Bogosluženje i krštenje u manastiru Lopušnja, zadužbini Radula Velikog

[Vlad]

Bogosluženje je, u zapuštenom manastiru, čiji su ktitori gospodar ugrovlaških zemalja Jon Radul Veliki i perkalab Gergina, služio protojerej stavrofor Bojan Aleksandrović.

[Vlad]

Izvor:
Кнежевић, Бранка. Манастир Лапушња, Саопштења XVIII, Републички Завод за заштиту споменика културе СР Србије, Београд, 1986, стр. 90.

http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=1338.0

[...]Како проистиче из натписа, цркву Св. Николе саградио je господин Јован Радул, војвода и господар свих угровлашких земаља, с великим паркалабом жупаном Гергином, при итуману јеромонаху Геласију 1500/1501. године. Живописана je при игуману јеромонаху Теодору, трудом и средствима кнеза Богоја и његове госпође Маре и деце, 1510. године.
Што ce тиче године зидања може ce напоменути следеће: бројчана вредност
од које ce одузима 5508, даје 1501. годину. Међутим, како други подаци y датуму нису наведени, a пре свега месец, јер je година почињала 1. септембра, могућно je да je зидање довршено y времену до 31. децембра претходне, тј. 1500. године. У том случају, од 7009 ваља одбити 5509. Примећује ce да je y датуму који означава завршавање живописа дошло до неких погрешки. По уобичајеном начину рачуна ња индикт je (14), a не (13). Тачан епахт je (20), a не (2). Живописање je завршено 1510. године, 19. сунчевог круга, 8. месечевог круга, 14. индикта, 20. епахта, 1. темеља, на дан 26. октобра.
Војвода Радул Велики (Radu cel Mare) je био син Влада Калуђера (Vlad Câlugârul, 1482— —1495) и госпође Раде, унук Влада Дракула (Vlad Dracul, 1435—1446) и праунук Мирче Старог (Mircea cel Batrîn, 1386—1418). Ha престо влашке кнежевине ступио je по замонашењу свога оца Влада (у монаштву Пахомија). У току владавине (1495—1508) посветио je бригуполитичком, културном и црквеном животу своје земље, па je за заслуге добио надимак ,,Велики". Био je y пријатељским односима са јеромонахом Максимом Бранковићем, коме je поверио управу влашке митрополије по његовом доласку y Влашку 1505. године, пошто je са мајком Ангелином напустио Угарску. Претпоставља ce да je Максим основао штампарију y Влашкој за штампање словенских црквених књига, y којој je настао Литургијар 1508. године.33
Радул je био y сродству са Јакшићима преко своје сестре, жупанице Каплеје (Caplea,
Њен прворођени син Првул (Pârvu), из брака са логотетом Стајком, оженио ce јула 1504. године кћерком Димитрија Јакшића.34
После смрти, марта-априла 1508, војвода Радул Велики je сахрањен y својој ктиторији, цркви манастира Деала (Dealul,
где почива и тело Каплеје (f 1511).
Жупан Гергина (Gherghina) je био ујак Радула Великог (брат госпође Раде, Радулове мајке, y монаштву прозване Самонида). У влашким документима јавља ce повремено од 1458. до 1508. године (а за то време ce сменило на влашком престолу осам владара), најпре y својству комиса, a затим паркалаба (pîrcàlab ) ,35 Гергина je око четврт века био паркалаб тврђаве Поенар (Роеnаг), смештене y горњем току реке Арђеша (Argesul), y долини Ловиште (Lovistea), близу места где почиње превој преко Карпата за Фагараш (Fàgâras). Изгледа да je заповедништво над Поенаром преузео доласком на власт његовог таста војводе Влада Калуђера 1482. године, чији je био главни саветник, и задржао га je за све време владавине Радула Великог. Y једном документу од 3. децембра 1507. године поменут je на челу владарског савета као ,,Gyrgina, castellanus castri de Poynar".36
Гергина je 15. октобра 1501. године основао манастир Нучет (Nucet) са храмом Св. Ђорђа, на реци Дамбовици (Dîmbovita), y истоименом округу, недалеко од Поенара.37 Портрети Гергине и његове жене Неаге видели cy ce y цркви још почетком овог века, кад je H. Јорга прикупљао натписе по румунским црквама, међутим, К. Буреску je 1947. године затекао цркву y рушевинама.38 Историјски извори не пружају податке о датуму Гергинине смрти ни о месту где je сахрањен.
О игуманима који ce помињу y ктиторском натпису: јеромонаху Геласију (1500/1501) и Теодору (1510) немамо података. Трагајући за њима наишли смо на помен неког јеромонаха Геласеа y рукописној књизи, Цветном триоду, из Погодинове збирке, ситн. 484, неизвесног порекла, датованом на основу воденог знака y 1526. годину.39 С обзиром на то што ce име Геласије ретко среће, можемо ce запитати да ли je овде реч о јеромонаху из манастира Лапушње, или je по среди пука подударност y личности истог имена и звања.
[...]