PRILOG
(1). Ja sam imala profesora jednog, kad smo ovde išle na fakultet, upisala sam Učiteljski fakultet naknadno, posle Više pedagoške. I sad on kaže: Ja tačno znam da vi dolazite iz Negotina. "A po čemu, profesore?" – Zato što, kaže, ja ne znam mora da nam je temperament – kako vadite pitanja, kako razgovarate, kako ulazite na vrata – sasvim druge pokrete imamo za razliku od ovih iz Pirota, Aleksinca, Vranja, sav taj južni deo. I on kaže – Ja ne verujem da ću uopšte da pogrešim, evo trudiću se da pogodim, ispomešajte se, pa da vidim. I stvarno, on je počeo da nas razlikuje. Ne znam po čemu, ali jesmo mi malo otresitije, snalažljivije. Tog momenta se snađemo, organizujemo se i sve to uradimo. Nije bio poso da on to nama zada da mi to nekako ne uradimo brže nego što se ove organizuju. (Da li to važi i za muškarce?) Pa, važi i za muškarce, ali muškarci su u tom pogledu malo ispod žena. Pošto ovde primat je žena. Stub porodice je žena i sve se oslanja na nju, od poljoprivrede do dece, do svega ostalog. Tu je muškarac malo više ovako, maltene kao turski aga, pa izigrava tu neku veličinu i tako. Da mož da skita, pa onda je žena tu poniznija što se toga tiče, ali mislim da je kompletnija žena od muškarca. (Kako vidite položaj, recimo, vaše bake u odnosu na srpsku ženu. Da li je njihov položaj bolji?) Pa, nije. Nije bio, jer su i one... Mislim da je vaspitanje u pitanju. One nisu mogle, to je bilo strašno ružno da ostaviš muža, kakav god da je. Mahom su se brakovi formirali preko provodadžiluka. To nije išlo da se oni vole, tu i tamo je išlo da se vole. Pa se posle zavoliš u braku, šta ćeš-gde ćeš, tako baba priča: Pa šta ti misliš da sam ja baš volela ovog tvog dedu, nego, eto, gde sam mogla da idem? Gde ćeš da izađeš, ne mogu, imala sam brata, lako je vama da sad dolazite do novca. Za njih je, recimo, Negotin bio velegrad i zna se kad se ide u tom Negotinu, iako je bio deset kilometra, vašar, praznik il je to neka kupovina ili prodaja. I mahom je to vaspitanje bilo da žena bude potčinjena, kao što je, recimo, i u srpskom običaju, isto tako. Vremenom se posle, menjani su brakovi, nije to tako strašno, trezveno su razmišljali kad je u pitanju potomstvo, mada je tu, recimo, druga strana ima imanje, gde je bilo vrlo značajno za njih, po tome su se cenile porodice koje su bogate. (1999)
(2). (Da li se može primetiti koja je Vlajna?) Primećuje se, nošnja i, po svemu se primećuje. Vlaška sela, i srpska sela. Sad možda, sad u ovo doba, sad nema tolko da se primeti, jel nošnja sad ide ista. A ranije imalo različita nošnja, pa i dan danas ima starije žene, primetiš koja je Vlajinja, a koja nije. Po nošnji više se to primetilo. I uvek one bile nešto višlje nego ove druge žene. Imala neka razlika. U oblačenju, spremanju, i na ulicu, i ponašanju, i tako. Kao da malo odskočile od srpska sela. I sad ima puno razlika između ovde gore sela Plavna i Klokočevac – i Kobišnica, Bukovče dole. Ima i sad razlika. To su oni svi tamo po inostranstvu. Ima razlika između njih. Ove žene su kao i ovde, žene su spremne za sve, da idu u polje i sve, a tamo dole po ova vlaška sela to ne idu. Ne idu one u polje. Više idu muškarci. One više su za u kuću. Više su, kao nekad šta bile ove, više su onako, kad prime nekog u kuću, da spremaju, da počiste, za u polje, retko koja ide u polje. To ovi, Kobišnica-Bukovče. E one, one su više za u kuću. A muškarci idu više u poljoprivredu, rade normalno. I sve šta treba da se kupi, neki poso da se napravi, na primer, da se pogađa neka kuća, neka svadba, nešto da se radi - to te žene se pitaju, muškarci nema mnogo da se mešaju. Oduvek, i dan danas. Plus toga i stara baba, koja je u toj kući, ona se poštuje. Ako ona kaže može – može, ako ona kaže ne može – ne može. A ovde ne. Ovde više muška strana prevladava. I svekrva, svekar, a po tam – tam nema. To su one i to je. Ima razlike, imalo je oduvek i dan danas ima. Ja sam imala jednu priliku, jedna baba, ona iz Bukovča i ona priča da je išla da prodaje vino ranije kad se išlo da se prodaje vino, išlo se u Hrvatsku. Sama je išla na voz. Išla u Hrvatsku, prodavala grožđe, prodavala vino. To je njima bilo najosnovnije, grožđe, lubenice, paradajz, krastavci, kod njih mnogo pre stiže nego kod nas. (2000)
(3). Baba, u kolko si ti rodila mamu? Pa reko, ne pitaj, u petnes godine puni, nepuni šesnes. Najmlađa majka u zaječarskom kraju sam bila. Uvek mi se smeju, bio neki ginekolog, neki Krunislav, i on uvek kaže: – Jao, dete dete rodilo. A ja, znate, sirotinjsko dete, pa, moj muž bio trgovac, pedes treće, ako se uda devojka za vojno lice, za trgovca, za milicionera, u – to je premija. I ja sam tako, to čula, mnogo sam se ovako, nisam išla više u osnovnu pkolu, ali sam uvek zaostala kod te nastavnice, kod učitelja. Nisu bili onda nastavnici, nastavnici su bili sa osmogodišnjom, to su bili po Zaječar, to je već bila mala matura, a gimnazija, to je već druga pesma bilo u to vreme. I ja sam uvek se tako družila i kad god sam išla, jao, vidim, kako su one oblačene, i kako sve imaju u kuće, a ja sirotinjsko dete. Moj tata pod crnu zemlju. Ma, kažem, ko me, bre, prosi, samo sam tako razmišljala, ma prvi ko naiđe, odo ja. I ovaj moj muž, on stariji od mene skoro devet godine. Bio tamo na rudniku trgovac i ja: - Oće se udaš? – Oću! Pobegla. Jedno veče pokupim moje dronjke, zadnju noć sam spavala s majkom i s ocem. Ne znaju moji. Oću da spavam s vama, otkud - se čudi moj tata, šta mi je bilo, da nisam šenula? Ja kažem, ma oću još malo da spavam kod vas. I ja lego između nji i grlim majku i oca, I sutra uveče moj muž došo s nekog drugara i ja pokupila one moje prnjke i briši. Jao, moji nisu mogli da se pomire nikako. Zašto baš da se udam za Piroćanca? De je Vlajnja udata za Piroćanca! Sve bežu Piroćanke ovamo u timočki kraj, a ja otišla u ono brdo! I drž ne daj, i drž ne daj, bila sam maloletna. To je malo teže išlo da se venčam. Ja sam rodila ćerku vanbračno, ali priznao moj muž. Dok sam bila punoletna, posle preveo dete. I trebao mi otac bude šes meseci u zatvor. A onda imam rođaku u Bačevicu, isto prezime, rođaci smo, braća mom ocu, ali od stričevi. I onda mi bio taj rođak u matične knjige i on moje uništava, a po njene matične knjige, ajde – krštenicu. Međutim, sud nije poverovao da se to poništilo, pošto sam rođena četrdesete, a četresprve je bio rat, pa se te knjige kao uništile, nego moram da idem na veštačenje. Koje su to procedure, bilo maltretiranje do Boga, al ja dete, šta sam ja znala. Pa onda idete kod lekara, pa da vam da lekarsko uverenje da ste vi razvijena, da se može udate. I onda bila sam pred sudom, izašla na veštačenje. I tako sam dobila da sam ja trideset i osme, po onoj, po mojoj toj rođake, tries osme rođena. Moja sestra je rođena tries šeste, a ja sam četrdesete. Tako sve one dokumente su poništene, a nove su vađene. Ono poništio, skroz. Iscepo iz matične knjige, poništeno. I onda kao da te knjige što sam ja rođena, zavedena, da su to spaljene za vreme rata, da su nestale. Verovatno taj moj rođak što je bio tu u mesnu zajednicu, službenik bio, matičar, šta ja znam, on vodio te knjige, on je to verovatno uništio, pa po njegovoj ćerci izvadili su. Samo srednje slovo se nije podudaralo. Da bi moj otac izbegavao da ne ide u zatvor. (Da li je bilo i drugih takvih slučajeva?) Pa jeste, kako da ne, pa Negotinke su udali u četrnes godine. Pa i ja sam se udala, eto, vidite, ja sam četrdeseto, pedeset treće sam se udala, 29. novembra, pa vidite koliko sam imala, punih četrnest. Mi smo Vlajnje, pa Italijanke druge. (Vlajnje su se udavale vrlo mlade?) Pa i sad se udaju, ne znam baš, ne bi znala sad. Kolko sam išla tamo u selo, ne, ne udaju se tako više mlade devojke. Al u moje vreme da, udale se još u trines godina. Ja znam par moje školske drugarice, onda se roditelji dogovaraju, nije to bilo ljubav, šta se to znalo za ljubav. Ja znam, jedan moj školski drug oženio se sa jednu bogatašu iz Lubnice, bogata bila, jedinka, i sad su gledali. Oni su malo siromašniji i sad će da ide kod nje kao zet u kuću, pošto su dva brata. I sad, stvarno, priča mali, ona je bila stara devojka, nije neka lepa bila, ali ovi siroti: - Idi tu da se ženiš, šta ćeš tu, mi siromašni. I kaže on, baš samnom, išli smo u osmogodišnju školu, i kad smo izašli iz škole, odma ga njegovi, oće da ga žene. I sad kad, uveče su trebali da spava, on pita: - Je li ćale, pa gde ja treba da spavam? – Pa idi kod mlade da spavaš. On, jadan, sedeo tamo na krevet, on priča nama sutra, znaš. – Seo sam, plačem, pa kako da idem, šta da radim. – Pa naučiće te ona, ona starija bila. Jao, i kad mu bilo, znate, godine za venčanje, njegova devojčica njemu nosila barjak. Njegova ćerka, to starija devojčica, a mlađa devojčica, svekrva je nosila, znaš, onu kolevku drvenu. I baba je nosi u onu kolevku, a devojčica nosi barjak. A on mladoženja i mlada, on tek imao onda godine da se veča sa njom. A imao već dvoje dece. (Koliko je ona bila starija od njega?) Pa bila bogami šes-sedam godine starija. Al ona imala svoje godine kad se venčala, al on nije imao. On je bio mlad, al sirotinja, puka sirotinja bila. Onda, te godine, znam, puno nji se tako oženili, i onda i ja oću da se udam. Al ja sam se udala, eto, ja kažem, sirotinjsko dete, i moj tata kad dođe iz jamu, jadan on, samo mu zubi vidim. Ja kažem: – Pa mi smo dve ženske, a moja sestra se nije tako mlada udala. Ona se udala u osamnestu godinu. Ja sam nju pretekla. (2000)
(4). Bilo je strašno, ja ne znam iz kog razloga su oni radili te maloletničke brakove i onda se tu umešala država pa ih je kažnjavala. Ja baš sad pitam moju babu, jer je ona bila jedna od, eto, njena porodica od tih, moj deda je morao da odleži šest meseca zatvora zbog moje tetke koju su oni udali u četrnaestoj godini. Ona je bila sitna, i sad je sitna, mala, mogu da pojmim kako je tad izgledala u četrnaest godina. Kaže: - Uopšte ne znam zašto i zbog čega sam to uradila, ali kad su svi tako radili, onda se izgubi, šta ja znam, tako neka prilika, pa hrle svi. Hrlili smo i mi: četrnaest godina, ona je dosta odrasla, pa šta? – Pa kako, Gago, odrasla, reko, kad vidiš da ipak su oni deca? – Pojma nemam, mora da smo i mi bili glupi, nedovoljno, isto tako, obrazovani. Onda je to bio neki njihov život koji su svi prihvatali od jednog do drugog. (A mladoženja?) I on je bio tu, ja mislim da je on imao petnaes-šesnaes godina, on je, valda, dve godine bio stariji od nje. (Da li vam je možda pričala o tome da li su oni u tom izrastu imali prave odnose, ili je to bilo formalno?) Ne, imali su, imali su, da. Zato što su oni oformljeni, od malih nogu već se zna. Ja kažem – ja ne verujem da u vlaškim selima ima, recimo, tako tog ekstremnog, da ne kažem pedera i lezbejki. Verovatno da je to malo iz glave. Moguće da je genski, ne kažem da ih nema jer se one predodređuju od malih nogu. Žene su bile, ja pamtim kako je baba meni tutnula igle, mi smo imali svoje domaćinstvo, ti moraš da se naučiš da pleteš čarape mužu, pa ne može to tako. I to non-stop ponavljanje, to je to. I ti se spremaš za udaju, ti treba da znaš da vodiš domaćinstvo, treba da znaš da kuvaš, treba da pleteš, da tkaš, da nešto radiš. Muškarci su se spremali za nešto drugo. Oni su nešto, eto, bili privilegovani što se tiče žena, ali se u njemu govorilo: ti moraš da vodiš računa koja je devojka za tebe, eto tako, verovatno ga spremaju. Ma, muvaj ti nju da mi dođemo do te i te porodice! To je lepa devojka, bilo je tu huškanja, pa borbe oko udaje, pa daj da rasturimo, ovi su se verili, daj da rasturimo to! Jedno veče mama pričala pa me oduševila sa tim: – A mi, kaže, mladi, i ja, šta sam ja znala. Moj deda je bio šef mesne kancelarije i nju nije smeo da uzme, međutim, ona sedamnes godina, već je bila jako stara devojka. Pa je morao da je veri da čisto bude da ima i ona nekog, da ne izgubi tog momka. Al ona nije volela tog momka i rasturi tu veridbu, i onda se verila za tatu. Već je bila tu, pred osamnest. Već sa osamnest godine mogo si da se udaš i da se venčavaš, naravno. Ali dok je veridba trajala oni su samo išli na igranke zajedno, svako svojoj kući, i nisu imali nekog kontakta. To retko da je, jedino da je neka, baš nešto, ali su se trudili stari baba i deda i mama i tata i svi, cela familija da ne dođe do kontakta. Nikakvog seksualnog kontakta pre braka. Ali ako se udala i otišla u tu kuću, posle godinu dana ona se porodi. S petnes godine. Moja komšika se porodila u petnestoj godini. (1999)
(5). Trezveno su razmišljali kada je u pitanju potomstvo, mada je tu, recimo, vukla i druga strana imanje koje je bilo, ovako, vrlo značajno za njih, po tome su se cenile porodice koje su bogate, mogli su da učine i neki kiks, pa sad nije važno ako je devojka malo, nije baš tolko zdrava, nešto, ovo-ono, ali je strašno bogata i onda su oni i to radili. Sklapali su takve brakove zbog bogatstva. (Da li se pazilo na to da devojka bude časna?) Ako je bila udata, recimo, pa sad ima neko dete tamo, u toj drugoj kući, ona se razvela glat, nije važno, on se razveo, i on ima svoje dete, mislim – spajaju se brakovi. I oni se uzimali, bez obzira na dete. Ja kažem: – Kako je moguće da ste bili tako fini, pošteni, kad ova bila za četri udata? – U, nije to ništa, ti da znaš, evo onaj, taj i taj, on – nikakav jedan smotani, sobzirom da je, kao stalež, malo je bio poznatiji, majka je bila šnajderka, otac je pravio kožuhe, on je bio već nešto. Međutim, kao momak je nikakav, al zato je držao jedno šest-sedam žena. – Ama, mama, šta ste videli na njemu, ni sad nije lep, kakav li je tek bio tad? Ma šta ja znam, sve to tako matori, pa ipak on iz te porodice, pa eto, dolaze do para i na neki drugi način, nećeš tolko da se izmučiš. Gledali su i tu stranu. Nisu mnogo gledali - pa i ako je bila udata, pa šta ako ima dete, pa udaće se deca, ti ćeš svoju decu da napraviš, pa onda ćeš i njegovo, recimo, da oženiš u drugu kuću i ti ćeš svoje ako je žensko u drugu, i onda napraviš s njim, pa će dete tu ostati tu zajedničko. (Deca su ostajala kod muža?) Obično su tako radili. Ostavljala je to dete. Bilo da je muško ili žensko. Retka je prilika, ali ja ne pamtim da se u selu to desilo da su se deca povela. Mahom su ostajala. Što je baš dobro. Ona pođe i glat se uda u drugu kuću i tamo izrodi još jedno i pođe i odatle ako joj ne odgovara i nađe trećeg i ostavi po nekog, i tako. Nisam znala, jer ipak sam dete, pa sam posle pitala babu – kako? – A, kaže, ima, to je njena ćerka. – Čija ćerka, pa od te, ne znam, tamo? Ja ne mogu da verujem. Ima ona, njih su četvoro. – Kako to? – Pa i Ljubinka, i ta druga, ne znam, i ovde dva deteta, tu je ostavila sina, tamo je ostavila ćerku. I onda se udala u treću kuću i tamo ima sina i ćerku. Znači, oni su sve četvoro. (Kako ona održava vezu sa tom decom?) Sad sve zavisi, neki održavaju, neki tako malo hladniji, ali udala se deca i odrasla, što znači... Vaspitanjema verovatno poprimaju da to nije tako strašno. Ne osuđuju majku, i šta ako si ti bez majke, ti ćeš da odrasteš. Najverovatnije da i to ima nekog udela da oni porastu malo zdravije ličnosti. Sve zavisi od porodice. Ne zameraju mu to što nema mamu. On je ostao tu. – Ti ima da odrasteš, ti ima da se ženiš, ima da znaš ko je tvoj put. Najverovatnije da je to u pitanju. Baš sam se pitala gde je tu ljubav, razgovarala sa mamom. Al se to uzima malo hladnije, ne sa preterivanjem, nego kao da je život takav i molim. Nisu dozvoljavali tako neke traume. (...) Menjali su tako brakove, bez obzira što je to bio maltene period pre, dok je moja baba bila, u to njeno vreme. Menjali se tako parovi, radili su tako neke stvari. bilo je, recimo, i preljuba i tako. (Bez fatalnog završetka?) I jeste i nije, ali ne tako, da. Nije. Retko da su žene u brakovima te preljube teške radile, to su, recimo, ako ostane raspuštenica, pa onda tako. I nisu gledali nešto baš strašno na to. Udala se i ona glat, bez obzira na tu njenu prošlost i na sve to. Pa, znaš, ili – ona je bila strašno lepa žena, onda je ta lepota za njih... I na to su gledali, dobro, ako, i udala se posle toga. I pored toga što je imala, recimo, nekoga. Nisu baš toliko prezirali tu ženu zbog toga – pa ona nije imala nikog, pa bila je sama, pa tako. Pa čak i sad u starim danima kad ostanu sami oni se tako viđaju, ti stari ljudi, ne prave neku dramu od toga, baš, što odlaze, zna se – ta žena sa tim. Imali smo, recimo, pedeset, šezdeset godina, sedamdeset, viđaju se, svraćaju, nije strašno. (1999)
