НА КОГА СЕ ОДНОСИ ПОСЛОВИЦА "НИ У ТИКВИ СУДА, НИ У ВЛАХУ ДРУГА"?

Started by Paun, 21.06.2013. 07:54

Previous topic - Next topic

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Paun

               Тихомир Р. Ђорђевић                 
               Објашњење народних пословица                                                                                         
               "Прилози за књижевност, језик, историју и фоллкор", књ. I, св. 2, Београд, 1921, 224-230
               
               ПОСЛОВИЦА "НИ У ТИКВИ СУДА, НИ У ВЛАХУ ДРУГА" ОДНОСИ СЕ НА СРБЕ
               
               Међу пословицама које је скупио Вук С. Караџић налази се и: ,,Ни у тикви суда, ни у Влаху друга". Она се, данас, употребљава као карактеристика Влаха (Румуна). Са извесним оградама и Вук каже да Срби употребљавају ову пословицу ,,за праве Влахе". Као српску пословицу, која се односи на Румуне, схватили су је и [стр. 224] Румуни и унели су је, као такву, у свој велики Зборник Пословица, у коме су поред румунских и све туђе, које се односе на њих.
               Међу тим, ова се пословица првобитно није односила на Румуне. То ће бити јасно, чим објаснимо шта у њој значи реч Влах. Не упуштајуки се у компликовано питање о пореклу речи Влах, што нам овде није ни потребно, задржаћемо се само на њеном значењу у нас.
               Од XII до XV века, то јест до пропасти наше самосталности, реч Влах у нас је означавала не само човека романске народности, него и свакога онога коме је сточарство било главно занимање. Турци су, у западним нашим крајевима, проширили име Влах на све Србе. Путописац Бенедикт Курипешић, који је 1530 године прошао кроз Босну, вели да је у њој нашао ,,три народности и три вере: прво су стари Бошњаци, који су римско-кршћанске вере...., други су Срби (Surffen) које зову Власима... а вере су Св. Павла (православне)...., трећи су народ прави Турци, који су војници и чиновници, а владају са свим тирански обема горе поменутим племенима". Именом Власи називани су и Срби, емигранти из Босне у Хрватску. У писму цара Фердинанда I, од б новембра 1538 године, хрватском бану Петру Кеглевићу, каже се како му је јављено ,,да су капетани и војводе Рашана или Срба и Влаха који се обично Србима зову. са својим прмсталицама и потчињенима, срећно прешли из Турске у Хрватску" (,,...capitanei et waywode Rasciani sive Serviani atquae Valachi quos vulgo Zrbscky vocant...". Од тога доба има пуно споменика, у којима се помињу: ,,Valachi sive Rasciani", ,,Rasciani sive Valachi", ,,Rasciani vulgo Valachi", ,,Morlachi o Serviani", ,,Walachi seu Rasciani", ,,Valachi sive Rasciani vel ut verius dicam Serviani". У расправи митрополита Стевана Стратимировића ,,О Власима", из 1806 г., вели се да римокатолици у Хрватској и Славонији име Влах ,,Славонцима и Србима који су источне, наше, вере с презрењем придају", и да ,,исто тако и Турци у Босни и Србији сваког хришћанина Босанца и Србина Влахом називају". При крају XVIII века забележио је Стефан Ференчевић, свештеник сомборски [стр. 225] пословицу: ,,У крају се Власи даве". Уз њу је дао овакво објашњење: ,,Тако се нама Србљем поношавају иноверци с нама живећи, што сваки посао добро почнемо, а зло свршимо, као да initium, а не finis coronat opus".
               Да се име Влах односи на Србе имамо пуно доказа у самога Вука С. Караџића. ,,Кад су Србљи први пут дошли на Шабац (1804), онда су турске жене у Шапцу пјевале:
               
               ,,Подигло се неколико Влаха,
               И понело у тиквици праха."
               
               ,,Кад су Турци чули да пуцају топови на Љубићу, вели на другом месту Вук, изнајпре нису веровали да су то прави топови, него су мислили да су Срби начинили од дрвета као ступу, те их плаше и за то су говорили: ,,Не превари, Влахо, не". У ,,Српском Рјечнику", код речи Влах, има Вук овакво објашњење: ,,Срби закона турскога, у Босни и Херцеговини, тако и они закона римскога, како у Босни и Херцеговини, тако и у царству аустријскоме, изван Далмације, зову, ито као за поругу, браћу своју закона грчкога". Код речи Власићи, вели Вук да у Дубровнику тако ,,зову људе закона грчкога". Код речи Турковлах вели да се ,,тако зове (особито у Далмацији) Влах [православни Србин] из Турске, за разлику од оних из ћесарске".
               Најзад се име Влах у смислу Србин види и из неких пословица Вукове збирке. Уз пословицу ,,Власи као ораси" има Вук овакво објашњење: ,,Ага један дође на крсно име код Србина, и у вријеме јела упита: Могу ли, Влаше, напити у здравље твоје и твојијех Влаха? Србин: Можеш, ага. Турчин: Здрав си, домаћине! У здравље твоје и твоје браће Влаха: Власи ка ораси, ораси ка лешници..." Уз пословицу: ,,Не зна пијан Влах шта је гладан Турчин" Вук је забележио: ,,Приповиједа се како гладан Турчин дошао негђе пред српску кућу и сјахавши с коња повикао домаћину, који је пијан пред кућом ђељао држалицу за будак: ,Држи море коња па вичи Влахињу нека мијеси погачу и куха цицвару и пече кокош.' Пa онда отиде у кућу. Пошто у кући мало посједи и види да нити ко долази ни се шта готови, изиђе опет на поље и видећи да му коњ стоји ђе га је и оставио, а Србин једнако ђеља држаљицу, он не знајући да је Србин пијан, сврне лулу, па њега камишем преко леђа, а Србин [стр. 226] држалицом иза врата jедном па и другом и да не дотрче жене те га отму, мало га не убије".
               Из свега реченога мислим да је јасно да је име Влах у место Србин, нарочито ,,с презирањем" и ,,као за поругу," врло обично. Оно што није јасно то је да се пословица ,,Ни у тикви суда, ни у Влаху друга" односи на Србе, а не на праве Влахе. За ово, међу тим, има позитивних и директних доказа. Вук у објашњељу ове пословице вели: ,,Овако говоре не само Срби за праве Влахе, него и Турци за Србе, а и Срби римскога закона за своју браћу грчкога закона." Сем тога, има једна пословица, која је забележена много пре Вука, још 1697. године, из које се, са свим јасно, види да је у нашој пословици име Влах потпуно у место имена Србин. Она гласи: ,,Ни тиква суд, ни Србљин друг."
               У збирци Јована Мушкатировића има пословица: ,,Ни у тикви суда, ни у непостојану друга," у којој, као што се види, на место Србин, односно Влах, стоји непостојан (човек). Значење ie и у Вуковој и у Мушкатировићевој скоро исто. Међу тим Вук, који је знао за Мушкатировићеву пословицу, каже да је ,,друкчије никад није чуо" него онако како ју је забележио. Мушкатировић је по свој прилици или пословнцу чуо са Србин или је знао да Влах у њој значи што и Србин, па је хтео да одбрани Србина од онога чиме га пословица карактерише. Да је реч непостојан унесена у пословицу, види се и по томе што то није народна реч, већ ,,по свој прилици прије ће бити руска него права словенска," како вели Вук у предговору Новог Завјета. Према томе остаје јасно да су Турци, из извесиих разлога, окарактерисали Србе као несигурне, непоуздане и ако хоћете непостојане. Зашто су то учинили, са свим је друго питање. Одговор на њега имамо у националној борби и антагонизму српскога и турскога народа, после турских освајања српских земаља.
               Две друштвене заједнице, биле оне две породице, два села, два браства, два племена, или две народности, увек нађу шта ће једна другој да замере и ,,као за поругу" да кажу. ,,Руга се комшија комшији, село селу, вилајет вилајету и сви народи један другому," врло згодно [стр. 227] каже Доситеј Обрадовић. У том иогледу није могло бити изузетка ни између чисто српских заједница. За то има врло много примера. Нарочито није могло бити између српских и туђинских заједница. И за то има многобројних примера. Специјално за Србе и Турке и за њихове односе било је пуно разлога да говоре једни о другима ,,као за поругу." То су била два потпуно различита народа са два различита порекла, двема религијама, двема прошлостима, двема културама, двојаким погледима на свет и, што је главно, један са правима господара, други без права, готово роб. И они су рекли пуно ствари једни на рачун других. И зато има пуно примера и у литератури и у традицији. Између осталога, рекли су једни о другима да су непоуздани. То су рекли не само Турци за Србе у пословицама: ,,Ни у тикви суда, ни у Влаху друга," ,,С Влахом до по здиле, а од по с њом у главу" (Код ове пословице вели Вук: ,,Гледај: Ни у тикви суда, ни у Влаху друга), ,,Једнога Влаха посади за сто, другога метни под сто, што ти мисли онај под столом, то ти мисли онај за столом," - већ и Срби за Турке: ,,Ни у Турчина вјере, ни у Жуђела мјере," ,,Тко се у Османлију узда, штапом се на воду наслања", ,,У Турчина вјера на кољену" (са објашњењем: Не можеш му се ослонити на вјеру и на ријеч), ,,У Турчина и у змије љуте, у њих никад тврде вјере нема."
               Да Срби према Турцима и Турци према Србима, не само изгледају, но и да буду непоуздани било је стварних разлога, које, мислим, није потребно наводити. [Стр. 228]
               
               
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!