ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ЗЛОТ (1)

[Volcae]

          Маринко Станојевић
          Зборник прилога за познавање Тимочке крајине, књ. III, Београд, 1931.
          Црна Река - Антропогеографски прилози. стр. 45-56.

1. ЗЛОТ.

          Положај села. Злот се налази у долини реке Злотске (Valja Zlotuli), подједнакао на њеној левој и десној страни. За време топљења снега река врло јако набуја, те онда наноси

- 45 -

доста штете селу. Због тога се куће помичу у стрменитије крајеве села. С леве стране просецају село два потока: Ogašu Klinčuluj и Ogašu Skorušuluj, а с десне Ogašu Srbuluj или Finteni Srbuluj, али од њих никакве опасности по село нема.
          Злотска река - Valja Zlotuli - постаје, углавном, из два крака: Balta Vierdze и Valja Monastiri - Манастирске реке. Balta Vierdze извире више планине Малиника. Преко лета махом пресушује. Пре него се састане са манастирском реком, прима доста воде из Лазарове пећине - Gaura Lazara. Манастирска река извире из једне пећине на Бељевини, протиче поред Манастиришта, откуда добија своје име. Обе се ове реке састају на 10-15 минута изнад села. Вода је врло бистра, планинска, те у њој живе рибе: пастрмка (пьстр), пеш (буцок), ређе кркуша.
          Околина села је врло богата у изворима, од којих је најјаче врело Gaura Lazara, која се налази изнад села на пола сата хода, а затим извор на Бељевини, из које извире Манастирска река. Оба су извора толико јаки да одмах покрећу 2-3 воденична камена. У селу пак нема извора, те се пије вода из бунара па и речна вода.
          Злот је заклоњен планинским висовима и гредама, поглавито са источне и западне стране. На западу су му планине Малиник, Корњет, Грапчина, Крш и т. д.; на северо-истоку: Обљеш, Крљинац, Тилва Буђ, Тилва Скорушулуј, Тилва Њагра; Тилва Мика, Кобила и т. д. Отуда је село изложено поглавито северним и јужним ветровима. Најачи је и најхладнији ветар горњак (тако га и мештани зову). Источни ветар је врло хладан, те га сељаци зову vinto rio.Јужни ветар (зову га југ) није хладан и доноси кишу; зову га и vivornica или viornica (majmare viornica).
          Место је планинско, те снег овде раније пада но у околини. Обично пада на 1 м. дебљине, а у планинама и више. Почиње падати око Петковице, па траје врло често до Ђурђева дне.
          Злотски је атар (овде га зову отьр или атор) врло велики.Највише се пружа ка западу (5-6 часова хода), најмање истоку и југу. Земљиште му је врло брдовито, планинско те има врло мало земље за обделавање. Најбоља је земља испод села, у речној долини, у местима званим: Царина, Дубрава и према Сумраковцу, Ваља Злотулуј. То је лепа уска долина на

- 46 -

којој добро рађа кукуруз. Има нешто добре земље, особито ливадске, на Кобили. Особито су чувене ливаде у Бељевини, у Злаћу (Злаћа, Злаће, Zladcche). Понајроднија је земља у Злаћу, где је и највећи број салаша злоћанских. Највише је земље за обраду у овим местима: Злаћу, Бељевини, Селишту, Манастиру, Стопањи, Крову Злоћењеску, Огашу Стопање, Смолници, Чукаро Пеки, Тилва Њагри, Кобили, Ла Фаташуна Борањи и т. д. - Сади се обично кукуруз, а од стрмих жита пшеница, јечам, овас и т. д.
          Пошто је земљиште брдовито и неродно, народ се бави поглавито сточарством, нарочито гајењем ситне стоке, оваца и коза. Да није сточарства, народ се у опште не би могао овде одржати. Продају се стока и сточни производи, нарочито вуна и козлина. За неговање ситне стоке има довољно испуста по целом атару. Сеоске утрине - сувата (мештани кажу суват) има поглавито у овим местима: Ла Маржини, Погьр-у, Малинику, Котьл Маре, Тилва Мошулуи, Стобору и Крша Маре. Утрински се прирез плаћа од брава, у корист општинске касе.
          Цео је сеоски атар мање-више под шумом, особито западни и северни, планински крај. Сеоска шума је у овим местима: Корњету, Грапчини, Малинику, Кршу, Бељевини и Ваља лу Лазар. - У нижим местима расте поглавито граб, граница, цер, горун, а у вишим буква. На Малинику има и четинара (јеле и бора). Овде онде нађе се и руј (сконпине), али се слабо употребљава. Шума се поглавито употребљава за гориво, ређе за грађу. Шумом од границе и цера храни се зими стока (овце и козе). Шума се дене у лиснике, које овде зову фрундзар.
          За прераду дрвета има резнице на води.
          Ливаде су поглавито у планини у овим местима: Дубашици, Поењу, Ваља Микул и Ваља де Мижлок.
          Салаши, државе. У Злоту има, ван села, салаша. Они су растурени по целом, пространом злотском атару. Поједине породице - племена, захватају или чине један салаш, у коме су куће најчешће разбијеног типа. Салаши су појединих породица по правилу, онде где оне имају највише земље, згодне за обрађивање земље или за сточарење.
          Најглавнији су злотски:
          Злаша или Злаче испод Тилва Њагра, два часа далеко од села. Врло родно место, богате њиве и ливаде и велике шуме. Ту живе најбогатији злоћани, а ту су им и куће боље него у

- 47 -

самом селу. Има преко педесет кућа. Зову их салашари или поетанци. Зато што живе у планини, зову се и планинци. Поглавито су тамо породица Борани или Борење.
          Бељевина. Удаљена је од села два часа. Има око четрдесет салашара. Тмао живи породица Жункавоњи.
          Селиште или Салишћа. Удаљена од села, уз реку, један час. Има педесет кућа-салаша. То су поглавито Урсуљешће.
          Манастирја. Изнад села Селишта. Има око тридесет кућа салашара.
          Стопања. Има четрдесет домова. То су поглавито Мускалоњи.
          Крови Злоћењеска. Има 30-40 појата. Тамо су поглавито Ликоњи.
          Смолница. Око четрдесет кућа. Живе поглавито Бькоњи.
          Огашу Стопьње. Око двадесет кућа. Живе Балашањи.
          Шукаро Пеки. Око двадесет домова. Станују ту Симињешће.
          Кобила, близу Тилва Њигре. Има око тридесет домова. Живе ту поглавито Зојкешће.
          Ла Фаташуна Борањи. Има око двадесет кућа, махом Борана, по којима место прозвано.
          Шетача, око десет појата. Ту су Марињешће, и т. д.
          Тип села. - Злот је у главном збијеног типа. Запажају се два краја: доњи збијени, управо врло збијен, и горњи, нешто раштрканији, растреситији. У горњем пак крају јаче су збијене куће у Огашу Скорушулуј. Од доњег краја села оздваја се не тако много један део у Фьнтень Србулуј или Огашу Србулуј (Српски поток, Српски кладенац), где су поглавито Балашоњи и Фрфалоњи.
          На приложеној скици Злота види се, да су куће, у главом, особито у доњем крају, састају код школе.
          Доњи је крај најгушћи и у исто време најстарији крај села. Ту су школа, кафане, општина, дућани, занатлиске радње и т. д. Права варошица. У овом су крају и најбогатији злоћани, док је у горњем крају поглавито сиротиња, која напушта село и живи поглавито по салашима.
          Поједини делови села носе начешће име по породицама које су туда настањене. Злот је највеће насеље у Црној Реци.

- 48 -

[Volcae]

Породице су, почевши одозго (с горњег краја), поређане овако: 1) с леве стране Злотске реке: Главашоњи, Аврамоњи, Зојкешће, Добромир, Симинешће, Баинешће, Бакоњи, Моркотењи, Маринешће, Мејлоњи и Голубоњи. 2. с десне стране: Урсуљешће, Мејлоњи, Жункавоњи, Гранићи, Гушљешони, Фрфалоњи, Фироњи, Карабашоњи, Трујкоњи, Мускаљи, Грамоњи, Бабоњи, Видоњи, Грозоњи, Ликоњи, Дарабаншоњи, Голубоњи.
          Подједнако има кућа у осоју и присоју.

          Име. - Мештани и околина села зову ово село више Зглот него ли Злот. На једној карти Краљевине Србије из прве половине осамнаестог века (в. овде рубрику Старине) нема места Злот нити Зглот, али има Зглат река (Zglat Bach). Милан Милићевић је забележио ово тумачење: „Кажу да је један од тих првих досељаника (из Алмаша и Балачице) купио њиву за золоту (30 пара), па од тога остало и име селу Злот, премда Власи ово име изговарају управо Зглот (Кнежевина Србија, стр. 922-923)”.
          Ово предање има мало вероватноће, јер су се данашњи становници доселили тек почетком осамнаестог века. Име је селу много старије од данашњих његових становника, те је сасвим разумљиво што они ништа не знају причати о постанки имена села. Можда су име данашњи становници и накарадили, те отуда час Злот, час Зглат, Злаче и т. д.
          Злот је, у старије доба, био чувен као разбојничко, хајдучко место. Отуда је створена и пословица која и данас живи: „Ђе ла злот пьн ла Подгорц тот морминц ђе оц”. (Од Злота до Подгорца све су гробља хајдучка). Отуда готово свака планина, сваки овећи брх, вис, носи по какву историју из живота хајдучкога. Многа се места, реке, пећине, и т. д. зову по именима чувених хајдука који су туда хајдуковали, као: Пешћера Никола Рацару, Појана Ајдућаска и т. д. Новије доба, новији живот из основа је изменио негдашњу сурову природу злоћана. (Види Зборник, књ. II, стр. 108-109). Данас су злоћани чувени не само као сточари, већ особито као рудари. На свима рудницима тимочкога басена они су најпознатији рудари, па и ван тимочкога басена. Само за време великих пољских радова они долазе кућама где посвршавају теже, мушке пољске радове, па се враћају на рад у руднике.

- 49 -

          Постанак села и порекло становништва. - Насељенога места под именима Злот или Зглот у времену од 1717-1739 године, изгледа није било. Судим по томе, шта таквога места није било на карти из 1718. год. (Carte von dem Königreich Serbien... 1718.). Како је у Црној Реци у то доба био врло велики број запустелих села, вероватно је и Злот у то време био међу таквима.
          У Злоту живи и сада врло живахно предање како је овај крај, од прилике пре нешто више од два века, био потпуно запустео. Овде је, прича се, била права дивљина. А то би било време од прилике крај XVII или почетак XVIII века, време великих ратова између Турске и Аустрије. Због великог насиља које је било у Ердељу, добегну у овај тако запустели крај хајдуци из Алмаша (Almas), села на Дунаву (у коморанској жупанији), па су седам година овуда хајдуковали. Кад су добро упознали земљиште и прилике, враћали су се у Алмаш, те су доводили и своје породице. Међу њима је најчувенији био неки хајдук Пичика. Како је који долазио, он је бирао и захватао за себе крај и тамо образовао за себе салаш. Као најстарије се породице из тога времена сматрају Урсуљешће, који су још онда захватили Селиште (по рум. Салишће), славе св. Николу: Главашоњи у Злачу (Злаша, на поменутој карти има Sladsche), славе такође св. Николу; Моркотање-Праваље, у Кобили, славе св. Јована; Аврамоњи, славе св. Николу, и т. д. Најстарије су породице у исто време и најмногобројније.
          Салаши су, према томе, овде старији од села. И доиста, како су онда још, при заснивању села, поједине породице заузеле земље и образовале своје салаше, тако их и дан данашњи држе. То се најбоље види из распореда породица по салашима (в. напред о салашима). Тек из салаша, доцније, образовано је село, а можда је и име добило по реци.
          Милићевић је забележио предање да су се извесне породице доселиле и из Балачице, у Ердељу (Кнежевина Србија, стр. 922.). Ово предање ја нисам могао утврдити.
          Да поменем још и ове породице, опет из Алмаша: Фироњи, славе св. Алимпију; Добромир, славе св. Ђорђа; Зојкеско, славе св. Алимпију, и т. д. Злот је данас највеће село у Црној Реци, па има и доста новијих досељеника. На пр. новији су досељеници:

- 50 -

          Мускалоњи или Мускали. Први је дошао Петар Мускал или Москал „из Русије”. Славе Петковицу.
          Борењи. Досељеницу су из Бора, среза Зајечарскога. Славе св. Николу.
          Грамоњи. Досељеници из Арвацке (?). Славе св. Аранђела.
          Брестовљани, славе св. Јована. Дошли су из Брестовца, среза Зајечарскога.
          Николинци, славе св. Ђорђа. Скори су досељеници из Врбице среза Тимочкога.
          Поред ових има још и новијих досељеника, јер је Злот постао варошица, па се непрестано досељавају трговци, занатлије, механџије и т. д.
          Да има досељеника из више крајева, види се по сеоским славама. Сеоске су славе: св. Тројица, св. Илија, Спасов дан и Вел. Госпођа.

_____

          И према традицијама својим и по језику злоћани су прави Унгурјани или Унгурани. Милићевић погрешно зове Унгурјане огурјанима (Кнежевина Србије, стр. 922.). У Унгурјане спадају и ова села среза Бољевачкога: Подгорац, Валакоње, Боговина, Оснић, Шарбановци. Унгурјани у језику умекшају извесне консонанте испред меких вокала: лапће, поће, и т. д. Говор злоћански се разликује и од говора околних села. Ту разлику тамо сваки осећа, те вам може одмах казати одакле је ко. У Злоту, на пример, каже се праиша (около), у Подгорцу пјаиша; у Злоту-пре, у Подгорцу -пе; у Злоту-пишоре (ш се овде изговара ка меко пољско ш -š), у Подгорцу-пичоре (ноге); У Злоту-пр ла каса востра, у Подгорцу-ла каса востра, и т. д. Разлика се осећа и у акценту. Лексикон је у селима јужније од Злота: Подгорцу, Валакоњу, Савинцу и т. д. јаче србизиран, него што је то случај у Злоту. Тако на пр. злоћани кажу мума, подгорчани-мујка (мајка); у Злоту кажу тата, у Подгорцу-тајка, и т. д.
          Влашки је језик овде у опште врло много проткан речима из српскога језика. Често је свака друга трећа реч српска. Као пример за ово нека послужи ова фраза: „Наређиш капетану се засипаска друму, каре ну виње, се фије строго казњит” („Наредио је капетан да се засипа друм, јер ко не дође, биће строго кажњен”). - То особито бива са речима новијега, кул-

- 51 -

[Volcae]

трурнијега живота. Српске речи, разумљиво је, претрпе неке измене, нарочито у морфологији и фонетици. Умекшавање неких сугласника, особито дентала д и ш врши се осетно. Умекшава се д у ђ, ш у ћ, л у љ, док се неки меки сугласници у српском у румунском изговарају као тврди, као на пр. љ  се изговара као л. Тако исто српске речи претрпе и неке друге промене, особито метатезу сугласника: Тручин м. Турчин, стрећа, м. срећа, прлази м. прелази, гламни м. главни, гумно и т. д.
          За време свога бављења у Злоту, побележио сам узгред ове српске речи у румунском: ливада, вр, зоб, газда, закон, печат, кињез, прицедник, позив, ла канцеларија, ђак, учићељ, поганија, вуна, чопор, дангуби, плаћеска, пастр (пастрмка), ла муж, тужаска, школа, учи, кажњаска, збавјешће, школски одбор, грижа, рана, стрвољ, и т. д. и т. д.
          Најобичнија су мушка имена у Злоту: Јован-Јон, Илија, Паун, Павле, Јанко, Новак, Груја, Траило, Труја, Патранико, Симон, и т. д. а презимена: Бурћан, Урсу, Журка, Стојкан, Драгу, Симон, Моцан, Маргитан, Бузат, Карабаш. Јовика, Пандуран, Грозан, Москал, Трујелаш, Петримор, Бисоркан, Пањика, Форфока, Бакајур, Тогојан, Ангелан, Љику, Крција, Мереско, Трујкан, Пунцу, Грама, Пицу, Кокан, Заган, Дарабанц, Фиран, Јанош, Драгија, Бајин. Фрфалан, Траилуца, Балач, Предан, Мијуцан, Шкопрда, Виду, Бабев, Рацар, Труроња, Јоакан, Биров, Петрујка, Бора, Подгорчан, Тала, Забеће, Бурку, Мулеш и т. д.
          Презимена су им или стара племенска имена која се и данас још чувају, или су дата по неком занимању кога претка: Пандуран, Карабаш и т. д. или су дата по месту одакле су се доселили: Бора, Боран, Подгорчан, Москал и т. д. Неко има у презимену више имена: 2,3,4: Павле Пањика Форфока, Јанко Сима Павле Србу, Груја Јован Тодор Ђорђеси и т. д.
          Старине. На један сахат од Злота налази се место звано Селиште. Ту има старих гробишта (морминц ђе алта љеже). Имало је и своју стару цркву, то се, место и данас зове Манастир или Монастир, по коме је и река прозвата Манастирска река (Ваља Манастири). Од ове старе цркве има остатака: камења, цигаља, малтера и т. д. Од старих пак кућа има такође остатака: цигаља, црепова, отпадака од лонаца и т. д. Народ прича да је овде било велико село, које су Турци разру-

- 52 -

шили, а народ се раселио којекуда. Милићевић бележи да је то село било пређе српско село (Кнежевина Србија, стр. 923.), које се раселило од турске силе. На овом селишту и селишком гробљу ископавају се веће количине разнога новца. Приликом испитивања Злота имао сам прилике да разгледам веће количине разнога новца (сребрнога). Тај је новац начешће из шеснаестог века: 1597, 1583, 1598, 1611 и т. д. Највише има новаца Жигмунда III, краља Пољскога.
          На карти Краљевине Србије¹) из прве половине осамнаестога века, која иде уз чланак: Serbien unter der Keiserlichen Regirung von 1717 - 1793.²) забележена су места, на којима су биле воденице: Sladsche и Rudoschiz³). Несумњиво је да Sladsche није друго које место већ данашње Злаче или Злача, на коме се, као што је напред речено, налазе данас салаши најбогатијих злоћана. И данас на Злотској реци има воденица, као и у доба турске владавине. Место Рудошиц можда је неко онда насељено рударско место, кога данас нема.
          Из тога што се на поменутом селишту ископава новац у већим количинама поглавито из XVI и XVII века, може се с доста вероватноће извести закључак, да је у том времену било овде какво јаче насеље, па да га је крајем XVII или почетком XVIII века, за време ратова Аустрије и Турака, нестало. Аустријски картограф би морао забележити ма и једно насељено место на доста дугачкој граници турско-аустријској од Кривога Вира (Krivine) до Бора (Borins), да га је било: то у толико пре кад је исти картограф могао релативно доста тачно забележити насељена места на далекој, источној граници Сврљишко-бањскога дистрикта Gornia Kaminize - Горња Каме-
_______________
          ¹) Carte von dem Königreich Servien und zwar so weit solches durch Ihro Röm. Kayser. und Catho. Mayt. nach der Bataille bey Belgrad 1717 erobert, und bey dem Poscharowizer Frieden 1718 von der Ottomanischen Pforte abgetreten worden Tafel I b.
          ²) у делу: Mittheilungen des K. K. Kriegs - Archivs. Neue Folge. III Band, 155-247.
          ³) На поменутој карти Sladsche и Rudoschiz су на Метовничкој реци (Medovnitsch Bach). а не на Злотској (Sglat Bach). Очевидно је картограф погрешио. По њему Метовничка река утиче у Тимок испод састава Црне Реке (Црноречког Тимока - Tzernoretschko Timock) и Тимока (Bakarsko Timock), код села Baradin, испод села Халапине (данас Алапинске реке). Очигледно је кратограф побркао имана и правац река и потока у Црној Реци, кад је могао побркати и пренети кривовирски дистрикт (данас Бољевачки срез) на место данашње Крајине!

- 53 -

ница; Dolna Caminize - Доња Каменица; Sterbze - Штрпци; Schukowa - Жуковци; Gurgusowze - Гургусовац, данашњи Књажевац); Sanicze - Зуничје; Gallaschinize - Јелашница, и т. д.) и места на којима су воденице.
          Трагови старога живота виде се и на Краљинцу, источно од села, али се о њему ништа не зна. то исто и у Стопањи. Можда су туда били салаши и појате кога већег насеља.
          Више села Злота, на једном каменом вису, имају развалине од старог градића, који се просто зове „сеоски крш”. На брду Микуљи, више Злота, стари је град; а тако исто и у Сатули... Ништа се више не зна о овим развалинама. (Кнежевина Србија, стр. 880.).
          Траг старог, калдрмског пута и данас се види, а водио је од Подгорца, па поред Злота подножјем Малиника у Манастириште.
          Старих рудника у околини злотској има доста. Нарочито их има много у Бељевини, где има нарочито много згуре. Мисли се да је туда вађен бакар. Овуда се покушава данас поновно отварање рудника. Тако исто има рударских трагова у Шетачи, близу Крљинца. Као да је овде било раније неко јаче насеље. Рударских трагова има и у Тилва Њагри, Тилва Мики и Злачу. Поред згуре налазе се и рударски објекти: чекићи, бургије и т. д.
          Милићевић бележи да има и гвоздене руде у атару злотском.
          Злот има данас два гробља (морминц) и оба зову: тилва мори. Једино је с источне стране, старије (у Обљежу), друго са северне, млађе, новије. Ново је постало отуда, што је старије доста далеко од села. Горњи крај сахрањује се у новом, доњи у старом гробљу.
          Окућница. Румуни у Злоту зову кућу ла каса. Куће су данас двојаке: старе и нове. Старе куће (батрна каса) су сниске, са основом правоугаоном; покривене су даскама (кублењ). Све су од брвана (каса ђе брњи). Имају само једно одељење, дакле без преграда су. Димњаци су на њима у виду пресечене четворостране пирамиде.
          Новије су куће много веће и удобније. Плетаре су или од углачаних брвана. Имају најчешће два дела: ла каса и собу. Огњиште је на средини касе.

- 54 -

[Volcae]

          Двориште је ограђено тарабом-прошћем (стобор) или плотом (гард), на коме је озго трње.
          За држање кукуруза служи им кош (тако и Румуни кажу), који је обично код куће или на салашу. Начињен је од брвана (кош ђе брњи), или је исплетен од прућа (кош ђе нуели). Покривен је или даском (даском је старији), или сеном или ћерамидом (новији).
          За држање жита имају амбар (тако и Румуни кажу); амбар сьњем рана. Издељен је у пресеке (премјеж или џеблењ). Покривен је, као и кош, капком.
          За стоку (овце и козе) имају (на салшима) кошаре, оборе које зову тоблар: тоблар ђе ои (за овце), ђе капре (за козе), за волове (ђе бои).
          За чување сламе имају плевње. ту се врше жито. Плевња је најобичније на салашу. Крстине зову клање, гумно - гумно или арие.
          У Злоту су бачије још на гласу. Обично по 7-10 кућа измешају овце и козе у стадо од 400-500 брава. Млеко се мери купом или ведрицом (галијата), која хвата око 12 ока. Који од бачијара има највише ведрица, зове се бач. Најстарији овчар зове се ћаја, пакурари ал мајмаре; јес порта грижа ђе лапће кум са масура ла башија, пана јаса ојљеј ђем брнза. На бачији се мање мућка масло (унт). Сваки плача за чобане (пакурари) од брава.
          Обичаји. - Кад ко умре у кући, женскиње расплету косу и пусти је низ леђа, па тако иде док се мртвац не сахрани. По који пут женскиње носи тако расплетену косу и по шест месеци. У последње време место тога женскиње носи црну мараму на глави.
          За време док мртвац лежи у кући, најме се обично две жене (за новац) или девојке, те оне, уз остало женскиње, кукају за мртвим. Поред плаћања у новцу, даје им се и довољно ракије да пију.
          Кад умре момак или девојка, обавља се права свадба: свира се, деле се дарови, пуца се из пушака и т. д.
          Овде сам слушао о некадашњем обичају, по коме су убијани стари људи (лапот), „да не једу хлеба џабе”. То се обично, веле, решавало на збору.
          У цркву слабо иду. О томе имамо и једну интересантну белешку у Путу Лицејаца из 1863. године:

- 55 -

          „Неколико нас одемо у цркву јер данас беше недеља; мишљасмо наћи у цркви још света кад толико село големо, али на жалост, од целог села бејаху само два сељака а од 60 ђака што их је у сеоској школи само двојица. То нам је у први мах било врло чудно, после нам казаше да то овде није ништа ретко и да су Власи од кад су такви богомољци. А није да не долазе само у цркву, него ни друге обреде не сматрају ни за шта. Тако н. п. они не посте него плате једној баби у селу те за све њих пости; а кад дође време да се причешћују се неком водом у којој је дрена, коприве, соли и т. д. Шта више, овде су у селу где је већ и црква, казивали су нам да их толико има који се од 10 година причестили нису. Ту је такво тврдоглавство да ни полицијске власти не могу учинити ништа. Отуда код њих највећа глупост и поред тога непоштење, крађе, убиства и свакојаки преступи у већем броју него код других српских становника” (стр. 72 ).

_____

- 56 -