ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: МИШЉЕНОВАЦ

[Paun]

ЋИРИЛИЦА:

МИШЉЕНОВАЦ лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности. Расељено је почетком XVII века и поново насељено крајем истог века, али је опет расељено око 1720. године. Мишљеновац се убрзо почео поново насељавати, и већ 1733 годинеу њему је било 17 домова Срба и Влаха. Обновили су га Срби и у породици Црностокинаца (славе Св. Ђурђа) очувало се врло живо предање о њиховом претку Црном Стоки који се доселио у Мишљеновац крајем XVII века из полимских Васојевића. Црни Стока се није дуго задржао у Мишљеновцу, већ је као сточар често мењао место. Прво се преселио у блиско село Душманиће, а одатле је прешао у суседно село Клење, затим у Раброво, па у Триброд, и на послетку се задржао у Великом Градишту. Овде се завадио са спахијом и побегао у хајдуке. Хајдуковао је у неко време по околини са хајдуком Јанком из суседног села Мустапиће; кад су се аустријском окупацијом прилике промениле вратио се поново у Мишљеновац. Преци Мариновића (славе Св. Николу) досељени су с Косова између 1720 и 1733. године. У исто доба доселило се и неколико влашких породица из Баната; њихови потомци су данашњи Срејићи, Коњићи, Јојићи, Марковићи (сви славе Св. Ћирика), Ракићи (славе Св. Петра) и Голубићи (славе Св. Ђурђицу). Ове су влашке породице упале у српску средину и помешале се са српским живљем , што је утицало на њихов карактер, обичаје и начин живота. Постепено се преиначавали своје особине и прилагођавали се начину живота и обичајима српског живља. Примили су прво славу да би и они могли позиватии гостити своје суседе Србе, а постепено су усвајали и друге српске обичаје. Кроз генерације су заборавили свој матерњи језик, те им је тиме ишчезла најкарактеристичнија особина; данас једино предање, везано за ове породице, указује на њихово влашко порекло. Са истом струјом влашког становништва доселило се доста српских породица из Баната, и населило по местима где је поред простора за стоку било земње за обрађивање. Власи су ређе бирали оваква места, јер су се бавили више сточарством, нарочито овчарством, а слабије земљорадњом; они су због тога радије ишли уз Пек у планинске крајеве и бирали средину сличну свом крају. У то доба су се доселили из Баната и преци српских породица Јосића и Поповића (славе Св. Аранђела) и поп Јова, Предак Попића (славе Св. Ћирика).

После аустријске окупације, затим крајем XVIII и почетком XIX, када је настало врење у Србији и побуна против јаничара, појавила се јака струја досељавана источних крајева Србије. Поход против Позван-Оглуга у Видину, који није успео, изазвао је такође досељавање многих породица из околине Видина, Крајине и Тимока. Ово су били више земљорадници, који су се радије насељавали на местима где је било више земље за обрађивање, док су ређе ишли уз Пек у планинске крајеве. У то су се доба доселили из околине Зајечара преци Лукића (славе Св. Аранђела) и населили прво у селу Нересници, где их је природа штитила од турског зулума. Доцније су се преселили у Мишљеновац, где је било више земље за обрађивање и где је природа слична природи њиховог краја. Иако су побегли од турског зулума из свог старог краја, он их је и овде нашао и натерао једног члана ове породице, Рајка, да се одметне у да хајдукује по мајданпечким планинама. Због тога су Лукићи морали често мењати места, да би заварали траг Турцима; вратили су се у Мишљеновац тек пошто су Турци ухватили хајдука Рајка и обесили га недалеко од Мајдан-Пека. И данас се место где је Рајко обешен зове Рајково, а речица у близини Рајкова Река. Преци Црвенкића, Војића и Рајковчића (славе Св. Лазара) доселили су се такође у исто доба из села Јасенице у Крајини. Од Црвенкића је био хајдук Станко који је хајдуковао заједно са Рајком; њега је издала сестра и Турци су га обесили у Горњој Крушевици (Кучеву). Манојло предак Башића (славе Аћима и Ану) доселио се такође у исто доба из села Шаркамена у Крајини. Преци Дабића (славе Св. Ђурђицу) дошли су из видинског краја, а преци Мишића (славе Св. Стевана) из зајечарског краја. Из села Брестовца, код Зајечара, доселила су се два брата; један се вратио натраг у Брестовац и од њега је тамошња Кочина фамилија; а други је остао у Мишљеновцу и од њега су данашњи Стојиловићи (славе Св. Петра). Хајдук-Вељкова Крајина је била такође узрок јачег насељавања овог села становништвом из источних крајева Србије. У то су доба дошли из села Јасенице у Крајини Груја, предак данашњих Грујића (славе Св. Ћирика), као и преци Кузмића, Ракића, Јелића, Обретковића и Милојевића (славе С. Ћирика). Из истог су места дошли у то доба преци Симића и Новића (славе Аћима и Ану) и Илића (славе Митров-дан). Ових последњих има и у селу Зеленикову код Голупца. После ослобођења Србије и у другој половини XIX века било је појединачних досељавања из Браничева. Тада су дошли преци велике фамилије Миленковчића (славе Св. Лазара) из села Триброда у срезу рамском; они су старином из Баната. Преци Радића и Милетића (славе Св. Аранђела) досељени су из села Макаца, такође у срезу рамском.


ИЗВОР:
Антоније Лазић, НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРЕДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ
Гласник Српског географског друштва, 25, Београд, 1939
[Испис: Драгиња Јовановић, секретар пројекта ,,Становништво Карпатске Србије"
Аутор пројекта: Паун Ес Дурлић, кустос етнолог Музеја у Мајданпеку]   

LATINICA:

MIŠLJENOVAC leži na izlazu klisure i izvan zviškog basena, ali administrativno pripada Zviždu i ekonomski je upućen na Kučevo. Selo je starijeg postanka, ali u životu njegovom nema neprekidnosti. Raseljeno je početkom XVII veka i ponovo naseljeno krajem istog veka, ali je opet raseljeno oko 1720. godine. Mišljenovac se ubrzo počeo ponovo naseljavati, i već 1733 godineu njemu je bilo 17 domova Srba i Vlaha. Obnovili su ga Srbi i u porodici Crnostokinaca (slave Sv. Đurđa) očuvalo se vrlo živo predanje o njihovom pretku Crno Stoki koji se doselio u Mišljenovac krajem XVII veka iz polimskih Vasojevića. Crni Stoka se nije dugo zadržao u Mišljenovcu, već je kao stočar često menjao mesto. Prvo se preselio u blisko selo Dušmaniće, a odatle je prešao u susedno selo Klenje, zatim u Rabrovo, pa u Tribrod. i na posletku se zadržao u Velikom Gradištu. Ovde se zavadio sa spahijom i pobegao u hajduke. Hajdukovao je u neko vreme po okolini sa hajdukom Jankom iz susednog sela Mustapiće; kad su se austrinskom okupacijom prilike promenile vratio se ponovo u Mišljenovac. Preci Marinovića (slave Sv. Nikolu) doseljeni su s Kosova između 1720 i 1733. godine. U isto doba doselilo se i nekoliko vlaških porodica iz Banata; njihovi potomci su današnji Srejići, Konjići, Jojići, Markovići (svi slave Sv. Ćirika), Rakići (slave Sv. Petra) i Golubići (slave Sv. Đurđicu). Ove su vlaške porodice upale u srpsku sredinu i pomešale se sa srpskim življem , što je uticalo na njihov karakter, običaje i način života. Postepeno se preinačavali svoje osobine i prilagođavali se načinu života i običajima srpskog življa. Primili su prvo slavu da bi i oni mogli pozivatii gostiti svoje susede Srbe, a postepeno su usvajali i druge srpske običaje. Kroz generacije su zaboravili svoj maternji jezik, te im je time iščezla najkarakterističnija osobina; danas jedino predanje, vezano za ove porodice, ukazuje na njihovo vlaško poreklo. Sa istom strujom vlaškog stanovništva doselilo se dosta srpskih porodica iz Banata, i naselilo po mestima gde je pored prostora za stoku bilo zemnje za obrađivanje. Vlasi su ređe birali ovakva mesta, jer su se bavili više stočarstvom, naročito ovčarstvom, a slabije zemljoradnjom; oni su zbog toga radije išli uz Peku planinske krajeve i birali sredinu sličnu svom kraju. U to doba su se doselili iz Banata i preci srpskih porodica Josića i Popovića (slave Sv. Aranđela) i pop Jova, Predak Popića (slave Sv. Ćirika).

Posle austrijske okupacije, zatim krajem XVIII i početkom XIX, kada je nastalo vrenje u Srbiji i pobuna protiv janičara, pojavila se jaka struja doseljavana istočnih krajeva Srbije. Pohod protiv Pozvan-Ogluga u Vidinu, koji nije uspeo, izazvao je takođe doseljavanje mnogih porodica iz okoline Vidina, Krajine i Timoka. Ovo su bili više zemljoradnici, koji su se radije naseljavali na mestima gde je bilo više zemlje za obrađivanje, dok su ređe išli uz Pek u planinske krajeve. U to su se doba doselili iz okoline Zaječara preci Lukića (slave Sv. Aranđela) i naselili prvo u selu Neresnici, gde ih je priroda štitila od turskog zuluma. Docnije su se preselili u Mišljenovac, gde je bilo više zemlje za obrađivanje i gde je priroda slična prirodi njihovog kraja. Iako su pobegli od turskog zuluma iz svog starog kraja, on ih je i ovde našao i naterao jednog člana ove porodice, Rajka, da se odmetne u da hajdukuje po majdanpečkim planinama. Zbog toga su Lukići morali često menjati mesta, da bizavarali trag Turcima; vratili su se u Mišljenovac tek pošto su Turci uhvatili hajduka Rajka i obesili ga nedaleko od Majdan-Peka. I danas se mesto gde je Rajko obešen zove Rajkovo, a rečica u blizini Rajkova Reka. Preci Crvenkića, Vojića i Rajkovčića (slave Sv. Lazara) doselili su se takođe u isto doba iz sela Jasenice u Krajini. Od Crvenkića je bio hajduk Stanko koji je hajdukovao zajedno sa Rajkom; njega je izdala sestra i Turci su ga obesili u Gornjoj Kruševici (Kučevu). Manojlo predak Bašića (slave Aćima i Anu) doselio se takođe u isto doba iz sela Šarkamena u Krajini. Preci Dabića (slave Sv. Đurđicu) došli su iz vidinskog kraja, a preci Mišića (slave Sv. Stevana) iz zaječarskog kraja. Iz sela Brestovca, kod Zaječara, doselila su se dva brata; jedan se vratio natrag u Brestovac i od njega je tamošnja Kočina familija; a drugi je ostao u Mišljenovcu i od njega su današnji Stojilovići (slave Sv. Petra). Hajduk-Veljkova Krajina je bila takođe uzrok jačeg naseljavanja ovog sela stanovništvom iz istočnih krajeva Srbije. U to su doba došli iz sela Jasenice u Krajini Gruja, predak današnjih Grujića) slave Sv. Ćirika). kao i preci Kuzmića, Rakića, jelića, Obretkovića i Milojevića (slave S. Ćirika). Iz istog su mesta došli u to doba preci Simića i Novića (slave Aćima i Anu) i Ilića (slave Mitrov-dan). Ovih poslednjih ima i u selu Zelenikovu kod Golupca. Posle oslobođenja Srbije i u drugoj polovini XIX veka bilo je pojedinačnih doseljavanja iz Braničeva. Tada su došli preci velike familije Milenkovčića (slave Sv. Lazara) iz sela Tribroda u srezu rimskom; oni su starinom iz Banata. Preci Radića i Miletića (slave Sv. Aranđela) doseljeni su iz sela Makaca, takođe u srezu ramskom.


IZVOR:
Antonije Lazić, NASELJAVANJE I RAZVITAK NASELJA U SREDNJEM I GORNJEM PEKU, Glasnik Srpskog geografskog društva, 25, Beograd, 1939