Tatarin zaljubljen u Jugoslaviju

[Volcae]

Kako je Emil Sagintajev (25) iz Kazahstana zavoleo bivšu SFRJ, pa je samostalno naučio i
srpskohrvatski jezik

Tatarin zaljubljen u Jugoslaviju

Sve je počelo kada mu je tetka 1990. donela kartu nekadašnje države - Prvo putovanje u
inostranstvo bilo je u Srbiju, gde je proveo tri godišnja odmora - „Mostarske kiše“ od Pera Zubca zna
skoro napamet

Autor: Dragoljub Petrović

Kada mu je tetka 1990. godine, kao trogodišnjaku, sa turističkog putovanja po bivšoj SFRJ donela kartu Jugoslavije, Emil Sagintajev iz Alma-Ate, igrajući se tom mapom, prvi put je čuo za Beograd, Sarajevo i Ljubljanu. Ta država je baš tih godina počela da nestaje, a Emil je, gle ironije, dok su se Jugosloveni razdruživali na manje ili više krvave načine, počeo da se zaljubljuje u državu koja se upravo raspadala, hiljadama kilometara daleko od njegovog Kazahstana.


Zbog te mape postao je po struci kartograf i perfektno naučio srpskohrvatski jezik. Danas živi u Alma-Ati, napunio je 25 godina, ima mešano tatarsko-kazaško-rusko poreklo, ali najčešće se izjašnjava kao Tatarin.

-Te 1990. godine, tetka je bila oduševljena onim što je videla na turističkoj maršruti Beograd - Mostar - Neum - Dubrovnik. U Mostaru je, naravno, videla Stari most, za primorske gradove kaže da je bilo okej, ali u Neumu je bilo puno morskih ježeva... A i ljudi u jadranskim gradovima imali su, kako mi je pričala, neki osećaj superiornosti, to joj se jedino baš nije svidelo. Sa ovog putovanja donela je, osim lepih uspomena i priča, i kartu Jugoslavije (našu, na ruskom) i „Rusko-srpskohrvatski rečnik“ štampan u sarajevskoj „Svjetlosti“. Bilo mi je zanimljivo da gledam kartu i rečnik zbog sličnosti reči i naziva (Banja Luka, Sarajevo i Ljubljana bila su tri najomiljenija naziva), a srpskohrvatski sam doživljavao kao „ruski pisan engleskim slovima“ - priča Emil.

Tetka i baka su posle pratile ratna dešavanja na području eks SFRJ, tako da je i on gledao te ratne reportaže.

-Kasnije, pročitao sam jednu dečju knjigu, na ruskom. To je bila zbirka priča dečjih pisaca iz čitavog sveta. I bile su tri pripovetke iz SFRJ. Voja Carić, Kristina Brenkova i Mile Popovski, priče su bile okej, posebno ona od Brenkove. To je bila još jedna cigla u mojoj srpsko-jugoslovenskoj priči - seća se.

Odrastajući, kasnije, sve to je pomalo zaboravio.

-Ponovo sam sreo Srbiju 2006. godine. Na internetu je bila jedna slika srpskog sveštenika, pomislih: „a, ruski sveštenik“, kad vidim potpis „srpski“. Tu se zapitam „kako to?“. I počeh da tražim na internetu - upoznao sam ljude iz Rusije koji se zanimaju za Srbiju, pa posle neke iz Srbije i Republike Srpske. Ta priča zahvatila me je skoro potpuno, ali brzo sam shvatio da nije moguća komunikacija bez poznavanja jezika. Odlučih da naučim srpski, a dodatna motivacija je bila izreka jednog Rusa da rusofoni ne mogu dobro naučiti srpski pošto misle da su jezici bliski i sve će biti lako, ali kad dođe do proučavanja razlika, svi odustaju odmah. Da, stvarno moraš da učiš neka pravila, ali nije preterano teško. Krenuo sam u potragu za udžbenicima, ali u Kazahstanu nije bilo ništa... Na interentu je bilo, a posle sam ipak našao štampani udžbenik i počelo je sa sveskom i olovkom - kaže Sagintajev.

Kada je 2007. prvi put obišao Srbiju i BiH (RS plus FBiH), ipak je slabo znao srpski. U Beogradu nije bilo problema, pošto je pričao sam sa ljudima koji znaju ruski ili engleski, a samo nekoliko puta nešto pitao na srpskom.

- Ali u gradovima i selima u RS ljudi pričaju samo srpski, i to je bila prava prilika da iskoristim sve što sam naučio da počnem da pričam. To je uspelo. Dohvatio sam melodiju srpskog jezika, to je bilo najbitnije. Dobro, i dan-danas ne mogu da kažem da znam srpski savršeno, ali ipak slobodno mogu da komuniciram, čitam knjige, gledam filmove - kaže Emil.

Nakon toga je štedeo, još dva godišnja odmora iskoristio je da poseti Srbiju.

-Sad su se prilike promenile, tako da ne mogu da putujem, ali rado bih odmah da kupim kartu za Beograd i da ponovo dođem. Kad sam došao prvi put 2007, bilo mi je 19 godina, to je bilo moje prvo putovanje u inostranstvo (Kirgizija 1999. se ne računa, jer to je najbliži komšiluk). Išao sam preko Moskve, jer sam morao da vadim vize u ambasadama Srbije i BiH u Moskvi. Naravno, ispostavilo se da je zemlja drukčija od onoga kako sam je zamišljao, ali nisam bio razočaran, nego baš mi se svidelo. Svideo mi se taj odnos evropskog i istočnog. Kod nas ima više istočnog, u „pravoj“ Evropi više evropskog, a Srbija ima ravnotežu. Lepe zgrade, lepe ulice, sliv Save i Dunava, na koji možeš da gledaš satima, ali najbitnije ljudi. Otvoreni, srdačni, uvek spremni da pomognu, ali u isto vreme nikako nisu nametljivi - kaže Emil.

Kada je poslednji put bio u Srbiji kupio je 16 kilograma knjiga, pa je morao da ih šalje poštom.

- Volim da čitam, a sa druge strane nemam često priliku da pričam na srpskom, knjige su najbolja varijanta da poboljšavam svoj srpski i bolje upoznam Srbiju. U početku sam čitao u odličnom prevodu na ruski, a posle počeo da čitam na srpskom. Čitao sam Andrića, Nušića, Kapora, Sremca, Glišića, Memoare Prote Mateja Nenadovića, Radoja Domanovića, Dučića, Čopića, Pavića, Draškovića. Naravno, čitao sam i dečje knjige. Sa poezijom je malo „teže“, ali recimo „Mostarske kiše“ od Pera Zubca znam skoro napamet - kaže Emil Saginat.

Bosna je zemlja čari

Išao sam u Grahovo da vidim rodnu kuću Gavrila Principa. Sad je porušena, ali ipak ima temelj. Kad sam stigao u grad, dođoh do crkve da se raspitam gde treba da idem i upoznao sam sveštenika i njegovu porodicu. Rekao mi je kako da stignem i dodao da Principova rodbina živi u Grahovu i da mogu da popričam sa njima. Sve je delovalo malo fantastično, ali Bosna je zemlja prepuna čari. Posle me sveštenik Aleksandar pozva da budem kod njegov gost. Sledećeg dana otišli smo zajedno da vidimo Principovu rodbinu i kuću, a njima je bilo zanimljivo da vide tipa iz Kazahstana. Srpsko gostoljubstvo je posebno u pozitivnom smislu - nikad ne tražite nešto zauzvrat - smeje se Emil.

Kuća Gavrila Principa

U Kazahstanu je, kaže, Srbija skoro nepoznata zemlja, sad se stanje malo popravilo, ali ne mnogo.
- U proseku, znaju da se nalazi u Evropi, da je ranije bila deo SFRJ, znaju srpsku reprezentaciju i posebno fudbalere Vidića, Krasića, Miloševića i tenisera Đokovića. Mnogo ljudi su čuli za ratove devedesetih i Kosovo, ali imaju samo neku opštu predstavu, koja je u pola slučajeva veoma površna i zasnovana na neobjektivnim izveštajima medija poput CNN-a. Ali, u zadnje vreme Srbija se češće spominje u lokalnim medijima u neutralnom i pozitivnom smislu, počev od dolaska Borisa Tadića u Kazahstan 2010. I ljudi mogu da čuju malo više o zemlji - kaže Emil.

Kusturica najpopularniji

Najpoznatiji Srbin u Kazahstanu je verovatno Kusturica, njegovi filmovi su vrlo popularni, pošto sa jedne strane, to je prava umetnost, a sa druge strane, to je umetnost koju svi mogu da razumeju. Njegovi novi filmovi se prikazuju u bioskopima, a tokom lokalnog filmskog festivala jednom su bili prikazani svi Kusturičini filmovi. Ali, inače, srpski (i ostali eks-jugoslovenski) filmovi ovde se ne prikazuju, mislim u običnim bioskopima. Verovatno zbog toga što lokalni distributeri nisu zainteresovani i jednostavno nisu upoznati sa balkanskim filmom - kaže sagovornik Danasa.


izvor:
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/tatarin_zaljubljen_u_jugoslaviju.14.html?news_id=251079