ВЛАСИ СЕВЕРОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
КАО ЕТНИЧКИ ЕНТИТЕТ
ДРАГОЉУБ С. ПЕТРОВИЋ
Отисак из публикације Положај мањина у Савезној Републици Југославије
(Научни скупови Српске академије наука и уметности, књ. LXXXIV,
Одељење друштвених наука, књ. 19, стр. 795-806)
Б Е О Г Р А Д
1996
Становништво у североисточној Србији, које се назива Власима, први пут постаје предмет научно-публицистичког интересовања у другој половини XIX века. Спис Илије Пчелара „Окружие Краинско" из 1857. године има утолико значаја, што је то први, иначе мало вредни, етнографски прилог. Познати спис Милана Ђ. Милићевића „Киежевина Србија" даје податке забележене седамдесетих година, које су познији писци у недостатку првих извора обилато користили. „Србија" Владимира Карића, „Црна Река" Драгољуба Јовановића и „Црноречки округ" Стевана Мачаја такође пружају нешто података о влашком становништву Србије.
Знатно се више о овом питању писало у XX веку, углавном у грађанском друштву. Најбогатији демографским, топономастичким и етногенетичким детаљима је рад Косте Јовановића „Неготинска Крајииа и Кључ". Мале етнографске и антропогеографске прилоге садрже радови Маринка Станојевића и Михајла Миладиновића. Најзначајније прилоге за етнографију и историју Влаха дао је Тихомир Ђорђевић. Но и његови радови су махом фактографског карактера у ком правцу је иначе имао више успеха. Нарочито му је значајна „Архивска грађа за насеља у Србији за време прве владе кнеза Милоша", а затим радови „Из Србије кнеза Милоша", део о Румунима и путопис „Кроз наше Румуне". Неколико више или мање значајних дела додирују или обрађују, само делимично, поједине компоненте овог проблема.
У периоду социјалистичке Југославије после Другог светског рата мало се писало о Власима. Драгољуб С. Петровић је аутор неколико малих прилога. Последњих година је нешто веће интересовање за Влахе.
Питање најбројније несрпске етничке групе у Србији није доживело посебну темељитију обраду ни у једној грани науке. Неки од постојећих историјско-етнолошких списа углавном имају изворну, али каткада и сумњиву вредност, јер су ауторима скоро редовно сметале политичке и националистичке предрасуде. Код других опет, изворна грађа је недовољна и несистематизована. Интересантно је да о Власима на десној обали Дунава нема значајнијих прилога ни у Бугарској, па ни у румунској научној литератури. Озбиљнији историјски или историјско-етнолошки приступ овом проблему неминовно би захтевао дужи научно-истраживачки рад.
У Србији под Власима народ подразумева становништво североисточне Србије које се служи једним романским говором и издваја се неким особеностима у фолклору, начину живота и менталитету.
1) Проблем етничког карактера србијанских Влаха не може се разрешити без дубљег познавања историје и помоћних јој наука: етнологије, лингвистике, археологије, антропологије народа европског југоистока. Досадашња оскудна научна истраживаља дозвољавају нам да изводимо закључке који каткада имају само хипотетичну вредност.
Наведено питање је у неразлучивој вези са проблемом етничког порекла племена и народности у средњем веку на територији даиашње Југославије, Румуније и Бугарске. Ова пространства су у раном феудалном добу (до краја XII века) била углавном или претежно, славизирана. На основу постојећих извора историчари закључују да је романизовано и грецизирано староседелачко становништво, иначе веома проређено још пре досељења Словена, под навалом ових последњих варвара у VI и првој половипи VII века било делом истребљено, делом потиснуто у јужну Македонију, Тесалију, Епир и залеђа Јадранског, Јонског, Егејског и Црног мора, а делом заостало у унутрашњости Балканског полуострва. То заостало становништво, потпуно или делимично романизовано или је и раније живело планинским сточарским животом, или је пред најездом Словена било принуђено да се повуче у планине и да се са земљорадње преоријентише на сточарски начин привређивања. Због тога, а и с обзиром на врло велике културне, верске, језичне, па и расне разлике, оно је неколико векова егзистирало углавном изоловано од словенских родова и племена, настањених поглавито по равницама, речним долинама и жупама.
Временом, те су разлике нестајале, а етничко укрштање Словена и тих сточара, кроз читав средњи век називаних Власима, било је све јаче. Процес славизирања Влаха, када је већ једном почео, текао је извесним темпом, током средњег века. Влашки катуни, који су били мање изложени феудалној експлоатацији, постали су привлачни за кметове земљораднике. Забране средњовековних владара преливања меропаха у Влахе сигурно су уследиле због све чешће ове појаве. Свакако да су Власи у периоду развијеног феудализма (13-15. век), били и етнички углавном славизирани иа територији данашње Србије и северне Бугарске. Њихова имена, позната из повеља овог доба, била су претежно словенска. Под Власима се у том периоду не подразумева етничка скупина, већ посебан социјални слој, сталеж, са формираним обавезама према феудалној класи.
Изванредно скроман осврт историјско-етнографске науке у Србији и Југославији на Влахе североисточне Србије дефинише ову етничку групу као српско-румунску мешавину. Као докази узимају се многе језичне подударности, сличности у начину живота, нпр. постојање задружног живота и код Влаха, ношњи, обичајима, народној књижевности (у мотивима, чак и личностима) и другим антрополошко-етнографским обележјима.
Српски владари су први пут проширили своју власт па Браничево крајем XIII века и тиме укључили у српску државну заједницу становништво између Велике Мораве и Поречке реке, које је до тада било најдуже бугарског, мање византијског, а у најкраћем периоду угарског поданства. У раздобљу од 150 година, колико су, отприлике, ови крајеви представљали део српске државе, не можемо претпостављати нарочито јаке везе између Срба и романског становништва северно од Дунава, које у то време још није испољило своју експанзивну снагу. Њихове међусобне везе и утицаји су сигурно знатно ојачали доцније, и то више утицаји Срба па румунски живаљ, од турске инвазије у XV, XVI и XVII веку. Упливи српске деспотовине у Угарској, која је била носилац српске државне идеје и културе, на младе румунске државе су несумњиви, али нису довољно познати.
2) Опсежна пресељавања Срба преко Дунава, чак и преко Мориша, која су свакако била већа од онога што нам сачувани извори пружају, оставила су снажаи печат на затечено романско становништво, које их je највећим делом језички романизовало.
Најзад, на територији до Велике Мораве, јужног Кучаја и Црног Тимока несумњиво да je јако разређено словенско становништво било изложено романизацији од стране дошљака са севера, чији су разгранати родови испољили снажну асимилациону моћ. О повлачењу многих српских родова довољно je истакнуто, иако не и довољно испитано и образложено, скоро y свим списима y којима ce говори о Власима.
3) Чињеница да Власи североисточне Србије по својим расним, језичним, фолклорним, na и психолошким обележјима имају доста заједничког са суседним Србима, не може ce потпуно објаснити српским утицајем. Још давно пре 13. века, тј. пре него што je средњовековна Србија избила иа Дунав, процес стапања романског и словенског становништва збрисао je многа словенска племена y Карпатима. Никола Јорга, мада je своја дела писао с циљем да докаже искључиву аутохтоност предака Румуна y данашњој Румунији, збуњен je пред овим тешким аргументима: 1. термини пољопривреде код Румуна су словенски; 2. топономастика y Румунији такође je словенска.
4) Северно од Дунава, још од краја XIV века, пресељавале су ce бројне масе из земаља бившег бугарског царства. Мада je главни правац ових сеоба био ка Украјини, Бесарабији, Молдавији и Влашкој, један део народа, углавном из Видинске кнежевине, y који je спадала и Тимочка Крајина, селио ce y Ердељ и Панонску низију. Ово словенско и словенско-бугарско становништво такође je оставило снажне трагове y новонастањеним пределима.
У фолклору Влаха могу ce приметити разноврсни комплексни, каткада еклектични елементи, чије je порекло врло тешко одредити. Многи обичајни обреди вуку своје аутохтоно порекло.
5) Обичај славе „празњик", постоји код свих Влаха y Србији.
6) Неосновано je славу код Влаха и Румуна објашњавати њеним простим преузимањем од Срба, или хипотезом да су румунизирани Срби од свега српског задржали само славу као фетиш. Истраживањем y Крајини и Кључу Коста Јовановић je дошао до значајних података. Сви влашки родови тврде да су им преци славили од незапамћених времена. Становници Михајловца имали су празњик и пре досељења. „Празњик" славе Румуни на левој обали Дунава, чак и они око Крајове и још даље на територији Мале Влашке.
7) Словенско порекло овог, a нe искључиво српског обичаја, je ван сумње.
-----------------------
1) У југословенским земљама под влашким именом подразумева се најчешће етничко, затим социјално (данас више не) и конфесионално, увек инфериорно, обележје. У Македонији Власима се називају оазе неасимилованог романског стаиовништва, којих има и у суседним грчким и албанским областима. Италијани, као и Фурлани, су за Словенце Лахи. У Хрватској и Славонији, Босни и Херцеговини и Санџаку влашким именом муслимани и Хрвати називају православне Србе. У Далмацији приморци, и на копну и острвима, називају становнике свога залеђа Власима. У искључиво погрдном значењу влашким именом називају се Румуни у Војводини.
2) Сам Николај Јорга признаје да је прва штампарија у Румунији дело бившег српског деспота монаха Максима који је неко време управљао влашком митрополијом. По Константину Јиречеку: Историја Срба, I, Београд 1952, стр. 413.
3) Коста Јовановић:
Неготинска Крајина и Кључ, стр. 116/7; М. Станојевић: Антрополошки преглед Тимочке крајине, Београд 1933, стр. 26/7; Т. Ђорђевић:
Кроз наше Румуне, Београд 1906, сгр. 65/6; С. Мачај: Црноречки округ, Гласник Српског ученог друштва, 73, Београд 1892, стр. 147/8; Д. Јовановић:
Црна Река, Гласник Српског ученог друштва, 54, Београд 1883, стр. 197.
4) „Како je географска номенклатура y Трансилванији сигурно словенска, она je ипак, старог сарматског порекла. Само y овом смислу може ce, ипак, рећи да словенски уплив беше трајан и дубок." Н. Јорга:
Историја Румуна и њихове цивилизације, Вршац, стр. 44. Види предговор овом делу Јована Радоњића.
5) Чувено стрнџање, кога нема y Банату нити y свим влашким селима, свакако je одувек изазивало огавност код Словена. Кољинда (рум. colinda) вуче своје порекло свакако од латинских calendae. Коледе постоје и код становника источне Србије, Македоније и западне Бугарске. Сигурно нису словенски обичај. Познато падање русалија y занос y селимa Горњег Звижда je интересантан социолошки феномен до сада неиспитан, што уосталом важи за читаво етнографско богатство Влаха.
6) У Војводини "празњик" je y обичају код Румуна y Глогоњу, Банатском Новом Селу, Бегејцима, Николинцима, a изгледа и y свим осталим селима југословенског Баната.
7) К. Јовановић:
Неготинска Крајина и Кључ, стр. 117. Сам начин вршења обреда код Влаха Унгурјана разликује ce од оног код Срба Тимочана утолико, што су жеље изражене приликом сечења славског колача усмерене код првих на богатство y стоци, a код других на добру жетву. Обред код Царана нијe ми познат. Код банатских Румуна помиње ce и жито и стока.