду и многи цинцарски и грчки досељеници.
             За насељавање Мораве и долина њених притока од значаја je и тимочко-браничевска струја, затим шопска или торлачка (која почиње у западној Бугарској), улази у источну Србију и преко ње у долину Мораве.
             Много се незнатније струје које са Севера долазе, као личко-хрватска, поглавито по подунавској и посавској Србији, скоро по свој Србији и напослетку најнезнатнија повратна струја или враћање Срба из јужне Русије поглавито у источну Србију.
             Ове струје, које са свих страна долазе састају се у долини Мораве и њених притока, где су згусне становништво најразноврснијег порекла.
             Нове миграције и нови етнички процеси настали су са овим балканским ратом и продужиће се. Њихови правци се не могу сада ни приближно предвидети. [Стр. 221]

[Alexandru]

Jako dobro i svestrano je Cvijic izlozio problematiku na Balkanu. Gospodine Paune, svaka cast, i bilo je vreme da se ovaj tekst (na koji sam naisao samo u univerzitetskoj biblioteci) postavi ovde na forum.

Puno pozdrava!

[Volcae]

Јован Цвијић
Балканско полуострво и јужнословенске
земље

http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf
http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_2.pdf

Порекло становништва северне Србије, миграционе струје:
светло плавом бојом означени су Влашки досељеници.

Јован Цвијић - АНТРОПОГЕОГРАФСКИ И ЕТНОГРАФСКИ СПИСИ, САБРАНА ДЕЛА, Београд, 1987.
http://www.scribd.com/full/30890946?access_key=key-lnjjobzrwhuj904bkwm