Миленко Филиповић
СТРУКТУРА И ОРГАНИЗАЦИЈА СРЕДЊЕВЕКОВНОГ КАТУНА
"Симпозијум о средњовјековном катуну", Сарајево, 1963, sтр. 75
[Србин да се не жени у власех]
У времену од двадесетак година, између 1318. и отприлике 1336, трипут је, што се зна, објављена једна таква захонска наредба која се посредно тиче и влаха.
Светостефанска повеља садржи и одредбу: »Србин да се не жени у власех. Ако ли се ожени у невест игумнову да се ограби и свеже и он влах от кога се буде женил и да се врати без воље на отчино место а који буду старинници и не взмогу се повратити ни једн да не војник н вси ћелатори«18). Краљ Дечански наређује за људе на територији његове велике задужбине: »Србин да се не жени у влаха. Ако се ожени. да је води у меропхе«19). Потврђујући ту повељу свог оца, око 1336. краљ Душан радикално мења ту одредбу: ако се Србин ожени од влаха, да је ћелатор.20) Наши историчари видели су у тим одредбама само меру да се спречи одлажење тежака у пастире или влахе,21) што је она стварно и била, али те одредбе бацају много светлости на тадашњи живот иа селу.
Бањска повеља говори о »Србима« који су се оженили од влаха, постали међу њима стариници, те више не могу да се врате, па их оставља међу власима с тим да не могу бити војници него само ћелатори. То значи да је већ много пре тога било честих женидбених веза између »Срба« и влаха и да су на тај начин многи из реда Срба постали власи, па и војници међу њима. Речи »без знања игуманова« као да говоре да је поданицима феудалаца ипак требало неко одобрење од феудалних господара приликом ступања у брак и да се »Србин« могао оженити од влаха и прећи у њихов ред по одобрењу игумана, односно феудалног господара. Дечански је сасвим кратак: Србин да се не жени у влаха, а ако се ожени, да жену води у меропхе, тј. може се оженити од влаха, али не да прелази да живи међу власима и ступа у њихов ред. Само коју годину после тога, краљ Душан из основа мења те одредбе и санкционише стварно стање: ако се Србин ожени од влаха, он постаје ћелатор, тј. слободно му је женити се од влаха и прећи међу влахе. Ово и са своје стране потврђује да катуни нису били родовске заједнице, а уједно да је прелажење младића у насеље из ког је била невеста било тада добро позната и допуштена појава, иако, свакако, не веома честа. Најзад, те одредбе показују да између Срба и влаха и није било других разлика сем разлика у њиховим обавезама према владару и феудалном господару и да су »земаљски људи« тежили за тим да пређу у влахе, јер су влашке обавезе биле сношљивије.
18) Споменик IV. G.
19) Деч. хр. 62.
20) Нав. дело 134.
21) Ст. Новаковић: Село 39; - Стара српска војска (Београд, 1893) 131-132; К. Јиречек: Историја Срба III (Београд, 1923), 115: Т. Т а р а н о в с к и: Историја српског права III-IV (1935), 46.
***********
НАПОМЕНА:
"Светостефанска хрисовуља", Споменик Српске краљевске академије IV, Београд, 1890, стр. 5-6
