ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ЉЕШНИЦА

[Paun]

ЉЕШНИЦА је на излазу Пека из клисуре која везује звишки басен са Браничевом. Стари римски радови, старо гробље, затим место поред пута које се зове Селиште, темељи старих грађевина и црепуље, указују да је на овом месту било насеље још у римско доба. Али није искључено да је тада ту била и каква станица римских војника ради заштите трговине из звишке рударске области, јер се у непосредној близини данашње Љешнице одвајају путеви за Стиг и Браничево. И у римско доба важне саобраћајне линије су одржавале везе међу великим трговачким центрима: Municipium (Пожаревцем), Viminatium (Костолцем), Lederata (Рамом), Pinnus (Градиштем), Cippae (Голупцем) и главном саобраћајном линијом, Дунавом. Али у животу овог насеља нема непрекидности; данашња Љешница није тако велике старости. Она се налази први пут као насељено место на једној карти из 1723. године. Вероватно је да и њено обнављање не пада далеко иза ове године, док је старо насеље одавно расељено те се изгубила и свака успомена на њега. Љешница није обновљена на месту где је несумњуво било старо наеље, већ даље од пута, у долини Љешничке Реке. Али се од 1897. године почело формирати право друмско насеље, поред пута.

Први су сишли Попићи, затим Бурчоњи, а после њих две куће Пантоња и населили су се поред друма. Село су обновили влашки сточари Даменешће-Бижоњи и Јовановићи (славе Петковицу); њихови су се преци доселили почетком  XVIII века из црноречног села Кривог Вира. Бурчоњи (славе Св. Алимпија) такође су старији влашки досељеници, али не знају одакле су дошли. Почетком XIX века доселило се доста породица влашких сточара нарочито из Крајине. У то су доба отуда дошли преци Станојоња-Баракоња (славе Св. Алимпија) и Петар Лападат из села Плавне; његови се потомци зову Лападатоњи-Лепићи (славе Петковицу). Ова је породица од увек давала мајсторе, највиче коларе. Карапанџоњи-Обрадовићи (славе Ђурђиц) досељени су у исто доба из Крајине; отуда су и Пилоњи-Ивановићи (славе Св. Николу) и Марешће (славе Петковицу). У Карађорђево доба доселило се из села Горњана у Поречу поп Јанко; његови потомци су данашња влашка породица Попићи (славе Петковицу). Ова је једина породица у селу која не закопава своје мртве у гробљу, већ на свом имању. Рајкићи (славе Петковицу) такође су Власи, досељени почетком XIX века из браничевског села Чешљеве Баре. Пантићи (славе Малу Госпојину) су Власи из Рудне Главе у Поречу. Трајиловићи Паун (слави Митров-дан) Влах, досељен је из блиског села Мустапића око 1875. године. Јорговани (славе Св. Јована) досељени су као влашки Цигани - коритари из Осанице у Хомољу. Има их и у блиском селу Сени, где се зову Рајићи. Пауновић Петар (слави Петковицу) је Влах; доселио се око 1894. године из млавског села Манастирице. Јевремовић Владимир (слави Св. Климентија) досељен је око 1909. године такође као Влах из браничевског села Царевца. Владоњи-Владићи, Пацоњи (славе Петковицу) и Бургијашоњи-Чечоњи (славе Митро-дан) старином су Косовци; њихови преци су дошли из владе кнеза Милоша из Гамзиграда код Зајечара. Њихови потомци су се претопили у Влахе. Трајиловићи (славе Св. Лазара) су пресељени из суседног села Мустапића око 1880 године. Њихова фамилија у Мустапићу зове се Љискоњи; она је побегла од Турака у другој половини XVIII века од Власотинаца у Мустапиће где се порумунила. Од фамилије Пешоња из блиског села Српаца доселили су се око 1874 године Лазић Мијуца и Павловић Тома, а око 1894. године Јовановић Јовица; сви славе Св. Јована. Ова је фамилија старином из села Врањева у Морави и у Српцима је порумуњена. Чокорци (славе Св. Аранђела) су Срби; досељени су као трговци 1900. године из Жабара у Морави. Радосављевићи (славе Св. Николу) и Благојоњи (славе Св. Николу) пресељени су из блиског села Спаца а старином су из села Мозгова код Алексинца. Пауновићи (славе Св. Алимпија) су Власи; пореклом су из неког оближњег села. Јовановићи (славе Петковицу) и Јовановићи (славе Св. Николу) су Цигани; први су досељени из села Бучја код Зајечара, а други су из села Миљевића код Голупца.


ИЗВОР:
Антоније Лазић, НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРЕДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Гласник Српског географског друштва, 25, Београд, 1939
[Испис: Драгиња Јовановић, секретар пројекта ,,Становништво Карпатске Србије"
Аутор пројекта: Паун Ес Дурлић, кустос етнолог Музеја у Мајданпеку]