Naučno objašenje zabrane ženidbe Srba i vlaha u srednjem veku

[PaunEsDur]

            Миленко Филиповић               
            СТРУКТУРА И ОРГАНИЗАЦИЈА СРЕДЊЕВЕКОВНОГ КАТУНА
            "Симпозијум о средњовјековном катуну", Сарајево, 1963, sтр. 75
         
            [Србин да се не жени у власех]

            У времену од двадесетак година, између 1318. и отприлике 1336, трипут је, што се зна, објављена једна таква захонска наредба која се посредно тиче и влаха.
            Светостефанска повеља садржи и одредбу: »Србин да се не жени у власех. Ако ли се ожени у невест игумнову да се ограби и свеже и он влах от кога се буде женил и да се врати без воље на отчино место а који буду старинници и не взмогу се повратити ни једн да не војник н вси ћелатори«¹⁸⁾. Краљ Дечански наређује за људе на територији његове велике задужбине: »Србин да се не жени у влаха. Ако се ожени. да је води у меропхе«¹⁹⁾. Потврђујући ту повељу свог оца, око 1336. краљ Душан радикално мења ту одредбу: ако се Србин ожени од влаха, да је ћелатор.²⁰⁾ Наши историчари видели су у тим одредбама само меру да се спречи одлажење тежака у пастире или влахе,²¹⁾ што је она стварно и била, али те одредбе бацају много светлости на тадашњи живот иа селу.
            Бањска повеља говори о »Србима« који су се оженили од влаха, постали међу њима стариници, те више не могу да се врате, па их оставља међу власима с тим да не могу бити војници него само ћелатори. То значи да је већ много пре тога било честих женидбених веза између »Срба« и влаха и да су на тај начин многи из реда Срба постали власи, па и војници међу њима. Речи »без знања игуманова« као да говоре да је поданицима феудалаца ипак требало неко одобрење од феудалних господара приликом ступања у брак и да се »Србин« могао оженити од влаха и прећи у њихов ред по одобрењу игумана, односно феудалног господара. Дечански је сасвим кратак: Србин да се не жени у влаха, а ако се ожени, да жену води у меропхе, тј. може се оженити од влаха, али не да прелази да живи међу власима и ступа у њихов ред. Само коју годину после тога, краљ Душан из основа мења те одредбе и санкционише стварно стање: ако се Србин ожени од влаха, он постаје ћелатор, тј. слободно му је женити се од влаха и прећи међу влахе. Ово и са своје стране потврђује да катуни нису били родовске заједнице, а уједно да је прелажење младића у насеље из ког је била невеста било тада добро позната и допуштена појава, иако, свакако, не веома честа. Најзад, те одредбе показују да између Срба и влаха и није било других разлика сем разлика у њиховим обавезама према владару и феудалном господару и да су »земаљски људи« тежили за тим да пређу у влахе, јер су влашке обавезе биле сношљивије.

            ¹⁸) Споменик IV. G.
            ¹⁹) Деч. хр. 62.
            ²⁰) Нав. дело 134.
            ²¹) Ст. Новаковић: Село 39; - Стара српска војска (Београд, 1893) 131-132; К. Јиречек: Историја Срба III (Београд, 1923), 115: Т. Т а р а н о в с к и: Историја српског права III-IV (1935), 46.

            ***********
            НАПОМЕНА:
            "Светостефанска хрисовуља", Споменик Српске краљевске академије IV, Београд, 1890, стр. 5-6

[virgil]

"Србин да се не жени у влаха"

U gornjem clanku Milenko Filipovic  upotrebljava veliko slovo s kad pise Srbin, a malo v kad pise vlah. Prvo, moram istaknuti da u srednjovekovnim dokumentima mala i velika slova nisu bila ubotrebljavana po sadasnjim pravilima, i da je odluka da se pisu neki pojmovi malim a drugi velikim pocetnim slovima sasvim savremena.

Drugo i vaznije, Filipovic to cini da potencira ideju da je Srbin naziv naroda, a vlah naziv socijalnog staleza, to jest da su i Vlasi bili etnicki Srbi. U tome se slazu vecina savremenih asimilacijonih srpskih pisaca. Ali lako se moze pokazati da je to pogresno. Srednjovekovni Vlasi nisu bili samo stocarski socijalni stalez (kao sto su Srbi bili meropi). Vise puta u Dusanovom zakoniku Vlasi su pomenuti zajedno sa Arbanasima (Albancima). Ako termin 'Vlah' nije oznacavao etnicku grupu, onda moramo apsurdno tvrditi da ni 'Arbanas' nije bio etnicki naziv.

Evo primera iz Dusanovog zakonika:

77. (76) O POTKI

Potka među selima 50 perpera, a Vlasima i Arbanasima 100 perpera. I od te potke caru polovina, a polovina gospodaru čije bude selo.


82. (82) O VLASIMA

U selu gde se zaustavi Vlah ili Arbanas, u tome selu da se ne zaustavi drugi koji za njim ide. Ako se zadrži na silu, da plati potku i što je ispasao.

http://www.oldserbia.plus.co.yu/l_index.htm

Dakle tvrdnja da su srednjovekovni Vlasi  bili etnicki Srbi nije tacna, a u savremenim uredjivanjima povelja i Dusanovog zakonika Vlah se treba pisati sa velikim slovom v.