ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: КОВИЛОВО (1)

[Volcae]

               Петар Пауновић, Географија здравља, Зајечар, 2008, (рукопис).

КОВИЛОВО
истине и легенде

Увод

              Ковилово је село у непосредној близини државне границе са Бугарском, близу места где се у пространу Влашку низију спушта и у њој нестаје последњи огранак Старе планине. Село припада неготинској општини, збијеног је типа, са око 200 кућа и близу 800 становника који се баве, у највећем броју, земљорадњом и сточарством.
              Истраживања народног живота представљена у овом чланку, започета су крајем 1966. и трајала су до 1971. године. Вршена су по угледу на Косту Јовановића, а да би се подаци о селу и атару, становништву, начину живота и догађајима у народном животу могли систематски пикупити, примењена је анкета Јована Цвијића. Посебна пажња је посвећена трагању за здрављем, истраживањима у области народне здравствене културе. Подаци о селу и народном животу сакупљани су обиласцима села, посматрањем и распитивањем о селу, његовим становницима, догађајима, обичајима и веровањима. Неки подаци су добињени од Јована Мацоговића, шефа месне канцеларије и других паметних људи у селу, који су имали да саопште неку значајнију информацију и податак о селу, као и од пацијената које сам лечио у том времену.
              На основу посматрања и запажања појава у народном животру и сакупљених података о селу описно ја дато оно што се чинило реалним, уз једно ограничење, да постоје и други људи и извори који би се могли користити ради допуне ове приче о Ковилову и исправки евентуалних грешака које су могле бити почињене.


О постанку села и животу становништва

              На основу казивања Ковиловчана о постанку села, прва насеобина постојала је пре око 200 година на Липијама у подножју Чимила. Ту су били насељени преци данашњег становништва у око 50-ак бурдеља. Реч је о нехигијенским земуницама саграђених од дрвених облица и покривених грањем и земљом. До пола су ти бурдељи у земљу укопани. На крову су имали отвор корз који је излазио дим када је у њему ложена ватра.Тако укопани, они су могли представљати погодно склониште од хладноће током сурових крајинских зима и од врућине од Петровдана до средине августа, у току жарких лета. Бурдељи су били од једне просторије, земљаног пода, где се ложила ватра, припремала храна, обедовало и спавало. Некипут су их људи делили са домаћим животињама, посебно псима који су били нека заштита станишта и стада. Присуство домаћих животиња у блиском контакту са људима погодовало је одржању и размножавању комараца маларичара и мува, глодара и других инсеката који су ширили заразне болести. Посебно је била раширена маларија, као и цревне заразне и паразитне болести.
              У таквим условима сви су укућани, један поред другог спавали на лежају од сувог лишћа, суве траве или у бољем случају прекривени асурама исплетеним од трске која је у изобиљу расла поред Тимока. Дешавало се да, у хладнијим периодима године, после проспаване ноћи у бурдељима људи, жене и деца изађу ујутру на светло дана гарави од чађи. Такви услови смештаја били су нездрави. Због тога су многи, а нарочито деца патили од хроничних обољења дисајних органа изазваних димом и од реуматизма.

              У то време Ковиловчани живели су кратко, журећи да, у раној младости, до петнаесте године живота - изроде потомство. Зато су се мушкраци рано женили а жене рано удавале. Деца су умирала највише од епидемија дечјих заразних болести и маларије, а заједно са одраслима нестајала су у налетима куге и колере. На почетку XIX века почео се ширити сифилис међу становништвом а крајем тог века и туберкулоза. Становиштво је страдало и од повреда задобијених у пословима са домаћим животиња, у кући и на имању, и у ратовима који су вођени на овом подручју. У то време становници насеља на Липијама бавили су се ратараством и сточарством. Орали су земљу дрвеним плугом у који је некада било потребно упорегнути три вола. У таквој ситуацији помоћ комшија и рођака била је од великог значаја, па су се удруживали. Гајили су неку врсту кукуруза и раж.
              Локација на којој се налазило насеље на Липијама није било погодно за живот, највише због оскудице у води за пиће. Зато су становници тог насеља одлучили да се преселе на место данашњег села Ковилова где је било неколико извора. Требало је због тога, код власти у Видину, обавити нужне формалности. После тога, из Видина је дошла једна комисија која је на данашњој локацији села свакоме одмерила плац за кућу и окућницу и обележли их кочевима. По том кољу (коил=колац) село је добило име Ковилово. Мештани своје село зову - Коилова. На једној топографској карти из 1929. године стоји назив села - Којилово.
              Постоји неколико прича око настанка имена села., али најверодостојнија је она која име села повезује са пуно воде на тој територији, са мочварним земљиштем. По једној причи село је добило име по раставићу који на турском представља основу имена села Ковилово или по имену неког Турчина који је на Липијама имао своје имање и звао се као село данас. Постоји прича да је село добило име по кориту сеоског потока.
              Занимљива је судбина гробља насеља на Липијама. Гробље првобитног насеља биле је више данашњег села код куће Гога ла Балеану. Како су људи из тога брда на коме се налазило гробље користили воду за пиће, одлучише да га преместе на југозападну страну. Међутим, после тога људи у селу почеше масовно умирати, па га са тог места преселише на место где се данас налази. Вероватно је народ умирао од неке епидемије заразних болести каквих је било много у то време. Пресељење гробља се збило око 1895. године. Неки су ми испричали да је за пресељење гробља било од великог значаја веровање да гробље треба да буде источно од села.


Време под Турцима

              Време под Турцима остало је у сећању код становника села у време истраживања. Турске карауле са војним посадама су се налазиле на местима Досу мик и Кије. У То време живело се веома мукотрпно поред осталог и због грамзивости труских власти. О томе најречитије говори једна анегдота. Прича се да је некада када је у село дошао турски порезник тражио да му обезбеде стан и храну за време док борави у селу. Тражио је од сеоских власти да му плате за сваки дан боравка у селу по 50 пара. Када му је то исплаћено тражио је још. ,,Шта још?" питао је неко од сеоских пчрвака. ,,Платите, још, за исторшене зубе, док сам код вас био једући храну". Порез је наводно био 10-20 пара по глави. Народ није имао новац па је често бежао у шуму и тамо се крио на тај начин проводећи дане.
              Остало је у сећању да су Турци настојали да потурче народ па су забрањивали хришћанску веру. Да би сачували своју веру, становници Липија су саградили цркву на месту Апа рече (хладна вода) која је била укопана у земљу и обрасла сва у белу лозу тако да се тешко могла уочити. У њу су људи долазили и уз кандило молили се богу.
              У сећањима из тог доба сачуване су успомене о другим неповољним условима за живот у селу. У шумама око села састајали су се лопови и пљачкаши. Легенда каже да је код места Пјатру а лу Арса живео и радио, у то време, неки каменорезац који је за израду једног надгробног споменика наплаћивао 10 - 20 пара. Доскора је на том месту постојао бунар и Арсин споменик. Да би се домогни новца лопови убише Арсу и опљачкаше га; а људи да би их натерали да напусте то подручје затрпаше бунар са кога се лопови снабдеваше водом за пиће.


Старине из римског доба

              У околини Ковилова постоје старине из римског доба које нису привукле велику пажњу савремених археолога. На неприструпачној висоравни југоисточно од села налази се остатак неког утврђења. Поменута висораван зове се четатје (утврђење). Верује се да утврђење постоји од доба Латина."Талијан тада није имао оружје па су се борили против непријатеља тако што су са брда бацали на њега камење. Имали су и отровне стреле". Тамо су, и у време овог истраживања, сељаци налазили комаде керамике, циглу, стари новац, остатке оружја и пољопривредне алатке. По причању старих људи био је ископан у тој висоравни, по дубини вертикални тунел, од кога су ишли побочни ходници где су биле римске ризнице. Легенда каже да су злато у римским ризницама чувале златне змије које су имале такву моћ да би лопову, који би дошао да ризницу похара пукла жуч од страха.


Ковилово богато село

              После одласка Турака побољшала се економска ситуација у селу. Томе је допринела и економска миграција у Румунију, а у XX веку и у Америку. Становништво се бавило пољопривредом, посебно овчарством и свињарством али су гајили и крупну стоку, говеду и коње. Стоку су чивали посебни чувари уз накнаду, који су обављали такве послове све до 1918. године. Економски проспетитет села посебно у области сточарства обезбедио је дар природе - довољно воде на том подручју, од значаја за сточарство, а стока је била тражена и добро се продавала.
              Када је реч о попљопривреди значајно је било гајење винове лозе. Виногради су били по атару на местима Садури, Војна, Флорје и Виа Батрна (Стари виногради) на пространој висоравни између Ковилова и Злокућа. Тамо су постојале и пивнице, око 100 - подрума за производњу вина које су биле заједнничке за село Ковилово и Злокуће. Пивницу је имао и Гига лу Мала (Глигоријевић из Малог Јасеновца). Пивнице су биле веома живо место у време бербе грожђа. Постојао је дућан и касапница за потребе винара из поменутих села који су ту проводили неко време почетком јесени. 60-их година XIX века, филоксера је захватила крајинске винограде, лишће винове лозе је почело да жути и да опада а чокоти да се суше. За непуну деценију филоксера је уништила винограде, а бурад у пивницама, остала су сува. Људи су мислили да то ,,држава баца неки отров" па почеше растурати пивнице. Последња је растурена 1908. године. 1901. године започела је обнова ковиловачких винограда. Сељаци су учили да калеме винову лозу на подлогу донешену из Америке. У Ковилову је сељаке обучавао и лозу калемио Рогљевац Ђока Рајић и неки Никола из Смедовца. Иако се на први поглед чини да је Ковилово забачено село истина је другачија. Не само да није хзабачено него је и богато.


Село на новој локацији и живот у њему

              Село Ковилово смештено је једним делом на алувијалној тераси а другим по странама брда Чимил и Појана ружи. Кроз село протиче поток који га дели на два дела. Залеђе села чине брда Чимил, Вркан (Четатје) и Појеница, која се настављају према Тимоку брдима Досу маре, Досу мик и Кије. Испод села су плодна поља Петриш и Балта турчи.
              У селу постоји петоразредна школа тако што једну годину пре поласка у школу деца похађају тзв. приправни разред када уче српски језик. У време овог истраживања постојао је велики број неписмених старијих жена у селу, а понека неписмена жена је припадница средњег доба.
              Село је више пута мењало своју судбину током XIX и XX века: прво је дуго било под Турцима, а касније је припало Бугарској све до краја I светског рата. Од 1918. до па до почетка II светског рата припало је Југославији. Почетком II светског рата граница према Бугарској је поново на Тимоку а Ковилово се нашло поново под Бугарима. Након завршетка рата, после 1944. године поново је у Југославији. За време бугарске окупације током II светског рата Бугарска је настојала да бугаризује село. У селу је успостављена бугарска администрација , у школи се учио бугарски језик, војни обавезници су служили војску у Бугарској.

[Volcae]

Путни правци и везе

              Ковилово је повезано са осталим светом вијугавим неравним путем који иде око 4 километара према западу до железничке станице Рогљево, одакле Ковиловчани путују железницом ка Неготину, Зајечару, и другим местима и градовима. Код села Рогљева овај пут се спаја са путем који тимочком долином иде од Зајечара ка Неготину. Постоје и путни правци и пречице према суседном Злокућу. Код места Мора ди уније пут се рачва па једна крак иде уз Тимок ка Злокућу а други преко трошног дрвеног моста на Тимоку ка Рогљеву. Дрвени мост на Тимоку изграђен је после рата, одмах након припајања ове територије Југославији. На Тимоку, на приближно истом месту постојао је мост и пре II светског рата али га је срушила наша војска одмах на почетку рата након повлачења из тих крајева. Бугарској је поново припала територија на десној обали Тимока, а преко Тимока се пролазило дрвеним чамцем док није направљен мост. Дрвени мост на Тимоку, изграђен у новој Југославији служио је неко време док га једне године није однео набујали Тимок. Дошло је до поремећаја у народном животу, становништво се нашло одсечено водом и многи послови који су зависили од везе са територијом на левој обали Тимока обустављени су. Убрзо је направљен сплав који је служио неко време, али је у плану била изградња бољег јачег моста.
              Један сеоски пут који пролази покрај школе и иде ка Зеленој бари(Балта верђе) северостично од села, води до импровизованог граничног прелаза где се може изаћи у суседну Бугарску и стићи у суседна села Косово и Ракитницу, а затим даље према Брегову и Видину. У Зеленој Бари организовани су први сабори са Бугарима после II светског рата који су имали у прво време политички, а током година, добијали су све више забавно- економски карактер и по свему су подсећали на вашаре.


Чесме у селу и атару

              Становништво у великом проценту од око 80% , снабдева се питком водом са чесама, а остали са чесама и из бунара. Последњи огранак Старе планине на северу на чијим падинама је Ковилво пун је воде тако да она извире из десетак чесама и извора. Чесме у атару су: Ф'н 'т'на ла Липија( у даљем текству: Ф(ф)'н'т'на = Ф(ф), где се налзи гранични прелаз у Бугрску, Ф. 'н Периш, Ф. 'н појана Ружи где се налазе баште, Ф. ла цуцур чија се вода сматра лекловитом водом за кожне болести. Тамо су некада постојала корита од камена. У њима је сипана вода да би се у њима купали они који су веровали у лековитост воде. Апа рече извор је почетак потока Апа реч који у селу губи то име и зове се само сеоски поток. Студена вода је извор поред српске карауле. Ван села је и Ф. ла Војка. У том делу када су људи копајући тражили воду наиђоше подземно на неку јаку воду која је шумећи текла некуда према долини. Од изенађења једном од оних што су копали испадне фрула па су је после нашли у једном извору прилично далеко одатле, на Липијама. И друге ствари су бацали у тај подземни водоток који их је снажно жуборећи некуда односио. Пошто је било пуно воде која је уз јаку буку трекла некуда према северу, они који су копали - уплашише се и затрпаше воду и њено корито, које је можда прављено у дома Римљана којима је увек било мало воде.
              У селу је Ф. дјин сат (сеоска чесма) стара чесма за коју се верује да је постојала још у римско доба. Изнад ње, приликом копања канала за водовод налажене су керамичке цеви. У селу је и чесма Ф. а лу Балеану.


О становништву

              Становништво говори влашким и српским језиком. Староседеоци насеља на Липијама, потичу из бугарског села Косова. По неким изјавама Ковиловчана становници тог бугарског насеља потичу са Косова у Србији који су касније поромањени. Пороманиле су га неколико породица од којих једна потиче из Ковина у Банату. Населивши се у Ковилово они предадоше свој језик и културу староседеоцима.
              Староседеоци су Гиновић и(св. Никола), Златовићи (Петковица), Казаковићи (св. Јован), Михајловићи (св. Арханђел), Спновићи (св Јован) и Милошевићи (Петковица) који се врло рано нааселише из Браћевца.
              Сингуриловићи (св. Арханђел) су из Фундена у Бугарској. Њихов прадеда доселивши се заузео је велико имање и на њему искрчио шуму да би дошао до плодне земље. Како је одлазио на посао увек сам(с'нгур) од тога постаде и презиме Сингуриловић.
              Фундановићи (св. Арханђел) су браћа са Сингуриловићима и такође потичу из Фундена у Бугарској.
              Ивановићи (св. Јован), Булаковићи (Петковица), Соровићи (св. Арханђел), Ћировићи (св. Никола), Матејевићи (св.Арханђел), Предовићи (св. Арханђел) браћа са Матејевићима, Паовићи (св. Арханђел), и Тодоровићи (св. Арханђел) доселили су се из Румуније.
              Печевићи, данас Димитријевићи (св. Јован) доселили су се из Глоговице испод Дели Јована, Цековићи (св. Никола) су из Бојнице у Бугарској дођли у Ковилово,
              Миноковићи (св. Никола) и Рдицовићи (Петковица) су из Злокућа,
              Борвичановићи (Петковица) су из Боројевца у Бугарској,
              Цојкићи (св.Јовцан) су исе доселили из Великог Јасеновца,
              Чоковићи (св.Никола) доселили су се из Мокрања, Јониковићи (св.Ђурађ) су из Брегова у Бураској дошли у Ковилово,
              Кривовићи (св.Никола) потичу из Калиника у Бугарској,
              Кодицовићи (св.Јован) и Лабовићи(Петковица) су такође ,,дошљаци". Лабовићи су се тешко прилагођавали у новој средини, стварали су проблеме, па их становници отераше да живе на крај села, где им је и сада кућа, а од тог времена уведоше ноћне чуваре.
              1967. године Ковилово има 223 куће и 879 становника у истом броју породица колико има кућа у селу. У селу нема Цигана. Стално запошљених из села су 40 лица од којих 36 мушкараца и 4 жене; по градовима на подручју Тимочке крајине и Кључа: у Неготину 13, Зајечару 6, Бору 1 брачни пар и Кладову 1. У другим местима на подручју Тимочке крајине и Кључа: у Прахову 3. У Републици Србији: у Београду и Ковину по 1. У Републици Словенији: у Љубљани 2 жене, у Словењ Градецу 5, у Равне на Корошкем 3, и у руднику у Межицама. У време истраживања на привременом раду у инсотранству је било 8 лица и то: У Француској 6 и у Аустрији 1.
              У село се од 1920. године доселило 48 зетова. Из Бугарске: из Косова 6 и из Балеја 1. Из околних села: из Злокућа 12 и из Црномаснице 1, застим из Мосне 1, из Неготина и Рудне главе по 2, из Текије и Јабуковца по 3. Нешто је мањи број досељених снаја после 1920. године - 45. Из Бугарске: из Ракитнице 5 и из Косова 1. Из околних села: из Рогљева 1, из Злокућа 5 и из Вељкова 4. Из ближе околине: из Црномаснице 5, из Шипикова 2, из Мокрања 2 и из Табаковца 1. са Подручја Тимочке крајине и Кључа: из Сипа 2, из Вратне и из Карбулова по 1.


Здравствена култура

              У време када су сакупљани подаци о овом селу становништво је највише патило од обољења органа за варење и цревних заразних болести, од обољења дисајних органа и од реуматизма. И повреде су биле честе. Остало ми је у сећању страдање два човека који су се угушили отровним гасом - копајући бунар. Жене су патиле од обољења расплодних органа и органа за мокрење, најчешће изазваних криминалним прекидима трудноће код баба од којих им је претила смртна опасност. Претерани физички рад и подизање претешког терета код куће и у пољу,. и излагања хладноћи. Хронична запалења метерице и јајника били честе појаве које су женску популацију чиниле инвалидима. У селу је постојао
надрилекар.


О животу по домаћинствима

              Куће су од тврдог материјала, највише грађене од цигле и камена. Неке имају и подрум. Има их неколико типова. Постоје и куће од дрвета облепљене блатом и окречене, моравке и оне са масивним стубовима од камена и аркадама каквих има у Румунији. Куће, грађене после II светског рата су пространије са више просторија и удобније за живот. Њихове фасаде украшене су флоралним мотивима или неким другим фигурама направљених од малтера. У њима постоји и велика соба за окупљање родбине и гостију позваних на славу, свадбу, кршење или поману.
              Највећи број кућа сагарђених после I светског рата састоје се од три одељења и ходника између две собе. Једна просторија је кухиња у којој се спрема храна, обедује спава и у којој се обављају и неки други послови у домћинству: тка се, припрема се сточна храна, суши веш и мокра одећа и опанци у зимско време и сл. Могло би се рећи да је кухиња, по својој функцији најискоришћенија просторија у кући. У зимско време, пгвих дана после јагњења или јарења, у кухињи проведу по неколико дана овца и младо јагње, коза и младо јаре. У њој се срећу и пси и мачке. Поред стола за ручавање је обично клупа, једна с једне, друга с друге стране.
              У мањем броју кућа у кухињи је огњиште са оџаком и окаченим веригама. То је простор за магијске и религизоне ритуале. У свакој кухињи постоји шпорет - на дрва, негде озидани, негде од плеха. На шпорету увек има мали бакрач од бакра са топлом водом и коме је лејка ,,чаша", за захватање воде. У зависности од броја становника у кухињи се налази један или два шира кревета у којима спавају укућани. У истом кревету спавају муж и жена до смрти. Постељине су у великом броју случајева вунене поњаве преко сламарица од кучине испуњених сламом, што и само име говори. И поглавачи, јастуци су такође испуњени сламом, ткани од кучине са вуненом навлаком.
               Друга соба у кући више служи као остава за одећу, пређу, делове разбоја и друге ствари. Ту могу бити и кревети на којима се спава лети, али се лети спава и на селу по плевњама. У малом холу куће између две поменуте просторије обично постоји нека клупа на којој стоје кофе са питком водом или су оне окачене на кукама које висе са греда, односно таванице. Ту је и отвор за таван који се користи да се на њему суши место, јабуке или нађу место неке ствари које се само с свремена на време користе током године или неке друге које су сувишне и ничему не користе.
               Неке куће до улице имају велику капију на свод која служи као улаз у кућу и авлију. У богатијим домаћинствима постојала је у дворишту пекара у којој су месили хлеб сваких седам дана( о чему је већ било речи), и пекли месо када је то потребно.
               Сеоска дворишта су ограђена каменим зидовима од ситног камена суво зиданих, или од тесаника, а богатија домаћинства имају ограде од печене цигле коју су сами мештани правили и пекли поред Тимока. Кућа, кошеви за кукуруз и стаје, ђубришта, свињци, крупна и ситна стока и живина су најчешће у једном дворишту. Клозети су нехигијенски, а један број домаћинстава их нема. У неким сеоским авлијама постоји плитко копани бунар за снабдевање водом, мада се становништво снабдева водом у највећем броју са чесми.
               Мали је број домаћинстава где је економско двориште одвојено од оног у коме је кућа за становање. Ограда постоји поред пута, са великом капијом засвођена или са малим кровом, кроз коју пролазе воловска кола и малом капијом за људе или једноставном капијом од искованих летава на попречним дрвеним облицама.
               На сеоском сокаку, поред неких улаза у дворишта је велики камен од тесаника на који може да се седи и где се у јулу и августу проводи слободно време. Ту жене нешто раде, преду или плету, а мушкарци седе разговарају са њима и шале се.

[Volcae]

О исхрани

               У исхрани становништва преовлађују пасуљ, скоро сваког дана, лук, купус, и праприка. У летњем периоду, у баштама поред кућа или на месту Периш производи се поврће, поред поменутог, парадајс, краставци и лук. Жене у баштама сеју цвеће, тако да су баште шарене од разнобојног цвећа, лепе, а у свкој обавезно има - босиљак. Босиљак се у свако доба налази у свакој кући и користи се као лековита биљка и у религиозним и магијским ритуалима. Изглед баште је образ домаћице.
               Хлеб је основа храна. Чешће се једе хлеб од пшеничног брашна али је још увек у употреби проја и качамак од кукурузног. Од кукрузног брашна прави се традиционални качамак, са водом изнад ватре, уз стално мешање. Вода се испарава а маса од брашна постаје све гушћа, тако када постане толико густа да не може сама да спадне од качамала - качамак је готов. Истресе се на сто или на лопар и сече концем на комаде. Качамак се брзо припрема једе се са сваким јелом, а нарочито са млеком и сиром( ку лапће, ку брнза).
               Када је реч о брашну од пшенице, скоро свака кућа у Ковилову има своју пекару за печење хлеба. Квасац за хлеб жене саме праве од хмеља који расте у близини кућа. Квасац од хмеља се прави тако што се цвеће од хмеља стави у воду( две шаке цвећа од хмеља суд осредње величине са водом) у који се стави још шака пасуља и шест, седам љутих паприка, и све то прокува. Када се прокувано охлади, у воду се дода смесно и кукурузно брашно, па се све то замеси и од тога теста направе пите величине длана које се оставе на неко чисто и суво место да се просуше. Тако је добијен квасац (алот) за хлеб који месе Ковиловчанке.
               Када треба умесити хлеб, овако справљен, квасац ставе у воду да се ,,покисне". Тако стоји цели дан а увече се замеси тесто које целе ноћи ,,полази" и од њега се меси хлеб и пече у пекари. Хлеб се најчешће меси једном недељно, а поменути ,,квасац штити хлеб да се не поквари". Ако нека домаћица хоће да јој хлеб мирише на ружу или цвет од багрема, с пролећа када цветају руже и багрем стави латице цветова поменутих биљака у воду којом ће замесити хлеб.


Нега и поступци са децом

               Просвећеност оних који се баве негом и подизањем деце од великог је значаја. Највећи број баба је био ,,задужен" да чува и подиже децу. У 70% случајева оне су биле неписмене, као и известан мањи број мајки. У таквој ситуацији, око 80% жена порађало се код својих кућа без помоћи лекара. Порођајем, новорођенчетом и породиљом бавиле су се најискусније жене у селу и у домаћинству. У око 30% порођаја пупчаник су бабе пресецале ножем и секиром, у око 20% маказама, у осталим случајевима с оним што се нађе при руци.
Деца се дуго хране на мајчиним грудима, а када нема довљно млека користе кравље или неко друго које се нађе у кући - разблажено. Мала деца предшколског узраста скоро сваког дана хране се пасуљем, брашном у млеку и хлебом. Неки пут баба прво у својим устима пљувачком навлажи и сажваће залогај па га стави детету у уста.
               Деца обично спавају заједно са родитељима, а нарочито са бабом и дедом у око 50% случајева у кухињи. Са бабом и дедом у истом кревету спава око 35% деце а само са бабом у кревету око 30%. Дете које има брата илио сестру спава са њима у кревету а са оцем и мајком у истој кревету само у око 6% случајева. У време када је вршено ово истраживање, свако пето дете спавало је са бабом и дедом у истом кревету, само са бабам свако треће, свако дванаесто са мајком, свако седамнаесто са оцем и мајком или само у истој соби са одраслима. Пренасељеност у кућама је велика посебно у зимском периоду када сви живе и спавају у кухињи ради уштеде на огреву и осветљењу. Нехигијенски услови становања погодовали су настанку епидемија цревних заразних болести
               Занимљив је васпитни поступак са децом тако што децу туку. Реч је о деци узраста пред полазак у школу (5 - 6 година). У 30% домаћинстава не туку децу. У око 24% домаћинстава чине то један пут недељно. Три пута недељно туку децу у око 40% домаћинстава, Најређе туку децу два пута недељно у око 6% домаћинстава. Најнервозније су мајке. Око 36% мајки туче децу, а затим бабе које туку децу у око 30% случајева. Сви кажњавају децу тако што их туку у око 18% случајева.
               У око 40% случајева, посебно када је реч о мушкој деци, родитељи, пре свих отац, дају да пију вино. Међу одраслима је прилично раширена употреба алкохола. Вино и ракију пију како мушкарци тако и жене мада много ређе. Опијања се догађају најчешђе на неким слављима или поманама.


Народни обичаји
Весели обичаји

               Папаруда(додолски обичај).Папаруда је сиро- машна девојка - додола, обично без једног родитеља, заогрнута бурјаном (бож) од главе до пете, која иде од куће до куће у пратњи својих дргарица. Како пред коју кућу стигну, тако пратиље певају а папаруда - игра. Тада домаћица излази из куће. Полива папаруду водом и дарује јој мало масти, брашна, јаја, млеко, мало вуне или нешто друго. Пратиље прихватају дарове и носе кући сиромашне папаруде где од поклоњених намирница спремају ручак и једу са њом. За то време свирају свирачи и све протиче у весељу.
               Ево песме коју девојке певају оглашавајући наступ папаруде пред неком кућом:

,,Папаруда, руда,
Ја још ђе ње уда,
Ку гаљата пљина Плојиљи са вина,
Порчи унтурош,
Уомињ санатош,
Ојиљи л'носа Вачељи лаптоса Уње мерџе плугу,
Са кура ка унту,
Ундје мерџе сапа Са куре ка апа,
Лоарам којурљи,
Порњи плојиљи."

Песма представља молитву која треба да заштити село и поље од суше, града и поплава. На такав један дан започело је зидање цркве у Ковилову.
               'нсор'ц'т.То је још један весели пролећни обичај, обичај побратимљења, који се изводи на потоку. Бабе и мајке изведу децу, обично вршњаке, на поток. У рукама имају црвена ускршња јаја а на главама венчиће од врбовог прута и разнобојног цвећа. Деца по групама, по три, истог пола, уђу у поток, ставе три јајета у воду, затим се ухвате за руке и иду око јаја у потоку певајући:

,,Верје, верје, дје ла мунће,
Ку з'ље марунће".

               Пошто се три пута окрену око јаја ускршњих у потоку, измењу јаја између себе, скину венчиће од цвећа са глава и баце у поток да их вода носи а онда наставе да се весела играју. Жене којима су деца умрла, дају ускршња јаја деци са којима она изводе поменуте радње.
               Кручеље ( крстови).У четвртак после Васкрса носе се иконе по пољу. У време ових истраживања цео ритуал је обављан у црквеном дворишту где верници праве и ручак. У време ритуала, а посебно када су ишле литије по пољу певала се пригодна молитва, верска песма:

"Домње ми лурешћење,
Ку круча пазешћење,
Ку круча домнулуј,
Дучем,
Домнулуј са ња ругам Господи помилуј"

               Ђурђев дан.Ђурђев дан је весели пролећни празник здравља и здравственог напретка људи и домаћих животиња. Тог дана, подигне се на ноге цело село. Истерају се овце рано у поље да пасу. Жене сакупе у пољу ,,лековите" биљке:

-драгостицу -бурујана граса,
-мацу мњелуј,
-липик,
-када ваче,
-даначеј,
-куркаторе и -тај.

Од тог биља направе венац којим обавију лонац или кафу у коју ће помусти стоку када се врати са паше. Претходно, у такав лонац или канту, закићену венцем од разноврсног биља, захвате воду са чесме, а када се мужа заврши, помужено млеко проспу у поток и баце венац у воду.


Тужни обичаји

               Жој маре. На Велики четвртак пре Васкрса, рано ујутру, између два и четири сата, одлазена поток и тамо пале онолико ватрица од сувог бурјана колико ће покојника поменути. Док то раде сипају води из потока око ватрица. Неке жене пале такве ватрице ипод воћака, по три ватре пре подне, а после подне свима који су умрли без свеће, три године узастопце. Имао сам прилике да видим да према гробљу у Ковилову, поред потока и чесме на том простору постоје места са остацима пепела на којима су такве ватре паљене.
               Драгавеј. У уторак после Васкрса окупи се народ због култа мртвих. Тог дана, породице умрлих у последњих годину дана умесе обредне колаче у велике корпе кукурузаре и купе бројне дарове: за жене мараме, за мушкарце кошуље, онолики број колико ће их бити у колу за мртве.
               Коловођа је обично млађу човек из породице умрлог у чији се помен оставља коло за мртве.Њему се удели за душу покојника бокал са вином, торта, пешкир, и цвеће, а ако је покојник умро без свеће, коловођи се удељује и фењер, који он носи упаљен док води коло. То исто се удељује и ономе који ,,држи кеца", односно игра на крају кола. Свима који играју у колу, а то може бити цело село удељују се ускршња јаја, колачи, свеће а свирачима марамица и новац. Свако ко игра у колу носи упаљену свећу. Један из породице покојника је посебно задужен да свакога у колу, а и оне који само посмтрају тај призор, понуди вином.
               Свирачи започињу да свирају тужну мелодију исту ону која се свира када се покојник одвози на гробље, а затим свирају коло. Понекад коло траје читав сат, а онда започиње друго, за неког дургог покојника лоји је преминуо у току последњих годину дана између два уторка после Васкрса. Тако се смењују коловође и породице умрлих целог дана чак до поноћи.

[Volcae]

Тужни обичаји
Обичаји у вези са умирањем.

              Људи се припремају за смрт целог живота. Припреме почињу пре него што мушкраци и жене доспеју до дубоке старости. Обично после навршене 50., 60. године живота купи се одело за смрт( цоље ђе морће), које се не облачи и чува се само за сахрану. Када човек или жена наслуте да се крај приближио они изразе жељу да их у то одело обуку. Та се жеља мора испунити. Ако западне у кому, онда укућани обуку тешког болесника. Иамо сам прилике да видим тешке болеснике како потпуно обучени, мушкраци са капом на глави, жене убрађене марамом, обувени чекају смрт не желећи да се скину да би им се указала лекарска помоћ и урадила нека интервенција. У таквим околностима тешко је било наговорити укућане да сарађују и раскомоте болесника. Пристајали су на то само када су гајили наду да би се стање болесника могло побољшати, у противном, болесник је обучен лежао у кревету да би тако умро. Када је неко дуго болестан, он облачи цоље ће морће и иде пред огледало да би видео како изгледа и да ли му добро стоји.
              Док неко умире у соби где се то догађа окупи се пуно народа, највише жена које имају посебну улогу у свим обичајима у вези са умирањем. Имао сам прилику да у једној таквој просторији не већој од 15-ак квадрата изборим чак 35-оро људи и жена. Зато је у таквој просторији загушљиво што отежава живот болесника или умирућег.
              Умирућег чувају и пазе да случајно не умре без свеће јер је то велики грех пре свега за оне који га чувају. Ако се то ипак догоди они морају да издрже веома компликован и скуп обичај помана за седам година после тога. Када онај који умире примети да ће се то ускоро догодити или то примете они који га чувају они добијају или траже опроштај од њега. Од умирућег човека или жене опраштају се укућани и најближа родбина. Онај који тражи опроштај приђе умирућем, пољуби му руку и каже: ,,Ам вењит са ма прошешћ (Дошао сам да ми опростиш)". Умирући, ако може одговори: ,,Прошћит са фи ди ла миње ши ди ла думњезоа (Опроштено ти је од мене и од бога)".
              Када ћовек или жена споро и тешко умире, мучи се и ,,не може да испусти душу", постоји поступак и молитва олакшавања. Из села се позове баба која зна да баје. За тај поступак припрема на посебан начин воду којом се поји умирући. По воду, иде са три тиквице на три места тако да одлази једним, а враћа се другим путем. Вода се узиума са места где се три поточића састају, из сваког по мало, у сваку од три тикивце. Тако ухваћене воде зову се апе антелните(воде које се сусрећу.) Док тако путује до чесме и натраг не сме ни са ким да проговори ни реч, макар колико га неко заговарао, нити се сме смејати. Враћајући се са три тиквице пуне водом кући, у мислима ,,говори":

,,Буна зоа апе 'нтељните,
Ди пе ноо мунц вењите ши ујтаће"
,,Шез!"
,,Нам вењит са шед
Ам вењит са ће даруј
Ку ноо окње ђе саре,
Ку ноо куптор ђе п'ње
Да ту сал даруј пе кутаре
Ку љаку ал маре
Ђе о фиј ђе луат
Н'сарај сал баџ
Ђе о фи ђе ласат
Аминћа са ца дуч
Ши мај фромос сал фач"

Када бајалица изговори ове речи, она му даде да попије мало воде из оне тиквице и попрска га њоме.
              Као што је поменуто човек умире у кревету обучен у одело за смрт, окружен најближима из куће, ближом и даљом родбином и мноштвом комшија и познаника. Свако жели да умре у својој кући, посебно уз упаљену свећу. Зато укућани нерадо воде тешког болесника, за кога мисле да му нема спаса - у болницу. Или, ако је у болници, чим наслуте да ће умрети, брже боље га воде кући.
              Чим неко умре испруже га и положе на леђа а главу окрену према западу. Вилице му затворе, очи заклопе, а руке прекрсте на груди. У десну руку стави му се свећа као да је држи. Ноге су приљубљене једне уз другу и везане на прстима кучином да не може више да хода по кући..Тиме су започеле припреме да се мртвац упути на онај свет без повратка. Пре него што ће се мртвац закопати ноге се развежу. Када човек умре обави се купање. Купа се водом и сапуном у кориту. Мушкарца обично купају мушкарци, а жену - жене. Обично се нађе неки сиромашко који окупа мушкарца да би добио неки комад одеће као награду за такву услугу. Након тога обуку мртваца. Затим му ставе у џепове ситан новац, коцке шећера, дуван а по оделу закаче цвеће да би му се све то нашло за пут и на оном свету.
              Када неко умре, тројица или петорица мушкарца из села, почну да копају раку, а неко у селу започне да прави мртвачки сандук. Број оних који копају раку је непаран да се не би умрли повампирио. Мртвачки сандук не прави се раније. Мртвачки сандук је једноставан од грубих дасака које по неколико свака кућа чува за ту прилику, са поклопцем, а дно сандука је сачињено од пречага преко којих су стављали сламу, а преко ње старо одело мртваца, понеко повесмо кучине или неку поњаву. У богатијим домаћинствима или онима који више полажу на то, на дно сандука се ставља поњава, једнополка, раније за то изаткана, па се на њу положи мртвац, а преко њега се простре покров.


О вампирима

              Постоје многе радње које се обављају да се мртвац не повампири. То ради нека жена из куће или се позива из села која то зна да уради. Друге жене које јој у томе помажу су у улози шаптача у позоришту: стално прате шта она ради, брижно да нешто не заборави, а ако се то догоди подсећају је шта још треба учинити. Тако преко покрова постави се унакст свилени конац и срвена нит, на стомак срп, а поред мртваца, покрај ногу магареће трње. Поред тога у сандук стављају чешаљ, оклагију а у недра мртваца погача и со. Со се на крају, када мртваца треба да повезу из куће, узима и даје стоци у помије да поједе. До обавља све те радње одгворна баба у мислима (не изговора гласно бајалицу јер ће магична моћ речи да се изгуби или ослаби):

,,Пепћен цам пу са ће пепћењ,
Ши сапун са ће спељ,
Куцт цам пус са ц'тај карња,
Дји пе мњ ши са маннч карња
Ши мастекао са местеч мамаљига,
Кум са'н врчешће фусу 'н м'на,
Аша ши ту са ће'н врћешћ,
Лумина цам пус са ц лумиње,
Порумб цам прапорит са маннч,
Кћ ун боб
Ши ђе каса са нај гнд".

              Али ни то није све. Мртвац се увеже прутом од шипка, а неко удари ексер у трбух и тако се начне тело мртваца што онемогућава да се повампири. Даље, у све отворе на телу стави се грумен тамјана не изостављајући полне органе и чмар. А када је реч о томе, повампирити се могу завидљиви и урокљиви људи и жене, док неко ко је рецимо умро на Божић, Васкрс или неки други велики празник иде у рај.
              Тако припремљен мртвац се изложи у некој соби да би могли људи и жене из села да дођу и запале свећу. Када жене долазе у кућу покојника, доносе пасуљ, кромпир , брашно, вино, ракију и друге намирнице од којих се направи помана. Према исказима мештана такав обичај је изгледа прихваћен од Бугара.
              Припремање мртваца да се не повампири врши се три пута: два пута у кући и трећи пут на гробљу, али и на путу до гробља обављају се многи обреди у том смислу. Тако на свакој раскрсници засутавља се пратња да покојника поп опоји, јер је могуће да, ако су преко раскрснице прошли пас и мачка, покојник ће се повампирити. На гробљу, пре него што ће мртваца укопати у раку, укућани окренути леђима од покојника и савијених леђа уназад, ударају теменом у мртвачки сандук и брже боље одлазе са гробља кући не осврћући се. Обавезно то ураде и једномесечићи, оне особе које су рођене у истом месецу када и покојник а били су учесници у пратњи.
              Пошто је укопавање мртваца завршено, сви одлазе са гробља осим бабе која ће обавити још један обред на свежем гробу. Прво убоде девет вретена око гроба и свећу са којом је издахнуо. Свећа се користи да би му светлила пут на оном свету. Затим упали повесмо кучине и мењају места оних вретена и машући упаљеном кучином око гроба говори:

,,Ну апринд књепа,
Нума поћака та,
Са ну мај вијај ла каса та
Ку фусуљи са торч ноо з'ље
Пана ну цај мујта каса та."

              Кола којима је мртвац превежен до гробља, остављају се исперд куће три дана а не користе се, са страницом спуштеном са леве стране ако је превожена жена, а са десне ако је покојник био мушкарац. Након сахране нека од девојчица, обично из родбине носи воду за душу покојника за четрдесет дана.


Извори:

1.Белешке са терена
2.Становништво-Етнографска грађа комуне Неготин 1967.