Нересница лежи на месту где се пут који води из Хомоља и долином Комше силази у Пек састаје са путем који из Кучева води преко Маркове Крчме и Дебелог Луга у Мајдан-Пек. Ово је стари пут, напуштен пошто је саграђен нови долином Малог Пека, који не пролази кроз Нересницу. Овако погодан положај условио је да се на томе месту формира мало привредно средиште са трговачким и занатским радњама са механама. Овај се део зове Сат, а засеоци су: Шевица, Апа Акра (Кисела Вода), Гложана, Комша и Поповац. Нересница је село старијег постанка; на то указују стари радови на испирању злата у њеној непосредној околини, али прве помане о њој као насељеном месту налазимо тек почетком XVIII века. Јоаким Вујић је посетио Нересницу 9 августа 1826. године и каже да у њој постоји и једна црква која лежи између високих планина на рекама Комши и Пеку; храм је посвећен Вознесењу Христовом, а намесник се зове Петар Белодерић. Осим трговаца, занатлија и механџија Нересница је насељена махом влашким сточарским становништвом из Алмаша. Маројци, Булутоњи, Пријоњи, Паскароњи, Добрицоњи, Ружоњи, Чучилоњи, Шолдоњи и Ристоњи (сви славе Петковицу) старином су из Алмаша и досељени су као влашки сточари. Србољи (славе Петковицу) старином су из Алмаша али су досељени као Срби и овде се претопили у Влахе. Из Алмаша су још и Борогоњи (славе Св. Николу), Радоњи-Грозоњи (славе Св. Николу), Заријоњи (славе Малу Госпојину), Трујићи-Јанићи (славе Велику Госпојину), Пејкоњи (славе Св. Николу), Бабићи (славе Св. Николу), Кероњи (славе Св. Николу), Тронцоњи (славе Св. Николу), Пандурешће (славе Велику Госпојину) и Кожоњи (славе Св. Алимпија). Пупозоњи, Славујоњи и Флороњи (сви слеве Св. Алимпија) досељени су из Крајине почетком XIX века. И Крајоњи (славе Петковицу) досељени су у исто доба такође из Крајине. Бесарабићи (славе Петковицу) досељени су око 1865. године из звишког села Мустапића, а Чекероња-Маркоњи (славе Велику Госпојину)су из Алмаша. Злоћани (славе Св. Николу) су из Злота у Црној Реци, а Ђорђевићи (славе Ђурђиц) дошли су из браничевског села Макаца око 1902. године. Марковићи (славе Св. Јована) досељени су из млавског села Малог Црнића око 1897. године, а Стевићи (славе Св. Ђурђицу) дошли су око 1902. године такође из села Макаца. Лукијани (славе Вел. Госпојину) су из села Лукије, док Вицани (славе Св Аранђела), Паулешти (славе Часне Вериге) и Гржобићи (славе Св. Аранђела) не знају одакле су досељени.
ИЗВОР:
Антоније Лазић, НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРЕДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Гласник Српског географског друштва, 25, Београд, 1939
[Испис: Драгиња Јовановић, секретар пројекта „Становништво Карпатске Србије“
Аутор пројекта: Паун Ес Дурлић, кустос етнолог Музеја у Мајданпеку]
