Жао ми је што се нисам благовремено укључио у дискусију коју сам сам покренуо овим топиком. Извињавам се, али имам, што би рекла деца у школи, "оправдано" одсуство!
Дакле:,
1) карта је постављена у конференцији "влашки језик"
2) јасно је означена:
а) као полазна, односно прелиминарна
:: оба израза исто значе, и у науци се односе на документа која се израђују на основу ТРЕНУТНОГ, ПОЧЕТНОГ познавања конкретне истраживачке теме (материје), и служе као основа за ДАЉА истраживања, током којих се ДОПУЊУЈЕ, ИСПРАВЉА, једном речју МЕЊА на боље у односу на почетна знања о теми, али не излазећи из њеног оквира ...
б) и као етно-лингвистичка
:: што значи да приказује САМО говорне црте једне народносне групе, што опет значи да СВЕ остале појаве које нису њен предмет означава неутралном бојом, боље рећи: не означава их уопште.
3) и, на крају, јасно је означена њена "полазна намена", у облику питања: како можемо назвати говоре назначених влашких група, и то:
a) са становишта народног критеријума, и
б) са становишта дијалектолога
Зашто су ова питања важна, и то баш као почетна питања на оваквом Форуму?
1) Зато што је Форум ЈАСНО и ОТВОРЕНО постављен као место где ће се ПРВЕНСТВЕНО неговати влашки дијалекти, које они који се сматрају Власима Србије осећају као свој МАТЕРЊИ језик, и то на основу међународне дефиниције која каже да је МАТЕРЊИ ЈЕЗИК ОНАЈ ЈЕЗИК КОЈИМ ЧОВЕК ГОВОРИ ДО ПОЛАСКА У ШКОЛУ;
2) затошто овај језик (са или без наводника), није готово НИ ТАКНУТ ос стране науке, па се зове на различите начине, а најчешће се не зове никако, а до пре неку годину имао је преко 100.000 декларисаних говорника у нашој Републици;
3) затошто, дакле, неко ко би да користи један језик (који је за њега, усто, матерњи), треба најпре да има (бар) име(на) за њега.
Није тешко, чак и осредњем познаваоцу прилика, да у вези са овим поблемом не уочи нешто што бисмо, парафразирајући Леви-Строса, могли назвати "влашким лингвистичким троуглом", који би, на сваком углу, имао по једно од следећих питања:
1. на који начин влашки језик виде Срби,
2. на који начин влашки језик виде Румуни,
3. на који начин влашки језик виде сами Власи који њиме говоре?
Карта је, иначе, заснована на једном од најзначајнијих а најмање познатих и у науци најређе коришћених докумената о Власима Србије: на попису који потиче из 1850. године! Међутим, она није картографска реконструкција поменутог пописа, јер је њена намена да што потпуније осветли ДАНАШЊУ просторну дистрибуцију појединих говорних црта; због тога она не ОЗНАЧАВА одговарајућим картографским елементима оне просторе где се ВИШЕ НЕ ЧУЈУ говори који су предмет њене интерпретације (пример: околина Смедерева). Да будем сасвим прецизан: за ову карту би се могло рећи да представља оквирно, приближно (назовимо то како хоћемо) стање из педесетих година прошлог века, и то због тога што је то преломни тренутак у животу "влашког језика", и свако ко жели да се озбољно позабави овом појавом, морао би - на овај или онај начин - да ту временску тачку посматра управо на овај начин: као преломну! Из овога следи и објашњење шта ће на карти оне зоне за које данас нисмо сасвим сигурни да ли се у њима још увек говори влашки, или не. Ради разрешења ове дилеме навешћу само један пример: прошле године сам у Тополовнику (В. Градиште) попуњавао Упитник о поманама и влашким обредним хлебовима, који има преко 1000 питања, интервјуишући гђу. Ружицу Тасић! Живахна и изузетно бистра бакица, коју сврставам у пет мојих најбољих информатора свих времена, рођена је 1925. године у Ђуракову! У њеном детињству Ђураково је, каже, било већинско влашко село, сада мисли да је пола-пола! "A fuost sat ţapân rumâńesc, ama mult a popustât!"
Да закључим: хајде да се вратимо на почетно питање, на именовање говора којима се служе ове различите влашке групе, јер су оне баш због тога различите што не говоре истим наречјима.
Ту имамо да укрстимо два момента, назовимо их "унутрашњи" и "спољашњи". Први подразумева назив који користи сама група за себе и свиј језик, а други су називи које за њих и њихов језик користе суседне или удаљене групе.
Ја нисам стигао да се током свог истраживања посебно концентришем на овај моменат, али сам сазнања до којих сам дошао током година рада, штампао 2002. године, у оквиру Роковника са етно-календаром. Колико знам, то је први пут да се код нас графички осветли животни простор наших Влаха, и то, рекао бих, изнутра! Карта се може наћи на интернету, у оквиру презентације Музеја у Мајданпеку.
Но, ако за тренутак занемаримо дилеме које карта отвара (а које треба да разреше будућа истраживања, ако их буде), као и појаве које она нема за циљ да прикаже, шта онда на њој треба видимо као важно? То је, према мом мишењу, следеће:
1. Власи Србије нису компактна етничка целина,
2. Са лингвистичког становишта уочавамо три велике групе, које је аутор карте означио као "Carane" (на истоку), "Munćane" у средини и "Ungurjane" на западу. Уз Мунћане је у загради стављен још и назив "Ungurjani", што значи да се Мунћани могу сматрати истовремено и Унгурјанима!
3. Уз ове три велике говорне зоне, налазе се и неке мање говорне оазе, од којих се једна налази у Мајданпеку, и обухвата Буфане (Bufane) рударе, а остале су влашки Роми (два велика њихова села Бродица код Кучева и Луково код Бољевца. Има још једно, прекоморавско ромско село, које није обухваћено овом картом).
Одакле потичу ови називи, односно како је аутор до њих дошао?
У најкраћем, одговор је: из традиције, односно из животне (и теренске) праксе.
Прво. Цео влашки свет источне Србије оштро се, ПО СВИМ ЕЛЕМЕНТИМА, дели на две основне половине које је формирала ТРАДИЦИОНАЛНА економија: сточарство и земљорадња. Земљорадња иде са равницом, сточарство са брдима и планинама! Типови економије су до те мере снажни културни фактори да је у науци давно установљено гледиште како више сличности имају сточари различитих народа између себе, и земљорадници различитих народа између себе, него што сточари и земљорадници истога народа личе једни на друге! (О овим моментима ће још бити пуно речи у другим конференцијама и темама Форума!)
Друго. За источне Царане, земљораднике, равничаре, СВИ преко делијованског гребена на западу су "Унгурјани". У оквиру њих су, међутим, издвајали групу Унгурјана која је насељавала Поречку Реку (на првом месту Горњи Пореч), и коју су називали "Жојењи" ("Четврткари", због посебног поштовања неких четвртака у току године, који у царанском календару нису имали никакво значење).
Треће. Западни Унгурјани, брђани, планинци, сточари, зову источне Влахе, равничаре и земљораднике: "Крајњењ" (Craĭńeń, "Крајинци, људи из Крајине"), "Царањ" (Ţarań, "земљорадници"), "Кмпјењ" (Câmpĭeń, "пољоделци, пољани"). Треба имати у виду да се назив "Крајњан" у речнику Унгурјана истовремено односи и на Влахе и на Србе из неготинске Крајине.
Четврто. Једино се сви слажу, па и они сами, да су мајданпечки рудари - "Буфани" (Bufani), и да су пореклом из прекодунавских румунских рудника.
Што се тиче лингвистике, она се никада до сада озбиљно није позабавила влашким говорима! Тек у новије време, захваљујући напорима Форума за културу Влаха из Бора, у овај нетакнути језички простор загазила је компетентна научна екипа румунских дијалектолога, и то, чини ми се, у свом тренутно најјачем саставу! То значи да би ускоро требало многе дилеме да буду разрешене, слика која нам је вековима була мутна да се разбистри, а ми колико толико лакше да се оријентишемо у жељи да очувамо наше дијалекте, онако као што сви нормални људи желе да чувају свој матерњи језик!
На крају, уз најсрдачније поздраве мом драгом колеги и пријатељу Марку, предлажем њему и осталима да дискусију о терминима "етничка симбиоза", "асимилација" и сличним, започнемо у конференцији о терминима, која је намењена баш том ванредно значајном аспекту наше науке. Термини су алати у научној радионици, и њихово значење мора да се разјасни већ на првом кораку у сваки посао који има намеру да буде озбиљан!
