Насеља, порекло становништва и етнички процеси у општини Бор (1)

[Volcae]

            Мирослав Драшкић
           Насеља, порекло становништва и етнички процеси у општини Бор
           Гласник Етнографског Музеја у Београду, књ. 38, Београд, 1975, стр. 16-25.


           БОР је добио статус града маја 1947 године. (Записник I седнице градског народног одбора од 30. маја 1947, Нер. музеј Бор, Н. Р. бр. 168). Године 1948, се у статистичким упитницима помиње као град.
           Као што се из података види (Табеле I и II), пресудан период за село Бор је било време између 1900. и 1910. године када је, 1903.  године, отворен Борски рудник.²⁶ Од малог села са незнатним природним прираштајем, карактеристичним за целу његову околину, постаје варошица у којој је број домаћинстава већи од броја кућа; дакле, насељавају се породице које више не живе од пољопривреде, а поред стално настањених има и радника који долазе са стране из околних села.
           Село Бор је засновано у брдовитом пределу на крајњем северу Црне Реке и на крајњем југу Пореча као предеоних целина, на тзв. Малом и Црвеном брегу. Кроз његов атар протиче Борска Река, која извире испод брда Кормароша, тече према истоку и прима притоке Борски и Кучајински поток, протиче кроз село Слатину и улива се у Кривељску Реку, а с њом у Тимок. Одувек је на Црвеном брегу било трагова рудокопа бакра. Према забележеном предању крајем XVIII века у Бору је било само око 5 кућа које су првобитно биле смеште-
_______________
           ²⁶ Dr Cvetko Kostić, Bor i okolina, Beograd, 1962, стр. 32

- 16 -

не на месту званом селиште на северној падини борског брда. Прва досељена кућа била је Петка Дулкана из села Осанице у Хомољу. Насељен је од стране турског аге из Слатине и био кнез. Куће Јанковића и Барбуловића досељене су из села Валакоња, из Црне Реке. Кућа Раје Дамјановића досељена је из Ердеља. За кућу Паункића не зна се одакле је досељена. Све до 1934. године, када су ови подаци забележени,²⁷ ове куће су имале своје потомке са старим презименима, осим Дамјановића, који се презивају Симоновићи и Срајновићи. Од Паункића постале су куће Ђурића.
           Први становници Бора бавили су се сточарством, земљорадњом, виноградарством и пчеларством (отуд Пчелин Поток на Кучајни). Средином XIX века било је око 40 пивница.
           Године 1903-1904. на Дулкановом вису пронађена је бакарна руда. Ту је отворен рудник и изграђена колоније. Развојем рудника, 1925. године једна половина села премештена је на косу јужно од села и обале Борске реке. Од тог времена развој Бора и промене у њему спадају у домен социолошких истраживања.
           Од прве трећине XIX века Бор је припадао црноречком округу, срезу вражогрначком; од 1866. припада истом округу али зајечарском срезу; од 1910. окружју тимочком, срезу зајечарском. Данас има своју политичко-територијалну самоуправу са статусом комуне.
           Први насељеници били су Власи, и све док није постао град, Бор је задржао такав етнички профил. Интересантно је да су се његови становници под утицајем неадекватног упитника приликом разних пописа национално различито изјашњавали. Године 1874. изјаснили су се као Срби, а већ 1884. године као ,,страна народност". Под својим етничким називом изјашњавају се 1890, 1895, 1910. Године 1921. од 1633 становника као Срби се изјашњава 468, а као Румуни (!) 890. Очигледно се те године у попису етничка категорија погрешно идентификовала са националним опредељењем. Године 1948. се од 10823 становника као Срби изјашњавају 7321, а као Власи 914. Као Румуни они се, дакле, углавном не изјашњавају, што показују подаци из 1948. године (има их само 19) и 1961. када на целој општини Румуна има најмање - само 0,01%.

           БРЕСТОВАЦ је удаљен 7 km од Бора, лежи јужно дуж обале Брестовачке реке, која извире испод Црног Врха, а улива се у Црну Реку (Тимок) испод села Метовнице; 5 km удањена од села, на истој реци, налази се позната лековита Брестовачка бања.²⁸
           Брестовац је до почетка XX века било типично разбијено село. Очувана је традиција да се живело по брдима и висоравнима, у ,,котунима" као сродственичким ими економским заједницама а у ,,појатама" као пребивалиштима за људе и стоку. Почетком овог века село се почело збијати у данашњи центар села са развојем рудника Бор, у коме су се запошљавали, али и надаље остаје издељено на ,,засеоке" или ,,реоне" такође веома удаљене, који су временом настали сажимањем ,,котуна". Овим процесом сабијања села настала је појава
_______________
           ²⁷ Споменица Тимочке Епархије, 1834-1934, Зајечар, 1934, стр. 76.
           ²⁸ Стеван М. Котуровић, Речник места у Краљевини Србији, Београд 1892, стр. 358-362.

- 17 -

,,удвојености" насеља, тј. свака породица има по две куће; у центру села и ,,на имању", или на ,,појати". Половина од укупног броја породица живи данас у селу, а друга половина на ,,појатама" иако и оне имају кућу у селу. Ова појава је и изазвана и одржава се под утицајем борског рудника. На на ,,имањима", ,,појатама", стално живе они којима је Бор одатле ближи. Запослени из даљих ,,појата" спустили су се у центар села.
           Тако се данас центар села дели на: село - лева и десна страна у односу на Брестовачку реку и  ,,котуне", ,,реоне" или ,,засеоке": Тилва Њагра, Огашу Бугарин, Колиба, Огашу брестоцулуи, Огашу поток или Огашу Жени, Трњане, Думбрава, Бањско поље, Коза, Краку кржан, Кучајна, Муреј, Чока Мошолуи.
           Према традицији, највећи број становника је пореклом из влашких села бугарског дела тимочке долине, али се претпоставља да су први насељеници дошли из Алмаша у Румунији.²⁹

           БУЧЈЕ је село разбијеног типа са главним правцем пружања од запада ка истоку у дужини од 14 km а у ширини око 6 km. Центар села је смештен у изворишном делу потока Бучје, а у подножју Великог Крша и брда Чока Драгулуј, са надморском висином од око 750 метара. Атар му се налази на половини планинског пута између Кривеља и Горњана. Осим центра, село има 4 реона: Ваља Бучје, Бањица, За Ви (Стари Виногради) и Отар.
           Према постојећој традицији половином XVIII века село је имало око 10 кућа. становници су Власи. Трујкићи су насељени из Влашке. Остали су насељени из села Лукова и Грљана, код Зајечара. За бројне породице постоји традиција да су староседелачке. Према традицији, све ове најстарије продице ,,нису говориле истим језиком", што значи да је могло доћи до мешања различитих етничких скупина.

           ГОРЊАНЕ је најсеверније село у борској општини. С Бором га повезују два сеоска пута. Првим преко Милошеве куле, која се налази на путу Мајданпек - Бор, у дужини од 40 km, а другим у дужини од 12 km преко Кривеља и Бучја. Смештено је испод Малог и Великог крша, између којих је могућ пролаз из Поречке реке у Хомоље кроз тзв. ,,Врата". Граничи се са севера Рудном Главом и Црнајком; са запада Влаолом; са југозапада Кривељом; с југоистока Бучјем и са истока Тандом и Луком. Кроз читав XIX век административно је припадало Крајинском округу, срезу поречкоречком.
           Село је разбијеног типа, са ретко насељеним центром, који се назива ,,Старо Село" и са 14 заселака односно некадашњих ,,котуна" - групе кућа; Огашу Хајдукулуи (Хајдучки Поток), Балта Маре (Велика Бара), Крушар, Фундоње (Дно), Дунбрава, Визак, Краку Флореску, Велика Кулма, Мала Кулма, Селиште, Србулешти, Манастир, Гарван, Прекокрш.
           Село је насељено Власима. Делом су стариначког порекла, (што би могле потврдити и развалине манастира ,,Враца"),³⁰ делом досе-
_______________
           ²⁹ Споменица Тимочке Епархије, стр. 82.
           ³⁰ Ст. Казимировић, Црквишта и црквине у епархији тимочкој, Летопис Тимочке Епархије, Зајечар 1924, стр. 29.

- 18 -

љених из Кривеља и прекодунавскох крајева. У новије време има досељених Пироћанаца, који долазе са породицама или се као младићи жене Влахињама.

[...]

           ЗЛОТ лежи на обалама Злотске реке, која извире из планине Малиника и утиче у Црну Реку код села Сумраковца. Сеоски атар има надморску висину чак до 1158 m и веома је брдовит. Са севера се граничи атаром села Брестовца; са запада планином Малиником; с југа селом Подгорцем и са истока Сумраковцем и Шарбановцем. Северозападно од села налази се позната Злотска пећина (Гаура Лазара).
           Злот је највеће село у данашњој борској комуни, а између два светска рата имало је статус варошице. С Бором је повезано асфалтним путем, дугим 18 km. Село је данас електрифицирано, има осмогодишњу школу, шест продавница, задругу, нови Дом културе, три ре-

- 19 -

сторана, посластичарницу, здравствену и ветеринарску амбуланту, 76 занатских радионица, клубове друштвених организација, итд.
           Село се дели на два основна привредна подручја: ,,Мунће" (планина) и ,,Кмп" (поље). На планини су бројни ,,котуни" - сроднички или несроднички засеоци који имају сваки свој део планине, под ливадама и шумама где заједнички напасају ситну стоку и за то плаћају месној пољопривредној задрузи, пошто је планина данас друштвена својина.
           Све до почетка овог века Злоћани су се претежно бавили сточарством па су већином били насељени на планини. Осим тога, бавили су се у великој мери и хајдучијом, по чему су надалеко били познати.
           Развојем борског рудника становници Злота су променили своја занимања. Постали су рудари, занатлије, трговци, а данас чак и висококвалификовани специјалисти. Услед тога, временом почели су се спуштати у центар села са појата и да се ту стално настањују. Тај процес је нарочито убрзан после ослобођења, односно после привредне реформе. Најчешће силазе у село становници удаљених ,,котуна", чије су саобраћајне везе с Бором неповољне. Њихови родитељи, међутим, и надаље остају на ,,појатама", где се баве пољопривредом. То је утицало и на тип данашњег насеља. Оно је ,,удвојено". Постоји центар и низ удаљених заселака са својом планином. Мештани на тај начин могу имати и по три пребивалишта: у центру села, затим на ,,на појати", ,,на имању", ,,на салашу" (све су то називи за исти појам) па чак и на ,,колиби", још више у планини где лети напасају стада. Већина породица данас има по две куће: у селу и на салашу и живе према потреби у њима.
           Центар села - кроз који протиче ,,Огашу Србулуј" (Српски поток) дели се данас на четири рејона, а остали атар на следеће засеоке, који су данас формирани сажимањем некадашњих ,,котуна", а који су од центра села удаљени од 1-13 km: Дубрава, Манастириште, Кров, Преваље, Огреж, Девесел, Галоња, Злаћа, Бељевина, Селиште, Горња Стопања, Доња Стопања, Смолница, Крљинац, Облеж, Кобила, Тилва Њагра, Досу Бањи (Бањски Осој), Ваља Ку Фрасн (Јасенова долина) и Шетаће. Топоним Умка је ненастањен потес са привременим колибама за становање и налази се на Црном врху.
           О старости насеља нема тачних података. Карактеристично је да се два потеса називају селиште и Манастириште, што указује на старост насеља. Осим тога, на то упућују развалине старог градића више Злота и веома стара гробља.
           У свести Злоћана је некаква традиција о насељавању из Пољске, што они доводе у везу са називом села и ,,злотом" - пољским новцем. Међутим, и М. Станојевић наводи да је на Манастиришту ископана ,,већа количина новца Жигмунда III, краља Пољског".³² О овој традицији не може се за сада ништа одређеније речи. Интересантно је напоменути да се у околним селима говори да су Злоћани пореклом Албанци, што доказују својим физичким изгледом (већином су мршави и високи) и понашањем. то би се уклопило и са постојећим исто-
_______________
           ³² Споменица Тимочке Епархије, стр. 118.

- 20 -

[Volcae]

ријским подацима по којима је Црна Река у великој сеоби 1690. године насељена једним делом Климентима из данашње Метохије а и околине Колашина.³³
            На основу наших непосредних истраживања Злот је насељен данас влашким становништвом. Има и староседелаца (то су породице на Кобили) и оних који су се сељакали на ужем простору (досељени из Хомоља), као и досељеника из Алмаша, у Румунији. Низ словенских, као и мањи број романских топонима, указују на дубље мешање становништва (махала Српски Поток у центру села сасвим сигурно указује на присуство српског-етничког становништва у прошлости).
            Село је током целог XIX века, као и у првој половини XX века припадало црноречком округу, срезу бољевачком.

            КРИВЕЉ, односно његов центар, лежи у долини Кривељске реке. Повезан је с Бором асфалтним путем дугим 3 km. Претпоставља се да је село добило назив по Кривељском камену, брду више села (Патру Кривељ). Атар Кривеља граничи се са севера атарима села Бучја и Горњана, са запада Влаолом (општина Мајданпек), Лазницом и Жагубицом (општина Жагубица), на југу атарима Бора и Брестовца; на истоку Оштрељом.
            Кривељ је такође разбијено насеље, са центром и 18 заселака, или ,,котуна" (како се још чује) са веома старим гробљима и карактеристичним надгробним споменицима: Лукова, Сараку, Црва Сел (Царево Село), Село, Бањица, Брезоник, Бара, Пљатка Кривељулуи (Кривељски Камен), Субац (Субовац), Тилва Мика (Мала Тилва), Шерет, Ваља Маре, Церова, Дебеока (Дубока), Дренова, Црвена, Сарашчица, Краку Бугарску.
            Делови Ваља Маре и Церова на утокама истоимених река које чине Кривељску реку, формирају од првог светског рата Мали Кривељ.
            Кнез Милош је 1838. године наредио да се Кривељ ушори и ,,доведе у надлежни ред" према ондашњој уредби о ушоравању села.³⁴
            Према сачуваним традицијама о досељавању највише је било унутрашњег сељакања (досељавања из Хомоља), али предање не зна за порекло и долазак из прекодунавских предела (из Алмаша). Међу становницима има и некада познатих рудара из околине Бора, тзв. ,,Буфана". Помиње се и досељавање из бугарског дела тимочке долине и из ,,Турске" (из околине Битоља - породице Банча и Наумовићи). Има и досељених из Ресаве, из околине Свилајнца, али се не може утврдити да ли је то српко или влашко становништво.

            ЛУКА, односно центар села налази се северно од Бора, лево од асфалтног пута Бор-Мајданпек с којим је повезан обичним сеоским путем, а смештен је на обалама Лучке реке, под самом планином Сто.
_______________
            ³³ Радослав М. Грујић, Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718-1739), Споменик СКА, LII, други разред, 44 Београд 1914, стр. 87.
            ³⁴ Тих. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, Српски етнографски Зборник, књ. XXXVII, СКА, Београд 1926, стр. 443.

- 21 -

            Село је 1530. године имало 30-40 домова; 1586 - 42 куће. Очигледно је да је број становника Луке опао нарочито у другој половини XIX века, да би се касније повећао, па од 1948. поново опао услед расељавања. Тај процес је у току.
            Село Лука је типично развијено насеље, са центром села и 10 ,,рејона". У самом центру постоји Српска и Влашка Мала. Прва се налази ниже од цркве, на десној обали Лучке реке (Тупањски поток). Ту су живели Срби староседеоци, који су се касније раселили северно у Неготинску крајину и јужно, у Црну Реку. Неки од њих су повлашени. На њихово место досељавали су се Срби из села Сикола у Неготинској крајини негде средином XIX века, а за које се зна да су живели у бурдељима. Њима су се ,,придружили" (како кажу мештани) Власи из Ветриње - једног потеса, односно потока у данашњем лучком атару, а који су у Луку били насељени из околине Неготина. Ови Власи временом су се измешали са Србима Сикољанима, али су их повлашили. Ово досељавање, односно контакт са Неготинском крајином потврђују топоними ,,лучке пивнице" у околини Неготина. Центар је био насељен све до почетка XX века, од када се скоро потпуно раселио на ,,појате". До тада су на појатама биле само појате за стоку у којима су живели поглавито млади само преко лета у време пољопривредних радова. Од почетка XX века центар се ,,растура" по ,,имањима", где се подижу куће, стаје и друге економске зграде, а данас се уводи водовод и електрична струја. Временом су куће у центру напуштане, а данас се растурају. Центар Луке данас изгледа напуштен и тужан. Пошто је већина сељака запослена, а ,,имања" на планини ближа су Бору, немају разлога да се спуштају у удаљени центар, који је и иначе без доброг пута.
            Цело село је ,,састављено" из заселака: Гиндуше, Гроша, Паулештије (по породици Паулешти), Кмпа Маре (Велико поље), Краколу Стојку (Стојково брдо), Требуче, Краку Црнајке, Празне Вреће, Сустола (Под Столом), Ливеза.
            Према јасно сачуваним словенским и романским топонимима и живој традицији становништва, данашње становништво овог села очигледно је пореклом од старијег српског и романског стариначког и досељеног становништва.

            МЕТОВНИЦА, лежи на раскрсници асфалтних путева Параћин-Зајечар и Зајечар-Бор. Кроз центар села протиче Брестовачка река, а кроз југоисточни део атара Црна река (Црни Тимок). У сеоском атару има трагова некадашњег рудника бакра. Мисли се да је село по њему и названо, јер постоји веровање да је назив Метовница постао од старе српске речи ,,мед" (бакар)³⁵.
            По традицији, Метовница се некада налазила ниже од садашњег насеља, на Продановом пољу, где недалеко стоје неидентификовани остаци античке вароши.³⁶ На путу за Шарбановац налази се
_______________
            ³⁵ Споменица Тимочке Епархије, стр. 105.
            ³⁶ Исто, стр. 105.

- 22 -

брежуљак ,,Манастирско брдо" који, такође, указује на старост насеља.
            Село је разбијеног типа, са центром села и осам некадашњих ,,котуна", а данас ,,мала" са сродничким или несродничким домаћинствима: Тимок, Спинет, Лунка, Џаново Поље, Бутуров Поток, Белчино Поље и Сува Река.
            Веома је јака традиција о стариначком пореклу становништва. За оне који су досељени углавном се зна одакле су: из Ждрела код Голубиња, Глоговице, Дубочана, Мале и Велике Јасикове.
            Данас су у великој већини запослени у Бору: у руднику, Електро-Тимоку, Градској чистоћи, градском водоводу итд.
            Током целог XIX века и почетком XX века село је припадало црноречком округу (касније тимочком), а срезу Вражогрнском (касније зајечарском).

            ОШТРЕЉ се налази 7 km источно од Бора, с којим је повезан с асфалтним путем. Лежи на десној обали Кривељске реке, која у атару прима Оштрељски поток. Са севера се граничи атаром села Бучја; са запада атарима Бора и Кривеља; с југа Слатином и са истока Доњом Белом Реком.
            Село се још 1844. и 1846 године називало ,,Ново Село", а 1846. године административно је припадало селу Слатини. По традицији село је основано средином XVIII века. Први су се населили Нанулесковићи - Власи из Бугарске. Истовремено су дошли Матејићи и Туфеши, чије је порекло непознато.³⁷ Од ових првих породица и данас постоје потомци само се Туфеши данас презивају Матићи. Остало становништво досељено је из суседних села.
            Село је некада било разбијено. Данас сви живе у селу, осим десет породица које живе на ,,салашима", али које имају куће и у селу. Некадашњи делови села на којима се живело данас су само потеси на којима су пољопривредна имања и евентуално привредне зграде од слабог материјала. Ипак, још постоји стара подела на ,,Село" као центар и поједине делове: Баница, Ђал, Ваља Маре, Ваља Мик, и Голија.
            Осим пољопривреде, којом се баве претежно старији људи, доходак им притиче масовном запосленошћу у РТБ и другим службама у којима раде као квалификовани, висококвалификовани радници и интелектуалци.

            СЛАТИНА се налази на 12 km асфалтног пута Бор-Рготина, на обалама Слатинске реке.
            Село је збијеног типа. Потпуно се згуснуло већ почетком XX века, од времена развоја Борског рудника, у коме су данас масовно запослени. Дели се на шест ,,махала": Центар - село, Центар, Српску, Циганску, Брдску и Косовску махалу. Скоро 90% породица има куће ,,на салашима", али у њима живе само преко лета.
            Очувани топоними, сачувана традиција, као и чињеница да је данашње становништво влашко, јасно говори о живом мешању ста-
_______________
            ³⁷ Исто, стр. 77.

- 23 -

рог српског и старог романског елемента у овом селу. Међутим, називи махала доказују и о каснијем насељавању српског становништва са југа. Српска мала и Центар насељени су српским становништвом из села Луке, њене Српске Мале, које је, према казивању Слатињана, једним делом даљим пореклом из Црне Горе. Веома је жива традиција о расељавању села Луке, из које су једним делом дошли у Слатину, а другим у Црнајку, Глоговицу и Дубочане. У време исељавања, лучко српско становништво се већ везивало са влашким становништвом, брачним везама. Исељавало се зато што је ,,изгубило планину која је почетком XIX века прешла у државну својину". Уопште се држи да су сви они који славе св. Аранњела, Ђурђиц и св. Николу даљим пореклом из Црне Горе и са Косова. Има их који су променили славу па славе Петковицу зато што су купили имање са том славом. Косовску Малу су основали насељени Срби са Косова крајем XVII век. У Циганској Мали, која је свакако настала насељавањем Цигана, данас не живе Цигани јер су се претопили у данашње влашко становништво. Међусобним узимањем, нарочито призећивањем, данас се у селу Слатини створио јединствени етнички влашки амалган српске националности.³⁸

            ТАНДА, односно центар села, налази се у клисури реке Црнајке коју народ назива Ваља Маре (Велика вода), на месту где се у ову уливају Лижилин и Кастровец. Кроз клисуру поред реке пролази асфалтни пут Бор - Милошева Кула - Мајданпек. У центру села налази се месна канцеларија, четвороразредна школа, продавница, кафана, воденица, две стругаре, електрични млин и само 12 породица, већином запослених у Бору или у самом селу. Сви остали житељи су настањени по обронцима Дели-Јована на коме користе испашу у државној планини, и то на потесима: Ћулин, Кастравец, Кракограда (некадашња заједничка ограђена испаша, где се држала стока без пастира), Маргетоњи, Кракоурсул (место с много медведа), Стопан, Кракосима (по Сими хајдуку), Кракостојан (по Стојану хајдуку), Кракокрчаг (житељи овог засеока израђивали су земљане лонце), Бармиде, Кракуокни (ископавала се руда и постоје окна), Вели Габар (по потоку који се слива са Дели-Јована), Шеварна.
            Структура обрадивости земљишта јасно указује да су становници Танде и дан-данас упућени на сточарство. Удаљени од Бора, са атаром на планини претежно под шумом, они су остали сточари (само 12 раде у Бору и Мајданпеку).
            Немају традицију о десељавању. Постоји велики број унутрашњих сељакања (досељени из села Горњана). Мешају се браћним везама са крајинским српским селима дајући им и узимајући им снахе.

            ТОПЛА данас административно припада селу Луки. Међутим, 1846. године припадала је Бучју, 1863. опет Луки, да би 1874. била поново убројана са Бучјем. Од 1910. наводи се засебно, да би се 1948. поново припојила Луки.
_______________
            ³⁸ Исто, стр. 109.

- 24 -

           Првобитно се село налазило на другом месту, у свом садашњем атару и звало се ,,Скапов". Одатле се раселило у време Пазван-Оглуа. И Хајдук-Вељко је расељавао Топлу по жалби Лучана, али су се они увек поново враћали. Године 1833. у Топли је било 28 влашких породица које су досељене: из Луке (10), Бучја (5), из Кривеља (4) и из Сенице Омољске (1), Дубочана (1), Нереснице (1) и Глоговице (1). Никада се међутим, село није намножило у већој мери.³⁹
           Не постоји центар села, већ самогрупе кућа на појатама које носе назив: Кеј, Обљеж, К'мп и Черет. Типично је разбијено насеље сточара који су се доскора сељакали по ужој области, што је условљавало интензивним сточарством и екстензивном земљорадњом, а што доказује топоним ,,Обљеж", који означава некад зираћено земљиште остављено да ,,предахне".

           ШАРБАНОВАЦ је доста пространо село, пречника око 16 km, на обалама Шарбановачке реке. Повезано је с Бором асфалтним путем. Кроз сеоски атар протиче Црна река. Са севера се граничи атарима села Брестовца и Злота; са запада Сумраковцем; са југа Оснићем и Савицем и са истока Метовницом. Некада је центар био у ,,селишту", код данашње раскрснице путева Параћин-Зајечар.
           У самом центру села постоје извори топле лековите воде,⁴⁰ које народ назива Шарбановачка бања.
           Народ селу изводи име од влашке речи ,,серв" или ,,шерб", што значи јелен или дивокоза, а који су се сакупљали некада око поменутих извора топле воде. Ово тумачење прихватио је и М. Ђ. Милићевић⁴¹.
           Ово насеље је разбијеног типа, са центром и ,,рејонима", али је у процесу збијања, сасељавања у центар, који је с Бором повезан добрим путем, па је многим запосленим становницима то повољније за одлазак у РТБ (ту је запослено око 456 људи) и друга предузећа у Бору у којима су запослени као службеници, чистачице, кућне помоћнице, итд. Центар села већ данас има 152 сасељена домаћинства. Остали живе на ,,појатама", које се називају: Пађина Маре (Велика Падина), Фаца (према сунцу), Огашу Сек (Суви Поток), Дубрава, Огашу Њестарањилор (Несторов Поток), Огашу Пинђула (Пинђулов Поток), Преко Тимок или Баба Јона.
           Маринко Станојевић је истакао да није јасан постанак Шарбановца. Према нашим непосредним истраживањима у селу, јака је традиција о староседелаштву. Као најјужније насеље данашње борске општине, окружено српским селима, Шарбановац пружа доста примера мешања путем брачних веза са српским селима у Црној Реци, што није новија појава.⁴²
_______________
            ³⁹ Исто, стр. 110.
            ⁴⁰ Стеван М. Котуровић, Нав. дело, стр. 362.
            ⁴¹ М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, стр. 875.
            ⁴² Детаљни подаци о пореклу родова и породица у сваком од наведених испитиваних села налазе се у Архиву Етнографског музеја у Београду. Због недостатка простора нису објављени.

- 25 -