Pretpostavljam da se nalazi u Gradskoj biblioteci u Majdanpeku.
Проверено: нема!
О Голубињу корисне податке можете наћи у ова два текста, која су написана као нека врста "портрета" села која треба да се преселе:
Милорад ДРАГИЋ
ГОЛУБИЊЕ, "РАЗВИТАК", 2,
Зајечар, 1971, p. 70-74
Душан ДРЉАЧА
ГОЛУБИЊЕ У ПОРЕЧУ "ЗБОРНИК РАДОВА ЕТНОГРАФСКОГ ИНСТИТУТА", 8
Етнографски институт САНУ, Београд, 1976, p. 79-88
Што се тиче етничког састава становништва, оно је сигурно по пореклу око 2/3 српско, и то досељено са Косова у оној другој сеоби коју је 1737. године предводио
Арсеније Јовановић Шакабента; Косовари се овде нису доселили директно, јер је главнина са Косова, као што је познато, отишла у Угарску, него етапно, преко Црне Реке и Крајине. Ону једну трећину Голубиња чине Власи из околних влашких села.
Оно што је у Голубињу збиља особено је њихово српско наречје, ванредно занимљиво, али, на жалост, колико је мени познато, нико од српских дијалектолога овде није систематски истраживао. У међувремену се на чудесан начин то наречје измешало са влашким, а за то духовити Голубињци криве влашке снајке!
Ево једне шале коју сам чуо још у детињству. Пример показује како (наводно) Голубињци певају:
Коло-н ваље ла фрундзаре,
Пашће
један бербек маре!
Пи спинаре
нема вуну,
Б
аш је добар за каśулу!
Има таквих примера доста.
Оно што је, међутим, мало познато, а важно, јеста факат да је 1771. године цело Голубиње пребегло у Банат, тада под аустријском влашћу, данас под румунском. Евакуација је трајала око недељу дана, и Голубињци су спашавали главе пред разјареним турским хордама!
О томе има диван прилог Срете Пецињачког такође у зајечарском Развитку:
Срета ПЕЦИЊАЧКИ
ПОДАЦИ О СЕОБИ ГОЛУБИЊА У БАНАТ 1771. ГОДИНЕ "РАЗВИТАК", 4-5
ТИМОК, Зајечар, 1977, p. 112-116
У прилици сам сада само да приложим своју кратку белешку о овом раду:
У извештају се каже да је Голубиње "турско село", а занимљиво је и то да се види како су изгледале сеобе тога времена, јер су се Голубињци иселили у Банат са свим својим иметком, коњима, говедима, овцама, животним намирницама и кућним стварима, а иселили се зато што Турци често мушкарце "одвлаче у рат, и отуд их никад више не пуштају кућама, док на њиховим имањима остају само жене". (Стр. 112)
Напомена: документ су сачиниле аустријске власти, које су организовано радиле на пријему и смештају избеглица. Пошто је на овој страни Дунава била турска власт, из тог разлога пишу да је Голубиње "турско село". Да ли су се Голубињци вратили, када, после коликог времена и у ком броју, на жалост, не знам. Признајем да ме често гризе савест што се нисам више посветио овим питањима, када сам био у активној кустоској служби у Музеју у Мајданпеку, али - стицајем околности - управо пре три дана сам уговорио једно рекогносцирање у том селу!
