Svirači u Crnorečju nikada drugačiju tobu nisu ni imali, a tupan istog oblika i veličine je korišćen uz gajde u srpskim selima i pirotskom kraju (slučajno znam jer mi je žena iz okoline Babušnice). Pokušao sam da mu objasnim da sam u rukama imao originalnu tobu Filipa Tabarana iz Šarbanovca, koju su pre rata izradili Cigani "ljeganari" iz Zlota, svirao na njoj sa Aleksom i Ikuljem (što sam dokumentovao fotografijom) i prema njenim dimenzijama krajem devedesetih godina počeo da izrađujem tobe, a posle i tapane većih dimenzija. Paun to ne može da shvati, jer je u životu video samo dve vrste bubnjeva: limeni kod trubača iz okoline Rudne Glave i to na vašarima, i kod živog dudučara Ilije Makuljevića. On nema predstavu o starijim bubnjevima, a kamo li o tobi iz crnorečkih sela. Znajući da "u njegovoj glavi još odjekuje trubački - limeni bubanj sa činelom iz pedesetih godina, uz koji je kao dete sedeo i samo njega slušao" (citat iz telefonskog razgovora sa Paunom iz 2012. godine), molio sam ga da prestane da govori ono što nezna ili ono što mnogo malo zna. Nije Paun sveznalica i poznavalac celokupne kulture svojih geografski najudaljenijih sunarodnika. Mogu da dokažem, ali neću! On čak i nezna kako bi se narodna tradicija u ovakvim uslovima mogla čuvati. Neka pruži neki recept!
Ne interesuje me šta će Paun posle ovoga da napiše. Što god je pisao (nikad ništa pozitivno) u prepisci sa drugim korisnisima Interneta, dobijao sam u celini, tako da su i oni pročitali njegove "dobre namere"! A "Ovaj sjajan snimak sa pravim draguljima stare vlaške muzike, koji se gotovo više ne mogu čuti uživo...", nastao je zahvaljujući - meni!
