ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ВОЛУЈА

[Paun]

Волуја је суседно село Дубоке и имала је сличан развитак. По постанку је много старија од Дубоке и прве трагове о Волуји као насељеном месту налазимо 1380. године. Али данашња Волуја није директно продужење старог села, већ је обнављана више пута. У XVIII веку село је било на месту Маринковцу, а при крају тога века преселило се на данашње место на коме се развио средишни део села, Сат. При ушћу речице Железника у Пек постојао је у средњем веку велики трговачки и рударски центар Железник; он је опустео 1433. године и на његовом месту развио се данашњи заселак истог имена. Али има трагова да је на ушћу Бродице у Пек било старо насеље из кога се развио данашњи цигански заселак Бродица, док су остали засеоци или котуни постали из салаша, као: Ваља Србаска, Маринковац, Пек, Кеј (Кључ), Речице, Речичко Поље и Трстеник. Ови су котуни удаљени од средишног дела села, Сата (Трстеник три сата хода) те село заузима велики простор. Данашње становништво је махом влашког порекла, док је раније било несумњиво српско, што показују имена крајева и остали топографски називи око села. Даншње српско становништво у Волуји је досељено у новије време; то су махом земљорадничке породице из околних областина северу. Њамцоњи (славе Петковицу), Тороњешће (славе Св. Алимпија), Јакобешће-Бадалањи (славе Св. Аранђела), Ришкоњи (славе Св. Алимпија), Аврамоњи (славе Св. Аранђела) Добромировићи (славе Св. Аранђела), Војкани (славе Св. Алимпија), Сперлоњи (славе Св. Алимпија), Журкоњи (славе Петковицу), Стефаноњи (славе Св. Алимпија) и Анујкешће (славе Петковицу) старином су из Алмаша. Боросани (славе Петковицу) досељени су из суседног села Дубоке, али су старином такође из Алмаша. Петријешће и Заријоњи (славе Петковицу) пореклом су из млавског села Манастирице; њихов предак је дошао као слуга 1874. године. Костићи (славе Св. Јована) преселили су се из села Шапине око 1895. године, а Стевићи (славе Св. Ђурђа дошли су из села Макаца око 1905. године. Илићи (славе Св. Николу) досељени су из млавског села Рашанца око 1895. године. Тада су досељени и Бекићи (славе Св. Николу) из истог села, док су Павловићи (славе Св. Николу) досељени такође из Рашанца али око 1865. године. Лекићи (славе Петковицу) досељени су око 1885. године из млавског села Рановца. Из Рашанца досељени су око 1895. године Ђорђевићи (славе Св. Николу) и Пауновићи (славе св. Ђурђицу), док су Милошевићи (славе Св. Алимпија) досељени из истог села око 1885. године. Јанковићи (славе Часне Вериге) досељени су из села Старчева код Петровца на Млави око 1865. године, а Пауновићи (славе Петковицу) дошли дошли су из истог села око 19895. године. Новаковићи (славе Св. Лазара) досељени из звишког села Мустапића око 1900 године. Из Мустапића су досељене још и ове фамилије: Басарабићи (славе Св. Николу) око 1865. године, Стевићи (славе Петковицу) око 1865. године, Момировић (славе Св. Николу) око 1865. године Новаковићи (славе Петковицу) око 1885. године, Пауновићи (славе Св, Лазара) око 1885. године и Дабићи (славе Малу Госпојину) око 1895. године. Стокићи (славе Св. Јована и Св. Ђорђа) досељени су из села Шапине око 1880.године. Вонторушоњи (славе Малу Госпојину) су досељени из села Рудне Главе почетком XIX века. Илић Живко (слави Св. Враче) досељен је из браничавског села Куле око 1900 године. Јеремићи (славе Св. Враче) такође су из Куле, досељени око 1895. године, а Степановићи (славе Св. Јована) досељени су око 1900. године из хомољског села Лазнице. Из браничевског села Вуковића досељене су ове породице: Николићи (славе Петковицу) око 1865. године, Петровић Марко (слави Велику Госпојину) око 1875. године и Пауновићи (славе Св. Алимпија), такође око 1875. године. Из млавског села Манастирице дошле су ове породице: око 1875. године Грујићи (славе Св. Аранђела), Павловићи-Михајловићи (славе Петковицу) и Аранђеловић Павле (слави Велику Госпојину); Стефановић Јанко (слави Св. Николу) досељен је око 1885. године, а Вујићи (славе Св. Јована) су досељени око 1895. године из истог села. Из браничевског села Кобиља досељени су у исто  доба Илић Иван (слави Св. Николу) и Илићи-Стефановићи (славе Велику Госпојину). Адамовић Јанко досељен је око 1903. године из звишког села Турије, Богдановићи (славе Св. Николу) досељени су из Дебелог Луга код Мајдан-Пека, а Илић Павле (слави Св. Николу) дошао је око 1903. године из звишког села Буковске. Гскоњи (славе Св. Николу) досељени су из млавског села Рановца око 1895. године, док су Трајиловићи (славе Св. Николу) дошли у исто доба из млавског села Рашанца. Брашован Ђока је из Баната а Кокочањи и Радоњи (сви славе Св. Мрату) дошли су као влашки сточари такође из Баната.

ИЗВОР:
Антоније Лазић, НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРЕДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Гласник Српског географског друштва, 25, Београд, 1939
[Испис: Драгиња Јовановић, секретар пројекта „Становништво Карпатске Србије“
Аутор пројекта: Паун Ес Дурлић, кустос етнолог Музеја у Мајданпеку]   

[dPasujoni]

Paune,

zanimljivo mi je pitanje postanka imena Voluja koje je nesumnjivo vlaškog porekla. Zapravo, možda je najzanimljivije kada se Voluja prvi put pojavljuje pod tim imenom?

dPasujoni

[Paun]

... kada se Voluja prvi put pojavljuje pod tim imenom?

          У повељи о оснивању манастира Ждрела (Горњака), коју је кнез Лазар издао 1. августа 1378. године, помињу се: "... оу Звиждоу село Волоја и село Кроушевица ..." Прво је данашња Волуја, а друго се "обично убицира на месту где је данашње Кучево", каже ауторица. За Волују се у наставку текста наводи и облик Волоуја.

         Извор:
         Милица Николић, ВЛАСТЕЛИНСТВО МАНАСТИРА ЖДРЕЛА, (ГОРЊАКА)
        "ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС", 20, Београд, 1973, стр. 152

Село је 1476. године бројало 25 војнука, 4 влашке старешине и 2 придружена члана домаћинства.

        Извор:
        Ема Миљковић, Александар Крстић, БРАНИЧЕВО У XV ВЕКУ, Пожаревац 2007, СТР. 115

Ако си мислио да је Волуја од вл. vaľa <лат. vallis, is (арх. valles) "долина, шупљина" додаћу тој хипотези још један занимљив аргумент: у близини данашње Волује налазило се у средњем веку и насеље ПРЕВАЛАЦ чија је етимологија поузданије влашка, чак и са јасним дијалекатским својствима: ПРЕВАЛАЦ <вл. pră vaľe. Ово пишем по сећању, без извора, јер ме је др Душанка Бојанић Лукач својевремено била замолила телефоном да јој помогнем у убикацији места. Ја сам био на терену у Волуји и ово место нашао у његовом данашњем атару (на страни је према Крсту). Докторки Душанки је убикација била неопходна за неки рукопис на коме је радила, али који није стигла да објави јер је ускоро умрла. Пошто је била историчар османиста, претпостављам да је реч о неком турском документу. На жалост, очекујући да њен рад буде публикован, нисам записао више података о том документу. Моји теренске белешке налазе се у неком од десет дневника, колико сам их до сада испунио. Када будем имао више времена (kînd ĭarna ma va baga đi tot în sobă!) потражићу те записе, јер сам, поред Превалца, нашао још једно место за које ме је др Душанка била молила да утврдим где је било.

При изради "дијаграма" за извођење научног доказа о евентуалној романској основи ојконима "Волуја", поред ових аргумената, треба узети у обзир и облик имена села који користе данашњи Власи у Звижду и Поречу (могуће и другде, али нисам проверавао). А оно гласи: Valuĭa!

 

[dPasujoni]

При изради "дијаграма" за извођење научног доказа о евентуалној романској основи ојконима "Волуја", поред ових аргумената, треба узети у обзир и облик имена села који користе данашњи Власи у Звижду и Поречу (могуће и другде, али нисам проверавао). А оно гласи: Valuĭa!

Paune, hvala na iscrpnom objašnjenju!

Ovaj citat sam naveo zato što sam nešto slično ovom našem izgovoru imena sela video na jednoj austrijskoj karti iz osamnaestog veka. Bilo je to pre 20 godina na jednoj izložbi starih geografskih karata Srbije u Galeriji SANU, pa ovo pišem po sećanju.
Kad smo kod ove izložbe na njoj sam video i kartu na kojoj je bojom prikazana nadležnost Crkava na ovom prostoru i tu sam se prvi put sreo sa činjenicom da je ovaj naš kraj bio pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije, gotovo čitav vek, ali je ovo već priča za drugu temu.

dPasujoni