LAPOT

Započeo ljubisa.b.kici, 16.04.2020. 18:21

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

ljubisa.b.kici

L A P O T
Nekad –i  sad
    Osamdesetih godina XX veka u Japanu je snimljen film o lapotu. Film je izazvao interesovanje, nevericu, čuđenje i zaprepašćenje. O njemu se komentarisalo u javnosti i pisalo u štampi u svetu i kod nas. Na osnovu takvog pisanja i komentarisanja proširilo se saznanje da je lapota kroz istoriju bilo i kod nas, i ne samo kod nas, već i na Blkanu, Evropi i širom sveta.
    Postoje više kazivanja o načinu na koji se lapot izvršavao, surovih i manje surovih. Odnosno, LAPOT je predstavlljao običaj ubijanja starih članova porodice, kada oni više nisu mogli da rade i svojim radom doprinesu u ekonomiji domaćinstva, ili u nerodnim godinama kada se teško prehranjivala porodica.
    Do današnjih dana još uvek su se zadržale priče o trgovimia lapota, koje nemaju dodira sa stvarnim događajima, ali su poprimile edukativni, poučni karakter o moralnom pristupu prema roditeljima. Odnosno, da sve u životu biva prema onoj narodnoj izreci: kako seješ, tako žanješ.
    Kazivanja o načinu na koji se izvršavao lapot postoje u više varijanti. Ubijanje motkom, sekirom ili na drugi način odvijao se uz izvesne rituale kojima se opravdavao lapot i umirivala savest počinioca. Praktikovalo se da se na glavu žrtve stavi hleb ili proja i preko nje udari maljem uz opravdanje: ,,Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb." Pri čemu se dešavalo da roditelj –otac blagosilja sina (ili pre bi se reklo, baca prokletstvo) da i sin proživi dug život i dočeka da ga njegov sin na sličan način otera u smrt.
    I u poučnim kazivanjima ima više verzija. Prema jednoj otac i sin su starca koji je zaudarao na smrad i jedva hodao, uzeli i zakačili drvenim kukama, dugim štapovima sa kukom, i odvukli ga u potok i tamo ostavili. Pri povratku otac je bacio a sin zadržao svoj štap i kada je stigao kući zakačio ispod strehe. Na očevo pitanje zašto zakačinje štap i zašto ga nije bacio, sin je odgovorio da će sačuvati štap, jer će mu biti potreban kad bude on svog oca odvlačio u potok. Na takve reči i odgovor otac je porazmislio i uvideo da to šta su uradili sa starcem nije uredu i da će tako nešto i njega čekati u budućnosti, zato je predložio sinu da vrate starca iz potoka kući i da ga ostave da proživi sa njima. Vratili su starca nazad.
    Po drugoj varijanti stare ljude su odvodili u planine i tamo ih ostavljali na milost i nemilost planine, hladnoći, gladi i zverima. Elem, u toj priči kada je sin natovario starca na volovska kola i s njim otišao i odvezao ga u planinu i kada je stigao na mesto gde je procenio da ga treba ostaviti, starac je progovrio i rekao: ,,Vozi i teraj zapregu još malo napred, nemoj ovde da me ostaviš, jer ovde sam ja ostavio svog oca i tu učinio veliki greh." Sin je zaustavio kola. Promislio da će i on jednog dana biti star i da ga čeka ista sudbina. Vratio je kola i starca kući. Ovo kazivanje nije za neverovati, jer u srednjem veku često se pominju isposnici koji su živeli po pećinama blizu puteva i preživljavali od oskudne hrane iz prirode i samilosti putnika i naroda. One koji bi uz Božiju pomoć i molitve proživeli više godina, proglašavali bi za čudotvorce.
    Narodno pamćenje o lapotu oblikovano je i u bajci o zlatnom kondiru, gde nadobudni car uviđajući da stari, zbog straha da se ne razotkkrije njegovo starenje i da se ne umanji njegova vlast, odlučuje i naređuje da se stari ljudi ubuijaju. Međutim, ispostavlja se da stari ljudi poseduju mudrost i car ukida takvu naredbu.
    Pretpostavlja se da sa jačanjem državnosti i uspostavljanja zakonitosti i uz uvećani uticaj hrišćanske crkve i njenih kanona, da je lapot prestao da se izvodi u surovom obliku. Takođe uspostavom katastra i vlasništva nad nepokretnostima, stari ljudi svoje izdržavanje su obezbeđivali testamentom, kojim bi se naslednik obavezivao na izdržavanje. Ipak, poznato je da se starenjem umanjuju ljudske fizičke i umne sposobnosti i da ljudima opada uticaj na društvenoj lestvici herarhije u porodici i van nje. Starima se dešava ono što savremenim jezikom zovu MOBING. Izloženi su poruzi, ignorisanju, zanemarivanju njihove ishrane, higijene, odevanja, uslova stanovanja i grejanja zimi. U takvim okolnostima starima ostaje beznađe i verovanje da će u zagrobnom životu naći spas.
    Lapot kroz istoriju poprima različite vidljive i nevidljive oblike. Sa inustrijalizacijom, kada je bilo moguće da se egzistencija obezbedi radom u fabrici ili uslugama u gradu ili na rad u inostranstvo, a ne isključivo od obrađivanja zemlje, mlade generacije napuštaju sela i odlaze u gradove. Apsurdno jeste, ali i to je vid novog lapota. Stare ne izvode i ne ostavljaju ih u planine. Već obrnuto. Bekstvom mladih u gadove, stari bivaju ostavljeni sami u svojim kućama da dotrajavaju život kao TIHI LAPOT.
    Protokom vremena i mlade generacije, koje su pretežno sačinjavale stanovništvo gradova, postaju stare. Njihova generacija koja je penzionisana, postaje neproduktivna. Postaje teret za penzione fondove i opterećenje za državne budžete. Vlastodršci rešenja pronalaze u produženju radnog staža za odalzak u peziju, smanjenju penzija i umanjenju prava penzionera na lečenje i besplatne lekove, što u neku ruku prestavlja PRIKRIVENI LAPOT. U nekim državama započete su i rasprave o eutanaziji –MEDICINSKI LAPOT. Takođe je indikativno da je u nekim evropskim državama, nakon dvehiljaditih godina, došlo do velikih požara u stračkim domovima, pri čemu je bilo na stotine stradalih. Možemo samo nagađati da li je to išlo u korist penzionih fondova ili izdržavaoca ostarelih. O motivima nekih sumanutih medicinskih radnika, o čijim se masovnim ubistvima koje su činili u zdravstvenim ustanovama povremeno piše u svetskim medijima kao o velikim skandalima, takođe se može nagađati.
    U godini 2019. u Francuskoj se zbog predloga zakona o produženju radnog staža naišlo na jak otpor stanovništva, na štrajkove i demonstracije, tako da se odustalo od tih zakona. Međutim, ne smemo izgubiti iz vida da se pandemija korona virusa može iskoristiti za NOVI LAPOT. Umesto produženja radnog staža, penzionim fondovima bi odgovaralo skraćenje života penzionera.
    Da li je slučajnost što korona virus prvenstveno eliminiše stare osobe, ili je to posledica genetski modifikovanog virusa, o čemu postoje indicije u naučnoj javnosti. Odbacimo li ovakvu sumnju, uz uverenje da  je virus dat od Boga, pojavljuju se činjenice da su u velikom broju slučajeva pacijenti lečeni takvim koktelima i dozama lekova koje su ubrzavale smrt pacijenata. Uporedo sa time dešavalo se u Italiji i Španiji, a možda i još negde, da je u nekim staračkim domovima prodrla epidemija korona virusa, pa se zbog toga osoblje razbežalo i domovi postajali mrtvačnice. Da li penzioni fondovi imaju štete od toga?!
    Postavlja se pitanje kako će na životni vek penzionera uticati brige i mere koje se preduzimaju navodno radi očuvanja njihovih života, ako im se pri tome zabranjuje izlazak iz kuće (kućni pritvor) što ih onemogućava u snabdevanju životnim namirnicama, fizičkim aktivnostima –šetnji, koja je odobrena za kućne ljubimce –pse a starim ljudima nije dozvoljena. Za zdrastvene tegobe preporučuje se virtuelno lečenje preko telefona a odlazak kod lekara je otežan zbog nedefinisanog pristupa zdravstvenim ustanovama i reduciranog javnog saobraćaja. Starim ljudima koji žive usamljeni u predgrađima ili na selo odlazak u trgovinske radnje ili kod lekara je praktično onemogućen, jer nisu svi oni vozači ili sposobni da voze, ili pak da imaju svoja vozila koja bi koristili u nedostaku javnog prevoza. Navedene mere zaštite ne obaziru se na štetne posledice koje imaju na ljudski organizam: stres, osećaj izolovanosti –slično zatvorskoj ćeliji, fizička neaktivnost, o čemu su lekari ranije govorili kao o štetnoj neaktivnosti, ali sada ćute.
    Sezonski grip a takođe i korona virus javljaju se najčešće u zimskom i prolećnom periodu zbog uslova koji im pogoduju, a to su: hladno i suvo vreme, višečasovni boravak ljudi u zatvorenim porstorijama, nizak nivo ultraljubičastog zračenja i slabljenje imuniteta organizma zbog manjka vitamina De usled nedovoljnog sunčanja. Umesto da se starim ljudima omogući da u proleće obnove svoj imunitet, šetnjom na svežem vazduhu i suncu, branjem kopriva ili slobodnim odlaskom na pijacu gde bi se snabdevali potrbštinama, čini se sve SUPROTNO. Zabranjuje im se izlazak i primoravaju na čamotinju u zatvorenim prostorijama.
    Onima koji misle da su penzioneri beskorisni i balast penzionim fondovima, stići će opomena. Zbog neaktivnosti penzionera –pčelara mnoga će pčelinja društva stradati u prolećnom periodu. Umišljeni ekolozi o tome sada ćute. Takođe ima penzionera koji imaju svoje bašte i voćnjake.
    Prema Branku Milosavljeviću: ,,stare ne udaraju maljem po glavi, nego zakonom i socijalnom degradacijom".

Paun

LAPOT JE NAUČNI MIT, DRUGIM REČIMA, ONA VRSTA IZMIŠLJOTINE NA KOJU NASEDAJU POJEDINI NAUČNICI, ZA NJIMA SE POTOM POVODE DRUGI, PA TO DOHVATE LAICI I TAKO U KRUG ...

I kao što to već biva, znatan deo srpskih naučnika ne preza da takve laži pripisuje - kome drugom - nego našim Vlasima. Perjanica takvih nazovi naučnika bio je marksista Dragoljub Petrović. Zbog toga sam osetio obavezu da u svojoj novoj knjizi "Kad je znanje vlaškog spašavalo glavu", ovom autoru posvetim jedan pasus, koji ovde donosim u celini.



Petrović je za života radio u beogradskom Institutu za savremeni radnički pokret, ali je verovatno zbog istočno-srbijanskog porekla (rođen u Knjaževcu) posvetio nekoliko svojih radova vlaškoj tematici kao kurentnoj naučnoj ,,robi", što ga je u vreme ,,embarga" devedesetih godina preporučilo za redovnog sagovornika režimskih novina, koje su ga predstavljale kao nespornog eksperta za svakojaka vlaška pitanja. Ali, uprkos svemu tome, nepristrastan poznavalac ove oblaste ne može se oteti utisku da Petrović nije mnogo mario za zamke stereotipa o Vlasima koji su još u XIX veku formirali srpski pisci, oštreći svoje još nesviklo kritičko pero upravo na Vlasima, koji su u ondašnjoj Srbiji bili jedina respektabilna manjima, samo bez ikakvih manjinskih prava. A taj stereotip je nalagao da se Vlasi prikažu kao atavistička i primitivna etnička skupina, u kojoj je ,,Vlah (samo) među Ciganima car", pa se Petrović nije mogao uzdržati ni od čistih izmišljotina, samo da bi tome stereotipu dao svoj zapaženi prilog. Tako je, na primer, u svome radu ,,Власи североисточне Србије као етнички ентитет" (v. Petrović D. 1966b) ustvrdio da se običaj svečanog ubijanja ostarelih roditelja, takozvani ,,lapot", zadržao kod Vlaha u ,,zabačenim planinskim selima" sve do XX veka!!! [sic!] Na stranu to što je u međuvremenu etnološka nauka dokazala da je ,,lapot" čist proizvod seoskog folklora sa izrazitom pedagoškom funkcijom, i da je reč o ,,naučnom mitu", (up. Jovanović B. 1999), neshvatljivo je da se jedan doktor istorijskih nauka ne zapita zašto nema arhivskih dokaza o jednom tako varvarskom kriminalnom činu koji se događa u Srbiji XX veka, kome prisustvuje celo selo, i gde svi uz opšte veselje gledaju kako sin motkom ubija oca, a zatim ga kukom vuče kao kakvu mrcinu do obližnje provalije? – A nema ni arhivskog, niti bilo kakvog drugog traga, ni u policijskim, ni u sudskim, ni u bilo kojim drugim državnim spisima, iz prostog razloga što takvog opskurnog običaja nikada nije bilo, ni kod Vlaha, niti kod ijednog drugog balkanskog naroda! Štaviše, odnos Vlaha prema ostarelim roditeljima dirljiv je kao retko gde, i kod njih je i dan-danas sačuvan običaj danonoćnog bdenja kraj postelje umirućeg čoveka, jer se ovde umiranje bez sveće u ruci smatra teškim grehom koji pada ,,na sedam kuća u okolini"! Lapota nije bilo ni kod transhumantnih Vlaha na Pindu, gde bi se on jedino i mogao očekivati, jer polunomadi nemaju svoja stalna naselja ni svoja groblja, i žive u ritmu sezonskih kretanja na duge relacije. Kako ovi Vlasi sahranjuju svoje mrtve, vidi: Antonijević 1982: 133. Stereotip o Vlasima, skupa sa silnim predrasudama koje su se zahvaljujući ovakvoj ,,nauci" duboko ukorenile u svest srpskoga naroda, treba čitalac ove studije da ima u vidu sve dok je ne iščita do poslednjeg retka.

Izvor: Paun Es Durlić, Kad je znanje vlaškog spašavalo glavu, etnološki ogled (knjiga u rukopisu)

Pomenuta literatura:
- Petrović D. 1966b: Драгољуб Петровић, ,,Власи североисточне Србије као етнички ентитет" (зборник Балканолошког института САНУ ,,Положај мањина у Савезној републици Југославији", LXXXIV, Београд 1996
- Jovanović B. 1999: Бојан Јовановић, Тајна Лапота, Балканолошки институт САНУ, Београд 1999.
- Antonijević 1982: Драгослав Антонијевић, Обреди и обичаји балканских сточара, Београд 1982
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!