РАСПОРЕД БАЛКАНСКИХ НАРОДА
[...]
Граница између Румуна, Срба и Бугара
И ако je Дунав добра граница, Срба и Бугара има на левој страни Дунава, у Банату и у Влашкој, а знатно више има Румуна на десној страни Дунава. Срба има помешаних с Власима у источном Банату, затим католичких Срба или Крашована, око Крашове у источном Банату; даље има једна чисто српска оаза у. северном Банату, где има и два села бугарска; напослетку Срба има у Влашкој у Турни Северину и западно од Крајове. У Влашкој има више словенских оаза, које сам по Вајгандовој карти означио као бугарске; али судећи по делу И. Барбулеска, изгледа да су бар неке од њих српске.
Међутим влашких оаза има у данашњој Бугарској, на десној страни Дунава, од Свиштова до српске границе, и њих сам означио по Флоринскоме и Вајганду. У Србији има област измешаног српског и румунског стаовништва у којој има Влаха по званичној статистици од 1900 г. 86.305 душа. Пошто нема српске статистике по селима, ja сам ову мешовиту област ограничио према своме познавању; скоро сви поред влашког говоре и српски.
Јако мешовито становништво Добруџе, у коме ипак превлађују Румуни, Бугари и Татари, обележио сам поглавито по картама Weiganda и Флоринскога, а немачке колоније по чланку и карти В. Schwarza. [Стр. 207]
ЕТНИЧКЕ ПРОМЕНЕ И МИГРАЦИЈЕ
[...]
Турска инвазија и јужне миграције
Врло рано су почели византијски цареви доводити Турке из Мале Азије као најамнике и насељавати их по Тракији и источној Македонији. Од друге половине XIV века почињу турска освајања на Балканском Полуострву, брзо напредују у правцу с Југа на Север, и покоривши цело Полуострво затим Угарску Турци допиру 1683 г. до Беча. Пред том турском инвазијом, после ње и за време ратова Турске с Аустријом, Пољском и Русијом крећу се велике народне масе с Југа на Север, настају дакле нове миграције, чији je правац супротан правцу средњевековних миграција, У исто време настаје процес исламизирања, који je саевим слабо захватио Грке и Аромуне, у већој мери Србе (поглавито у Босни с Херцеговином и Санџаку, нарочито племство и богумиле) и Бугаре, а највише Арбанасе. Народи без значајнијих историјских традиција стављају се у турску службу и постају поред Османлија главна потпора Турака. Такви су на првом месту Арбанаси. Име Арнаут je више застрашавало и било омрзнутије од имена Турчин, јер су Арбанаси били главни извршиоци насиља и свирепства, док се међу Турцима увек налазило бољих типова, људи од поштења и милосрђа.
Поред народних миграција, према Северу, као главног настају још три етничка процеса. Скоро у свима варошима Балканскога Полуострва настане се Турци (Османлије и турцизирани Словени) и Арбанаси и превладају у њима. Даље, привилегисани Арбанаси, који се осећају као прави господари, уз то физички јако племе, које се знатно множи, становници оскудних планинских крајева, потпуно заражених крвном осветом, узму се разливати по долинама [Стр. 218] и равиицама и нарочито ширити према СИ. и И.; продру у оазама до Вардара; поарбанаше скадарску област до Призрена; тада су Арбанаси продрли у масама у Љуму и ђаковичку околину, које су по испитивању Ј. Томића још у XVII веку имале већину српског становништва; преко Метохије и Косова продрли су на СИ све до Лесковца, а преко скопске Црне Горе у мањим оазама до Куманова; као што је поменуто удаљили су се од своје праве етничке области преко 200 km; изгледа да је ова арнаутска поплава највише напредовала у XVII, XVIII и првој половини XIX века. Поглавито у овом времену је извршен у области од Скадра до Јужне Мораве трећи од горњих процеса, исламизирање и албанизирање Срба, у огромним размерама и изгледа брзо; као да је српско становништво под анархијом и вековном бедом било сасвим попустило. Ја сам те оазе албанизираних Срба обележио на етнографској карти према подацима Јастребова и својим обавештењима, затим западно од Ђаковице употребљујући поменуте Лежанове податке. Али, као да је албанизовања било више но што ми сада знамо, и ја сам за време штампања овога рада био изненађен кад се доказало да је и Љума још у XVII веку имала већину српског православног становништва, љута ЈБума, о којој се мислило да је она бар претежно арбанашка.
Да се вратимо главном етничком процесу турских времена, миграцијама Срба и Бугара с Југа на Север.
Српске миграције се нису зауставиле на обалама Саве и Дунава. Истина, и раније је на левој обали ових река било словенског становништва, још од сеобе народа; и под Немањићима су Срби тамо прелазили; али главне српске сеобе настају од краја XV века. Угарски краљ Матија каже у једноме писму од 12. Јануара 1483 год. да је за последње четири године прешло у Угарску 200.000 Срба, вероватно са оних 50.000 Срба, о којима се зна да су око 1481 г. иселили се из крушевачке области у Угарску. Сеобе се настављају и кроз XVI век. Али највећа сеоба, о којој имамо тако много трагова у писаним изворима и још више у народном памћењу, била је 1690 г. под патријархом Арсенијем II, када се, и доцније, преселило у Угарску многобројно српско становништво из свих области пећске патријаршије, а нарочито из Метохије, Косова и западне Србије; многи крајеви последње земље били су после те сеобе готово опустели. Слична, али много незнатнија сеоба поновила се у XVIII веку под патријархом Арсенијем IV. У исто време са овим сеобама вршило се исељавање Срба из Босне и Херцеговине у Далмацију (Буковица, Равни Котари, книнска околина, Макарска, где су покатоличени и т д.), у Хрватску (нарочито у Лику и карловачку област до српских Моравица, Жумберка, где су поунијаћени, и Бојанаца у Крањској), у Славонију, Срем и Угарску. Српски народ се селио из Турске у Хришћенску Аустрију и тиме је у турско доба знатно проширена српска етнографска област према Северу и СЗу; док је сужена на граници према Арбанасима; даље су те сеобе биле од великог значаја за географско распрострањење многих етнографских особина, говорних одлика и народних традиција, и од великих политичких последица.
Незнатније су биле миграције на источном делу, на бугарском земљишту, нарочито спољне миграције. Бугарска је потпала под Турке раније но Србија, и Турци су се почели још при крају XIV века насељавати у источном делу данашње Бугарске и у Тракији, дакле областима које су у близини Једрена, у којима се осећају јаки утицаји степске климе, налик на климу малоазијских турских области. Међутим, у западној Бугарској Турци су се ретко насељавали и готово једино по варошима. Изгледа да је још и у XV веку у источној Бугарској било многобројније бугарско но турско становништво. Али у XVI, XVII и [Стр. 219] XVIII веку Турци су се и даље досељавали, бугарско je становништво већим делом исламизирано а нешто се иселило тако да je y почетку XIX века источна Бугарска била у главноме турска етнографска област. Само се овде онде задржало старог бугарског становништва које се назива Херцоји. Као да и међу самим Турцима има прастарог турског становништва, нарочито у Дели Орману, које je ту било од старине, није дакле досељено из Мале Азије. Осим у источној Бугарској и Тракији, Турци су се у ово време насељавали и у Македонији, нарочито дуж леве стране Вардара; тада je насељена из Мале Азије, поглавито, из околине Коније, кајларска турска оаза, на Југу од Островског Језера.
И поред овако многобројног турског досељавања и знатног исламизирања које се вршило и у источној Македонији (отуда тамо оне велике масе Помака) Бугари су се све до почетка ратова Русије и Турске, мало исељавали из Бугарске и Тракије; они су се повлачили у планинске крајеве, нарочито у Балкан и премештали се из једног вилајета у други, према бољим и лошијим приликама које су тамо владале.
Спољне бугарске миграције су незнатне и крећу се такође према Северу у Банат, Румунију, Бесарабију, јужну Русију и Добруџу. Око 1730 г. иселило се изгледа 22.000 Бугара из околине Никопоља у темишварски Банат. Од 1752— 54 г. пресељено je 620 бугарских породица у херсонску губернију, и пресељавање се у малим размерама наставило до краја XVIII века. Између 1801 и 1812 настају нова исељавања, затим за време рускотурског рата 1828—29 г. и то у Бесарабију, Добруџу, јужну Русију и Румунију. Али већ за време рускотурског рата 1828 и 1829, а нарочито после рата од 1878 г. многи одсељени Бугари из Бесарабије и јужне Русије вратили су се у Бугарску. Услед у неколико сређенијих прилика, Бугари се тада настањивали и по једренском вилајету.
После ослобођења Бугарске од 1878 настају два главна процеса: исељавање у масама Турака из источне Бугарске у једренски вилајет и Македонију и досељавање Бугара из једренског вилајета и македонских Словена у Бугарску. По тврђењу једног бугарског писца има само у Софији на 10.000 досељеника из Македоније. Осим Турака исељавали су се из Бугарске и Грци, и то из црно морске приморске области и Источне Румелије, нарочито последњих деценија услед познатих догађаја.
Друкчији су процеси настали у осталом грчком народу после турске инвазије. У току векова асимилирали су Грци словенске и арбанашке елементе и наметнули тој новој народној творевини грчки језик и грчку лсихологију. Даље су се Грци одржали у приморју Македоније и Тракије. Напослетку су учинили један знатан корак напред. Дуго времена je православна црква у Турској била грчка, као и сва црквена организација. Даље Грци су били најкултурнији хришћански елеменат на Балканском Полуострву, носиоци византијске цивилизације. Напослетку Грци су били главни трговци од Дунава до Егејског Мора; вароши су биле поглавито под грчким утицајем, грчки језик je био језик трговачких отмених хришћанских кругова. Услед тих великих и разноврсних грчких утицаја изгледало je нарочито крајем XVIII века да се могу народи у централном делу Балканског Полуострва са свим грцизирати, на првом месту македонски Словени. Али je већ почетком XIX века настао српски покрет на Балканском Полуострву којим je грцизирање на знатном простору обустављено. Оно je сасвим сузбијено оснивањем бугарског егзархата 1871 год., под који je брзо потпала већина македонских Словена. Међутим, као што je раније поменуто, Грци су успели асимилирати многе Аромуне и многе православне Тоске јужне Арбаније. Даље се на Словенима јужне Македоније још осећа знатан утицај грчке цркве и грчке цивилизације. [Стр. 220]
