Живота В. Јоцић
СТАНОВНИШТВО ЕПИСКОПИЈЕ
Одломак из студије „Епископија ремезијанска од 366. до 614. г.
Зборник: „Никета из Ремезијане“, Просвета, Ниш, 1998, 147-214
(Комплетан текст налази се у атачменту овог топика)
[...]
Дакле, на почетку III века трибалски народ живи у провинцији Мезији, у сливовима Мораве, Нишаве, Тимока, око Дунава, где је увек и живео, али, будући вековима политички несамосталан, изгубио је своје етничко име и постао "они који су се некад звали Трибали". Можда је Премерштајн у праву кад претпоставља да су Трибали после римске окупације "као суседи Меза и сродно племе били обухваћени њиховим именом".
227 У сваком случају, затирање трибалског имена (не и народа) као и многих других широм империје, убрзано је од 212. г. када је римско грађанско право дато свим слободним поданицима царства, чиме је убрзан процес романизације домородаца. Процес је окончан христијанизацијом царства у IV веку, коју је ревносно спроводио и св. Никета Ремезијански.
А да су стару трибалску земљу у Понишављу и Јужном Поморављу, односно Regio Remesianensisu, за све време римске управе насељавали и даље трачки Трибали, односно, да етничко стање области није промењено, изузимајући делимично управни центар, војне логоре и рударска насеља, обавештавамо се и са друге стране. Домородачка лична имена сачувана на римским споменицима ремезијанске области недвосмислено показују њихово трачко порекло. Свестрано размотривши питање Ф. Папазоглу закључује: "у Ремезијани нас ова имена неће изненадити јер је то, очигледно, била област насељена трачким становништвом",
228 другим речима, трибалским. Топономастички материјал показује исто стање: сачувана античка имена места и река у ремезијанској области, поред неколико латинских, искључиво су трачка, односно трибалска. То су најпре имена Нишаве и Мораве, затим самог града Ремезијане, а онда имена 21 кастела од побројаних 30 укупно, око 550. г. у време цара Јустинијана (осам су латинска, једно је неопредељено).
229 Прибележени хидроними и топоними показују да је и после 150. г и од извршене христијанизације, без сумње и завршене романизације, у ремезијанској области задржана стара трачка, ближе трибалска, номенклатура. Поменути материјал обавештава нас и да у области нема трагова Македонаца, келтских Скордиска и илирских Дарданаца (уз пар личних имена), као бивших освајача области. То даље упућује на закључак да се њихово присуство у области манифестовало углавном преко војних гарнизона, који су на крају евакуисани, односно да ови народи нису [Стр. 181] значаније насељавали ремезијанску област и да су евентуални њихови остаци тракизирани. То потврђују и сиромашни археолошки налази везани за двовековно присуство Келта и потпуно одсуство дарданског археолошког материјала.
230 Што се тиче Беса, ако се има у виду да ово трачко племе није никада настањивало пределе западно од Витоше и Риле, у сваком случају не западније од поречја Струме,
231 онда њих у ремезијанској области, осим по рударским колонијама, никада није било (в. нап. 189 и 190). Име Беса, које помиње у својој поеми Паулин Нолански 398. г., будући да су Беси били познати широм империје као горштаци, сурови ратници и мистични пагани, што и Паулин изриком каже, требало је да Никетиној мисији покрштавања да на значају и универзалности. Стога овај, иначе једини помен Беса у ремезијанској области, треба узети као песничку метафору и надоместак изгубљеном трибалском имену, а не као доказ етничке структуре области. У том смислу су поменути и Скити и Гети и Дачани (?!) у наведеној поеми.
У време насељавања у Понишављу и на осталој територији ремезијанске области, између 602. и 614. г., Словени су затекли, уз мање делове других етничких група, углавном латинизирано трибалско становништво које су, не знајући за друга имена, и прозвали "Латини". Нема доказа да су наишли на нероманизован трачки или други живаљ. Затечени Латини говорили су исквареним латинским језиком, били су хришћани и свакако на вишем цивилизацијском нивоу од Словена. Дистанцирање домородаца и дошљака морало је у почетку да буде потпуно.
Испитујући стариначко становништво у белопаланачком крају, о чијим је праисторијским и античким насељима било речи напред, М. Костић пише: "Најстарије становништво које је по народном предању било настањено у овом крају били су Латини. Изнето је предање да су они зидали цркве и манастире. Али је од интереса схватање које још влада код старих људи о томе како је постало данашње становништво. Наиме, пошто су протерани Латини у великим ратовима, остале су биле само жене Латинке. Оне су дуго живеле потпуно осамљене. У тој самоћи дешавало се често да те жене када угледају какав дуб помисле да је човек те су трчале и викале: "Ово је мој муж, ово је мој муж". Доцније су дошли Руси из Русије, па се поженили Латинкама. Тако је настало данашње становништво. Ово предање, које ишчезава, од интереса је, јер је [Стр. 182] на слично схватање о постанку становништва наишао и Р. Т. Николић у Крајишту и Власини ... (а распрострањено је и) у свој југоисточној Србији".
232 У прилог овом предању иде и велики број "латинских" топонима. Само у околини Беле Паланке забележени су следећи: једанаест латинских црквишта (о њима види даље), Латинско кале, Латинска гробишта, Латинска воденица и Латинска врвина у Космовцу; Латинско градиште, Латински мост и Латинско гробље у Крупцу; Латинска дувка код Клења; поткапина Латинска црква код Глоговца; Латини - фамилијарни надимак који носи стариначки род Крстинци из "Војничке лозе" (средњевековни војнички род) у Мокри; Џидарци (јед. Џида) - фамилијарни назив који носи један стариначки род у Моклишту; стара Џидска гробишта (Џидови, Жидови) око Паланке, Пирота и у Власини.
233 Џидовима су можда називани први хришћани у ремезијанској области од осталог, још непокрштеног, становништва.
Временом је дошло до мешања Латина и паганских Словена. Како је ствар изведена можемо само да нагађамо, јер извори о томе ћуте. Део староседелачких Латина (правилније латинизираних Трибала) који се бавио земљорадњом и живео по котлинама, брже је дошао у контакт са новодошлим Словенима, који су, иначе претежно земљорадници, и сами населили котлине. По планинским пределима, каква је углавном била ремезијанска област, и даље су живели искључиво Латини сточари или власи, како су називани још пре словенске најезде.
234 У речним долинама мешање Словена и Латина извршено је знатно раније него у брдима, а како је словенска маса била већинска то је процес окончан словенизирањем староседелаца. Планински Латини сточари, односно власи, остали су још дуго етнички чисти, са својим језиком и обичајима, те је њихово влашко име (сточари, планински овчари) временом постало и етничка ознака - Власи. Тако их почетком ХП века помиње и византијска принцеза Ана Комнен: "сточари обично звани Власи".
235 Већ крајем истог века њихово име у [Стр. 183] српским правним актима има значење друштвеног реда, јер Хиландару се поклањају одређена села са парицима (сељацима, земљорадницима) и одређене планине са Власима (тј. планинске испаше са сточарима на њима
236 а такав третман имају и касније, о чему сведоче многе повеље и Душанов законик. У овим актима Власи носе и словенска имена (поред романских Барбат, Бун, Букур, Кндед, Мик, Сингур и др.) што говори да су захваћени процесом словенизације из котлинских насеља, а који ће окончати у XV веку. Из турских пописа XVI века сазнајемо да су на територији бивше ремезијанске области пописани Власи у белопаланчким селима: Црвени Брег (примићур Вечерин, његов син Петар и још 14 домаћинстава); у лужничким селима: Студена, Црвена Јабука (примићур Цветко, његов син Димитар и још 14 домаћинстава); у власинским селима Црна Трава и Брод, пошто се "стара раја разбегла, а населили их номади"; у врањским селима:
Предејане (Влах Ђуро и његов брат Лала), Пунушевац (Влах Влајко), Г. Рељан (Никола и Петар Влах), Јелашница (Радослав Влах), Кукавица (Велча и Радослав Влах), Ново Село (Стојан, Радица и Јован Влах).
237 Власи су иначе живели у катунима од неколико десетина домаћинстава, на челу са примићуром или кнезом. Бавили су се поред сточарства и транспортним услугама и вршидбом по низинским селима јер су чували доста коња. Од XVI века почињу да насељавају и низинска села и да се баве земљорадњом,
238 што је убрзало њихово словенизирање и нестајање.
Савремена језичка проучавања су открила да има далеко више романских трагова у топонимији у "долини Јужне Мораве и области источно одатле" него у другим крајевима. Ова појава се објашњава чињеницом да су ови предели били у склопу једне шире гоеграфске целине, од Дунава до Осогова, која је у време досељавања Словена била нека врста међупростора измећу досељених северних племена. Тај међупростор дуго је био густо настањен романским становништвом, напред помињаним Латинима, односно власима, које се касније делом иселило (према Дунаву и преко њега), а делом пословенило. Тако су, поред старе романске (влашке) топонимије, асимилацијом овог стариначког становништва, у словенски језик ове области ушле структуралне особине романовлашког језика, тзв. балканизми, карактеристични за дијалекте ове области, а то су "драстично смањење броја падежа, непознавање инфинитива, удвајање личних заменица, компаратив типа по млад и скраћење свих дугих акцената".
239 [Стр. 184]
-------------------------
227 Исто,333.
228 Исто, 185. Опширно о ономастици области 168-189.
229 Исто, 194,199. Опширно о топономастици области 189-201.
230 Исто, 204,295,298.
231 Уп. Ф. Папазоглу, н.д., 80; и у долини Струме око Ћустендила само под претпоставком да су Дентелети огранак Беса.
232 М. Костић, Коритница, 251; Исти, Белопаланачка котлина, рукопис дисертације, 75-76; Р. Т. Николић, Крајиште и Власина, Насеља књ. VTII, 1912. Т. Ђорђевић, Оброк, Бранково коло, Београд, 1897, 1462, каже: "У целом пиротском округу врло се много прича о томе да су у старо време овде владали Латини. Нема села где се ово не казује."
233 М. Костић, Белопаланачка котлина, 13, 196, 199, 207 и рук. дисерт. 85; Исти, Коритница, 211, 263; Исти, Ђурђево Поље, 32.
234 "Назвање Влах и влашки за пастира и пастирски живот мора да је старије од словенског насељења" јер је назив германског порекла (готског?), С. Новаковић, Из српске историје, Н. Сад - Београд, 1966, 86.
235 С. Георгијевић, Власи у средњевековној српској држави, Нишки зборник, 6, Ниш, 1978, 123
236 Свети Сава, Сабрани списи, Београд, 1986, 32.
237 Историја Ниша I, Ниш, 19X3, 155-156; А. Стојановски, н.д., 51; О. Зиројевић, Лесковац и његова нахија од 1455 до 1683, ЛЗ, ХХШ, 219,244, 265.
238 М. Благојевић, у Историји српског народа I, 3X2.
239 П. Ивић,н.д.,2Х-30.
**************************
Биографија аутора Живота В. Јоцић рођен је 1949. године у Дивљани код Беле Паланке, где је завршио основну школу и гимназију. На нишком Правном факултету дипломирао је 1972. године. Од 1973. живи и ради у Београду. Као студент основао је етнолошко друштво „Утутак“ које је прикупило обиље етнографске, истгоријске и друге грађе из белопаланачког краја. Поред мањих прилога издао је и збирку народних лирских песама „Ђул девојче“ (Ниш 1979).
НАПОМЕНА: „Епископија ремезинајска“ је темељита научна студија која баца светло на мало позната историјска збивања из времена довршења романизације предримских племена и распада Римског царства, замаха христијанизације и доласка Словена на Балкан, и то на простору чија је античка историја такође мало позната.
Текст је обрађен, конвертован у ПДФ формат и постављен на Форум са дозволом аутора, на чему му се, на овом месту, најлепше захваљујем.
Паун Ес Д. ур. Форима 
