ПИСМЕНОСТ КОД ВЛАХА - by Dragomir Dragić

[Vlad]

Tekst je objavljen u "Borskim novinama" pre nekoliko godina.
U tekstu se inače nalaze ilustracije prve i jedine revije na "vlaškom" objavljene nakon Drugog svetskog rata, "Šerbanove biblije",  pisma ispisanog na rumunskoj redakciji ćirilice koje datira sa početka XIX. veka, pronađenog u Velikoj Vrbici kod Kladova itd.
Ceo tekst se može preuzeti u pdf formatu.

Писање код Влаха у источној Србији

Овде је све увијено у вео таме. Ваљда зато и има толико импровизација, па и вуковских накана о овдашњем влашком језику. Зато се стално одмерава - Власи имају, те Власи немају писмо. Па хајдемо редом. Ако су сви Власи на почетку користили латинско писмо, потом «северни» Власи ћирилицу и сада латиницу, а «јужни» Власи грчко писмо и латиницу, да ли овдашњи Власи, који су «у средини», треба да иду неким посебним путем?! Прича је о нечем другом. Она нема везе са писањем и са писменошћу, али је пренабијена политиком, политиканством, менталним загађивањем и притиском на Влахе. У суштини се срећемо са озбиљним ментално-еколошким проблемом. Чак и данас, на путу у заједничку нам Европу. Довољно је прочитати манипулације старих и нових «зналаца» о Власима у нашој дневној или периодичној штампи! Стално се умирује нечиста савест о чињењу у прошлости тражењем «аргумената» да се Власи «развласе» да би се наставио познати једновековни пројекат! Исход је неизвестан, а средства су позната и проверена у пракси.
Елем, на располагању су списи с почетка деветнаестог века из нашег Кључа, тј. из околине Кладова, а има их и на другим странама, са влашким текстовима писаним румунском ћирилицом, односно румунском рецензијом (једна од тринаест) овог балканског интернационалног писма из деветог века. Пошто је говор истоветан и на левој и на десној обали Дунава, одмах може да се оживи спор - јесте, али то важи за Румуне тамо, а не за Влахе овамо. Јер обично се ова синонимија баца у Дунав да би се задовољиле старе и нове теорије о Власима. Разрешење је у поређењу лексичког фонда Влаха и/или Румуна са једне и друге обале Дунава.

Зашто би кривељанска нормирана посмртна песма сачувала термин «кăртурăрит», тј. читати из књиге, ако књига (карте, карће) није било. Што то није «књиговање»? Као што је «плуг» покрио «аратум» (плуг на латинском), али још увек не и «арăтурă» (плугом узорана земља). То говори и о временским дистанцама у формирању и одржавању језичких калкова. Зато су битни лингвисти у овој вештачки створеној «рошомонијади» о језику. Поред већ наведених примера који се стављају на увид, подсетиће се на чињеницу о којој говори Каниц (СРБИЈА, друга књига, стр. 437, Београд, 1987.) да је оборкнез крајински 1842. године у Неготину са чардака куће Лазаревића прочитао на румунском и српском указ кнеза Михајла против уставобранитеља Томе Вучића Перишића. Што баш на румунском, а не на пример «влашком», који је, како кажу данашњи «зналци», нешто друго!? Како ли су тек тадашњи Власи то разумели без тумача?! А ако је оборкнез већ читао, мора да је гледао у неки написани текст на том језику. У то време то је могло да буде само румунска редакција ћирилице. Потреба да и Власи пишу одавно постоји. За време Другог светског рата то је на својеврстан начин показивао народни херој Ђорђе Симеоновић, а после његове погибије, његов брат Јанко Симеоновић. Начин како су они писали, Вуковом српском ћирилицом, преузела је «Ворба ноастрă» после рата. Политичка воља је тај оглед напрасно прекинула. Срећом зајечарски «Развитак» је у представљању влашког наслеђа наставио тим трагом. Извесне недоумице око омекшаних сугласника отклонио је господин Паун ЕС Дурлић својом «пауницом». Тако је добијено једно интегрално писмо коме је мана што поједине дифтонге и трифтонге приказује са два или три знака, па се тако одступа од правила у романистици и скрива романски карактер «влашког» језика. Са друге стране, за Влахе, који су алитерални на свом језику и формирани су на Вуковом фонетском писму, ово је примамљив алат да се нешто учини у случају записивања влашких текстова без учења посебних правила.